Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.
Жарких
летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и
то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца
чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели
и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга
никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако
необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио
растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у
којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак
ваздуха.
„Моју тугу
пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице,“ причала је та
благочестива жена после неколико година. „Ех, да сам код куће, отишла бих на
Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и
бол.
Моју мисао
прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа.
Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена.
На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут
нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама,
свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако
необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.
– Голубице,
тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, – ослови ме благим гласом.
– Две куће даље, – одговорих.
– А шта, муж ти није добро? – упита показујући на врата собе у којој је лежао
болесник.
Потом
бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један
минут.
– Слушај,
мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да
је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити
сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека,
па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
– Али он већ три дана ни уста не отвара! – одговорих.
– Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.
И она ишчезе
тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и
лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће
нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове
неиздрживе врућине.
Уђох к болеснику,
а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох
му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота
наговештај могућег оздрављења.
– Ко је то
био код мене? – упита ме болесник.
– Нека непозната жена, – одговорих.
Он дубоко
уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:
– Лакше ми
је. Ко је то био код мене?
Вратише се и
деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу.
Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к
мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом
да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:
– Ко је то
био код мене?
Објасних му,
како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до
Пирогових да их питам за њу.
Али суседи
ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се
изругују, говорећи:
– Зар по
оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква
јуродива или привиђење.
Не дознавши
ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.
– Шта би,
јеси ли сазнала? – упита ме.
– Не, ништа
нисам сазнала; тамо није била, – одговорих му.
– Онда слушај
мене, – рече ми муж. – Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи
отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном
ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се
напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се
молила? Кога си звала у помоћ?
– Блажену
Ксенију, – рекох кроз јецаје.
Када се мој
муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад
био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну
зимску гошћу нико није видео.
Моја душа
зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој
Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама
призивам:
Свeта
Ксенијо, моли Бога за нас грешне!
Света Ксенија Петроградска
