Свети Исак Сирин: Трпљење

Колико човек презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју богату милост и штити га целог живота.

Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу.

Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут.

Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа.

Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.

Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога.

Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење!

Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак.

Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, "заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих", који су многим трудом и знојем угодили Христу.

Свети Исак Сирин: Рат ђавола

Кад непријатељ душе наше, ђаво, не може да постигне свој циљ на други начин, он прибегава следећем: дражи у човеку природни нагон. Примера ради, често се помрачује ум подвижника гледајући пријатна лица.

И ђаво тада чини све да би изазвао рђаве и нечисте помисли. Тако он сатанским лукавством, не напада хришћанина непосредно (отворено) зато што би и реакција била одговарајућа, него посредно. И пошто победи човека на почетку и овај се сагласи са грехом, касније га наводи на рђава и нечиста дела.

Потребно је много пажње, јер може тако да падне и неко ко је доспео високо у врлини. Женска лепота, одећа, накит и уопште непажљиво и безобразно понашање њихово, јесу поводи да падне подвижник. Потребно је дакле, много обазривости. Телесне пожуде и телесна искушења су ватра са којом се не треба играти, јер ће сигурно изгорети. Оно што је потребно у случају ове борбе, јесте не обраћање пажње. Јер, што више значаја дајемо искушењима, толико нас Сатана више искушава.

Без сваке сумње, они који храбро подносе искушења су "богољубци". Злопате се, исцрпљују се често од жестине телесних искушења, али не одступају због љубави Божије и спасења својих душа. Не наседају ласкањима и лажима ђаволским. Знају добро да су све ово мамци које сатанском уметношћу ставља на своју удицу "лукави" да улови душу и да је одведе у пропаст и очајање.

Они, дакле, који се искушавају а не одступају, нису познати само Богу него и ђаволу који има велику жељу да искушава Божије људе, као праведног Јова. Бог никада не оставља подвижника, али се за тренутак уклања, тако да се испита вера његова. И не оставља никада ђавола да га напада више него што може да поднесе. Не колико хоће ђаво, него колико хоће Бог. То је мера искушења. Зато што Бог хоће да се искушавају истинити и непоколебиви борци. Ко се бори непоколебиво против искушења, не мари низашта, одбацује све и једино што га интересује јесте да буде угодан Богу. Добар борац све радости и славу светску сматра за ђубре у сравњењу са љубављу Божијом. И колико подвижник напредује у врлини, толико се смирава и сву славу одаје Богу који му помаже и јесте узрок његове победе.

У часу када нас заокупе искушења, помолимо се Богу говорећи: "Само си Ти Господе, силан, и наша борба је прво Твоја борба. У Твоје руке се предајемо. Ратуј, и побеђуј са нама". Тако се испробавају добри борци као што се проба злато у огњу, чистећи се од непотребних састојака и излази прочишћено. Без огња не можеш да га препознаш, зато што је измешано са другим некорисним материјама. Без искушења хришћанин се не може очистити од прљавштине душе која му не дозвољава да се приближи Богу. Лажни хришћани се колебају лако када се нађу у огњеној пећи искушења, и тако се удаљују од Бога. А колебају се зато јер су отворили врата душе ђаволу - немаром и гордошћу. Тако их Божија благодат напушта, а Сатана се радује због своје победе. Ови хладни хришћани су лажни и губе духовне снаге чак дотле да се осећају празни. Падају, јер сматрају пад слатким и не чине никакав покушај да истрпе тешкоће борбе.

Они који су душевно лењиви, не боје се само великих искушења. Они дрхте и узнемиравају се и од буке коју ствара шуштање лишћа. Постају малодушни за ситнице и не могу да издрже мало глади или неку лаку болест. Велики подвижници побеђују прохтеве тела и гладујући, вежбају себе у уздржању и подвигу. Они налазе смисла да укроћују своју природу, јер знају да се тело противи духу. Труде се да задобију врлину и храбро издрже искушења, јер знају да од њих бивају савршени, због чега се и Бог радује.

Са благодарношћу подносе труд, болове и жртву за љубав Божију. Искушења и ђаволска лукавства подносе јуначки и са великом мудрошћу. Тако побеђују Сатану и напредују у врлини, због чега се радује небески Отац, који ће им дати у дан Суда венац победе.

Свети Исак Сирин: Тело - непријатељ душе

Знај да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Да би победио ову страст, треба да систематски избегаваш световна дружења. Не заборави да по природи имамо чежњу за рађање деце која нараста при неопрезном понашању према женама.

Једну штету изазивају у души искушења која долазе од ствари која се налазе далеко од нас, а другу, много озбиљнију штету изазивају у нашој души помисли које долазе када је искушење близу. Када је ватра далеко, не смета нам много, а када је близу - штета је сигурна. Као што уље храни светлост у кандилу, тако телесне жеље потхрањују страсти. Да би одржали тело своје чисто од телесних скверни, треба добро да се пазимо узбуђења. Јер, не смета нагон за рађањем који је Бог усадио у човеку, него разврат. Само што треба овај нагон човек да укроти и води на добро. Јер ако остави себе без узде, тада ће бити гори и од неразумних животиња. Бог је све створио "врло добро" али је човек скренуо са правог пута и оставио тело своје слободно да се задовољава како оно хоће, а не како заповеда воља Божија.

Природни телесни покрети не треба да нас избаце са правог пута, нити да нас ометају у целомудрености. Неумереност у јелу и пићу, неопрезно дружење са женама, распаљују ватру нечистих жеља и тело подивља, губећи природну питомост и простоту.

Много пута помислимо да смо подвигом и молитвом достигли високи степен врлине. Тада баш, Бог допушта телесна искушења да би се смирили. Потребна је присила, јер се тело лако не покорава. Борба је тешка, али ћемо помоћу Божијом победити. Труд и борба наша, беспоштедна и тешка, биће награђена од Бога. Жалост и бриге умртвљују телесне страсти.

Тело наше, као и душа, нису грешни, него грешне жеље и телесне нечистоте их прљају. Подвиг, мучење тела и молитва - поспешују духовно узрастање.

Када презиремо тешкоће и бриге које допушта Бог ради нашег усавршавања, исто је као да презиремо заповести Божије. Не треба да заборављамо да врлине цветају у нама као цвеће само на тешкоћама и телесним трудовима. Колико волимо одмор, толико више дајемо места страстима. Јер, када се изнурава тело трудом и жалошћу, нечисте помисли одступају. Када се човек сећа својих греха и каје се због њих, тада Бог промишља о њему и чини да напредује у врлини. Колико више неко приморава себе (на вршење заповести), толико га више Бог благосиља, дарујући му радост врлине. Свака радост која не долази од врлине, потхрањује телесне страсти.

"Много пута наше тело, плашећи се искушења, постаје пријатељ греху". Ове речи је изговорио један од светих Отаца Цркве. Онај дакле, ко жели да се у њему настани Господ, треба да приморава тело да извршава заповести Божије и да чува душу од телесних дела. Дух Свети не обитава у телу које се наслађује телесним жељама. Тело кад ослаби од поста и молитве, тада јача душа. Тело од душе обично тражи одмор, јер је одмор његова храна. Када се тело не храни раскалашношћу и дугим одмором, тада попушта и бива побеђено. Зато долази молећи: "Пусти ме да се мало одморим и дођем к себи!" То чини све док не поврати снагу. Затим напада душу још већом жестином. Дакле, на подмукле телесне молбе нећемо обраћати пажњу. Ми ћемо се владати како од нас тражи Бог. И у свету човек може задобити врлину. Треба само да се бори против грешних телесних захтева.

Када се тело умори од искушења и тражи да се ослободи, ти му реци: "Желиш ли сраман и нечист живот?" Ако ти, међутим, одговори да је велики грех да неко убија своје тело, ти ћеш га ућуткати одговором: "Не убијам ја тебе (тело) него рђаве и зле жеље које се гнезде у теби". Рећи ћеш телу: "Ја убијам нечисти живот чега се гнуша Господ, а не тебе који си дар Божији!"

Боље је да умремо, него да се одвојимо од Бога који нам дарује толике дарове а пре свега, чистоту душе и целомудреност. Шта нам вреди живот, ако смо далеко од Бога? Боље је да хиљаду пута доживимо телесна страдања, него да попустимо незаконитим и грешним жељама његовим. Каква нам је корист ако проживимо у овом животу далеко од Бога, без наде на вечна блаженства?

Дакле, трпљење у искушењима и молитва Христу да нас укрепи у борби - док не стигнемо до коначне победе!

Свети Исак Сирин: Духовни савети

Ко познаје своју болест, налази се на почетку смирења. Бог трпи све људске слабости. Не подноси само онога који гунђа. Онај који свагда благодари Богу за сва блага и доброчинства која му чини, прима благослов Божији и у срцу његовом обитава благодат.

- Ко се горди, допушта Бог, и он пада у богохулство. Ко се преузноси због својих врлина, опет, по допуштењу Божијем, пада у блуд. Егоиста може да падне у још многе мрачне замке ђаволске.

- Онај ко се не сећа, и не размишља о Богу гаји мржњу према ближњем. А онај ко се сећа Бога не злопамти, него воли свакога човека. Ко помаже онеправдованом, има за помоћника - Бога. Ко помаже ближњему, помаже му Бог. Који осуђује брата свога, од њега се одвраћа Бог. Онај који тајно чини милост брату, јасно Богу показује силу своје љубави. Који пред свима критикује брата, у ствари га омаловажава и ружи. Ко брине за духовно здравље другога, труди се да то увек чини са љубављу. Тако исто чини и Бог. Искушава човека увек са љубављу желећи да се излечи жива икона Његова. Јер, не кажњава човека да би се светио због његових греха, него да би га излечио.

- Колико се човек усавршава у врлини, толико се више приближава Богу и иде за Њим. Као када неко убаци сува дрва у ватру, она се тешко гаси. Тако и онај ко истински воли Бога, љубав његова све више расте уколико напредује у врлини.

Као трговац када прода своју робу жели да се врати својој кући, тако и хришћанин када заврши свој посао, хоће да се бави Богом и душом својом. Као што трговац стрепи док се налази на пучини да не наиђе бура и потопи његов труд, тако и хришћанин, док се налази у овом свету, страхује да не наиђе зима страсти и изгуби плод своје борбе. Као што капетан брода када плови по мору гледа положај звезда и према њима управља брод, тако и хришћанин молитвом прелази свој животни пут, док не стигне у пристаниште вечног живота. Тамо људи не журе и не тргују као у овом животу, него блаженствују у богатству врлина које су стекли у борби против греха. Блажен је онај чија се зарада није утопила у мору овог сујетног света. Блажен је онај чији се брод није потопио, него се удостојио да радосно пристигне у сигурно пристаниште вечности.

- Ко хоће да нађе многоцени бисер, скаче наг у море. Тако и разуман човек пролази овај живот без много новца и имања, док не нађе многоцени бисер који је Исус Христос. Када га нађе, не воли ништа друго на овоме свету.

- Као што змија у свакој опасности чува главу своју, тако и мудар хришћанин у свакој тешкој прилици чува своју веру која је темељ његовог живота.

- Као што дрво, ако не одбаци старо лишће не може да никне младо, тако човек Божији не може имати духовне плодове, ако не избаци из себе сећање на зле помисли и страсти своје.

- Ветар храни земаљске плодове, а промисао Божији - духовне плодове.

- Пас, када лиже оштрицу ножа, озлеђује језик, пије своју сопствену крв и не осећа да сам себи чини зло. Тако и гордељивац осећа задовољство за кратко. Али, после тога, увиђа последице душевне штете.

- Световна слава личи на подводну стену у мору коју не види крманош, и о њу разбија брод. Гордост и сујета су, такође, прикривене у души и наносе јој зло.

- Никада не тражи да разумеш смисао Божанских тајни које се налазе у Светом Писму, ако се претходно ниси усрдно помолио Богу. Кључ, којим разумемо Божански смисао јесте - молитва.

- Треба да знаш да се без телесног труда не може приближити Богу. Сви Оци, трудили су се много да би се уселио у њих Дух Свети. Чим се Дух Свети усели у душу, човек задобија кротост и мир, бежи свака нечиста помисао. Не мисли да можеш молитвом да се приближиш Богу, ако претходно не очистиш срце од скверних страсти које га прљају.

- Као што уље одржава светлост у кандилу, тако и милостиња храни душу. Нема лепшег дела пред Богом од љубави према ближњем. Како је слатко дружење са духовном браћом, ако има љубави. Љубав према Богу и браћи. Љубав према браћи и Богу. Оне су међусобно повезане и не можеш да их раздвојиш.

- Онај који хоће да сабира радост и духовне плодове, треба да упражњава молитву. Као што је душа претежнија од тела, тако је и молитва узвишенија од сваког другог духовног труда.

- Велику снагу задобијамо за наше мале духовне подвиге када бивају чести и упорни, баш као што капљице воде могу да удубе чврст камен.

- Када се умртве страсти, тада се душа загрева од сладости и радости духовне, а присуство Божије у души је снажно. Потребна је велика борба и велико стрпљење да би човек примио благодат и утеху Божију. Када Бог уђе у душу човека, тада се страсти повлаче.

- Погибао за душу је беспосленост и нерад. Највеће зло је чамотиња (униније). Униније значи, да се не трудимо за спасење своје душе молитвом, постом и другим освећујућим средствима наше Цркве. Не обраћај пажњу на тело у подвигу за врлину, јер ће ти се свакако осветити. Сатана чини све да би нас удаљио од Божијих дела.

- Духовно делање захтева пажњу и душевни мир. Не може неко да се очисти само добрим делима према другоме. Треба да поради и на души својој, да би се ослободио од телесних страсти и срамних и рђавих помисли. Јер, лако је да чини милостињу, али је тешко да одсече страсти и рђаве навике. Милостињу прима Бог када је прати чисто срце. Не можемо да упражњавамо прво, а да запоставимо ово друго, иначе падамо у очима Божијим.

- У духовном делању напредуј полако и обазриво јер, велики и изненадни скокови су опасни. Када се душа ослади духовном радошћу, то ће је учинити да више узнапредује. Као онај који попије мало вина, али пошто му се свиђа пије више, док се не опије. Жалости и бриге, савлађују се стрпљењем и надом у Бога.

- Није лако да се усели Дух Свети у душу нашу. Треба претходно да је очистимо од сваке телесне прљавштине да буде чист сасуд. Тако ће доћи и настанити се Бог. Али, то није довољно. Да би примили Божански дар, потребно је много пута да приклањамо колена на молитву. Молитва треба да буде праћена смирењем да би је Бог примио.

- Чувај језик свој да не говори непромишљене и сувишне речи. Јер, од многоговорљивости долази грех. Оци Цркве су много вежбали ћутање да би се приближили Богу и сјединили се с Њим. Само када пазимо на свој језик, могуће је да у души осетимо умилење. Блажени Свети Јован Лествичник је рекао: "Чиста уста очишћују и срце. И у чистом срцу борави Бог. "Ако те савлада језик (многоговорљивост) веруј ми, не можеш напредовати у врлини и душа ће ти бити празна, као клас без плода.

- Када хоћеш некога да посаветујеш за његово добро, прво му покажи љубав а потом обазриво и нежно реци своју примедбу, пазећи да га не повредиш, зато што ће он најпре да уочи љубав коју му указујеш, а тек после ће да обрати пажњу на твоју примедбу. Тако ћеш му помоћи без штете по његову душу.

- Колико се човек уклања од световних ствари, толико се више приближава Богу.

- Не жалости се када те задесе бриге и тешкоће у животу, јер оне бивају по допуштењу Божијем ради духовне користи. Чак се ни смрти не плаши. Јер, гледајући твоје трпљење, Господ ће ти помоћи да победиш и окусиш вечна добра, која је уготовио за оне који Га истински љубе.

Свети Исак Сирин: Како се човек спасава?

Никада не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божијег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага, јер она нестају и губе се као дим.

---

Пророци, апостоли и свети Оци су записали у светим књигама о снази коју има покајање и како може човек да се спасе када се истински покаје. Све заповести које се налазе у свештеним текстовима, имају за циљ да помогну човеку да се ослободи својих страсти и уђе на пут спасења.

Наше спасење је велика ствар. Већа од свих других. Шта нам користе, рекао је Господ, сва блага овога света а изгубимо душу? Душа наша је вреднија од читавог света. Зато треба да имамо у срцу свом страх Божији и да проводимо овај живот мудро и пажљиво.

Пажња у свему, нарочито према телесним страстима, које изједају нашу душу. Бог је разорио Содом јер су људи били само "тела" и у њима није било ништа духовно. Били су испуњени духовном нечистотом и зато се Бог окренуо од њих. За блуд само једног човека, усмрћено је само за један сат двадесет пет хиљада Израиљаца. Из ког разлога отпаде и џиновски Самсон, који је од мајчине утробе био посвећен Богу? Испрљао је тело своје блудом и предао удове своје греху. И премда је учинио толико велика и страшна дела, пао је јер беше упецан грехом. После тога, напустио га је Бог, ухватише га и везаног предадоше непријатељима. Исто се десило пророку и цару Давиду, из којега је просијао Христос. Неопрезан за један тренутак, би уловљен лепотом једне жене и паде у страшан грех прељубе. Зато га је Бог казнио. Међутим, Давид се покајао са сузама за свој страшни грех и Бог му је опростио.

Из свега овога треба да схватиш да Бог не чини изузетак и кажњава све, без обзира да ли су они пророци, свештеници, судије, цареви или други освећени људи, одређени да открију име Његово људима. Бог се не свети, него кажњава на васпитни начин, тако да човек увиди своју грешку, да дође себи, да се пробуди из греха и затражи милост Његову. Из свега овог можеш закључити да и светитеље кажњава Бог када преступе Његове заповести. Пророк Језекиљ пише, да Бог не рачуна ни на старе ни на младе, да би показао да су истински и Његови само они који имају у себи божански страх и живе побожно, у складу са вољом Његовом. За Бога, свети су они који држе заповести Његове и имају чисту савест. Оне који презиру заповести Божије, њих презире и сам Бог, одвраћа се од њих и одузима своју благодат од њих.
Зашто је казнио Валтазара? Зато што се усудио да презре оне посвећене ствари које је опљачкао из Јерусалима и да их употреби са својим наложницама, Тако и они који посвете своје удове Богу а касније се усуде да их користе за грешна дела, бивају строго кажњени од Бога.

Не презиримо дакле, божанске речи и претње које се налазе у Светом Писму. Не гневимо Бога неумесним делима и безакоњима нашим. Не прљајмо тело своје које је храм Божији, као што рече апостол Павле.

Да би се спасили, треба да омрзнемо ствари овога света, то јест грех и материјална добра. Докле год смо везани за њих, немамо наде за спасење, јер Бог одлази од нас, а без Њега не можемо чинити ништа.

За спасење нам много помаже размишљање о смрти. Оци су ово назвали "сећање на смрт". Када размишљамо да ћемо једног дана сигурно напустити овај живот, припремићемо се за тај тренутак када ћемо одговарати Судији.

Венац победе даје Христос само онима који су изнад свих световних ствари ставили своје спасење и боре се за њега. Ако случајно човек буде побеђен од ђавола и падне, не треба да очајава, него поново да устане и да се поново бори до коначне победе.

Никада не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божијег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага, јер она нестају и губе се као дим. Циљ твој нека буде само спасење душе твоје и ништа друго. Зато не буди роб греху. Размишљање твоје нека буде стално о будућем блаженству, и моли Бога да те учини наследником истога.

Пази да своју младост проведеш у врлинама, да би имао блажену старост. Још, припази да душом твојом не овлада жеља за богатством, јер она удаљује од Бога. За тебе, богатство нека је - врлина. Поруши љубав своју према свету, као што плаха и жестока киша ломи дрвеће.

Онима који су чинили неправду, када се смире и исповеде своју грешку, судије су снисходљиви а они који се не кају, добијају већу казну. Тако и ти када исповедаш грехе своје и затражиш милост Божију, Он ће ти помоћи а када си упоран у себељубљу, строго ће те казнити. Када Бог допусти, и дођу невоље и бриге, не будимо зловољни, него са смирењем исповедимо да смо достојни казне.

Ако се не смиримо и не осетимо своју болест, Бог ће нас напустити а тада ће невоље, бриге и искушења бити још теже, јер нећемо имати Бога за помоћника у узимању нашег бремена.

Немогуће је да се исправимо и спасемо ако се тело не намучи. Још треба да журимо често на Тајну исповести, да би се очистила душа наша.

Када неко хоће да принесе нешто на поклон цару земаљском, иде к њему весела лица. А када приступа Небеском Цару да му затражи нешто, треба да се моли са сузама у очима.

Као овца, када оде из тора и лута тамо - амо, постоји опасност да упадне у вучју јазбину, тако и онај који напушта тор Христов, постоји опасност да падне у замке ђавоље.

Као човек који на себи има скупоцени бисер, боји се да га не покраду разбојници, тако и онај који ходи путем духовног подвига треба да чува са много пажње бисер врлина Христових.

Као што човек у данима жалости пије много вина и опијајући се заборавља свој бол, тако и онај који се опије љубављу према Богу, заборавља све пријатности света и размишља само о Богу и спасењу Душе.

Свети Исак Сирин: Поуке

Оно што је со за храну, то је смиреност за сваку врлину. Да би је стекао, човек мора увек мислити о себи са скрушеношћу, само-омаловажавањем и болним само-осуђивањем, Али ако је стекнемо, начиниће нас синовима Божијим.

Заволимо тишину док свет не буде умро у нашим срцима. Сећајмо се увек смрти, и у овој мисли се приближимо Богу у срцима нашим и задовољства овог света ће добити наш презир.

Ходај пред Господом у простоти, а не у лукавости ума. Простота доноси веру; лукава и компликована размишљања доносе таштину; а таштина нам доноси напуштање од Бога.

Као што човек чија је глава испод воде не може удхнути чист ваздух, тако и човек чије су мисли уроњене у бриге овог света, не може упити осећања тог новог света.

Духовни је дар од Бога човеку да опази своје грехе.

Удобност и залудност представљају смрт душе и оне је могу повредити више него демони.

Сврха доласка Спаситеља, када нам је Он дао Своје животодавне заповести, као очишћујуће лекове у нашем страсном стању, била је да очисти душу, од штете нанесене јој првим преступом и да је поврати у првобитно стање. Оно што су лекови за болесно тело, то су заповести за страсну душу.

Живот духовног напора је мајка светости; од њега се рађа прво искуство опажања Тајни Христових  што се назива првим стањем духовног знања.

Гневити се на некога и молити се, значи сејати семе по мору и очекивати жетву.

Мала, али постојана дисциплина је велика сила; јер мека кап, капљући постојано, издуби  тврду стену.

Кључ ка Божанским даровима даје се срцу, помоћу љубави према ближњем и, у сразмери са слободом срца из ланаца тела, врата знања почињу да јој се отварају.

Бестрашће не значи да човек не осећа страсти, већ да не прихвата ниједну од њих.

Живот ти је дат ради покајања; не троши га у сујетним тежњама.

Свети Исак Сирин: Искушења

 

Нико не може да напредује у врлини ако није спреман да се суочи са искушењима. Најпре треба да зна да тешкоће, бриге, и уопште искушења, користе души. Прво, дакле, што треба да учинимо, јесте да заволимо туге!

Никада не тражи савета од некога ко није прошао искушења слична твојима, макар и да је мудар. Боље је да тражиш савет и од неписменог, али врлинског човека, него мудрог коме је божанско и врлинско страно. Онај који ће те саветовати шта да чиниш у животу, треба да је извршио све оно чему те поучава. Човек који је са пуно стрпљења прошао искушења и савладао их, он може много да ти помогне, јер не може свако да руководи лако друге у задобијању врлина и савлађивању искушења.

Tреба да знаш да је за врлину карактеристичaн – душевни мир. Тим путем су ишли светитељи. Јер, уколико си постојан у искушењима и напредујеш у врлинама, толико се приближаваш Царству Небеском. Колико напредујеш и усавршаваш се у врлини, толико искушења бивају снажнија.

Туге које Бог допушта, дају нам се за духовни напредак. Бог се не свети за грехе наше. Напротив, воли нас још више и хоће да се исправимо. Искушења треба да примамо, иако нас жалосте. И не заборавимо да Бог допушта искушења према духовној снази коју има свако од нас…

Бог не даје духовне дарове човеку ако претходно не претрпи искушења и жалости по допуштењу. То је дело Божије мудрости коју не могу људи разумети. Када стрпљиво поднесеш жалости и тешкоће, тада ће те наградити Бог божанским даровима. Јер, после жалости и искушавања долази утеха. Који издрже искушења, ти и примају блага од Бога. Прво треба окусити горчину искушења, а затим уживати сладост божанске благодати.

Када наиђу искушења, треба да нас обузму двојака осећања, радости и страха.Радости, јер смо удостојени да идемо путем којим је ишао Господ и његови светитељи. Страха, да можда од наше гордости не долазе искушења.

Не заборавимо да са добром увек иде жалост. Лењост и немар за спасење паралишу душу и не дозвољавају јој да се приближи Богу и да издржи искушења на прави начин, која допушта Бог за наше добро.

У искушењима, у оном часу велике душевне буре, чини нам се да су нас сви напустили и нема ни са које стране наде за спасење. Све нам изгледа црно и мрачно. Али, не губимо храброст и не очајавајмо! После невремена наступа тишина.

Добри Бог устројава тако лепо свакоме од нас, тако да неће дозволити да наиђу на нас искушења која превазилазе наше снаге. У искушењима су помешане утеха и невоља, светлост и тама, туга и срећа. Искушења су показатељи духовног напредовања човековог. У часу искушења имамо помоћника – живога Бога! Зашто дакле, да се плашимо?

Гордима, који својом бестидношћу вређају доброту Божију, долазе велика искушења. То допушта Бог да би их смирио. Онима који се надимају пред Богом, допушта Бог страшна искушења, као што је напад који подиже Сатана помоћу срамних помисли, гнева, рђавим понашањем и многих других зала. Почетак свих тих искушења јесте да неко себе сматра паметним и мудрим. Зато је потребно од почетка победити гордост да не би пустила корење у души јер је после тешко да се искорени.

У жалости и тешким приликама на које наилазимо потребно је трпљење. Други начин савлађивања не постоји. Трпљење одгони горчину невоља.

Потребно је противити се искушењима! Не треба да их сусрећемо нерадом и унинијем. Када отворимо врата душе своје, тада у њу улазе збрка, немир, богохулство, тужба на своју судбину, развраћене помисли и толика друга зла која шкоде души. Узрок свих тих зала јесте наша немарност.Да би се излечили од ових болести, потребно је смирење. Без смирења, навалиће већа и жешћа искушења. То је истина! Настој да задобијеш смиреноумље и помиловаће те Бог. У зависности од смирења, шаље Бог и трпљење. А са трпљењем бива лакши терет мука и невоља. Тада ће Дух Свети да се усели у срце твоје. Бог, који је сав љубав не одгони одмах искушења знајући да то није корисно за душу, него даје трпљење којим долазе сва добра.

Кривци смо пред Богом када подлежемо искушењима, а не када нас нападају. Напад искушења биће свакако, јер ћемо тако да се испитамо. Ми не треба да их примамо да се не би тако прљала душа. Светитељи су трпећи искушења, веома узрасли у врлини. Искушење снажи човека и раздваја се у њему добро од зла.

Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душе наше.

Они који су узнапредовали у врлини, чувани су Божијом силом и избацили су из својих душа пагубне страсти. Апостол Павле наводи да је Бог допустио на њега велико искушење да се не погорди, дат му је „жалац у тело, да се не преузноси“.

Искушењима се још задобија вера. Искушење користи свакоме човеку. Подвижници су на већим искушењима када увећавају своје духовно богатство. Они који спавају буде се искушењима, и они који су далеко од Бога, приближују Му се. Човек који се не бори, не добија богатство Божије помоћи. Зато Бог прво испитује и мучи своје слуге, па пошто храбро претрпе искушења, даје им заслужену награду. Прославимо Бога који нам даје лекове, тако да нам после њих дође душевно здравље и утеха.

Нема човека да се не умара и не негодује у часу искушења. И сами светитељи којима се дивимо, имали су страшне унутрашње тешкоће, али нису борбу напуштали. Без лека искушења не може се нико излечити. Међутим, да би издржали искушења, не зависи само од нашег труда, него и од помоћи Божије.

Дакле, ако истрпимо храбро искушења Бог нас неће оставити, него ће нам послати Своју помоћ да би смо напредовали у врлини и сјединили се са Њим.

Свети Исак Сирин: Како да очистимо и сачувамо чистим срце наше?

Изучавај Свето Писмо и размишљај о будућим добрима и имај сећање на смрт, јер то помаже човеку за духовни напредак. Свагда се сећај Бога и бори се да искорениш страсти јер оне тиранишу душу. Избегавај рђаве и гадне жеље које прљају срце и не дозвољавају му да види Бога.

Испитуј и контролиши свагда себе, мотри на своје погрешке и грехе и настој да их исправиш.

Моли Бога да ти да Своје просвећење и дође на тебе духовна радост и усхићење, која ће као мед да заслади твоју душу. Не плаши се жалости и невоља које ће допустити Бог, јер оне обрађују твоју душу. Без тешкоћа не напредује човек, јер без њих живот је његов као стајаће воде које се пуне микробима и нечистоћама.

Срце своје чувај чисто од телесних прљавштина. Ђаво ће нападати пуно да би ти срушио ту духовну тврђаву. Али пази! Тражи помоћ Божију и смирењем се бори против Сатане који као „лав ричући“ настоји да те прогута. Срце твоје хоће Бог читаво чисто, а не само један део. Ниједан део срца нашег да не препустимо ђаволу који хоће нашу пропаст…

Сконцентриши ум свој на Бога и не остављај га слободно да лута тамо – амо. Када сачуваш свој ум, сачуваће се и срце твоје чисто, јер из ума мисли и жеље долазе у срце. Господ назива блаженим оне који имају чисто срце, јер ће они Бога видети. То, међутим, није лако. Потребна је велика борба и будност, јер лукави чека тренутак када ће нас наћи неспремне, да уђе у наше срце и да га упрља.

У срца која је испрљао грех не долази Бог. Не очекујмо духовни напредак ако не учинимо срце наше сасудом, јер само ће тако постати чисто пребивалиште Светога Духа. Када се зацари Христос, у срце наше доћи ће и мир. То је мир који само Он дарује и нико нам га не може одузети.

Као што град чувају стражари даноноћно, тако и ми треба да чувамо своје срце. Ако не пазимо, напуниће се рђавим помислима, лукавштином и свакојаким залима. Ако се боримо, неће се укоренити у нама злоће које наносе толико штете.

Непријатеља треба тући а не разговарати са њим, јер је подмукао и лукав. Треба да га одгониш ма колико пута да те нападне, јер неће престати прљав и безбожан рат његов, до краја нашег живота. Али, и ми треба да смо будни и Божијим просвећењем да избегавамо замке које нам разапиње.

Не заборављај, да би срце остало чисто, потребан је труд, бол и много зноја духовног.

Тражећи, међутим, увек божанску помоћ, бори се целог живота свога свим силама и тада ће доћи у тебе Христос, који ће ти даровати вечну радост и срећу.

Свети Исак Сирин: Осуђивање других

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе. Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога. Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога… Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена „у прељуби“, и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: „Ко је без греха, нека први баци камен“, а рече њој: „иди и више не греши, ни ја те не осуђујем“. Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.     Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково. И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове – егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: „Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник“. Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство. Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво. Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења. Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“. Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је „недоношче“ и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо. После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе – а никада друге.

Свети Исак Сирин: Обрађивање душе наше

Подвиг је мајка освећења. Од ње се рађа први укус тајни Светога Духа. Душа, која се испрљала телесним страстима, не може да се уздигне у Царство Божије, нити може да се приброји светима. Сузе и пост стварају лепоту душе, којој су украс – врлине. Невоље и тешкоће помажу души у духовном напретку и задобијању врлина. Сви свети, прошли су пећ невоља и тако су стекли врлине.

Бори се свим својим силама, сећајући се страдања Христових, да би могао да окусиш славу Његову. Јер, ако се разапнемо са Христом и као Христос, прославићемо се са Њиме. Као што је Христос разапет за грехе наше, тако и ми треба да разапнемо наше страсти и рђаве жеље.

Ко презире људску славу, он ће се удостојити да ужива у слави Божијој. Међутим, да би неко достигао ово стање, треба стално да чисти душу своју од сваке телесне жеље.

Да би напредовао у врлини, потребно је да упознаш Бога и да Га заволиш. И све ћеш Га боље упознавати, уколико Га више волиш. Треба да разапнеш своје страсти и рђаве жеље, да би у душу твоју дошла благодат Његова.

Темељ врлина је смирење. И да би стекли врлине, треба најпре да поставимо темељ врлина, а то је смирење.

Треба да се ослободиш телесних страсти да би могао да напредујеш у врлини.

Напредак у врлини није лака ствар. Потребна је љута борба на много година. Прво да упознамо нашу болест, да поверујемо да смо духовно болесни, и онда да пређемо на лечење.

Свети Оци нас уче да никада у животу нећемо видети Бога ако не одсечемо страсти. То је прави и једини начин да се приближимо Богу. Блага Небеског Царства не дају се немарнима и онима који немају плод врлине.

 Туге, невоље, болести, терет тела, телесне потребе, несреће и сама смрт се савлађују помоћу Божијом. Ова, пак, помоћ ће доћи када се човек бори да стекне врлине.

Неке ствари сам ти рекао много пута. То сам чинио да би добро схватио и уверио се колики значај придајем подвигу врлине. Јер она се не постиже лепим речима, него трудом, напором и знојем. Блажен је човек који стално напредује.

„Господе, окрени лица наша к Теби и учини да се са гађењем одвратимо од греха. Дај нам снаге да Те истински волимо и да стигнемо као победници на крај пута овог живота. Оснажи нас, Господе, да очистимо душу нашу од телесних страсти и да стекнемо врлине, тако неопходне да би се неко приближио Теби и сјединио се заувек с Тобом“.

Свети Исак Сирин: Плод поста

 

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.
Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“.

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.