Зимска гошћа

Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.

"Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице," причала је та благочестива жена после неколико година. "Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.

Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.

- Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, - ослови ме благим гласом.

- Две куће даље, - одговорих.

- А шта, муж ти није добро? - упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.

Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.

- Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.

- Али он већ три дана ни уста не отвара! - одговорих.

- Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.

И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.

Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.

- Ко је то био код мене? - упита ме болесник.

- Нека непозната жена, - одговорих.

Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:

- Лакше ми је. Ко је то био код мене?

Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:

- Ко је то био код мене?

Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.

Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:

- Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.

Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.

- Шта би, јеси ли сазнала? - упита ме.

- Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, - одговорих му.

- Онда слушај мене, - рече ми муж. - Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?

- Блажену Ксенију, - рекох кроз јецаје.

Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.

Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:

Свeта Ксенијо Петроградска, моли Бога за нас грешне!

Чудесна помоћ Свете Ксеније Петроградске

Више пута сам се обраћала за помоћ Светој Ксенији, а њене молитве су ми помогле у разним случајевима: помогла ми је да нађем посао, супружника, да носим и родим дете.

Када сам била трудна, дијагностикован ми је Даунов синдром. Отишли ​​смо код Свете Ксеније, помолили се, и родио се здрав син, који ове године полази у школу.

Заиста смо желели друго дете, дуго нисмо успевали, а када сам коначно сазнала да ћу поново постати мајка, била сам срећна! Када је дошла на следећи заказани ултразвук, докторка је рекла да трудноћу, највероватније, „треба прекинути“, јер дете има патологију у развоју унутрашњих органа и неће моћи да живи.

Пошто ми је абортус немогућ, једино решење је било молити се, носити и рађати. Како можеш да „прекидаш“ ако има руку, ногу, срце куца, а он се већ гура у стомак! Отишла сам код другог доктора на додатни преглед, и опет исто.

Мој муж и ја смо отишли ​​к Светој Ксенији на Смоленско гробље. После 4 дана, била сам на ултразвуку, а доктор није могао да верује својим очима: цео проблем је решен, све је било скоро нормално, није било опасности по живот.

Била сам принуђена да посматрам током целе трудноће и радим ултразвук чешће него што је потребно, и сваки пут је мој доктор био све више изненађен овим чудом. Видела је ово први пут. Докторка ме је замолила да је позовем када се породим. У јануару сам родила дивну бебу, сада има 4,5 месеца, здрава је и весела.

Позвала сам докторку и она ми је рекла да је мој случај живописан пример како треба веровати у чудо и да „вероватно постоје добре силе на небу које помажу“. Обећала је да ће причати о мом случају како би спречила жене од страшне одлуке о „прекидању трудноће“.

Света Ксенијо Петроградска, моли Бога за нас!

Зимска гошћа – прича о Светој Ксенији Петроградској

Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.

Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.

„Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице,“ причала је та благочестива жена после неколико година. „Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.

Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.

– Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, – ослови ме благим гласом.
– Две куће даље, – одговорих.
– А шта, муж ти није добро? – упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.

Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.

– Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
– Али он већ три дана ни уста не отвара! – одговорих.
– Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.

И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.

Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.

– Ко је то био код мене? – упита ме болесник.
– Нека непозната жена, – одговорих.

Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:

– Лакше ми је. Ко је то био код мене?

Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:

– Ко је то био код мене?

Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.

Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:

– Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.

Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.

– Шта би, јеси ли сазнала? – упита ме.

– Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, – одговорих му.

– Онда слушај мене, – рече ми муж. – Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?

– Блажену Ксенију, – рекох кроз јецаје.

Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.

Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:

Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!


Света Ксенија Петроградска

Света Ксенија Петроградска

Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

Блажена Ксенија родила се између 1719. и 1721. године, а свој спасоносни подвиг чинила је у Петрограду. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је певач дворског хора. Ништа није познато о детињству и младоста Блажене Ксеније, а народно сећање сачувало је само то што беше везано за сам почетак њеног јуродивог подвига - изненада смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удова решила је одпочети тежи хришћански подвиг - направити се безумном, како би, принећи као жртву Богу оно најдрагоценије у човеку - разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Оставила је своје име, назвала се именом супруга свога и као таква, прошла је цео свој крсни пут, приневши на олтар Божији дарове свеспасоносне љубави према ближњему. Када је на дан погреба мужа свога обукла одећу његову: кафтан, панталоне, качкет и када га је тако одевена пратила у гроб, родбина и пријатељи мишљаху да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви је жалише и саосећаху са њом. А Ксенија, као да је изгубљеног ума, тешила их је говорећи: "Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно мртва". Тако започе њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила после смрти мужа, реши да поклони Параскеви Антоновој, код које изнајми собицу, па сав свој иметак раздели сиротињи, а новац однесе у цркву за покој душе "рабе Божије Ксеније". Сазнавши за такву њену одлуку, мужевљева родбина замоли управу да не дозволи Ксенији, да у безумљу раздели сву имовину, међутим, након потребног испитивања, изведен је закључак да је она савршено здрава, као и да има право располагати својом имовином на начин који хоће. Након тога, Блажепа Ксенија, раздели све што је имала па у само једном мушком оделу, крену на улицу, у подвижничко странствовање.

Изложена разноразним оптужбама и подсмесима, по читаве дане, зими, лети, по жези и студени, Ксенија луташе Петроградом. Њена чудна одећа, неразумљиве речи, њена кротост и незлобивост изазиваху подсмех злих људи, који подругљиво имитираху изигравајући дечака враголана. Али Блажена Ксенија, непрестано се молећи, покорно настављаше да чини свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина,била је већ веома висока, те су зидари најпре подизали цигле на скелу па тек онда градили. Блажена Ксенија решила је тајно помагати градитељима. Ноћима, у свако доба, подизала је циглу и полагала је на скелу. Радници изјутра се чудише ономе што се дешавало и решише да дознају ко је тај невидљиви помоћник који ноћу долази на градилиште, те тако сазнаше да је то, већ читавом Петрограду позната "безумна Ксенија".

Мало - помало најосетљивији хришћани почеше запажати да Ксенија просто није луда просијакиња, већ да у себи носи нешто јединствено. Милостињу коју су јој давали, није узимала од свакога, већ од људи добрих и срдачних. Увек узимајући само копејку, давала ју је сиромасима сличним њој. Када се мушко одело на њој искрзало и поцепало почела је и зими и лети облачити бедне рите, а на босим, од мраза натеченим ногама носила је исцепане ципеле. Многи јој нудише топлу одећу и обућу, али Блажена, не хтевши ништа да узме, наизменично је облачила црвену блузу и зелену сукњу, зелену блузу и црвену сукњу.

Дању Ксенија као безумна ишла је градом, а ноћу, склањајући се од очију људи одлазила је из града, у поље где је боравила молећи се и наизменично благо клањајући на све четири стране света. У пољу је, по њеним речима, присуство Божије "видљивије".

Ускоро, они који су је окруживали, почеше обраћати пажњу на то да се у њеним речима и делима крије дубоки смисао. Запазише да ако Ксенија од некога нешто тражи, беше то знак да му помаже и спасава од невоље и беде која ће га задесити и обратно, ако је некоме нешто давала, у скорије време очекиваше га изненадна радост.

Касније, када Блажену почеше сматрати прозорљивом, појављивала се на улицама и пијацама града, да би јој, они који су је знали помогли и тиме истински постајали хришћани.

Прекидајући један другога, сви мољаху "Андреја Фјодоровича" да узме нешто, или пак да окуси понуђену робу, чак беше примећено, узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина постала би веома успешна. Угледавши је, мајке су са својом децом журиле да измоле њен благослов, или да јој дају да помилује дете по глави, убеђене, да ће га само један додир Блажене одмах излечити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовне и телесне беде, љубављу према ближњима и молитвама, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром многима помагаше у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај, када се Блажена Ксенија постарала за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као давна познаница, дошла је код Параскеве Антоније којој беше поклонила своју кућу и рече јој: "Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао. Иди брзо на Смоленско гробље". Параскева веома збуњена том бесмислицом, ипак послуша Блажену и пође. На Смоленском гробљу угледа мноштво народа и пришавши, виде да је неки кочијаш оборио на земљу трудну жену. Ту пак, на земљи, жена је родила дечака и умрла. Сви су се питали ко је та жена и имали родбине, но не пође им за руком да сазнају. Видевши у том догађају промисао Божију, Параскева узе дечака к себи, усвоји га и васпита у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и гледао до њене дубоке старости. Параскева је захвалила Богу и раби Божијој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија живела је скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, те се може тврдити да је Господу пошла почетком деветнестог века.

Света угодница Божија била је сахрањена на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у славу иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана смрти Блажене, прошло је око два века, али чуда створена молитвама угоднице, не бледе, а народно сећање на њу не ишчезава. 1902. године иад гробом Блажене Ксенија сазидана је нова капела с мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Била је увек отворена за служење помена, који се нигде нису толико често служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас, капела је преуређена и наново отворена за приступ и молитве. Нека да Господ благодат своју молитвама светој Блаженој Ксенији и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу к њеном небеском заснупништву. Амин.

+++

МОЛИТВА СВЕТОЈ БЛАЖЕНОЈ МАТЕРИ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ

О, света свеблажена мати Ксенија! Ти си под заклоном Свевишњега живела, праћена и укрепљивана Богомајком. Глад и жеђ, студен и врелину, увреде и гоњења претрпела си, дар про-зорљивости и чудотвор ства од Бога добила и под заштитом Свемогућег спокој си нашла. Сада те Света Црква као миомирисни цвет прославља. Стојећи на месту твога погребења, пред ликом твојим светим, као живој, која си са нама, молимо ти се: прими молитве наше и принеси их Престолу Милосрдног Оца Небеског, и имајући смелост пред Њим, испроси вечно спасење оних који теби притичу, дарежљив благослов за добра дела и намере наше и избављење од свих невоља и жалости. Заступи нас светим твојим молитвама пред престолом Свемилостивог Спаситеља нашег, недостојне и грешне. Помози, Света Блажена мати Ксенија, да се дечица светлошћу Светога крштења озаре и печатом Духа Светога запечате, да се дечаци и девојчице у вери, честитости, богобојажљивости васпитавају и да успеха у учењу имају; да се болесни и слаби исцеле; породичну љубав и слогу пошљи; монахе удостоји да се добрим подвигом подвизавају и од увреда их огради; пастире у крепости Духа Светога учврсти; народ и земљу нашу у миру и спокојству сачувај и сажали се на оне који су на самртном часу лишени причешћа Светим Тајнама Христовим. Ти си нам нада и уздање, брзо услишење и избављење, теби благодарност узносимо и с тобом славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

МОЛИТВА ДРУГА СВЕТОЈ БЛАЖЕНОЈ МАТЕРИ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ

Блажена мати Ксенија, прими похвалну песму ову од нас недостојних, подобних не теби, него мужу твом Андреју у свему. разврату, пијанчењу, среброљубљу, немарности према вечном спасењу и неосетљивости на Божје упозорење и доброту. И као што мужа после смрти ниси осудила и презрела, него знајући какав је подвиг потребан да би се за такву душу молила, подвиг јурод-ства си узела, и обукавши одело његово, себе си мртвом назвала, а њега живим, да би га бар тако Божје милости удостојила, тако и нас, несебична, погледај, и чуј речи наше: недостојне неба и земље и целе потчињене греху, којима не приличи да на Престо Божји помисле, незаштићене од Ангела који од нас одступише, ти нас, саосећајна Ксенија, са дна очајања подижеш и чиниш, узданице наша, да учинимо оно што још можемо; јер, чувши од оних који ти копејку даваху да им се она као благодат враћала, уредисмо овај мали спомен на тебе од сувишка нашег, желећи да га и са другима поделимо. Смилуј се, дакле, на нас ниште у сваком погледу, свемилостива, молитвама твојим дај нам олакшање терета сагрешења наших и смелости да најпре иштемо отрежњење своје. Даруј нам, подвижнице, и помисао на смрт, суд и осуду, и страх Божји укорени у нама. Из вртлога страсти, уживања и свеколике светске опседнутости подигни нас. Чудотворко, учини да и ми, непотребни, слева кренемо надесно и да заједно са нашом православном браћом доживимо делић озарености оних који су на Божанску Тајну Вечеру позвани. Чувши за велику милост твоју, ми ти се, нескромни, молимо и за све наше пријатеље и све душе које се у овом свету изгубише и предадоше себе забораву сенима светских саблазни: демонској музици, дрогама, моди и непотребним наукама, и лажним учитељима и идеологијама, и политици и свакојаким идолима. Не налазећи им кривицу, све их као заблуделе потражи и измоли од Доброг Пастира нашег да тобом вођени и заузимањем Све благословене Владичице наше Богородице, осете радост преумљења и новога живота. И све нас, свесмирена, научи твом подвигу самозаборава и незнања. Јер истините су речи Господа нашега да благослов од Оца примају и наследници Царства постају само они који себе заборавише и који не знају кад шта добро и похвално учинише. Знамо да нећеш постидети наду коју у тебе полажемо, него још и умножи твоје заступништво, да и многи други скупа с тобом, у све дане живота свога, славе Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Акатист Светој Ксенији Петроградској

+++

Капела блажене Ксеније Петроградске на Смоленском гробљу

На гробу блажене Ксеније Петроградске на Смоленском гробљу, 1902. године je подигнута пространа камена капела, по пројекту архитекте А. А. Всеславина. Она је заменила малу капелу из треће четвртине XIX века. У време безбожне совјетске власти два пута је затварана (1940. и и 1961. године). Капела блажене Ксеније је данас једна од највећих светиња Петрограда коју походи веома велики број ходочасника.
На зиду капеле је мраморна плоча са натписом који гласи: У име Оца и Сина и Светога Духа. У овој капели погребена је раба Божија Блажена Ксенија Григорјевна, жена појца Андреја Фјодоровича. Обудовала у 26. години, странствовала је 45 лета. У удовству се назвала мужевим именом: Андреј Фјодорович. Поживела је 71 годину. Од 1794. до 1796. године узела је учешћа у подизању Смоленске цркве, тајно по ноћи довлачећи опеку за изградњу храма. „Ко ме је познавао, нека помене моју душу ради спасења своје душе“. Амин. — Речи блажене Ксеније с надгробне плоче.