Браћо оци, празници су већ прошли,
Божић и Богојављење које смо се удостојили да отпразнујемо у част Господа Бога
нашега у таквом претеривању. И није тужно, већ је веома радосно то што смо ми
протерани и живимо, будући прогоњени за Онога Ко се понизио и примио образ
слуге. Јер, шта друго значи празновати, ако не приближавати се Богу? А
приближавање Богу јаче је путем удаљавања од овоземаљског и посредством
бестрашћа, него ка овоме свету. Јер, шта да кажемо о онима који живе „у
пустињама и у горама, и у пећинама и у раселинама земаљским“ (Јевр 11, 38)? Не
празнују ли они? Да, они у свом ћутању празнују боље од других, узвишеније и
богоподобније, него они који проводе празновање у раскоши и пијанству, у
пировању и певању, заборављајући да сами себе обмањују, а њих и Божанско писмо
оплакује говорећи: „Наслађивасте се на земљи и живесте раскалашно; ухранисте
срца ваша, као на дан заклања“ (Јак 5, 5). Тако сте се уподобили свињама
спремним на заклање: „Њихов бог је стомак, а слава у срамоти њиховој“ (Филип
3,19). Зато је наше слављење боље, ако само пазимо на себе и живимо достојно
свога звања и исповедања Христа. Замислимо браћо како наши дани пролазе као на
коњима, и време као нека кола која круже, једне уводи рођењем, друге изгони
кроз смрт, не у једном и истом узрасту и не у једном и истом времену, већ и
старце пре младића, и младиће пре стараца, оце пре деце и децу пре очева,
заједно сваки узраст, зато што је тако Бог установио, да би, не знајући час
смрти ми сви сваког дана били спремни за одлазак. Зато будимо бодри и спремимо
се како нас смрт када се изненада појави, не би затекла неприпремљене, и да се
узалуд и некорисно не кајемо. Знате ли како сам ја недавно изненада запао у
болест, како се замало душа моја није уселила у ад (Пс 93, 17). Али, иако сам
ја оздравио, то коначно, не заувек. Ја већ морам старећи, у будућности да вас
оставим и преселим ка оцима и браћи мојој. Само се молите како бих ја отишао у
добром сазнању и после неупрљаног живота. И тако обузет мучењима ја сам
размишљао и говорио себи: ако је та мука таква, каква ли ће тек бити мука
будућег суда? Ако ми не подносимо страдања током три, четири дана, како ћемо
подносити вечне муке? Зато и вама саветујем да размишљате о овом, да се старате
и да живите пажљиво – не по спољашњем човеку, са сваком опрезношћу и смирењем,
трудољубиво и трпељиво, већ по унутрашњем, увек чувајући срце и не допуштајући
да вам дошаптава и напада вас лукава змија, велики демон и да не начини дом
Божји обитавалиште страсти, већ тежите да себе представите чистим пред Богом и овде,
пре долазећег века, да живимо блаженим животом. Јер шта је блаженије него
чистим срцем живети у миру са Богом? Али, овога неће бити ако томе не претходи
труд, молитва, сузе, срдачна скрушеност, борба, горење духа, иако и тада враг
не престаје да подстиче и навлачи на нас непрекидну борбу. Он то чини зато што
види да ми путујемо ка небу и удостојавамо се неис казане радости. Али
„страдања садашњег времена ништа су према слави која ће нам се открити“ (Рим 8,
18). Зато „јачајући сваком снагом по сили вере“ и наде наше, старајмо се да
обратимо у нашу корист борбу, да порушимо демонске каз не, подражавајући оне
који излазе на борилишта, који користе такве напоре, да су на крају трке
задихани и једва одржавају дух. Али, њихово је трчање у току једног дана и венац
је пропадљив, док је у нас трчање целог живота, зато је и венац непропадљив и
награда је вечна. Њих да достигнемо сви ми, бодро свршивши своје трчање у
Христу Исусу Господу нашем, Којему нека је слава и моћ са Оцем и Светим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.
