Био једном један пустињак који се трудио у пустињи седамдесет година, у посту, молитви и великом бдењу. За све године колико се подвизавао, није га Бог удостојио да види ни визију ни било какво откровење од Њега. Из тог разлога је почео да размишља: „Можда из неког разлога којег ја не знам, Бог није задовољан мојим трудом? Мора да је то разлог зашто нисам видео никакво откровење или било какву тајну.”
Размишљајући
о овим стварима, старац се поче трудити да се усрдније моли Богу говорећи:
Господе, ако је теби заиста угодан труд мој и ако примаш дела моја, ја грешни и
недостојни молим Те да ми даш праведно кап твојих духовних дарова, да бих кроз
виђење неке тајне сазнао да си услишао молитву моју. Тако ћу моћи са више
храбрости и поверења да предам свој подвижнички живот Теби.”
Молећи се на
овај начин, старац је чуо глас од Бога који је рекао: „Ако желиш да видиш славу
моју, иди дубље у пустињу и тамо ће ти се открити многе тајне. Чим је чуо глас,
старац је напустио своју келију. Пошто је неко време лутао, наишао је на
разбојника, који га је, чим га је угледао, сустигао свом снагом, желећи да га
убије. Пошто је ухватио старца, разбојник је рекао: „Добро је што сам те
упознао, Авва, јер ћу сада завршити своје дело и бити спасен!“
„Али како
ћеш се спасити ако ме убијеш?“ упитао је зачуђени старац.
„Ми
разбојници имамо овај закон и веру: ко може да убије сто људи, отићи ће у рај.
Стога, трудећи се много до сада, убио сам деведесет и девет, а у недостатку
једног, много сам се трудио да испуним последње и да се спасем. Зато си ме
обрадовао много, а ја ти захваљујем јер ћу се данас преко тебе препустити
рају!“
Чувши ово,
збуњени старац задрхта од неочекиване и очајне ситуације у којој се нашао.
Затим, подигавши очи своје ка Богу, рече: „Је ли ово слава Твоја, Учитељу и
Господе, коју си хтео да покажеш мени, слузи своме? Такав си савет дао мени
грешном да изађем из своје келије да би ме обавестио о таквој тајни? Таквим си
даровима наградио моје трудове? Сада сам заиста знао, Господе, да је сав мој
подвиг био узалудан и да су све моје молитве пред Тобом урачунате као нешто за
гнушање и гађење. И поред тога, захваљујем Ти за Твоје човекољубље, што си
казнио моју недостојност како треба, за моје безбројне грехе, и што си ме
предао у руке овог разбојника и убице!”
Изговарајући
такве ствари са болом, старац ожедни. Потом је рекао разбојнику: „Сине мој,
пошто ме је Господ за грехе моје предао у твоје руке да ме убијеш и узмеш из
овог живота, као безбожника какав сам, и гле, твоја жеља је испуњена—молим те
да испуниш и једну моју малу жељу. Дај ми мало воде да попијем и онда ћеш ми
одсећи главу.”
Чим је
разбојник чуо ове речи старчеве и желећи да испуни његову молбу, са великом
радошћу врати мач у корице, и извукавши из прсног џепа малу посуду, спусти се
до оближње реке да напуни њу са водом и врати старцу да пије. Ипак, док је тамо
пунио посуду, предао је своју душу и умро.
Пошто је
прошло неко време и не видевши да се разбојник враћа, старац је помислио у
себи: „Можда се уморио и заспао, па зато касни са повратком? Можда је ово моја
шанса да побегнем и вратим се у келију? Али ја сам стар и плашим се да немам
снаге да трчим. Пошто сам слаб, брзо ћу се уморити, а он ће ме ухватити. Тако
га разбесневши још више, он ће ме немилосрдно мучити, исећи на многе комаде.
Зато је боље да не бежим, већ да одем до реке да видим шта он ради.
Размишљајући
о томе, старац сиђе до реке и нађе разбојника мртвог и зачуди се веома.
Подигавши руке ка небу, рече: „Господе, човекољупче, ако ми не откријеш ову
тајну, ја нећу спустити руке своје. Нека Твоје сажаљење буде на овом мом труду
и покажи ми га!”
Са овом
молитвом на уснама, јави му се анђео Господњи и рече: „Видиш ли, Авва, онога
који пред тобом лежи мртав? Због тебе је примио ову изненадну смрт, да би могао
да побегнеш и да не будеш убијен. Из тог разлога треба га сахранити као
покајаног и спасеног. Пошто је био послушан и што је свој мач вратио у корице
да би донео воду да утоли твоју жеђ, гнев Божији се угасио, и Он га је примио
као послушника. Штавише, његово признање да је убио деведесет девет људи
сматрано је исповешћу. Зато га сахрани и спомињи га са онима који су спасени.
Кроз ово треба да спознате понор љубави према људима и саосећање Божије. Врати
се сада у своју келију радујући се и буди ревнији у својим молитвама. Не говори
да си грешан и недостојан откривења. Погледај тајну коју ти је Бог открио. А и
ово треба да знаш: сви твоји подвижнички трудови су од Бога примљени, јер нема
труда учињеног за Бога који не устане пред њим.
Чувши ово,
старац је сахранио упокојеног.
Из рукописа
Филотејског манастира, Света Гора
