Милијана Танкосић: Сусед

Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом! Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. Ове две заповести, изговорене устима Христовим, темељ су свег закона Божијег и пророчке службе. То значи да се у овим двема заповестима налази темељ људског постојања и опстајања без којих ни хлеб насушни не би био од превелике користи.   

---

И одмах питање које нико не пропушта да изговори: а ко је мој ближњи? Комшија ти ближи од кошуље, или: комшија ти пречи и од брата - говори наш народ! Овакве изреке плод су искуства живота у заједницама људи и нема простора где људи живе заједно а да не мисле овако. Заиста је сусед тај који је у највећој мери наслоњен на тебе као и ти на њега. Од вајкада су људи били привржени својим суседима и одвајкада је овај однос пленио посебном блискошћу и топлином. Крвне, родбинске везе међу људима представљају, додуше, веома јак фактор заједништва, али, чини се да свакодневни живот показује да су суседске везе међу најјачима у људској заједници.

Или је макар тако било. Оваква блискост типична је за сеоске заједнице. Тамо где се живот човека одвија у природном амбијенту, где су људи упућенији на природу и њене ћуди. Природа са својим чарима али и опасностима врши далеко већи утицај на човека него ли урбана средина. Та утканост и сједињеност човека са амбијентом и природним околностима је неупоредиво већа и зато је међусобна сарадња међу људима израженија, поготову оних који су и најближи. Та блискост свакако одређивала је и степен блискости у духовном, емотивном и сваком другом смислу. Блискост у физичком смислу утицала је на блискост и у духовном, емотивном, психолошком смислу.

Та слика је сада умногоме промењена. Не само у граду него и на селу. Много тога је стало између људи, раздвојило их и удаљило. Модерна цивилизација, са свим својим средствима за олакшавање живота и рада, донела је и једну духовну димензију која се састоји у јачању поверења у себе самога. Порука модернизације води човека у правцу самодовољности и самозадовољства. Од припадника заједнице преправља га у самодовољну индивидуу, у додатак технологије и већег приноса и профита, која ће заузети место суседа. Савремена технологија обраде земље одваја суседе једне од других преображавајући их у ривале, у такмичаре на неком замишљеном првенству где победник добија посебне награде и олакшице. Ту се сусед претвара у конкурента и постаје удаљенији од брата који живи на другом континенту.

У градским срединама овај процес растакања блискости међу људима је још израженији, и свеобухватнији. Особито у великим градовима растојање од човека до човека је постало у правом смислу речи огромно. Осим ваздуха који дишу, тротоара и коловоза, институција и радних места, људе више ништа не везује једне за друге.

И у овим срединама отуђеност и раздвојеност је начин постојања. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се људи из истог улаза вишеспратнице и не познају међу собом. Иако се сретну на улазу или пред лифтом то бива безгласно и без поздрава. Зато и бива да се за смрт некога сазна тек после  неколико дана, а неретко и неколико недеља.

А, да  ли је могуће, и ако јесте, шта је потребно да се човек приближи човеку, сусед суседу? Могуће је, само ако то и желимо. Људи кажу да оно што се хоће то се и може. Човек је слободно биће. Хтети или не хтети је лична ствар и могућност управо те слободе. Оно што треба знати то је да је сваки човек обдарен довољном количином могућности за чињење добра и да због тога за свако одсуство добра неће имати оправдања.

Извор: "Пријатељ Божији"

Свети Јован Дамаскин: Божанско предзнање и предодређење

Одувек је човека мучило одређивање границе између онога што Бог унапред зна и онога што Он унапред одређује да ће бити, као и где се налази наша слобода у тако постављеној стварности. Шта у нашим животима представља оно што је Бог поставио, а шта оно што смо сами узроковали по слободи коју нам је тај исти Бог и дао.   

---

Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред зна и оно што je у нашој власти, али га не предодређује, јер не жели да буде зла, нити да насилно изнуђује врлину. Према томе, предодређење је дело божанске прогностичке заповести. Међутим, оно што није у нашој власти Бог предодређује по своме предзнању: јер, по своме предзнању, Бог је већ предрасудио о свему, по мери властите доброте и праведности. Треба још знати да је врлина дарована нашој природи од стране Бога и да је Он начело и узрок сваког добра, те да нам је без његове помоћи немогуће пожелети или учинити добро.

Ипак, у нашој је власти хоћемо ли остати у врлини и следовати за Богом, који нас ка њој (врлини) и призива, или ћемо одступити од врлине, што значи пребивати у злу и следовати за ђаволом који нас, без присиле, ка злу призива; јер зло није ништа друго него одступање добра, као што је тама одступање светлости. Дакле, ако пребивамо у ономе што је по нашој природи, у врлини смо, а ако се уклањамо од онога што нам je по природи, односно од врлине, долазимо до онога што је противно нашој природи, те завршавамо у злу.

Покајање (преумљење) је повратак из онога што нам је неприродно ка ономе што je у складу са нашом природом, и од ђавола ка Богу, остварен кроз подвиг и испаштање.

Тога човека, дакле, саздао је Творац као мушкарца, дарујући му од своје божанске благодати, и учинио га способним да кроз њу учествује у заједници са Њим (са Творцем); отуда је овај животињама, које су му предате као слуге, пророчки наденуо имена, као неко ко има власт над њима. Будући, наиме, да је створен по икони (образу) Божијој, односно словесан и уман и са слободном вољом, с правом је, од заједничког Творца и Владике свега постојећег, преузео началство над земаљским стварима.

А пошто је предзнатељ Бог знао да ће човек преступити и да ће се потчинити пропадивости, створио је из њега жену, друга према њему; створио му је помоћницу ради рађања којим би се, и након преступа, васпоставио људски род. A првобитно стварање назива се постањем а не рађањем; јер постање је прво стварање од стране Бога, док рађање представља прејемство (узајамно наслеђивање) произашло из смртне казне због преступа.

Поставио га je у рај, умствени и чувствени. Иако је живео телесно у чувственом и земаљском рају, човек је душом општио са анђелима, гајећи божанске појмове и хранећи се њима, бивајући го због своје простодушности и неизвештаченог живота; само се ка Творцу узвисивао кроз творевину, и гледајући у Њега наслађивао се и веселио.

А када је његова природа у питању, Бог га је украсио слободном вољом, и предао му је заповест да не окуша плодове са дрвета познања; о томе дрвету смо већ, по мери својих могућности, довољно говорили у поглављу о рају. Дао му је ту заповест уз обећање да ће, уколико овај очува достојанство душе и дарује победу разуму, и уколико спозна Творца и очува Његову заповест, да ћe постати заједничар вечнога блаженства и да ћe, бивајући изнад смрти, живети у све векове. Међутим, уколико и душу потчини телу и изабере телесна задовољства, занемаривши властиту вредност и изједначивши се са безумним зверима, и уколико збаци јарам свога Саздатеља и презре Његову божанску заповест, биће одговоран за смрт, и биће подвргнут пропадивости и патњи, проводећи бедан живот. Јер није било сврсисходно да човек, још неискушан и недоказан, оствари непропадивост, да не би пао у гордост и у суд ђавољи. Јер ђаво, будући да је био непропадив, после самовољног пада је стекао непокајану и непоколебиву постојаност у злу, као што су и анђели, после самовољног избора врлине, кроз благодат стекли непоколебиву постојаност у добру.

Требало је, дакле, да човек најпре буде искушан (јер неискушан и неиспитан човек ниједне речи није достојан) и да искуством стеченим кроз очување заповести буде усавршен, да би тако задобио бесмртност као награду за врлину. A будући да је човек створен као посредник између Бога и твари, требало је да стекне непоколебиву постојаност у ономе што припада добру, пошто се кроз очување заповести, a после свог ослобађања од природне везе са вештаственим стварима, сједини са Богом према властитој способности. Међутим он је кроз преступ, окренувши се више твари и удаљивши свој ум од њеног извора, односно Бога, зближио себе са пропадивошћу, и постао је страстан (подложан страстима, страдањима) уместо бестрастан; и смртан уместо бесмртан.

Зато и потребује везу мужа и жене и телесно рађање, а из жеље за животом, потребује уживања, као да га, тобоже, она сачињавају, а према онима који настоје да га лише тих уживања осећа велику мрзост тако да је и обратио своју жељу од Бога ка твари, а свој гнев, од истинског непријатеља његовог спасења ка ближњему. Дакле, ненавишћу ђаволском би човек побеђен; јер ненависник и добромрзац демон, који се својим узношењем обрео доле, није могао да поднесе да ми достигнемо оно што је горе. Отуда он лажљивац и обмањује јаднога човека надом о божанству, и, узвисивши га до висине своје гордости, обара га у исти такав бездан пада.

Свети Јован Дамаскин

Зимска гошћа – прича о Светој Ксенији Петроградској

Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.

Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.

„Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице,“ причала је та благочестива жена после неколико година. „Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.

Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.

– Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, – ослови ме благим гласом.
– Две куће даље, – одговорих.
– А шта, муж ти није добро? – упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.

Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.

– Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
– Али он већ три дана ни уста не отвара! – одговорих.
– Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.

И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.

Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.

– Ко је то био код мене? – упита ме болесник.
– Нека непозната жена, – одговорих.

Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:

– Лакше ми је. Ко је то био код мене?

Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:

– Ко је то био код мене?

Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.

Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:

– Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.

Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.

– Шта би, јеси ли сазнала? – упита ме.

– Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, – одговорих му.

– Онда слушај мене, – рече ми муж. – Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?

– Блажену Ксенију, – рекох кроз јецаје.

Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.

Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:

Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!


Света Ксенија Петроградска

Свети Димитрије Ростовски: Шта је драгоценије - душа или свет?

Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мар. 8, 38).

И једно и друго, и душа и овај свет, драгоцени су за нас, љубазни слушаоци. Драгоцена је душа, јер њоме живимо, њоме се крећемо; драгоцен је овај свет, јер се у њему наслађујемо, у њему налазимо спокојства и све оно што је потребно за садашњи живот. Драга је душа, јер ко воли да умре, да се с душом растаје? Мио је и свет, јер ко не жели удобан живот и друга светска добра? Али шта из двога треба за нас да буде драже: душа или овај свет? Дозволите ми да метем на вагу и једно и друго, да видим шта је скупље. Без сваке сумње, браћо, за нас је боље и корисније оно, што је лепше, драгоценије и корисније. Сравнимо сада душу и овај свет. Зар није леп овај свет? У њему је толико високих и почасних дужности, толико чинова, толико златних и скупоцених украса, толико лепих лица, толико зграда дивно саграђених, а осим тога толико слатких и пријатних другарстава, друштава, пировања, весеља, уживања и утеха, а изнад свега, привремених сласти грехова! Тако је леп овај свет, да нехотице вуче себи и очи и срце човечје, као што магнет привлачи гвожђе, и нико не жели да одводи очи од његове лепоте. Није се узалуд свети пророк Давид молио: Одврати очи моје да не виде ништавила (Пс. 119, 37).

Можда би неко рекао: Пророче Божји, уклони сам своје очи да не виде таштину, да не гледају на њу, окрени се од ње. Али свети пророк одговара: Не могу сам од себе да их одвратим, јер се веома загледаше у ништавило и непрекидно га гледају, те моје снаге нису у стању да их у томе победе и само Бог може то учинити. Ти, дакле, Господе, одврати очи моје да не виде ништавила.

Кад је тешко и очи одвојити са овог света, онда је још теже одвојити од њега срце. Тако нам је леп и мио овај свет? – А да ли наша душа има неку лепоту? Али шта је душа? Душа је биће, које је разумно, невидљиво, бесплотно, бесмртно, најсличније Богу, које носи слику свога Творца. Разгледајмо пажљиво само једну реч – најсличније Богу. Шта је лепше од Творца васељење? Разуме се – ништа, јер је Он извор сваке лепоте. А шта је између свих небесних и земаљских створења најсличније Богу? Ништа, осим два створења: Анђела и човечије душе. Само је у овим бићима показана слика Свете Троице. Али је људска природа узвишена изнад анђела још оваплоћењем Сина Божјега: Јер не прима од Анђела Јединородни Син Божји, него од семена Аврамова прима (природу – Јевр. 2, 16), искупљујући душу Својом крвљу, обнављајући у њој стару сличност са Собом и улепшавајући је још више и лепше. Овде, скупивши све красоте овог света, сравни их са красотом човечје душе и гледај шта је лепше, свет или човечја душа. Када душа човечја, искупљена крвљу Сина Божјег и одређена за његову вечну невесту, јесте лепше од небеске красоте, звезданог сјаја и сунчане светлости и слична красоти Творчевој, онда шта је према њој сва лепота овог света. Зар не оно исто што и мрак према сунцу, јер овај, проклети свет није сличан Богу, сем, можда, свом господару, коме служи, кнезу овог света, ђаволу, који је сасвим мрачан и никад не може побелити.

Погледајмо сад шта је драгоценије: душа или овај свет. – Како ви мислите, да ли је драгоцен овај свет? Своја богатства људи често цене више од своје душе. За злато и сребро и друге ствари полажу своју душу, носећи је, као новац, на трговање. На пример, плаћени војник (комита) оде у рат само због користи, – носи своју душу и Бог зна да ли ће се с њоме вратити! Трговац, опет, предузима далека путовања ради добитка, – носи своју душу и Бог зна да ли ће је вратити! Разбојник пак иде у разбојништво, да би нешто добио, – носи своју душу и Бог зна да ли неће бити убијен! Или лопов иде у крађу, – носи своју душу и ко зна, можда ће га ухватити и обесити! Једном речју, човек непрестано полаже своју душу за светска добра. Да ли желите да вам покажем правог оцењивача свих светских ризница? То је божји угодник, свети Андрија, Христа ради јуродиви. Он је једном видео ово. Један дивни младић, који је сишао с небеске висине, држао је у руци три венца: један златни, други бисерни, а трећи од белих и црвених цветова. Свети Андрија му приступи и рече: Да ли продајеш ове венце? И ако их сам не могу купити, ти ме сачекај, док одем и кажем своме господару, па ће ти он за њих дати злата колико хоћеш.“ А он је одговорио: Веруј ми, да кад би донео злато целог света, ни онда не бих дао ни једног цветића ни теби ни другоме.“ Чујете ли цену свих светских богатстава, они не вреде ни колико један рајски цветак! Али, прекрасни младићу, зашто је тако скуп један рајски цвет, да за њега нећеш ни злато целог света? Зато, одговорио је, што рајски цвет има такву лепоту, коју не може људски ум да постигне и језик да искаже. Он има радосто-творну силу, тако да својом лепотом и неисказаним миомирисом толико весели човечије срце, да када би човек увек на њега гледао, не би зажелео ни да једе ни да пије и не би осећао никакве болести, а осим тога онај цвет не вене, но увек цвета.“

А погледајмо богатство овог човека, да ли оно има такву снагу, да ли не вене, да ли не губи своју лепоту, и да ли заиста увесељава човечије срце. Да, увесељава, али за најкраће време, а великом жалошћу испуњује задуго, јер коме виче Апостол: Ходите ви сад богати, плачите и ридајте за своје љуте невоље које иду на вас. Богатство ваше иструхну и хаљине ваше поједоше мољци (Јаков. 5, 12).

Сада нека сваки зна цену свих светских богатстава: она не вреде ни колико један рајски цветић! – Него покушајмо да дознамо цену човечје душе, хришћанске. Кад је један цвет тако драгоцен, да се богатства целог света не могу с њим упоредити, онда је тим више човечија душа, ради које је рај посађен и украшен богато од Бога. Вредност човечје душе је онолика, колика је вредност крви Сина Божјег, јер свети Апостол вели: Нисте пропадљивим сребром или златом искупљени, него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета (1. Петр. 1, 18-19). Измери крв Сина Божјег, па ћеш измерити вредност душе, оцени оваплоћење Сина Божјег, оцени Његова чуда, страдања, крст и смрт, – оценићеш и душу. Нека сваки размисли о томе на какву је високу цену поставио душу Син Божји: више неба, анђела, више свог божанског престола и Свог Небеског Царства, јер је ради ње све ово оставио, на земљу сишао, Себе није поштедео, душу је Своју за њу на Крсту положио… Сада овде види вредност душе човечје!

Најзад, шта је корисније, душа или овај свет? Корисније је оно што је дуговечније, чиме се може дуже користити, што је дуготрајније. Али да ли је некоме познато, колико се може користити светом, једну или две године, десет или сто? Заиста, нико не зна да ли ће поживети у светским добрима и један дан, од јутра до мрака, од вечера до сванућа, јер свакоме свагда јавља Јеванђељска труба: Безумниче, ову ноћ узеће душу твоју од тебе, а што си приправио чије ће бити? (Лк. 12, 20).

владика Николај Велимировић: Вера Христова је искуство, а не људско мудровање

Јеретички богослови назвали су православну Цркву погрдним именом “окамењена црква” Због чега? Због тога, како веле, што ова црква ” не иде за временом” или што се ” не прилагођава времену”! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: “Не владајте се према вијеку”.

Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како би се царство небеско мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небеску светлост појачавати димљивим огњевима ћумура и петролеума? … Погрешно је питати, да ли се Христова наука може применити на модерни живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као у старо време. Да ли се људи возе фараонским двоколицама или у авионима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.

Испуњење 10 Божјих заповести је у пуној важности и сили до свршетка века

Старозаветни закон правде не би био потребан кад би божанска љубав овладала срцима људским у пуној мери. Али како до краја историје, по видовитом пророчанству самога Спаситеља, божанска љубав неће овладати срцима свих људи, него напротив у последњим временима охладнеће љубав многијех, то ће и онај стари закон са свима својим санкцијама бити и остати у пуној важности и сили до свршетка ове драме света. И сам Спаситељ је то потврдио кад је рекао: Докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца нити једне титле из закона док се све не изврши. А када прође ово небо и ова земља, онда ће праведници прећи у царство вечног живота где љубав вечно влада. Јер љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће и нестати, вели Павле апостол Христов. Јер Бог је Љубав. Тако је дакле старозаветни закон вечит у смислу историјском, закон љубави пак вечит је у смислу апсолутном. Оба ова закона у историјској драми саздане васионе чине један морални закон са два поглавља. … Сваки онај ко не усвоји душом овај први Божји Закон, не може прићи Христу ни Христовом закону. Јер ко се не научи пливати у плићаку, не сме се пуштати у дубину – утопиће се. И ко најпре не научи корачати, не сме трчати – пашће и сломиће се. И ко најпре не научи рачунати са јединицама, неће никад моћи рачунати са хиљадама. И ко најпре не научи да сриче, неће никад научити да течно говори и чита. И ко прво не подигне темељ кући, узалуд се труди да подигне кров. И још једном: Ко не испуни закон Мојсијев, узалуд ће куцати на дворац Христов.

Без покајања нема хришћанства

Покајање је почетак свих почетака у духовном животу. Духовни живот правилно почиње само она душа која почиње са покајањем. Највећи светитељи у историји били су највећи покајници. … Читајте животе великих светитеља и богоносних отаца цркве и наћи ћете увек покајање на почетку њиховог светитељства. Без покајања нема светитељства јер без покајања нема хришћанства. … Такви су били Оци наши: најбољи од свих људи, они су себе сматрали најгорим, први – последњим, славни – неславним, пребогати добротом – ништим и скрушеним. Такав је био и отац српског православља и српског народа – Свети Сава. … Истинитим покајањем, сузама, молитвом и добрим делима може се и најпрљавија душа потпуно очистити и изменити. … Где год има греха ту може бити и покајања. А где год има људи ту има и греха. Исти су греси данас какви су били пре две хиљаде година и исти је лек од свих греха. А лек, почетни лек од свих греха, јесте покајање. То је прва духовна медицина. Покајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба да буде унутрашње занимање наше душе до краја живота. … Дан се смењује ноћу, ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним и ноћно дневним. Дневно покајање показује се, углавном, добрим делима, а ноћно у молитви, уздисању и плачу. Тако се одужујемо и данима и ноћима. … О, гордељиви човече, кад би некако ангел, хранитељ твој, скинуо завесу са твојих очију и показао ти бескрајну пучину свега онога што не знаш, ти би клекнуо пред сваким човеком пред којим си се гордио и кога си подништавао и извикнуо плачевно: „Опрости, опрости! Ја ништа не знам!“ … Нишчета наша људска врло је дубока; тако дубока и скривена да многи не силазе до дна њенога. Благо онима који сиђу баш до дна. Нишчета људска није неки дар који се добија споља, него стварно стање које треба само сазнати. А до сазнања своје нишчете долази се неласкавим испитивањем себе. Ко то чини, тај долази до сазнања о својој тројакој нишчети: о нишчети у погледу свога знања, о нишчети у погледу своје доброте и о нишчети у погледуј својих дела. … Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово незадовољство самим собом.

Вера Христова је искуство а не теорија и људско мудровање

Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли да су се апостоли сви ти били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао по свету. … Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање … Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом неописаном. У човеку који почне искрено да се моли Богу и пости са стрпљењем и надом, демону постоје тесно претесно, и он мора да бежи из таквог човека.

Пост је обавеза, услов очишћења, па следствено и спасења

Сине човечији, ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу, одговори му: али, и зло дело долази од неуздржаног јела и пића. Није грех ни у самом огњу, али ко не пази на огањ, може му кућа изгорети. … Сви угодници Божији у Старом Завету држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења, па следствено и спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви Апостоли и Свети Оци држали су строги пост. … Постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођенима. … Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. … Пост значи слабљење везе срца са светом и јачање везе срца са Богом. … Кад киша много пада, усеви од ње иструле. Тако исто и јака храна изазива труљење духовног и моралног бића човековог. … Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздрживост. … Постом човек уздиже душу своју над земаљском тамницом, и пробија се кроз мрак животињског живота у светлост Божјег царства, управо у домовину своју. … Ако неко одриче пост тај је анатема.

Припрему за причешће чини пост, молитва и исповест

Припрему за причешће чини: Пост, молитва, исповедање својих грехова и опраштање онима који су се о нас огрешили. … Пост, молитва и милостиња три су основне заповести апостолске, које одговарају вери, нади и љубави. Ко хоће да буде опроштен од греха, мора све ово држати, а не једно држати а друго одбацити.

Јеванђеље није књига него сила. У Речи Господа Христа je све што jе потребно души нашој.

Као што се у добром хлебу налази све што треба нашем телу, тако се у свакој речи Господа Христа налази све што је потребно души нашој. … Реч Божја је храна за душу. Реч Божја је сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој храну, силу и светлост. Ко год може, треба да чита реч Божју у Светом Писму, а ко то не може, треба да слуша онога што чита. …. Јеванђеље није књига него сила, књига животворна и радостворна, сила која храни и поји, сила што мртве васкрсава. … Чим научимо нешто из Јеванђеља, одмах да пођемо да то остваримо. Ученици делатељи мили су Господу, а не само ученици.

Јеретички је став тражити потпору Јеванђељу у философији и „славним људима“

Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну вест, оци и учитељи цркве енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као Свети Антоније, Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин и други. … Познато је, на пример, с каквом је ватреношћу Златоуст критиковао Сократа и Платона, Стојике и Епикурејце и друге гласовите философе јелинске. Не само да их није наводио као потпору ма и једног учења Евангелског, иако је код неких од њих било појединих речи сличних речима евангелским, него их је с краја у крај презирао и одбацивао као штетне и убитачне за душу. … Рекао је славни Господ наш: ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване “славне људе” из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Они се правдају говорећи: “да би их придобили!” Но, о, како су се горко преварили! Што више они ласкају свету – да би тобож привукли свет цркви – то тај поласкани свет бежи даље од цркве. Што се они више показују “просвећени”, “недуховни”, “савремени”, то их свет већма презире. Ваистину није могуће угодити свету и Богу. Уосталом сваки искусан хришћанин зна, да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом ни неправдом. Јер је Бог вечан и непроменљив, док је свет пролазан и променљив.

Има, истина, неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако – издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске којим све с оне стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивна помешана теологија (паганохристологија). Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их као своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, тј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, но оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.

Ко то тамо урла? Феминистичка хистерија око абортуса

Феминисткиње су запениле због иницијативе која постоји већ годинама у Србији и као одговор одрецитовале уобичајене фразе и флоскуле. У слободно време, кад не скрнаве споменике, мудро оћуте смрти трудница услед легалног абортуса.

Каква је то вриска у медијима и на веб-страницама? Шта се то дешава? Ах, да, либерални феминистички духови су на граници да доживе нервни слом јер су схватили да се већ годинама у самом центру града једном месечно одржава кампања о информисању жена о психо-физичким последицама намерног прекида трудноће, тј. абортуса.

Другим речима, стање је уобичајено. Грађаноиди увек вриште, само се повод мења. Око великих верских празника разлог су управо ти верски празници и причешће (које се, иначе, обавља током целе године, али то ови антитеисти не знају и сете га се само на Васкрс и Божић), а повод су и други празници попут Видовдана и Дана Републике Српске, или то што је неко негде подигао три прста, или што неко неће да се вакцинише експерименталном терапијом па тако „спречава да се сви вратимо у нормалан живот“… Много је окидача за дежурне либералне хистеричаре, од којих неки хистеришу по дужности, а неки из идеолошких убеђења. Док „обичан“ свет иде својим послом и гледа како да преживи.

Наша кампања скрнављења споменика – може! Туђа кампања информисања жена о последицама абортуса – не може!

И тако, овим поводом огласили су се многи локални медији, па Блиц пише о „контроверзној иницијативи за забрану абортуса“, повереницу за равноправност „посебно забрињава“ што се о овој теми јавно говори (пошто је једноумље, а не плурализам мишљења, одлика демократских друштава, зар не?), а лево-либерални портал Вајс објавио је чланак „Pokrenuta inicijativa za zabranu abortusa u Srbiji jer neki misle da imaju pravo da odlučuju umesto žena“који, очекивано, обилује предрасудама, празним паролама и ненаучним тврдњама и полуистинама.

Најупечатљивија неистина везана је за ту излизану феминистичку крилатицу „Моје тело, мој избор.“ У суштини, овај слоган је сасвим тачан – заиста, свако има право да одлучује о свом телу – међутим „излизан“ је у овом феминистичком абортивном дискурсу јер почива на апсолутној научној неистини да је нерођена беба део мајчиног тела.

Наиме, од тренутка зачећа – када се споје мушка и женска полна ћелија – настаје нов, јединствен и непоновљив људски живот који има:

• ДНК различиту од мајчине
• често и крвну групу различиту од мајчине
• јединствене отиске прстију
• у отприлике 50% случајева и пол различит од мајчиног.

Трудница НЕМА две главе, четири руке, четири ноге, два мозга и слично. Штавише, мајка и беба не деле ни исту крв (што се види и по томе да често имају и различиту крвну групу) већ се размена нутријената одиграва путем постељице. Додуше, фрагменти бебине ДНК доспевају у мајчин крвоток (на том открићу засновани су неинвазивни пренатални тестови из мајчине крви), али се и ту јасно разазнају као делови ДНК друге особе, а не мајке.

То што је за раст и развој бебе потребна мајчина утроба не мења чињеницу да нерођена беба није део мајчиног тела. Ако заговорници абортуса имају проблем с тим, за то могу да окриве теорију еволуције у коју верују и која је заслужна за то што се људска бића размножавају баш на овакав начин, а не излегањем из јаја, простом деобом и слично.

Ауторка чланка даље тврди да то што је неко за абортус, не значи да је „protiv života, protiv dece… ubica“ и слично. Волела бих да чујем образложење те изјаве. Јасно ми је да ауторка није „против живота уопштено“, нити „против деце генерално говорећи“, али апсолутно је непобитна чињеница да успешан абортус подразумева уништавање макар једног дечјег живота (код вишеструке трудноће и више њих). Тачније би било рећи да заговорници абортуса сматрају да треба да имају право да бирају које од зачете деце ће родити, а које не. Јер, како кажу, ако данас хоћу да абортирам, има то и да урадим. Ако следећи пут не будем хтела, онда ће тако и бити.

Само, дете које данас абортирамо не враћа се у неку претконцепцијску чекаоницу где опет чека свој ред, док га родитељи за који месец не позову уз речи: „Хеј, дођи, сад хоћемо да те родимо!“ То дете сте одабрали да уклоните и њега више нема. Заувек. Када се следећи пут одлучите да ипак желите да родите, рађате сасвим ново дете, које је другачија особа од оног првог, иако има сличне гене уколико је зачето од истих родитеља.

Тако да кад кажете да нисте „против живота, против деце“, говорите у најбољем случају полуистину. А што се тиче речи „убица“, ја лично никада тако не називам жене које су имале абортус (и знам много поборника права на живот који то такође не говоре) јер постабортивним женама не треба још појачавати трауму, нити додавати со на рану. Разлози за абортус су различити, а последице многобројне и није лако живети с њима. Женама које су имале абортус потребни су разумевање, подршка и исцељење од психичких и физичких последица које могу бити толико јаке и комплексне да изазивају синдром сличан посттрауматском стресном поремећају, и који се сходно томе назива постабортивни стресни поремећај.

Што се тиче нетачних навода да рестриктивни закони о прекиду трудноће доводе до смрти жена, ауторка наводи пример две недавне трагичне смрти у Пољској, и притом уместо две каже „неколико“. Колико знам, „неколико“ може бити од 4 до 12 или нпр. 15, али реч „две“ овде није употребљена да би се истина намерно замаглила. Наравно, и једна смрт је трагедија, камоли две, али свакако је добро што их није било „неколико“.

Како с лица места извештава уредница недавно покренуте пољске странице нашег портала, Катажина Зих, разлог за смрт труднице Изабеле крајем 2021. године није одбијање лекара да изврше абортус због пољског закона већ септички шок будући да лекари нису правовремено реаговали на компликације у њеној трудноћи. Лекари су сада суспендовани и истрага је у току. Смрт друге труднице Агњешке, која је изгубила близанце, а потом и сама умрла у јануару ове године, такође је сада предмет истраге. Пољски министар здравља јасно је изјавио да је абортус могуће урадити уколико је угрожен живот мајке: „У ситуацији када је угрожен живот или здравље жене, хитни прекид трудноће је законит. То су два засебна разлога, а само је један довољан да лекар реагује”.

Трагичне смрти жена у Ирској и Аргентини, које нису биле последица „недоступности абортуса“, такође су искоришћене као инструмент феминисткиња у кампањи за легализацију абортуса. Истрага је доказала да је Савита Халапанавар преминула 2012. године због сепсе изазване бактеријом E. coli ESBL. Према ирском закону, Савити би био дозвољен абортус у таквим околностима да су лекари на време увидели озбиљност њеног стања. О дволичности феминисткиња које су на сав глас протестовале због Савите, гласније од свега говори мук којим су пропратиле смрт друге Иркиње те исте, 2021. године. Наиме, Ајша Читира умрла је услед компликација због абортуса који је урадила у Енглеској. Један лекар и две медицинске сестре из абортивне клинике Мари Стоупс оптужени су за убиство без предумишљаја.

Тадашњи ирски рестриктивни закон о абортусу није одговоран за Савитину смрт, али је зато британски прилично либералан закон о абортусу одговоран за Ајшину смрт. Али у Ајшином случају су медији и феминисткиње ћутали јер им то није ишло у прилог.

Феминисткиње ћуте и о Кејши Еткинс из Албукеркија, која је умрла са само 23 године услед абортуса у 24. недељи трудноће. Кејшина породица је покренула тужбу против клинике, а током истраге откривено је да је Кејши речено да у случају компликација „не контактира нити да се консултује ни са каквом медицинском установом, болницом, лекарем, хитном помоћи или медицинском сестром ван клинике (у којој је урађен абортус – прим. аут.)“. Да ли вама делује да та легална клиника која легално ради абортусе заиста брине о пацијенткињама?

Ћуте и о смрти једне од њих, Марије дел Вале Гонзалес Лопез, ватрене заговорнице легализације абортуса у Аргентини, која је у априлу 2021. године отишла у болницу да уради нехируршки абортус (абортус лековима), и назвала то „абортусом из снова“. Имала је 23 године, а њена смрт је прва забележена смрт откако је 30. 12. 2020. године абортус легализован у тој земљи.

Ћуте и о лекарима који легално раде абортусе у својим легалним клиникама, а иза себе остављају крвав траг смрти трудница. О лекарима као што је Лирој Кархарт, „познат“ по томе што редовно ради абортусе у одмаклој трудноћи (у 3. триместру) када је овај захват још ризичнији него иначе, због чега је у многим држава и забрањен након 24. недеље трудноће. Године 2013, након абортуса у 33. недељи трудноће у Кархартовој клиници у Мериленду, умрла је жена од 29 година. Истог дана у Њу Мексику, док се Медицинска комора припремала да одбаци оптужбе за нехат против Кархартове колегинице и сараднице Шели Селе, још једна пацијенткиња ове докторке хитно је примљена у болницу у Албукеркију. Кархарт је такође умешан и у смрт Кристин Гилберт, девојке с Дауновим синдромом, која је 2005. године умрла у 29. недељи трудноће. Истрага је утврдила да су узрок смрти компликације услед абортуса. И то је само неколико случајева смрти трудница услед легалног абортуса.

Волела бих да ми ове наше ватрене поборнице „женских права“ објасне како то тачно легалан абортус чува животе жена.

Сложила бих само с једним малим делом писанија ове ауторке: „Uozbiljimo se, edukujmo se“. Тема је веома озбиљна и ја апсолутно подржавам едукацију девојака и жена о репродуктивном здрављу. Штавише, први сам (и засад једини, колико знам) лиценцирани едукатор у Србији за метод праћења плодности FEMM који женама пружа широко знање о месечном циклусу, фертилитету и здрављу – све оно што свака жена треба да зна и што свака жена има право да зна. У сваком случају, хвала свим усплахиреним појединцима што су дигли оволику буку и вратили питање абортуса у јавну арену. Заиста, реч је о питању живота или смрти, и изузетно је важно да причамо о овоме износећи проверене научне информације, јер свака жена има право да буде информисана о свим позитивним и негативним последицама сваког захвата или третмана, како би на основу разумевања пружених информација могла да донесе најбољу одлуку за себе. То, уосталом, предвиђа и Светска здравствена организација.

Пише: Марија Стајић
Извор: ИФН

Мајк Адамс: Бајденов режим фабрикује рат са Русијом да би терорисао амерички народ

Као последицу бесмисленог очајања, тренутно можемо видети да Бела кућа и пропагандна гласила дубоке државе (Вашигтон Пост, Њујорк Тајмс, ЦНН, итд.) агресивно подстичу да се започне рат са Русијом.

 Они на све начине покушавају да наведу Путина да брани руске границе од НАТО провокација, а ако не успеју да изазову Путинову реакцију, америчке и НАТО снаге ће саме покренути напад на Украјину „под лажном заставом“ и одмах за то окривити Русију.

Очај који стоји иза свега овога је немогуће не приметити, па се поставља питање: ЗАШТО Бајденов режим тако очајнички жели да покрене рат са Русијом? Одговор је, наравно, зато што ће стварање „општег ванредног стања“ (тј. међународног рата) омогућити Бајденовом режиму да и даље терорише народ Америке на све врсте злонамерних начина. То ће такође створити и покриће за Бајденове катастрофалне економске неуспехе који већ воде милионе Американаца у несташицу хране, незапосленост и бескућништво.

Са избијањем (фабрикованог) рата са Русијом, Бајденови налогодавци би вероватно могли да прогласе домаћу ванредну ситуацију и уведу ратно стање широм САД као „ратно“ дејство полицијске државе. Ово би заузврат омогућило Бајдену и његовим издајничким демократама следеће:

• Обустављање међу-избора (Midterm elections: избори за сенат и конгрес 2022. год. који се увек обављају на половини председничког мандата — прим.прев) како би остали на власти све док могу да одрже „ванредно стање“.
• Покушај одузимања оружја од америчког народа широм земље.
• Означавање свих који се противе Бајденовом режиму као „терориста“ или „симпатизера“ Русије.
• Наставак напада на ланац снабдевања и изазивање побуна због масовне глади, а за све то ће окривити Русију.
• Остваривање жељеног колапса америчког долара као завршни чин пљачке америчких производних радника.

Осим тога, рат са Русијом би омогућио издајничком „пробуђеном” Пентагону да уништи још неколико десетина милијарди долара америчког војне технике, као додатак планираном уништењу / губитку технике које је намерно спроведено током „евакуације” из Кабула. прошле године. Схватите да се промишљени задатак издајника који тренутно управљају Пентагоном састоји у томе да осакате америчку војну спремност коришћењем смртоносних вакцина за масовно убијање активног војног особља, док конструишу ратне сценарије за уклањање америчке војне технике.

О томе пише Дениел Хоровиц за магазин TheBlaze, у чланку под насловом: „ОДГОВОР Пентагона на експлозивне медицинске податке Министарства одбране је још већа сензација од самих тих података. Хоровиц  објашњава:

„Једна ствар је јасна у вези са разоткривањем војних епидемиолошких података из 2021. и одговором војске на њих: Несумњиво постоји криза јавног здравља и националне безбедности у војсци, а реакција Пентагона се изгледа бави само оправдавањем вакцинације, а не решавањем наведеног проблема.

Сада је извесно да је војни систем за контролу здравља - ДМЕД - приказао огроман пораст дијагноза болести 2021. у односу на претходне године, посебно у категоријама неуролошког, кардио-васкуларног, онколошког и репродуктивног здравља.

Међутим, један по један, војни званичници за јавно здравље су додавали насумичне бројеве од 2016. до 2020. године. Ренц и још двојица узбуњивача су ми рекли да су током протекле недеље поново испитивали исте податке и да су у већини ИЦД категорија открили да су бројеви од 2016. до 2020. године „повећани“ експоненцијално како би изгледало да 2021. није била ненормална година.”

Говоримо о чистом злу. Министарство одбране буквално мења историјске податке како би тешка оштећења здравља из 2021. године изазвана вакцином, изгледала „нормално“. То је изнад сваке преваре ... то је криминал. То је издаја

Пентагон сарађује са комунистичком Кином да ослабе Америку припремајући инвазију Кинеске Комунистичке Партије на континентални део САД

Крајњи циљ свега овога је да се Америка учини довољно слабом да би се инвазија комунистичке Кине на континентални део САД могла успешно остварити. Пентагон, Бајденов режим и више од половине Конгреса Сједињених Држава су на платном списку Комунистичке Партије Кине и активно раде са Кинезима на окупацији и контроли Сједињених Америчких Држава. (Потребно им је пољопривредно земљиште да би избегли катастрофалну глад у Кини.) Да би спровели овај план, потребни су им војни лидери САД који ће десетковати националну војну спремност док ће се у исто време спроводити одузимање оружја како се амерички народ не би могао одбранити од инвазије кинеске Народно ослободилачке војске.

Фабриковани рат са Русијом је шема за коју Бајденови налогодавци верују да ће им омогућити остварење следећих циљева: Отказивање избора, суспензија америчког Устава, разоружавање америчког народа и уништавање још више америчке војне опреме истовремено са убијањем активног војног особља помоћу смртоносних вакцина.

Ово је стварни план да се уништи Америка, план који спроводе домаћи непријатељи који управљају Пентагоном и највишим нивоима власти након крађе избора 2020. Управо сада, у 2022.години, Америка је нација окупирана од стране непријатеља, а ти непријатељи систематски раде на уништавању Сједињених Америчких Држава, њихове економије, културе, војске и валуте.

Аутор чланка: Мајк Адамс

Извор чланка: NaturalNews

+++

НАТО земље дрхте: Руско хиперсонично оружје долетело на границе НАТО-а
Die Welt: Путин од 2007. тражи да Запад призна Русију за велику силу – сад добио без опаљеног метка
Кедми: У рату са САД Русија би претрпела огромну штету, али би Америка – престала да постоји
Лукашенко упозорава: Ко нагази „црвену линију“ Москве и Минска – добиће шта му следује!
Др Владислав Б. Сотировић: Реформулација система eвропске безбедности

Застрашујућа статистика: У Русији 2021. године милион људи више умрло него што је рођено

 

„Росстат“ је на крају сумирао демографске резултате за 2021. годину и очекивано су се показали разочаравајућим. Прошле године природни пад становништва износио је 1,04 милиона људи, преноси «Реальное время» .

У периоду јануар-децембар прошле године стопа смртности је порасла за 15,1% и износила је 2,445 милиона људи (2020. године - 2,124 милиона људи). Стопа наталитета у истом периоду смањена је за 2,3% и износила је 1,4 милиона људи.

У 2020. природни пад становништва Русије износио је 688,7 хиљада људи. У 2021. години готово се удвостручио, а ако се наставе исти трендови, наша земља ће бити на ивици потпуне катастрофе.

У међувремену, руски званичници настављају да се претварају да се ништа страшно не дешава, а тренутне бројке су везане за корона вирус, а не за неефикасну популациону политику владе која наставља да финансира абортусе.

Истовремено, упадљиво је да је прошле године не само повећана стопа смртности (што се може довести у везу са епидемијом), већ је значајно опао и наталитет, што се не може објаснити вирусом корона.

Извор: "Борба за веру"

+++

Раде Јовковић: Демографска ситуација у Русији је катастрофална

Помаже Бог браћо!

Желим само да допуним чланак:

Иако Русија финансира и стимулише рађање деце, на чему ми Срби би могли да завидимо, могли би да се од њих учимо, ситуација је страшнија, него што у чланку пише. Зашто?

- Зато што се сваке године изврши око 7 милиона абортуса, абортус није забрањен .

- Антуруска миграциона политика. За путинових мандата, увезено је око 30 милиона муслимана из Авганистана, Узбекистана, Таџикистана...

То је званична цифра, с незванично може бити још 10-20.Толико су се осилили, да нема дана да њихови манијаци не силују руске девојчице, или пребијају Русе. Ради масовне појаве, и да би се сачувао лажни мир у кући, недавно је новинарима кривично забрањено писати да су муслимани силовали или пребили Руса. Копија прогона Србског народа са Косова.

- Кинези се по Владивостоку и другим источним градовима осећају као своји на своме. Руси су на истоку мањина.

За друго рођено дете прима се матерински капитал у висини 700000 рубљи, а за треће дете земља за викендицу или кућу.

Руси рађају по 1-2 деце, увозни муслимани, који експрес поступком добију држављанство рађају по 5-10.

Тако да од стимулације наталитета корист имају увозни Кинези и муслимани.

- Лењин, Стаљин и Хитлер су се побринули  да је у Русији дефицит мушкараца. Рускиње буквално по јавним гласилима и друштвеним мрежама траже момка који ће их оженити. Многе се удају за азијате, будисте, муслимане... шири се братство и јединство као у Титово време.

- Парохијски "свештеници" (расколничке,јеретичке,сергијанске РПЦ МП - напомена уредништва блога "наша вера православна") не знају колико имају парохијана. Веома је мали проценат верујућих Руса (ако рачунамо оне који су истински верујући, који су истински православни хришћани и ван молитвеног општења са расколничком,
јеретичком, сергијанском РПЦ МП и са разним псеудозилотима, којих је Русија препуна, ваистину је тако! - напомена уредништва блога "наша вера православна"), а још мање живи по Јеванђељу.

Извор: "Борба за веру"

Вакцинисали су довољно тако да им "п(л)андемија" више није потребна

Шведска је прва у свету објавила крај епидемије „ковида“

Шведска је прва у свету објавила крај епидемије корона вируса и укинула сва неколико ограничења која су уведена у земљи због ширења вируса SARS-CoV-2, преноси „Ројтерс“.

„Рекла бих да је епидемија готова“, рекла је Лена Халенгрен, министарка социјалне заштите земље. Према речима министра, „ковид“ се више неће сврставати у болест опасну по друштво. Шведска влада је ову одлуку образложила високим нивоом вакцинације и смањењем нивоа хоспитализације особа у тешком стању.

 „Стопа заражености ће још неко време остати висока, али изгледа да су најтеже последице заразе иза нас“, рекла је премијерка Магдалена Андерсон. Од данас се људима у Шведској саветује да остану код куће у случају симптома прехладе уместо да се тестирају на коронавирус. Само медицинско особље и социјални радници биће тестирани на ковид.

Раније, крајем јануара, у Великој Британији је укинут део ограничења због корона вируса. Након тога, почетком фебруара, скоро све епидемиолошке забране укинула је Данска, а потом и Норвешка.

Израелска влада је такође поставила курс за постепено укидање преосталих ограничења. Од почетка месеца у јеврејској држави је укинут „Зелени стандард“. Од сутра се укида „љубичасти стандард“ у тржним центрима. Једина ограничења која и даље остају у Израелу су карантин за оне који се враћају из иностранства и „зелени стандард“ на „високо ризичним“ догађајима, односно на банкетима и забавама.

Ипак, СЗО упозорава да је преурањено проглашавати победу над корона вирусом. Према речима шефа организације Тедроса Гебрејесуса, вирус ће се развити, тако да не треба напуштати карантин, полажући све наде у вакцине.

+++

Адвокат Рајнер Фулмих покренуо „јавни суд“ против корона - завереника и одржао уводно излагање
Шта се то догодило у Шведској: Од поноћи све укинуто – маске, тестирање, ковид-потврде, дистанцирање
У пословном извештају фирме BioNTech за 2019 годину, вакцина за ковид-19 већ приказана?
Стручњак AstraZeneca: Научници и политичари "убили стотине хиљада људи"
Нобеловац професор Лук Монтање: „Сада се дотичемо нечега што може у потпуности да промени нашу цивилизацију

Постали најгора земља на свету: Сви са две дозе од сада су невакцинисани!
Истражна комисија: Kлиничка испитивања нису показала да вакцине спашавају животе
По новој теорији није у Кини: „Одавде је све почело“
Ковид пореметио пружање здравствених услуга у 92% земаља
Здрава девојка завршила у инвалидским колицима након нуспојаве после вакцинације 
УЖАС! Невакцинисани отац изгубио је старатељство над дететом
Хрватски научник: Вакцинисање људи који су прележали ковид 19 велика превара!
ДИРЕКТОР БОЛНИЦЕ У ИЗРАЕЛУ: 80% озбиљних случајева Ковида је код вакцинисаних
Ковид холокауст у Ваљеву: Жуте картице за невакцинисане раднике Горења! (ВИДЕО) 
Др РОГАНОВИЋ Истина о вакцини коју медији не смеју да објаве (ФОТО) 
Испирање мозга варикином: Излечени од омикрона, а невакцинисани – без имунитета!?!
СЛУЧАЈНОСТ? Број оболелих од миокардитиса у Европи се драстично повећао
УЕФА МАФИЈА! Желе да забране невакцинисаним фудбалерима да играју у Европи

+++

Шок у САД: Фаучи финансира ужасне експерименте
Неће још дуго...

Пустињак и разбојник

Био једном један пустињак који се трудио у пустињи седамдесет година, у посту, молитви и великом бдењу. За све године колико се подвизавао, није га Бог удостојио да види ни визију ни било какво откровење од Њега. Из тог разлога је почео да размишља: „Можда из неког разлога којег ја не знам, Бог није задовољан мојим трудом? Мора да је то разлог зашто нисам видео никакво откровење или било какву тајну.”

Размишљајући о овим стварима, старац се поче трудити да се усрдније моли Богу говорећи: Господе, ако је теби заиста угодан труд мој и ако примаш дела моја, ја грешни и недостојни молим Те да ми даш праведно кап твојих духовних дарова, да бих кроз виђење неке тајне сазнао да си услишао молитву моју. Тако ћу моћи са више храбрости и поверења да предам свој подвижнички живот Теби.”

Молећи се на овај начин, старац је чуо глас од Бога који је рекао: „Ако желиш да видиш славу моју, иди дубље у пустињу и тамо ће ти се открити многе тајне. Чим је чуо глас, старац је напустио своју келију. Пошто је неко време лутао, наишао је на разбојника, који га је, чим га је угледао, сустигао свом снагом, желећи да га убије. Пошто је ухватио старца, разбојник је рекао: „Добро је што сам те упознао, Авва, јер ћу сада завршити своје дело и бити спасен!“

„Али како ћеш се спасити ако ме убијеш?“ упитао је зачуђени старац.

„Ми разбојници имамо овај закон и веру: ко може да убије сто људи, отићи ће у рај. Стога, трудећи се много до сада, убио сам деведесет и девет, а у недостатку једног, много сам се трудио да испуним последње и да се спасем. Зато си ме обрадовао много, а ја ти захваљујем јер ћу се данас преко тебе препустити рају!“

Чувши ово, збуњени старац задрхта од неочекиване и очајне ситуације у којој се нашао. Затим, подигавши очи своје ка Богу, рече: „Је ли ово слава Твоја, Учитељу и Господе, коју си хтео да покажеш мени, слузи своме? Такав си савет дао мени грешном да изађем из своје келије да би ме обавестио о таквој тајни? Таквим си даровима наградио моје трудове? Сада сам заиста знао, Господе, да је сав мој подвиг био узалудан и да су све моје молитве пред Тобом урачунате као нешто за гнушање и гађење. И поред тога, захваљујем Ти за Твоје човекољубље, што си казнио моју недостојност како треба, за моје безбројне грехе, и што си ме предао у руке овог разбојника и убице!”

Изговарајући такве ствари са болом, старац ожедни. Потом је рекао разбојнику: „Сине мој, пошто ме је Господ за грехе моје предао у твоје руке да ме убијеш и узмеш из овог живота, као безбожника какав сам, и гле, твоја жеља је испуњена—молим те да испуниш и једну моју малу жељу. Дај ми мало воде да попијем и онда ћеш ми одсећи главу.”

Чим је разбојник чуо ове речи старчеве и желећи да испуни његову молбу, са великом радошћу врати мач у корице, и извукавши из прсног џепа малу посуду, спусти се до оближње реке да напуни њу са водом и врати старцу да пије. Ипак, док је тамо пунио посуду, предао је своју душу и умро.

Пошто је прошло неко време и не видевши да се разбојник враћа, старац је помислио у себи: „Можда се уморио и заспао, па зато касни са повратком? Можда је ово моја шанса да побегнем и вратим се у келију? Али ја сам стар и плашим се да немам снаге да трчим. Пошто сам слаб, брзо ћу се уморити, а он ће ме ухватити. Тако га разбесневши још више, он ће ме немилосрдно мучити, исећи на многе комаде. Зато је боље да не бежим, већ да одем до реке да видим шта он ради.

Размишљајући о томе, старац сиђе до реке и нађе разбојника мртвог и зачуди се веома. Подигавши руке ка небу, рече: „Господе, човекољупче, ако ми не откријеш ову тајну, ја нећу спустити руке своје. Нека Твоје сажаљење буде на овом мом труду и покажи ми га!”

Са овом молитвом на уснама, јави му се анђео Господњи и рече: „Видиш ли, Авва, онога који пред тобом лежи мртав? Због тебе је примио ову изненадну смрт, да би могао да побегнеш и да не будеш убијен. Из тог разлога треба га сахранити као покајаног и спасеног. Пошто је био послушан и што је свој мач вратио у корице да би донео воду да утоли твоју жеђ, гнев Божији се угасио, и Он га је примио као послушника. Штавише, његово признање да је убио деведесет девет људи сматрано је исповешћу. Зато га сахрани и спомињи га са онима који су спасени. Кроз ово треба да спознате понор љубави према људима и саосећање Божије. Врати се сада у своју келију радујући се и буди ревнији у својим молитвама. Не говори да си грешан и недостојан откривења. Погледај тајну коју ти је Бог открио. А и ово треба да знаш: сви твоји подвижнички трудови су од Бога примљени, јер нема труда учињеног за Бога који не устане пред њим.

Чувши ово, старац је сахранио упокојеног.

Из рукописа Филотејског манастира, Света Гора

Желим да запамтим твоје лице како бих те, када те сретнем на небу, препознао и поново ти захвалио

 Када је једна радио водитељка упитала нигеријског милијардера Фемија Отедола у интервјуу: „Господине, чега се сећате што вас је учинило најсрећнијом особом у Вашем животу?“

Феми је одговорио:
„Прошао сам кроз четири фазе среће у животу и коначно схватио шта је права срећа.“

Прва фаза је била акумулација богатства и средстава. Али у овој фази нисам добио срећу коју сам желио.

Затим је уследила друга фаза прикупљања драгоцeности и предмета. Али схватио сам да је ефекат ове фазе такође привремен и да сјај вредних ствари не траје дуго.

Затим је уследила трећа фаза добијања великих пројеката. То је било када сам држао 95% испорука дизела Нигерији и Африци. Био сам и највећи бродовласник у Африци и Азији. Али ни овде нисам добио срећу о којој сам сањао.

У четвртој фази, пријатељ ме је замолио да купим инвалидска колица за децу са инвалидитетом. Укупно има око 200 такве деце.На захтев пријатеља, одмах сам купио инвалидска колица.

Али пријатељ је инсистирао да идем с њим и да ја деци лично поклоним колица. Устао сам и отишао с њим.

Тамо сам лично предао колица овој деци. Видeо сам чудан сјај среће на лицима ове деце. Видeо сам их како седе у инвалидским колицима, крећу се и забављају.

Као да су стигли на место за пикник гдје деле освојени џекпот.

Осетио сам ПРАВУ радост у себи. Када сам одлучио да одем, једно дете ме је зграбило за ноге. Покушао сам пажљиво да ослободим ноге, али дете ме је погледало у лице и чврсто ме држало за ноге.

Нагнуо сам се и питао дете: „Треба ли ти још нешто?“

Одговор који ми је дало ово дете потпуно ми је преокренуо ум и променио став према животу. Ово дете је рекло:
„Желим да запамтим твоје лице како бих те, када те сретнем на небу, препознао и поново ти захвалио.”

По којим дјелима ћеш остати упамћен, после свог одласка, сваког одласка, да ли из канцеларије, или на други свет?
Да ли би неко желио да поново види твоје лице тамо где је све важно?

Непознат аутор

Преподобни Јован Лествичник: О злопамћењу

Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст. Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему.

Злопамћење је последица гнева. Оно је чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве [Посрамљење молитве: мисли се на молитву Господњу, тј. Оче наш. Јер, када кажемо: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“, савест нас мора укорити уколико не праштамо и ако памтимо зло], пресечење мољења, отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба. Ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о њој.

Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају…

Ономе који је стекао љубав постало је туђе да се гневи, а онај који у себи гаји непријатељска осећања сам себи задаје непотребне муке.

Трпеза љубави разара мржњу, а искрен поклон умекшава душу. Трпеза без уздржљивости јесте мајка дрскости, и кроз вратанца љубави ускаче стомакоугађање.

Видео сам како мржња раскида дуготрајну везу блуда, и злопамћење које им онда на необичан начин није допуштало да се поново здруже. Чудна ствар: демон демона изгони! (А можда то и није дело демона, већ промисла Божијег?)

Веома далеком од чврсте и праве љубави, злопамћењу се лако приближава блуд, и то тако неприметно, као што понекад откривамо ваши у голубова [Као што вашка одузима голубу снагу и постепено га упропашћује, тако и блуд шкоди љубави и чини је све слабијом и слабијом].

Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди злопамтљив према демонима. И ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ телу, и то у сваком погледу. Тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, више нам зла наноси.

Злопамћење се представља као учитељ Светог Писма: речи Светога Духа тумачи на свој начин. Нека га посрами молитва Исусова, коју не можемо изговарати ако смо злопамтљиви.

Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац, извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш.

Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога који те је увредио, ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог.

Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова.

Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу.

У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба.

Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним (844)подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (Лк.6,37).

Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи.

Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти.

Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи.