Јеретички богослови назвали су православну Цркву погрдним именом “окамењена црква” Због чега? Због тога, како веле, што ова црква ” не иде за временом” или што се ” не прилагођава времену”! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: “Не владајте се према вијеку”.
Како би
вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како
би се царство небеско мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило
са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро
ограђивати и подржавати злом, и небеску светлост појачавати димљивим огњевима
ћумура и петролеума? … Погрешно је питати, да ли се Христова наука може
применити на модерни живот. Христос није дошао да примењује своју науку на
један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као у старо
време. Да ли се људи возе фараонским двоколицама или у авионима, то ни најмање
не мења наш однос према Христу.
Испуњење
10 Божјих заповести је у пуној важности и сили до свршетка века
Старозаветни закон правде не би био потребан кад би божанска љубав овладала срцима људским у пуној мери. Али како до краја историје, по видовитом пророчанству самога Спаситеља, божанска љубав неће овладати срцима свих људи, него напротив у последњим временима охладнеће љубав многијех, то ће и онај стари закон са свима својим санкцијама бити и остати у пуној важности и сили до свршетка ове драме света. И сам Спаситељ је то потврдио кад је рекао: Докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца нити једне титле из закона док се све не изврши. А када прође ово небо и ова земља, онда ће праведници прећи у царство вечног живота где љубав вечно влада. Јер љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће и нестати, вели Павле апостол Христов. Јер Бог је Љубав. Тако је дакле старозаветни закон вечит у смислу историјском, закон љубави пак вечит је у смислу апсолутном. Оба ова закона у историјској драми саздане васионе чине један морални закон са два поглавља. … Сваки онај ко не усвоји душом овај први Божји Закон, не може прићи Христу ни Христовом закону. Јер ко се не научи пливати у плићаку, не сме се пуштати у дубину – утопиће се. И ко најпре не научи корачати, не сме трчати – пашће и сломиће се. И ко најпре не научи рачунати са јединицама, неће никад моћи рачунати са хиљадама. И ко најпре не научи да сриче, неће никад научити да течно говори и чита. И ко прво не подигне темељ кући, узалуд се труди да подигне кров. И још једном: Ко не испуни закон Мојсијев, узалуд ће куцати на дворац Христов.
Без
покајања нема хришћанства
Покајање је
почетак свих почетака у духовном животу. Духовни живот правилно почиње само она
душа која почиње са покајањем. Највећи светитељи у историји били су највећи
покајници. … Читајте животе великих светитеља и богоносних отаца цркве и наћи
ћете увек покајање на почетку њиховог светитељства. Без покајања нема
светитељства јер без покајања нема хришћанства. … Такви су били Оци наши:
најбољи од свих људи, они су себе сматрали најгорим, први – последњим, славни –
неславним, пребогати добротом – ништим и скрушеним. Такав је био и отац српског
православља и српског народа – Свети Сава. … Истинитим покајањем, сузама,
молитвом и добрим делима може се и најпрљавија душа потпуно очистити и
изменити. … Где год има греха ту може бити и покајања. А где год има људи ту
има и греха. Исти су греси данас какви су били пре две хиљаде година и исти је
лек од свих греха. А лек, почетни лек од свих греха, јесте покајање. То је прва
духовна медицина. Покајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба
да буде унутрашње занимање наше душе до краја живота. … Дан се смењује ноћу,
ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним и ноћно дневним.
Дневно покајање показује се, углавном, добрим делима, а ноћно у молитви,
уздисању и плачу. Тако се одужујемо и данима и ноћима. … О, гордељиви човече,
кад би некако ангел, хранитељ твој, скинуо завесу са твојих очију и показао ти
бескрајну пучину свега онога што не знаш, ти би клекнуо пред сваким човеком
пред којим си се гордио и кога си подништавао и извикнуо плачевно: „Опрости,
опрости! Ја ништа не знам!“ … Нишчета наша људска врло је дубока; тако дубока и
скривена да многи не силазе до дна њенога. Благо онима који сиђу баш до дна.
Нишчета људска није неки дар који се добија споља, него стварно стање које
треба само сазнати. А до сазнања своје нишчете долази се неласкавим испитивањем
себе. Ко то чини, тај долази до сазнања о својој тројакој нишчети: о нишчети у
погледу свога знања, о нишчети у погледу своје доброте и о нишчети у погледуј
својих дела. … Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово
незадовољство самим собом.
Вера
Христова је искуство а не теорија и људско мудровање
Од Бога је
благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли да су се апостоли сви
ти били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без
труда вршили свој велики посао по свету. … Свети апостол Павле, слично свима
другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по
сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и
људско мудровање … Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он
немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но
чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом
неописаном. У човеку који почне искрено да се моли Богу и пости са стрпљењем и
надом, демону постоје тесно претесно, и он мора да бежи из таквог човека.
Пост је
обавеза, услов очишћења, па следствено и спасења
Сине
човечији, ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу, одговори му: али,
и зло дело долази од неуздржаног јела и пића. Није грех ни у самом огњу, али ко
не пази на огањ, може му кућа изгорети. … Сви угодници Божији у Старом Завету
држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов
очишћења, па следствено и спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви
Апостоли и Свети Оци држали су строги пост. … Постом постаде Јован Крститељ највећим
човеком међу свима од жене рођенима. … Постом се задобија чистота телесна на
првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. … Пост значи слабљење
везе срца са светом и јачање везе срца са Богом. … Кад киша много пада, усеви
од ње иструле. Тако исто и јака храна изазива труљење духовног и моралног бића
човековог. … Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздрживост. … Постом
човек уздиже душу своју над земаљском тамницом, и пробија се кроз мрак
животињског живота у светлост Божјег царства, управо у домовину своју. … Ако
неко одриче пост тај је анатема.
Припрему
за причешће чини пост, молитва и исповест
Припрему за
причешће чини: Пост, молитва, исповедање својих грехова и опраштање онима који
су се о нас огрешили. … Пост, молитва и милостиња три су основне заповести
апостолске, које одговарају вери, нади и љубави. Ко хоће да буде опроштен од
греха, мора све ово држати, а не једно држати а друго одбацити.
Јеванђеље
није књига него сила. У Речи Господа Христа je све што jе потребно души нашој.
Као што се у
добром хлебу налази све што треба нашем телу, тако се у свакој речи Господа
Христа налази све што је потребно души нашој. … Реч Божја је храна за душу. Реч
Божја је сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој
храну, силу и светлост. Ко год може, треба да чита реч Божју у Светом Писму, а
ко то не може, треба да слуша онога што чита. …. Јеванђеље није књига него
сила, књига животворна и радостворна, сила која храни и поји, сила што мртве
васкрсава. … Чим научимо нешто из Јеванђеља, одмах да пођемо да то остваримо.
Ученици делатељи мили су Господу, а не само ученици.
Јеретички
је став тражити потпору Јеванђељу у философији и „славним људима“
Имајући
савршену веру у Христа и Његову Радосну вест, оци и учитељи цркве енергично су
одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су
се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов;
исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као Свети Антоније,
Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин и други. … Познато је, на пример, с каквом
је ватреношћу Златоуст критиковао Сократа и Платона, Стојике и Епикурејце и
друге гласовите философе јелинске. Не само да их није наводио као потпору ма и
једног учења Евангелског, иако је код неких од њих било појединих речи сличних
речима евангелским, него их је с краја у крај презирао и одбацивао као штетне и
убитачне за душу. … Рекао је славни Господ наш: ја не примам славе од људи.
Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од
људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване “славне људе” из
историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима
овога света. Они се правдају говорећи: “да би их придобили!” Но, о, како су се
горко преварили! Што више они ласкају свету – да би тобож привукли свет цркви –
то тај поласкани свет бежи даље од цркве. Што се они више показују
“просвећени”, “недуховни”, “савремени”, то их свет већма презире. Ваистину није
могуће угодити свету и Богу. Уосталом сваки искусан хришћанин зна, да се некако
још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш
никако, ни истином ни лажју, ни правдом ни неправдом. Јер је Бог вечан и
непроменљив, док је свет пролазан и променљив.
Има, истина,
неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова,
сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на
бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом
душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако –
издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске којим све с оне
стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивна помешана теологија
(паганохристологија). Православна црква као целина одбацује такве богослове и
не признаје их као своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се
покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, тј. гурала
их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове
погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести,
но оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне
савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.
