Смиреност долази као последица моралног савршенства. Истинска смиреност има основе у унутрашњем човеку. Она је одраз унутрашње благодати душе, блистања њених врлина и њене духовне преукрашености. Она као благодат, унутра изливена, лик смиренога чини светлим и љупким.
Смиреност је права слика нарави и пројава душевног расположења и
унутрашњег величанства смиренога. Она, будући нелицемерна и неизвештачена,
проста и туђа претеривању, има постојан и непромењен карактер који се никада не
мења или преображава из смиреног у несмирено, те тако стално остаје исто.
Смирен је нелукав, искрен и непосредан. Он ступа путем врлине и
твори добро. Владања је простојног, опхођења је благородног, речи су му
одмерене, а нарав му улива поверење. Држање тела му је долично и достојанствено
и лишено сваког разметања. Израз лица природан је и нелицемеран, поглед му је
ведар, постојан и нељубопитив, покрети одмерени и мирни, ход природан и
уједначен, кретање украшено мером, а одело и зимско и љетње уредно је и
скромно, чисто и једноставно. Смирен љуби све и ћутке поучава.
Смирен човек је миљеник људи.
