Када се
Господ Исус Христос вазносио на Небо, и када су Апостоли, мада већ упозорени на
његов узлазак к Оцу стајали са погледом ка Њему устремљеним, у препасти од
дивотнога призора и у туги због растанка са Божанственим Учитељем, к њима су
били послани Ангели да их успокоје. И шта чине ови небожитељи? Какву љекарију
употребљавају да излече Апостоле од печали?
Као јак лек
употребљавају они у том циљу мисао о будућем јављању Господа Који се сада
скрива од Апостолских очију: „Овај Исус Који се вазноси од вас на Небо“, кажу
они Апостолима, „исто ће тако доћи како Га видесте да иде на Небо“ (Д.А.
1,11.). И како је стварно помогао овај духовни Ангелски лек! Писац „Дела
Апостолских“ на другом месту приповеда о Апостолима да се, по Вазнесењу
Господњем, вратише „у Јерусалим са радошћу великом“ (Лк. 24,52). Зато су
касније и сами Апостоли, када је требало да укрепе слабе хришћане или да
олакшају оним страдалнима, свагда ове подсећали на будући славни Долазак Христа
Спаситеља, радостан за истинске и страшан за умишљене хришћане…
Може се рећи
да је мисао о очекиваном јављању Христовом била у првобитном Хришћанству
свеопшта основа, која је подупирала сваколико његово здање, и свеопшта снага,
која је надахњивала сваколико тело његово. Али, нажалост, није увек бивало
тако. Сваки пут када је у последујућим вековима слабио истински дух првобитног
Хришћанства, помрачивала се у свести хришћана и мисао о будућем славном доласку
Христовом. И људски род под утицајем тог погубног духовног развоја, који
заборавља заповест спаситељеву – „непрестано бдијте!“(Мк. 13,37), „чекајући
блажену наду и јављање Великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“(Тит.
2,11-13), погружавао се у дубоки духовни сан. Заборављајући на горње, небесно,
људи су почињали да живе само земаљским. (Кол. 3,2). „Касни господар мој“, каже
зли слуга, и „почиње бити своје другаре и јести и пити са пијанцима“ (Мт. 24,
48-49). „Касни Женик“, (Мт. 25,5), мисле луде девојке и спавају безбрижно, док
последње капи уља догоревају у светиљкама њиховим. „Касни Судија“, вичу ругатељи
Божанственог Промисла, „где је обећање доласка његова? Јер, откако оци помреше,
све стоји тако од почетка створења“ (2 Петр. 3,4), и у нади у то кашњење или,
боље рећи, у очајању, почињу да ходе по својим похотама: „Једимо и пијмо јер
ћемо сутра умријети“(1 Кор. 15,32).
А шта у тим
случајевима ради вечно Бдијући Свети? (Дан. 4,10)?
„Неће вјечно
не марити за Дух Мој људи ови“ (Пост. 6,3), каже Он на Божанском Савјету Своме.
И тамо где је немоћна, не по недостатку Божије Силе, него по одсуству људске
пријемчивости, Љубав Божија, људе почињу да уразумљују речи гнева Божијег. Тако
је негда проговорио гневом Својим Господ са Небеса, када је, водама свесветског
Потопа, потопио сав огреховљени род људски и испрао земљу од људских безакоња.
Тако је проговорио Он, када је огњем небеским спалио градове Содому и Гомору.
Тако је било и на Голготи, када огреховљен род људски није поимао, Кога је
распињао, проговорила је сама природа. „Од шестог часа тама бијаше по свој
земљи до часа деветога“ (Мт. 27,45). „Завјеса храмовна раздрије се одозго до
доле, и земља се протресе, и камење развали се, и гробови се отворише и многа
тијела помрлих светих усташе“ (Мт. 27, 51-52).
Тако и сада
говори Господ вама, о браћо, очигледно зато што сте постали глуви за глас
божанствене љубави, услед тога што сте почели да заборављате на Небо и мислите
само на земаљско. „Касни Господ са доласком“, мислите и ви у дубинама срдаца
својих.
Не, рђаве
слуге и слушкиње, „Не касни Господ с обећањем, као што неки мисле, него нас
трпи дуго јер неће да ико пропадне, но да сви дођу у покајање“ (2. Петр. 3,9).
И ко зна није ли се већ навршила мера Његовог дуготрпљења? Уочите, хришћани,
како се из дана у дан умножавају знаци доласка Његова, на које је Он сам
предуказао: страдање народа, глади и пропасти и трусови, мноштво саблазни –
међусобне издаје, умножавање безакоња, усахнуће љубави (Мт. 24, 3-33 и Лк. 21,
11-36). Нисмо ли и ми били сведоци својеврсне велике светске борбе, када је не
у преносном смислу него у изворном смислу речи, устао, по речи Спаситељевој,
„народ на народ и царство на царство “ (Мт. 24,7). И то је већ знамење блискога
Доласка Судије Небескога, што тако многи дремају, не обраћајући пажњу на
поразна знамења времена, јер ће, по претходно реченим речима Пророка и Апостола
, „доћи Дан Господњи као лопов у ноћи“ (2 Петр. 3,10). „Јер, када рекну мир и
сигурност, тада ће изненада напасти на њих све погибао, као бол на трудну жену
и неће утећи“ (1 Сол. 5,3). Хтели ми то или не, доћи ће време када ћемо зачути
велики и страшни глас, који ће са висина небеских огласити: „Женик иде…“ (Мт.
25,6). То се Судија приближава, Цар се јавља, то Бог свију иде да суди живима и
мртвима! Тада ће се од гласа тога поколебати основе земље и силе небеске
покренуће се (Мт. 24,29). Сабраће се зборови Ангела, Архангела, Херувима и
Серафима и сви многооки снажно и силовито гласиће: „Свет, Свет, Свет Господ
Сведржитељ, Који бијаше и Који јесте и Који долази“ (Откр 4,8). И свака твар на
небу и на земљи и под земљом Са трепетом ће ускликнути: „Благословен Који
долази у име Господње!“ И попут страшне муње засјаће и јавиће се ради суда над
васељеном Велики и Славни Бог наш!
