Марија Мономенова: Жречеви апокалипсе

    

За наше цењене читаоце смо превели и ексклузивно објављујемо сјајну анализу Марије Мономенове, члана Савеза новинара Русије, о потезима светске кабале ка устоличењу антихриста. Мономенова је повезала све конце глобалне моћи, и раскринкала све лажи глобалиста – од лажи климатских промена до пренасељености планете. Несумњиво је да су ово последња времена рата непомјаника и његових земаљских слугу против Бога и његове творевине. Најтоплије вам препоручујемо на читање текст који следи, како бисмо знали шта се догађа...

+ + +

 Према прогнозама Римског клуба, конклава глобалистичких елита обећава да ће се родити 2024

Глобалистички самит светске владе (World Government Summit WGS) одржава се сваке године у Дубаију (УАЕ). Назив се често преводи као Самит светских влада, али је наш превод тачнији - Самит светске владе. Самит светске владе је прилично млад - састанци су почели 2013. године. Тако препознатљиве теме са мирисом „апокалипсе коју је направио човек“ као што су дигитализација, клима, зелена економија, сузбијање епидемија, вакцинације и вештачка интелигенција, износе се за дискусију. Све заједно, активности WGS -а одражавају план глобалне елите да преузме власт на планети.

Заинтересовани знају да Сличну агенду води и Светски економски форум у Давосу (WEF, Светски економски форум), под покровитељством садо-мазохисте Шваба, који је, наравно, стални учесник суседне WGS -а. Сваки пут када говори у Дубаију, Шваб све отвореније открива планове глобалне елите. Овога пута, млохаво, бесполно чудовиште је прорекло да ће свет бити у власништву онога ко поседује технологије вештачке интелигенције, синтетичке биологије, мета-Универзума и нових свемирских технологија. Ко би сумњао у то...

У очекивању Мошијаха?

Ваистину, WGS и WEF су главни градитељи „врлог новог света“. Али, како и доликује у таквим случајевима, постоји неко ко је изнад њих. Звуци фанфара, бубњеви. Ко је ово? Ко?.. А ово је једноставно старац Фрањо - папа из језуитског реда. Све је ужасно банално, али творце „великог ресетовања” „благословио” је он, римски папа из Римског клуба.

Папине симпатије према Швабу су дугогодишње. Према Фрањиним речима, свет је ушао у мрачна и турбулентна времена, а човечанство мора да верује оснивачу СЕФ-а Клаусу Швабу, који је човек који планира да врати природу на њен примат у светском поретку.

 Ватикан сваке године шаље представнике цркве у СЕФ. Последњих година самиту у Давосу присуствовали су кардинал Питер Турксон и кардинал Мајкл Черни, а једном чак и кардинал државни секретар Пјетро Паролин. У теорији, црквене вође би требало да подстичу политичаре да штите индивидуалне грађанске и верске слободе, а не да воде политику која гура абортус, еутаназију, родну идеологију, феминизам, Велико ресетовање, нову дигиталну економију, системе социјалних кредита и одузимање фосилних горива. Ипак, папа Фрања и Света столица у потпуности подржавају дневни ред СЕФ-а.

Марија Мономенова

Наивно је очекивати да Фрањо разоткрије злочине Давоса, он предано ради супротно, наређујући свим „цивилизованим Швапцима“ да „удвоструче своје обавезе“ и делују, како кажу, засучући рукаве.

Године 2017, у интервјуима за еквадорске новине «El Universo» и англески «The Guardian», Фрањо је позвао на „једну светску владу“, тврдећи да је њено стварање неопходно за борбу против проблема као што су „климатске промене“. Али истина је да стварне климатске кризе нема и да је проблем измишљен. Наука о клими је дегенерисала у дебату засновану на веровањима, а не на здравој, самокритичној науци. Морамо се ослободити наивног уверења да су климатски модели незрели. Нема климатских ванредних ситуација.

Међутим, хајде да се приближимо ствари и откријемо текстуру

Шта мислите да Дарвинова теорија, теорија глобалног загревања и Границе раста имају заједничко? Тако је – масонска алма - матер. Све три теорије су луде, а све три су остварене не због своје научне вредности, већ као резултат употребе манипулативних технологија у идеолошке сврхе.

Тако је од 1999. године Хорхе Марио Бергољо, будући папа, почасни члан Парамасонског Ротари клуба Буенос Ајреса, који му је 2005. доделио Сребрну ловорову награду као Личност године.

А на дан његовог избора за папу 2013. топло му је честитао именовање од великог мајстора аргентинске масонерије Анхел Хорхе Клаверо.

Велики мајстор Великог Оријента Италије, Густаво Рафи, такође је овом приликом издао саопштење у којем се каже: „...са папом Фрањом ништа неће бити као пре... Имао је огромну прилику да покаже свету лице Цркве, која поново мора да уведе ново човечанство, а не да остане институција која брани своје привилегије“.

 У међувремену, званични став Ватикана према масонерији је недвосмислен; забрана да се католици придруже масонским групама није се променила и де факто остаје на снази. Тема Фрањине везе са масонима дуго је остала затворена, али се нешто догодило.

Дакле, уочи WGS-2024 и WEF-2024, који су већ иза угла (испоставило се да је зима врућа), генерални секретар чувеног Римског клуба (масонске ложе, која је од свог оснивања била једна главних пропагандиста малтузијанског мита о пренасељености и радикалним програмима контроле рађања) позван је као почасни гост на годишњу конференцију о животној средини организовану у Ватикану. Није било много информација о догађају, па ево више информација.

  Почетком октобра у Верони (Италија) одржан је VI Форум заједнице Лаудато Си. Догађај је серија састанака посвећених ширењу ставова папе Фрање о „климатском ванредном стању“ и увек претходи познатим глобалистичким самитима, постављајући им тон и означавајући сопствени хијерархијски примат.

Тренутна сесија се звала „Удвостручавање обавеза“ и била је референца на Фрањину нову «Laudate Deum» (лат. „Хвала Богу“), у којој он упозорава човечанство да је смак света близу и каже да традиционалне међународне структуре нису довољне за решавање тренутних криза, било да су то пандемије, ратови или климатске промене, и благосиља – пажња (!) – стварање новог тела за управљање глобалном агендом. „Лаудате Деум“ се већ назива епохалним прогласом Свете столице и предзнаком – и сами схватате кога!

 „Свет у коме живимо се урушава и можда се приближава критичној тачки“, пише Папа. „Нема сумње да ће ефекти климатских промена све више штетити животима и породицама многих људи. Настављајући кроз 73 мукотрпна пасуса, сваки мрачнији од претходног, Фрања обавештава човечанство да је оно... на ивици апокалипсе.

   Исто је речено и у папиној уводној видео поруци учесницима скупа у Верони. У истом хистеричном духу, токсични понтифекс је наставио да се хвали, трагично пророкујући да ће „у року од 30 година свет постати ненастањив“.

„Света столица“ и ционисти су се увек савршено разумели

  Коначно, примећујући да претходне конференције о клими нису имале овлашћења да спроведу своје одлуке, Фрањо је тихо предложио „нови систем глобалне управе за надгледање и контролу приступа енергији и ресурсима...“

Бискуп Доменико Помпили, који је био домаћин догађаја, ескалирао је након папе. Он је нагласио да је Фрањин позив „вапај који изазива велику забринутост јер смо ушли у ситуацију без повратка, где је еколошка катастрофа већ проглашена и заправо већ почела“. Он је позвао да се папин позив схвати озбиљно и да се, коначно, учини бар нешто, и то хитно, почевши директно од приближавања самита Светске владе World Government Summit (WGS). „Проблем је што још увек нема међународне управе, свако је фокусиран на своју државу, али морамо интервенисати са заједничким разумевањем, јер проглашена катастрофа погађа све нас. Морамо представити јединствен фронт: бавити се политиком, бити прави политички актери, играти водећу улогу која се претвара у напредну и свакодневну праксу“, рекао је он.

 Али врхунац програма, наравно, био је генерални секретар Римског масонског клуба Карлос Алварез Переира, који је први пут позван да говори на конференцији коју је спонзорисао Ватикан. Ко је и како дошао на ову луду идеју? Карлос Переира је првосвештеник антихришћанске вере, који је цео свој живот посветио рушењу Католичке цркве и гурању човечанства ка неплодности и депопулацији.

Користећи сасвим званичне изворе (лепо сам приложила све линкове), зарад мојих радозналих читалаца, открићемо не само смокве у папским џеповима, већ и костуре у орманима „свете“ католичке енклаве.

Чињеница је да је Римски клуб банална масонска ложа, основана 1968. године на имању Дејвида Рокфелера у Белађу (Италија). Попут Светског економског форума, али пре неколико деценија, то је скуп богате западне „елите“ помешане са шефовима држава, бирократама УН и пословним лидерима.

 Међутим, за разлику од СЕФ-а, јасно је да је реч о масонској организацији, која је, као што је већ поменуто, била у пореклу малтузијанског мита о пренасељености и радикалним програмима контроле рађања. Да би остварила своје циљеве, Рокфелерова ложа у Риму није оклевала да сеје страх међу становништвом, измишљајући податке и не презирући отворене лажи.

Тако је 1972. године Римски клуб објавио књигу „Границе раста“, која је требало да постане тачка полуге преко које би, према прорачунима „мудраца“, могао да се преврне цео свет. Према студији коју су финансирали Рокфелери и коју је спровела група системских инжењера са Технолошког института у Масачусетсу, свет ће завршити око 2070. ако се настави раст становништва (Медоус Д.Х. ет ал. тх  Границе раста // Извештај за пројекат Римског клупа о тешкоћама човечанства (Њујорк: Universe Books, 1972). У студији су аутори изјавили: „Не постоји други пут до опстанка“ осим радикалног смањења глобалне популације. Показало се да је „контрола становништва“ „једино могуће решење“ за дилему човечанства (Датон Е. Човечанство у пресудном моменту // Други извештај Римском клубу, Њујорк, 1974).

Римски клуб је искористио ово истраживање како би тврдио да се човечанство експоненцијално умножава и да се морају предузети драстични кораци да се заустави ова људска плима. Књига је издата уз велику помпу и продата је у невероватних 30 милиона примерака на 30 језика, неизбрисиво се урезала у светску свест.

Информације у оквиру „граница раста“ представљене су смело и без алтернативе. Већина људи није могла да посумња да ово није ништа друго до псеудонаучна превара, баш као Дарвинова теорија. Подаци су били непотпуни и понекад нетачни, а методологија је била мањкава.

Да би показали колико је истраживање било погрешно, други научници су користили иста правила као у „Границама раста“ да предвиде догађаје у свом изабраном веку (1870–1970), користећи само науку и технологију тог периода. Компјутер је предвидео да ће крај света доћи пре 1970. године, делом због неспособности друштва да се носи са огромним количинама коњског стајњака.

Чини се да је реч „лукавост” синоним за термин „ватиканска политика”

Међутим, упркос отвореним лажима, идеје Римског клуба су, као што видимо, живе и здраве. Током свог говора на Форуму заједнице Лаудато Си у Верони, масонски вођа Алварез Переира је предвидљиво позвао на „Велико ресетовање“ за човечанство. Да би одговарао папином говору, генерални секретар римске ложе дао је све од себе да пожури „високи скуп“: „Ништа се није променило последњих година, док морамо брзо да променимо обрасце свести елита.

У свом најновијем чланку за Светски економски форум, Переира користи исту технику изазивања страха, тврдећи да је тренутни модел развоја неодржив. А у књизи коју је прошле године написао као коаутор под називом „Границе и даље: 50 година од граница раста“, он је поново тврдио да „постизање одрживог економског развоја захтева даље смањење наталитета“.

Још једну ажурирану верзију „Границе раста“ објавио је Римски клуб у облику књиге Јоргена Рандерса 2012. године под насловом 2052: Глобална прогноза за наредних четрдесет година («2052: A Global Forecast for the Next Forty Years»). Илустрације ради, дозволимо себи два цитата који живописно описују изгледе за две класе човечанства: „Живот грађана средње класе ће постајати све виртуелнији. Образовање, забава, путовања, друштвени медији биће унети у дом дигитално у три димензије, пуне боје, звука и мириса. Људи ће прихватити виртуелну реалност као замену за стварни свет – прави туризам, забаву уживо и образовање“. Сасвим препознатљиво.

А сада о „елитама“, и такође, мора се рећи, реално: „Глобална влада ће бити креирана по узору на већ постојеће централне банке, које делују у већини цивилизованих земаља света и доносе одлуке аутономно, без демократска интервенција држава. По угледу на Централну банку, створићемо „Глобалну централну климатску банку“, која ће бити овлашћена да самостално доноси одлуке о важним питањима у вези са регулисањем вађења минерала у свету.

  Да ли се сећате „новог система глобалног управљања за надгледање и контролу приступа енергији и ресурсима...“ о коме је папа говорио на конференцији у Верони? Па, то је апсолутно иста ствар, као копија. Демони су певали...

Да ли желите следеће саопштење? Док интернет не добије глобалну контролу и сви ресурси не буду отворени за све - читајте, проучавајте - идемо на званичну веб страницу „Светског самита влада“ (WGS) и на главној страници читамо: „Одржаће се Самит светске владе 2024. под мотом „Формирање владе будућности“. Манифестација ће се одржати, да подсетим, од 12. до 14. фебруара.

Нешто раније најављена је годишња конклава глобалистичких елита Светског економског форума у ​​Давосу, која ће се одржати крајем овог месеца од 15. до 19. јануара и окупиће, како обећавају организатори, рекордан број ВИП учесници из целог света. У својој поруци СЕФ-у, папа светске масонерије је ту: са извученом сабљом благосиља своје верне тролове: „Све је већ речено, сада делујте! - то је поента." Коначно! Пре само 50 година то се није догодило. Да ли су заиста чекали „кључну фигуру“

Жречеви апокалипсе су већ поставили трибине у подножју планине Кармел, а у случају више силе помели су своје удобне бункере и напунили своје подморнице дизелом. О да, кажу да пет црвених крава узгојених у Масачусетсу за олтар Соломоновог храма имају рок трајања до 2024. године. Дакле, папа с правом заповеда: "цигел-цигел", спремност за оружје је број један...

 Укратко, сведоци смо још једног неуспеха шизофреничара. Али крв се у свету пролива, авај, не за забаву...

Извор: "Борба за веру"

У Загребу одржана "молитвена осмина за јединство кршћана"

У оквиру овогодишње "Светске молитвене осмине за јединство кршћана", у богослужбеном простору бл. Ајлозија Степинца у Загребу, одржано је у недељу 21. јануара 2024. средишње екуменско молитвено славље за јединство кршћана на националном нивоу.

Линк до текста: https://ika.hkm.hr

+++

Средишње екуменско славље Пожешке бискупије у Дарувару

Ћулибрк на миси са браћом у антихристу

Пригодом "Светске молитвене осмине за јединство кршћана" у жупној цркви Свете Тројице у Дарувару 18. јануара одржано је средишње екуменско славље Пожешке бискупије. Предводио га је пожешки бискуп Антун Шкворчевић, а уз њега је био пакрачко-славонски епископ г. Јован Ћулибрк, бискуп Реформиране кршћанске калвинске Цркве Пéтер Сзенн те евангелички жупник из Великих Зденаца Предраг Газибара.

На слављу су учествовали чланови пожешкога Столног каптола, бројни свештеници, вероучитељи и верници Пакрачког деканата.

Линк до текста: https://ika.hkm.hr/

+++

Екуменистичка ,,молитва" браће у антирхисту у Дубровнику

Молитва за јединство хришћана у Српској Православној Цркви Светог Благовештења у Дубровнику

Већ традиционално, дуги низ година, у Дубровнику хришћани православне и католичке цркве  сусрећу се на молитви за јединство хришћана која је у хришћанском свету установљена пре више деценија следећи Исусову молитву Богу Оцу „да сви буду једно”. У Дубровнику је обичај да једне године молитва буде у католичкој катедрали а следеће године у православној цркви, и тако редом.

У среду 24.01.2024. била је у православној цркви Светог Благовештења. Молитви су присуствовали епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије Рађеновић и бискуп дубровачки г. Роко Гласновић. Молило се Богу за превазилажење наших несрећних подела, мржње и предрасуда, за избављење од хладноће срца, за прекраћивање раздора међу црквама, за међусобно поштовање, за помоћ Божију да сви опет будемо једно тело Христово и међусобна браћа. Беседио је бискуп Роко који је тумачећи јеванђеље о милосрдном Самарјанину истакао да није довољно видети патника, него за њега треба направити места у себи, тако да се његова патња бар мало догоди и у нама, јер је саосећање корен блискости, пошто тада ниси сам, јер је твоја патња једним делом и моја патња.

Следеће године молитва за јединство хришћана ће се одржати у Дубровачкој катедрали а беседиће епископ Димитрије.

Епархија ЗХиП, ЦО Дубровник

+++

Ево само неких од коментара са твитера на ову вест. 

БОГОСЛУЖБЕНИ ПРОСТОР "БЛАЖЕНОГ" АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА НА КАПИТОЛУ! ХРВАТИ ШАЉУ ПОРУКУ, А НАШИ ЕПИСКОПИ ЗА ЊИМА КАО ПОЛУДЕЛИ. ГДЕ ВАМ ЈЕ РАЗУМ? ГДЕ ВАМ ЈЕ ВЕРА? ЧИЈИ СТЕ? ПЛАЧЕ НЕБЕСКА СРБИЈА! ПЛАЧУ НАШИ СВЕТИ ПРЕЦИ КОЈИ ДАДОШЕ ЖИВОТ! КАКАВ ПАД! КАКВО ПОНИЖЕЊЕ! КАКВО ПОНОВНО УБИЈАЊЕ НАШИХ МУЧЕНИКА! ЕПИСКОП КИРИЛ ЈОШ ПОЗИВА НА ЉУБАВ! НЕМА ЉУБАВИ СА УСТАШАМА! НЕ МОЖЕ ЈЕ БИТИ! НЕ МОЖЕТЕ ДА НАС НАТЕРАТЕ.

https://twitter.com/Profitije__/status/1749366108199535028

+++

"Ако се наши епископи моле у неком Богослужбеном простору који носи назив Алојзије Степинац, зашто отворено не кажете да сте прихватили канонизацију Степинца коју је Првослав Перић договорио у Аргентини? Још се плашите мени је то јасно! Све више се намеће заједничко причешћивање као тема и нешто што треба ускоро да се догоди. Хрвате занима да оперу историју, као и остале, а Ватикан да коначно потчини Србе. То раде преко својих епископа, који се не могу више назвати српским."

https://twitter.com/Profitije__/status/1749320580698984732

+++

"Годинама нас кувају као жабу. Припремали су нас за унијаћење, али и за тренутак када ће се почети са потпуном ревизијом историје страдања српског народа под изговором праштања, хришћанске љубави и да сам Христос то од нас жели. Србин мора да се гази док нестане. Запосета је СПЦ, запосете су све наше институције које не само да ништа не чине да нас одбране, већ и помажу нашим непријатељима да нам се затру сви трагови. Све што је српско се брише, уништава, а ми то све допуштамо. Немамо снаге да се супроставимо и као да се то некоме другом дешава. Без покајања и борбе нема нам спаса."

https://twitter.com/Profitije__/status/1749319006429888812

+++

Коментар уредништва блога "наша вера православна":
Све ово није ништа чудно, будући да је народ скуван као жаба већ пре скоро читав век,а будући да су СВЕ помесне цркве светског псеудоправославља у унији са јеретицима римокатолицима од 1965. године, овакве заједничке молитве, одржане "у богослужбеном простору бл. Ајлозија Степинца", оног истог Ајлозија Степинца који је благосиљао (а благослов јеретика је проклетство, по учењу Светих Отаца!) убијање и клање и покатоличавање Срба широм усташке НДХ, обећавајући опрост грехова после таквих извршених зверстава,а данас се представници јеретичке,расколничке Београдске Патријаршије без имало стида и срама моле заједно са јеретицима римокатолицима, приносе хвале, али коме? Богу сигурно не, јер ни једни ни други са Богом немају апсолутно никакве везе! Због њихових безакоња плачу, крвоточе иконе (што је био случај на Велики Петак 2019. године, када је прокрвоточила икона Господа Исуса Христа у околини Добоја!),ал они се не обазиру ни на кога, па чак ни на Бога и Божија упозорења!

Такође, будући да им то није била, нити ће им бити једина заједничка молитва у оквиру "молитвених осмина за једниство кршћана", уредништво блога "наша вера православна" ће се потрудити да пренесе такве вести, са вером и надом да ће наш многострадални србски народ коначно духовно прогледати и схватити да има молитвено општење, не са истинским пастирима, него са вуковима у овчијој кожи, са јеретицима, газитељима Светих Канона, Светог Предања, са онима који попљуваше све оно чега се држао Свети Сава, Свети Василије Острошки и многи православни Светитељи, који просијаше на земљи србској кроз векове! Све њих не славимо као Светитеље зато што су били екуменисти, паписти, новокалендарци, сергијанци и сл. ,него управо зато што су ревновали за веру православну и ни за јоту нису од ње одступали, за разлику од савремених лжепастира из светског псеудоправославља. Такви причају о некој љубави, миру, јединству са онима који су кроз векове гледали да нас затру као православне хришћане или да нас сведу под своје, што им је на жалост, успело у протеклих читав век, а овај народ још није тога свесан.

То је љубав без истинске љубави, мир без истинског мира и јединство без истинског јединства, а све је то у Господу Христу, од Ког су такви пре скоро читав век отпали и до дана данашњег не показују ни најмању жељу за покајањем и преумљењем, ни најмању жељу за враћање у окриље Цркве, а то је управо ЦИПХ Грчке и ЦИПХ Кипра. Црква је уосталом тамо где је православно исповедање вере, где се чува Свето Писмо, Свето Предање, где је непрекинуто апостолско прејемство, а горенаведенима (из светског псеудоправославља) је управо враћање у окриље Цркве једина нада за спасење, јер ван Цркве спасења нема и такви уместо што траже везу са антихристом, опет и опет понављамо, треба да обнове духовно јединство са Господом Христом, Који је рекао у Светом Јеванђељу: „Ја сам пут и истина и живот“(Јн. 14,6)

Христос се родио, живео, умро, васкрсао и узнео се на небо али је и даље истински сав присутан на земљи у Телу своме-Цркви која је због тога „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15), и стога све што је речено за Христа важи и за Његову Цркву. Поводећи се овиме Свети Кипријан Картагински је рекао: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац“. Тако само Црква има пут који кроз истину води у живот вечни. Сви други путеви, па чак и они који стреме ка Богу, ако иду мимо Цркве не могу одвести на прави пут јер немају силу Духа Светога који устројава Цркву и усавршава свако наше добро стремљење и дело.

+++

Такође, ево шта православни канони кажу о заједничкој молитвама са јеретицима:

10. правило Св. Апостола

Који се заједно  са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.               

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

Желимо да нагласимо да цитиране каноне нисмо поставили зато што, може бити, верујемо да такви безаконици бити рашчињени због својих преступа, јер такви одавно нису ни прости мирјани, будући да су скоро читав век у расколу и јереси.  Такви су упркос  свему упорни у својим безакоњима. Каноне смо цитирали да би недовољно упућен, али истинољубив читалац могао да сагледа цркворушилачки карактер њиховог чина. Јер сада је час и власт таме (ср.Лк 22,53) и то видимо кроз (не)дела оних који би требали да буду православни пастири, а заправо су одувек били вукови у овчијој кожи. Такве нема данас ко да рашчини, нити међу онима који се тобоже "одвојише" од њих има оних који теже ка истинском православљу, који теже спасењу душе и који ће објавити народу у каквој жалосној позицији се налази светско псеудоправославље, а самим тим и расколничка и јеретичка Београдска Патријаршија.

Његош и папа

 

(Сусрет Петра Петровића II Владике Рада и римског папе)

 ...Као издавач узимљем себи за право, а због проклете екуменизације која нас је запљуснула ево у наше вријеме, да приложим овај свети документ, да се виђи како је Свети Цетињски Владика „поклонио“ се папи, па да се упореди – како то чине неки данас!

Знаменити списатељ и песник Љубомир, син Проте Матеје Ненадовића, у последњој години живота Владике Рада, срео се са њим док се налазио у Италији на лечењу. Ненадовић је у то време писао свој дневник, касније штампан као „Писма из Италије“. У 13 – ом писму, у Риму, априла 1851.г. Ненадовић пише о сусрету са римским папом.

 У изводу тог писма наводим један део! Једно послеподне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан-Анђео возили, неједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: „Ецеленца, заповедајте изаћи!“ – Зашто?“- упита Владика зачуђено. „Иде, вели, свети отац, и сад ће овуда да прође“.

 „Па нека га, нек иде! – одговори Владика – он има свој пут а ми имамо наш“. Господин Ћурчић (нап.: пише на латиници – несретној – „Цурциц“, те не могу бити сигуран какво је право презиме!, С.М.), који је седео с нама, одмах је изашао из кола.

 Кочијаш, кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. (рецимо) Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили Владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође.

 Владици бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече:

 „Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало Црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!“

 Ово сведочанство казује нам, да је Његош пред странцима, као и пред својим народом имао само једно лице, он који није учио богословију, ни теолошке високе школе, руководио се Христовим  речима из Јеванђеља. Оно што је за „да“, нека буде „да“, а што је за „не“, нека буде „не“!

 Зато му је и светао спомен у роду Српском и данас после 156 г.од упокојења.

 (Пише: Миро Роглић)

________________

 *) Наслов мој. Издавач – Стојан Мандић, Панчево, марта 2008.

 Извор: „П.П. ЊЕГОШ, последњи владајући владика црногорски“, Милорад Г. Медаковић, репринт издања Књигопечатње А. Плевића, Н. Сад, 1882. – издање Стојана Мандића, Панчево – Београд, 2008.

Извор: ,,Борба за веру"

„Два брата, једна вера“ – Вартоломеј у посети Италији

Вартоломеј се помолио на миси у Салерну и примио од католика део моштију апостола Матеја.

Поглавар Фанара, патријарх Вартоломеј, борави у посети Италији, наводе италијански извори. Он се 4. маја 2023. године, заједно са кардиналом Ђузепеом Беторијем, молио на служби у римокатоличкој базилици Сан Лоренцо у Фиренци. Истог дана, у Надбискупској палати у Салерну, представљен је програм посете поглавара Фанара под називом „Два брата, једна вера“.

Поглавар Фанара је 6. маја заједно са римокатоличким надбискупом Андреом Беландијем учествовао у миси у главној катедрали у Салерну. После богослужења, Вартоломеју уручен је део моштију апостола Матеја.

У свом говору поводом овог догађаја, поглавар Фанара је навео да су се православци и католици окупили „данас у овој древној катедрали, молећи се и чекајући један дан да будемо заједно око једног Хлеба и једне Чаше“.

Раније смо већ известили да папа и поглавар Фанара разговарају о заједничком датуму празновања Васкрса.

Извор: „Борба за веру“

+++

Иларион се поново сусрео са својим вољеним папом

Папа Фрања се 29. априла 2023. године, током посете Мађарској, састао са митрополитом будимпештанским и мађарским Иларионом, преноси vaticannews.va.

Сусрет поглавара РКЦ и митрополита Илариона одржан је у присуству нунција Мајкла Воласа Банаха и трајао је око 20 минута у становима Апостолске нунцијатуре, резиденције папе током његовог путовања. Папа се загрлио са јерархом Руске православне цркве и пољубио му напрсни крст. (Напомена уредника – Иларионово целивање папске руке скромно је изостављено, присећајући се скандала са целивањем руке папи од стране актуелног поглавара РПЦ МП Кирила).

Митрополит Иларион је папи говорио „о животу Будимпештанско-угарске епархије Московске Патријаршије, о њеним друштвеним и образовним активностима, као и о њеној интеракцији са Естергомском и Будимпештанском надбискупијом Римокатоличке цркве и структурама других хришћанских деноминација. У знак сећања на сусрет, митрополит Иларион је папи Фрањи поклонио четири тома његове шестотомне монографије „Исус Христос. Живот и учење“, преведене на италијански језик“, саопштила је прес-служба Мађарске епархије Руске Православне Цркве.

Ово није први сусрет папе Фрање и митрополита Илариона. Претходно се поглавар РКЦ састао са православним јерархом у Апостолској палати Ватикана 22. децембра 2021. године. Први сусрет папе Фрање и митрополита Илариона догодио се 20. марта 2013. године, дан након избора папе Бергоља на трон Рима. Протеклих година митрополит Иларион се више пута сусрео са папом Фрањом у Ватикану, посебно у оквиру међународног самита „Браћа народи, будућност Земље“, који је организовала Заједница Светог Егидија у Риму.

Извор: „Борба за веру“

"ПЦУ" "ветар" дува из Ватикана - прво су увели "Филиокве", а сада прелазе на папски календар

Расколничка (псеудо)православна црква Украјине планира да усвоји календарску реформу, рекао је поглавар ПЦУ Думенко у интервјуу за "Газета.ua". Како преноси "Страна.ua", новине предвиђају преношење прославе Божића са 7. јануара (25. децембар по старом календару, када се и слави Божић! – примедба уредништва блога „наша вера православна“) на 25. децембар (12. децембар по старом календару, када се молитвено прославља Свети Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунски! - примедба уредништва блога „наша вера православна“).

„У ствари, одавно смо почели да размишљамо о реформи календара и да предузимамо одговарајуће кораке у том правцу. Изабрали смо стратегију уравнотежених и постепених корака како бисмо припремили паству и не бисмо добили црквену поделу због овог питања, примери којих, нажалост, има у свету „Сада наше парохије већ могу да бирају који ће календар следити. У мају ћемо на Архијерејском сабору донети општу црквену одлуку о овом питању“, рекао је Епифаније.

Шеф ПЦУ тврди да ће реформа омогућити прелазак на тачнији календар и избегавање постепеног померања фиксних празника. Он је додао да „и даље остају неке тешкоће” на путу промене, али је уверен да се „уз Божију помоћ” могу решити.

Божић је један од главних хришћанских празника, установљен у част рођења у телу (оваплоћења) Божанственог Богомладенца Исуса Христа. У ноћи 25. децембра, римокатолици и протестанти славе Божић: лутерани, англиканци, део методиста, баптиста и пентекосталаца, као и десет од 15 Помесних (Псеудо)православних Цркава у свету по Григоријанском календару.
(Још једном наглашавамо, 25. децембра по Грегоријанском календару, то јест 12. децембра по старом календару, молитвено се прославља Свети Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунски! - примедба уредништва блога „наша вера православна“)

Преосталих пет Помесних (Псеудо)православних Цркава - Руска, Српска, Јерусалимска, Пољска и Грузијска, као и светогорски манастири, римокатолици источног обреда и неки протестанти - живе по Јулијанском календару и славе Божић у ноћи са 6. на 7. јануар (24. на 25. децембар по старом календару! Што се тиче тих преосталих пет Помесних Псеудоправославних Цркава, шта им вреди што црквене празнике молитвено прослављају по старом календару, када молитвено опште са расколницима новокалендарцима и новопасхалцима, већ скоро читав век, а то је само делић њихових безакоња, узимајући у обзир и јерес Сергијанства у којој је „Руска црква“ – РПЦ МП, свејерес екуменизма, унију са јеретицима римокатолицима у којој су СВЕ Помесне Псеудоправославне Цркве од 1965. године, као и многа друга безакоња, о чему је на овом блогу већ много пута писано! – примедба уредништва блога „наша вера православна“).

Извор: „Борба за веру“

+++

Лицемери који стоје иза целог пројекта „ПЦУ“

Ватикан ће бити последњи који ће признати „ПЦУ“ – ванредни професор Папског оријенталног института

Ватикан може признати „Православну цркву Украјине“ не раније него што то учине све Помесне (Псеудо)православне Цркве. Ово је 28. марта 2023. године саопштио ванредни професор Папског оријенталног института Дон Стефано Каприо, преноси rg.ru.

 „Римокатоличка црква може признати аутокефалност Православне цркве тек након што је признају остале (Псеудо)православне Цркве. У случају ПЦУ, само су неки од њих то препознали, али већина се није огласила, а Ватикан ће бити последњи“, рекао је Дон Каприо.

Према његовим речима, сукоб у Украјини „се огледа у односима Римокатоличке цркве са Руском Православном Црквом“, канали комуникације са којом се, међутим, не прекидају.

Што се тиче ПЦУ, Дон Каприо је уверио да Света столица не води званични директан дијалог са њом. „Постоје само контакти преко локалне гркокатоличке цркве“, рекао је портпарол Ватикана.

Извор: „Борба за веру“

+++

Думенко: УПЦ (МП) су паразити у нашим лаврама

Вођа ПЦУ је свештенство и вернике УПЦ (МП) назвао паразитима који не признају украјинску независност и не воле украјински народ.

Руководилац ПЦУ Сергеј (Епифаније) Думенко је у интервјуу за „Газета.уа“ изјавио да су свештенство и верници УПЦ (МП) који се моле у ​​Кијево-печерској и Почајевској лаври паразити чије протеривање зависи само од воље власти.

На питање новинара „шта одређује повратак Украјини“ Почајевске и Кијево-печерске лавре, Думенко је одговорио да „ове светиње већ припадају Украјини и украјинском народу“.

„Међутим, и даље их користе они који те људе заиста не воле. Јер они не воле истински наш језик и културу, не знају и не желе да знају нашу праву историју, и у складу са Кремљом не признају наше право на државну и црквену независност. Када и како ће ти људи престати да паразитирају на нашим светињама зависи од украјинских власти и њихове одлучности у овом заиста важном питању за државу“, рекао је Думенко.

Извор: „Борба за веру“

Шта су о римокатолицима мислили средњовековни Срби

За потребе независности српске цркве Свети Сава је 1219/20. године саставио законик, који је на српском познат као Законоправило, а на грчком као Номоканон. Неки аутори попут Миодрага М. Петровића тврде како се Законоправило може сматрати првим српским уставом. Законоправило има 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Оно није само пуки превод ромејских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност. Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва. Сава је у Законоправилу нагласио складан однос између духовне и световне власти. Тако је, захваљујући Сави, у Србију пресађена теорија симфоније тј. сагласја у двоструком погледу: равноправност између државе и цркве, а не државна власт над црквом и равноправност између православних цркава, а не хегемонија Цариградске патријаршије, над осталим црквама.

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила. Најстарији је Иловачки препис из 1262. године, затим следе Рашки, Дечански, Пчињски, Сарајевски, Хиландарски, сви настали током 14. века, потом Београдски настао у 15. веку, па Пећки и Савински препис из 16. века, док из 17. века потичу Морачки, Сентандрејски и Законик Јована Злокруховића. Још у другој половини 13. века Законоправило је пренето у Бугарску, a недуго затим у Влашку, Молдавију и Русију. У Русији је штампано у Москви 1650. и 1653. године под називом Крмчија, a затим прештампавано у 18. и 19. веку. Последње издање је из 1914. године. Од Руса примљен је назив Крмчија, који указује да се Законоправилом крмари брод црквени. Дакле поред Србије, Законоправило је представљало и једини црквени и световни закон у свим словенским православним земљама.

Слика 1: Свети Сава са Законоправилом. Детаљ из краљеве цркве у Студеници – 14. век.

Више поглавља Законоправила, бави се питањима разних јереси, па између осталог и питањем однаоса према римокатолицима. Тако нпр. Свети Сава у 51. поглављу Законоправила које носи назив „О Францима и латинима“ за римокатолике каже следеће:

„Папа римски је над хришћанима Западне стране, споља од Јонске луке: Италима, Лангобардима, Францима, који се и Германи називају, Амалфини, Бенедци и остали, осим калавријског рода и њемачког народа који се ничим не разликује од старих Јелина у нечистоти и срамним дјелима. У Калаврији су правовјерни хришћани од давнина и научени су обичајима наше Апостолске Цркве.“ (Законоправило, 2019: 276)

Како видимо у време Светог Саве, Немци нису били римокатолици, јер како Сава наводи они су били попут старих Јелина, чији се назив користи у Законоправилу, да се обележе пагани, док за Франке тврди да су Германи. Такође занимљиво у овом цитату може бити то што за становнике Калабрије, која се налази на Југу Италије, каже да су православни. Ако су Калабријци у времену Светог Саве, тј. у првој половини 13. века били православни, то значи да су одолевали римокатолицима, бар 200 година од раскола који се десио 1054. године, тј. од отпадања Рима из састава јединствене Апостолске (православне) цркве, а значи и да римски бискуп у време Светог Саве није имао пуну власт чак ни над целом Италијом.

У наведеном поглављу из Законоправила, наводи се велики број разлика између хришћана (православних) и римокатолика. Овом приликом цитираћемо само оне које сматрамо за најбитније. Ево тог дела:

„Сви који су са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе. Од тих обичаја гори и чешћи су:

1. Када исповједају Светог Духа у Символу вјере, састављеном од јеванђелских ријечи: и у Духа Светога, Господа животворнога који од оца исходи, они додаше: и од Сина. Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њихова језика тако гријеше, па у вези исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа ка нама због Исуса Христа не разликују ни по чему исхођење и послање, узимајући као варварске незналице.
2. Умјесто на квасном хљебу, служе на бесквасном, и клеветају Светог апостола Петра и Свете Оце говорећи да су им они тако предали.
4. Посте суботом, и ако се деси да у суботу падне празник Христовог Рођења, или Богојављења, не разрешавају суботњи пост ради празника.
7. Не посте читав пост, него и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и млијеко. Својој дјеци у све недјеље Светог поста дозвољавају млијеко, сир и јаја да једу.
8. Ликове светитеља у својим црквама не сликају изузев Распећа, и то Распеће не сликају бојама него праве цијело, извајано од комада дрвета или камена, тј. исклесано.
10. Матер Господа нашег Исуса Христа не зову Богородицом, него само Света Марија.
11. У свети олтар улази свако ко хоће, па и за вријеме службе, било којег да су рода, или узраста, или чина. Чак и жене кад хоће сједе на епископском престолу у олтару. Толико знају разликовати свете и нечисте.
12. Удављено једу, и од звјери убијено, и цркотину, и крв, и медвјеђе месо, и видре, и жабе и још нечистије и поганије од тих.
13. Њихови свештеници крштавају само водом, и со стављају у уста ономе који се крсти. Пљују у лијеву руку а десном измјешају пљувачку и тиме помазују онога који се крсти. Крштене, када одрасту и падну у гријехе, помазују уљем за отпуштење гријехова, и сматрају да су двапут крштени.
19. Њихове умрле епископе за читавих осам дана остављају непогребене, и сви из те области, обукавши се, долазе и поју над њим јер им је такав обичај, и онда га погребавају. Руке умрлог не положе на прса крстообразно, као што ми чинимо, него их пруже низ тјело до бедара, а очи, уши, ноздрве и уста залијепе воском. Исто тако раде и са мирјанима.
22. Ако неко из монашког реда постане епископ, они му одобравају да једе месо без бојазни. Ако се неко од монаха и мало разболи, једе меса, а свињску маст једу сви, и они који су здрави.
23. Велики пост у њиховим земљама и код околних народа не пости се једнако. У леденој земљи пости се десет недјеља. Од осталих једни посте осам недјеља, други више, неки мање. Итали, тј. Римљани посте само шест недеља.“ (Законоправило, 2019: 276-278)
Како видимо Сава каже да су римокатолици отпали од свете Апостолске цркве, што јасно и недвосмислено значи да их он тада сматра за једну од јереси. Очигледно да су и тада, а и сада најзначајније непремостиве разлике биле управо у разумевању Символа вере, баш као и данас, који Сава наводи под првом тачком, када набраја разлике између хришћана (православних) и римокатолика. И друге разлике које смо цитирали из Законоправила познате су верницима до дана данашњег, па их нетребамо дубље анализирати, јер су сасвим јасне и разумљиве.
Други средњовековни спис који римокатолике децидно описује као јерес јесте Душанов законик, који је у старим преписима познат као Закон благовернаго цара Стефана. Он је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196).

Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је Струшки препис. Струшки рукопис је једини сачувани препис из 14. века. Према воденим знаковима настао је у последњој деценији 14. века. Из 15. века потичу Атонски, Хиландарски, Призренски, Студенички и Ходошки препис.

Слика 2: Душанов законик – Призренски препис

Првих 38 чланова посвећено је црквеним питањима, између осталог и питањима јереси. Тако нпр. у члану 7 каже се следеће:
„7. О јереси латинској: И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца“ (Душанов Законик, 1986: 58)
За појам азимство сматра се да на грчком језику означава хлеб који је направљен без употребе квасца. Отуда за такав обредни хлеб код Јевреја у Старом Завету назив опреснох (пресан хлеб) и употребљаван је у току празновања Пасхе. У обредном и литургијском смислу азимство представља једну од битних разлика између православне и римокатоличке цркве, почев од 1054. године. Наиме, римокатолици у причешћу употребљавају бесквасни хлеб. Отуда се у српским средњовековним изворима појам азимство и азимити односи на припаднике римокатоличке цркве у српским православним земљама. Како видимо из цитата Душановог законика о азимитима се говори као о јереси латинској. Како тврди Миодраг М. Петровић, појам „азимство“, настао је од грчке речи άζυμīται (Азимити), што је једно од имена за Латине, тј. римокатолике као јеретике, а не како је то тврдио Владимир Соловјев, да потиче од άζυμiα, јер такав облик у грчком језику не постоји. (Петровић, 2004: 144)

Такође и 8. и 9. члан законика говоре о јереси латинској. Ево шта се у њима наводи:
8. О јереси латинској: И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврете хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.
9. О латинском попу: И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца. (Душанов законик, 1986: 58)
У средњовековној српској држави у градовима и трговима живео је велики број припадника римокатоличке цркве који су уживали сва права и слободе. Судећи по прописима Душановог законика постојала је реална опасност од прозелитизма који су вршили римокатолички свештеници, посебно у градовима. Законик такве тенденције санкционише одређеним забранама. Према Законику „Велика црква“, односно Патријаршија, имала је обавезу да у градовима и трговима постави протопопе да враћају у православље оне који су прешли у римокатолицизам. (ЛССВ, 1999: 14)
Како неки истраживачи сматрају и 10. члан законика такође говори о римокатолицима. Ево тог дела:
10. О полуверцима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти да му се узме жена и деца и да им се даде део од куће, а он да се изагна. (Душанов законик, 1986: 58)

Полуверци као обележје оних који не прихватају целину правоверног учења или га изобличују могу представљати, са гледишта православне цркве, било који облик хришћанске јереси. По свој прилици, употреба у овом значењу раширена је посредством једне легенде о постанку народа, настале вероватно у Самуиловом царству почетком 11 века, а сачуване у више варијанти и рукописа све до 18 века. Према овој легенди народи се деле на правоверне (православце), полуверне (остали хришћани) и неверне. Полуверне народе, чине хришћанске секте са Истока и, већим делом, католички народи Европе попут Франака, Угра, Аламана, Саса и других. (Грујић, 1934: 198-200)
Како смо напред водели чланом 9 спречава се мешовити брак између римокатолика и православке, уколико се муж не покрсти. У овом случају полуверац означава католика. Томе у прилог говоре чињенице да се овај члан налази у скупини одредаба које се тичу римокатолика тј. јереси латинске и, још више, да су у време доношења Законика термином полуверци у тадашњој српској држави могли бити обележени само католици, јер других јереси није ни било.

Латинска јерес сузбијана је у Србији и после цара Душана, нарочито у 15 веку. У томе су се нарочито истицали учени Срби, међу које спадају Владислав Граматик, који их је помињао када је писао о Сребреници. (Петровић, 2001: 437-441) Такође јерес латинску помиње и Никодим Химнограф писац Житија и службе светом Ахилију Ариљском, на прелазу из 14. у 15. век. Никодим Химнограф у поменутом спису наглашено говори о старим јеретицима из првих векова хришћантва, посебно о онима који су хулили на Духа Светог, какви су били међу осталима и наватијани или катари, чији је родоначелник Нават римски из 3. века. (Петровић, 2002: 59-76)

Међу противнике Латина као јеретика истакнуто место заузима Константин Философ, рођен у селу Костенец у Бугарској, по коме је назван „Костенечки“. У Србију је пребегао због опасности од Османлија, око 1410. године. У трећој деценији 15. века саставио је, у Београду, чувени спис Сказание о писменах (Казивање о писменима). У глави 29, Латине најпре осуђује, за хулу на Духа Светога, односно за кварење Символа вере. Ево шта каже:

„И како са западњацима јереси изговараш?… или не знаш да је у томе прва осуда њих – за јерес о Светом Духу?“. (Ягич, 1888-89: 454)
Из наведеног одељка види се да Константин Филозоф осуђује домаће вернике који са „западњацима“ у Символу вере изговарају Филиокве. У време Константина Философа који је боравио на двору српског деспота Стефана Лазаревића, у самом граду Београду, по сведочењу самог Константина, било је и католика, који су вршили прозелитске мисије међу православнима, што је Константин у својим списима осуђивао.

Литература:

Грујић, 1934: Радослав М. Грујић – Легенда из времена цара Самуила о пореклу народа: Гласник Скопског научног друштва, Књига XII, Скопље 1934, стр. 198-200
Душанов Законик 1986: Душанов Законик: Стара српска књижевност, Књига 8, Просвета/Српска књижевна задруга, Београд, 1986.
Законоправило, 2019: Законоправило Светога Саве – превод сарајевског преписа; Дабар, Добрунска ријека, 2019.
Ягич, 1885: В. Ягич – Книга Константина филозофа и граматика о писменехъ; Санктпетербургь, 1885, стр. 366-581
ЛССВ 1999: Лексикон српског средњег века; приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд, 1999. Петровић, 2001: Миодраг М. Петровић – Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку: Словенско средњовековно наслеђе; Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу, Београд, 2001, стр. 437-441
Петровић, 2002: Миодраг М. Петровић – Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века: Историјски часопис XLVII; Београд, 2002, стр. 59-76
Петровић, 2004: Миодраг М. Петровић – „Бабунска реч“ у законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године; Београд 2004, стр. 143-161

Извор: "Паметник"