Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом! Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. Ове две заповести, изговорене устима Христовим, темељ су свег закона Божијег и пророчке службе. То значи да се у овим двема заповестима налази темељ људског постојања и опстајања без којих ни хлеб насушни не би био од превелике користи.
И одмах
питање које нико не пропушта да изговори: а ко је мој ближњи? Комшија ти ближи
од кошуље, или: комшија ти пречи и од брата - говори наш народ! Овакве изреке
плод су искуства живота у заједницама људи и нема простора где људи живе
заједно а да не мисле овако. Заиста је сусед тај који је у највећој мери
наслоњен на тебе као и ти на њега. Од вајкада су људи били привржени својим
суседима и одвајкада је овај однос пленио посебном блискошћу и топлином. Крвне,
родбинске везе међу људима представљају, додуше, веома јак фактор заједништва,
али, чини се да свакодневни живот показује да су суседске везе међу најјачима у
људској заједници.
Или је макар
тако било. Оваква блискост типична је за сеоске заједнице. Тамо где се живот
човека одвија у природном амбијенту, где су људи упућенији на природу и њене
ћуди. Природа са својим чарима али и опасностима врши далеко већи утицај на
човека него ли урбана средина. Та утканост и сједињеност човека са амбијентом и
природним околностима је неупоредиво већа и зато је међусобна сарадња међу
људима израженија, поготову оних који су и најближи. Та блискост свакако
одређивала је и степен блискости у духовном, емотивном и сваком другом смислу.
Блискост у физичком смислу утицала је на блискост и у духовном, емотивном,
психолошком смислу.
Та слика је
сада умногоме промењена. Не само у граду него и на селу. Много тога је стало
између људи, раздвојило их и удаљило. Модерна цивилизација, са свим својим
средствима за олакшавање живота и рада, донела је и једну духовну димензију
која се састоји у јачању поверења у себе самога. Порука модернизације води
човека у правцу самодовољности и самозадовољства. Од припадника заједнице
преправља га у самодовољну индивидуу, у додатак технологије и већег приноса и
профита, која ће заузети место суседа. Савремена технологија обраде земље
одваја суседе једне од других преображавајући их у ривале, у такмичаре на неком
замишљеном првенству где победник добија посебне награде и олакшице. Ту се
сусед претвара у конкурента и постаје удаљенији од брата који живи на другом
континенту.
У градским
срединама овај процес растакања блискости међу људима је још израженији, и
свеобухватнији. Особито у великим градовима растојање од човека до човека је
постало у правом смислу речи огромно. Осим ваздуха који дишу, тротоара и
коловоза, институција и радних места, људе више ништа не везује једне за друге.
И у овим срединама отуђеност и раздвојеност је начин постојања. Нећемо ништа
ново рећи ако кажемо да се људи из истог улаза вишеспратнице и не познају међу
собом. Иако се сретну на улазу или пред лифтом то бива безгласно и без
поздрава. Зато и бива да се за смрт некога сазна тек после неколико дана,
а неретко и неколико недеља.
А, да
ли је могуће, и ако јесте, шта је потребно да се човек приближи човеку,
сусед суседу? Могуће је, само ако то и желимо. Људи кажу да оно што се хоће то
се и може. Човек је слободно биће. Хтети или не хтети је лична ствар и
могућност управо те слободе. Оно што треба знати то је да је сваки човек
обдарен довољном количином могућности за чињење добра и да због тога за свако
одсуство добра неће имати оправдања.
Извор: "Пријатељ Божији"
