Преподобни Макарије Велики: ,,Сваки да осуђује своју душу"

„Сваки да осуђује своју душу“ – каже преподобни Макарије Велики – савесно разматрајући и испитујући, за шта је она привезана, и ако увиди да се срце налази у несагласности са Божијим законима, нека се стара свим силама да сачува како тело, тако и душу, од искварености, одбацујући општење са нечистим помислима, ако хоће да уведе душу у саживот и обличје чистих дева, према датом обећању, приликом крштења и приликом ступања у монаштво: Зато што је и усељење и живот у Богу, Бог обећао само душама које су потпуно чисте и утврђене у правилној љубави. Земљорадник који воли ораницу, прво је обнавља и истребљује коров из ње, а тек затим је засејава семењем: тако је и онај који очекује да његову душу Бог засеје семењем благодати, дужан прво да очисти душевну њиву, како би семе, које ће на крају на ту њиву бацити Свети Дух, донело савршен и изобилан плод. Ако, пре свега, то не буде учињено, и ако се човек не очисти од сваке нечистоте тела и духа: он ће остати тело и крв, и далеко удаљен од живота у Богу…

Онај ко себе принуђује искључиво и свим силама на молитву, али се не труди у задобијању смирења, љубави, кротости и читавог скупа осталих врлина, и не усађује их у себе насилно – он може достићи само до тога да га се, понекад, по његовој молби, дотакне божанска благодат, зато што Бог, по својој природној доброти, човекољубиво дарује онима који траже оно што они желе. Ако пак, онај који добије, не научи себе осталим врлинама које смо поменули, и не стекне навику на њих: тада, или се лишава добијене благодати или узневши се, пада у гордост, или остаје на нижем ступњу до ког је стигао: више не напредује и не расте. Престо и покој, да тако кажемо, за Светог Духа, јесу смирење, љубав, кротост и, коначно, све заповести Христове.

Дакле, ко пожели, сједињујући и сабирајући у себи све врлине, једнако и без изузетка, да њиховим савесним умножавањем достигне савршенство, тај прво нека присиљава себе, како смо већ рекли, и нека непрестано побеђује своје срце, и нека се труди да га учини покорним и благоугодним Богу. Онај који у почетку примени такво насиље над собом и који све што има у души што је противно Богу враћа као укроћену дивљу звер у покорност заповестима Божијим, у повиновање усмерењу истинског, светог учења, и тако своју душу устроји на добро – ако се буде молио Богу, и тражио од Бога, да Бог дарује његовим напорима напредак: тај ће одједном добити све што је тражио, најчовекољубивији Бог ће му дати све у изобиљу, како би дар молитве узрастао и процветао у њему, пошто се наслади Светим Духом.

Уосталом, знај, да ћеш са великим трудом и у зноју лица твог примити своје изгубљено благо: зато што добијање блага без труда није у складу са твојом коришћу. Добијено без труда ти си изгубио, и предао си непријатељу твоје наслеђе.

Свети Димитрије Ростовски: Шта је драгоценије - душа или свет?

Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мар. 8, 38).

И једно и друго, и душа и овај свет, драгоцени су за нас, љубазни слушаоци. Драгоцена је душа, јер њоме живимо, њоме се крећемо; драгоцен је овај свет, јер се у њему наслађујемо, у њему налазимо спокојства и све оно што је потребно за садашњи живот. Драга је душа, јер ко воли да умре, да се с душом растаје? Мио је и свет, јер ко не жели удобан живот и друга светска добра? Али шта из двога треба за нас да буде драже: душа или овај свет? Дозволите ми да метем на вагу и једно и друго, да видим шта је скупље. Без сваке сумње, браћо, за нас је боље и корисније оно, што је лепше, драгоценије и корисније. Сравнимо сада душу и овај свет. Зар није леп овај свет? У њему је толико високих и почасних дужности, толико чинова, толико златних и скупоцених украса, толико лепих лица, толико зграда дивно саграђених, а осим тога толико слатких и пријатних другарстава, друштава, пировања, весеља, уживања и утеха, а изнад свега, привремених сласти грехова! Тако је леп овај свет, да нехотице вуче себи и очи и срце човечје, као што магнет привлачи гвожђе, и нико не жели да одводи очи од његове лепоте. Није се узалуд свети пророк Давид молио: Одврати очи моје да не виде ништавила (Пс. 119, 37).

Можда би неко рекао: Пророче Божји, уклони сам своје очи да не виде таштину, да не гледају на њу, окрени се од ње. Али свети пророк одговара: Не могу сам од себе да их одвратим, јер се веома загледаше у ништавило и непрекидно га гледају, те моје снаге нису у стању да их у томе победе и само Бог може то учинити. Ти, дакле, Господе, одврати очи моје да не виде ништавила.

Кад је тешко и очи одвојити са овог света, онда је још теже одвојити од њега срце. Тако нам је леп и мио овај свет? – А да ли наша душа има неку лепоту? Али шта је душа? Душа је биће, које је разумно, невидљиво, бесплотно, бесмртно, најсличније Богу, које носи слику свога Творца. Разгледајмо пажљиво само једну реч – најсличније Богу. Шта је лепше од Творца васељење? Разуме се – ништа, јер је Он извор сваке лепоте. А шта је између свих небесних и земаљских створења најсличније Богу? Ништа, осим два створења: Анђела и човечије душе. Само је у овим бићима показана слика Свете Троице. Али је људска природа узвишена изнад анђела још оваплоћењем Сина Божјега: Јер не прима од Анђела Јединородни Син Божји, него од семена Аврамова прима (природу – Јевр. 2, 16), искупљујући душу Својом крвљу, обнављајући у њој стару сличност са Собом и улепшавајући је још више и лепше. Овде, скупивши све красоте овог света, сравни их са красотом човечје душе и гледај шта је лепше, свет или човечја душа. Када душа човечја, искупљена крвљу Сина Божјег и одређена за његову вечну невесту, јесте лепше од небеске красоте, звезданог сјаја и сунчане светлости и слична красоти Творчевој, онда шта је према њој сва лепота овог света. Зар не оно исто што и мрак према сунцу, јер овај, проклети свет није сличан Богу, сем, можда, свом господару, коме служи, кнезу овог света, ђаволу, који је сасвим мрачан и никад не може побелити.

Погледајмо сад шта је драгоценије: душа или овај свет. – Како ви мислите, да ли је драгоцен овај свет? Своја богатства људи често цене више од своје душе. За злато и сребро и друге ствари полажу своју душу, носећи је, као новац, на трговање. На пример, плаћени војник (комита) оде у рат само због користи, – носи своју душу и Бог зна да ли ће се с њоме вратити! Трговац, опет, предузима далека путовања ради добитка, – носи своју душу и Бог зна да ли ће је вратити! Разбојник пак иде у разбојништво, да би нешто добио, – носи своју душу и Бог зна да ли неће бити убијен! Или лопов иде у крађу, – носи своју душу и ко зна, можда ће га ухватити и обесити! Једном речју, човек непрестано полаже своју душу за светска добра. Да ли желите да вам покажем правог оцењивача свих светских ризница? То је божји угодник, свети Андрија, Христа ради јуродиви. Он је једном видео ово. Један дивни младић, који је сишао с небеске висине, држао је у руци три венца: један златни, други бисерни, а трећи од белих и црвених цветова. Свети Андрија му приступи и рече: Да ли продајеш ове венце? И ако их сам не могу купити, ти ме сачекај, док одем и кажем своме господару, па ће ти он за њих дати злата колико хоћеш.“ А он је одговорио: Веруј ми, да кад би донео злато целог света, ни онда не бих дао ни једног цветића ни теби ни другоме.“ Чујете ли цену свих светских богатстава, они не вреде ни колико један рајски цветак! Али, прекрасни младићу, зашто је тако скуп један рајски цвет, да за њега нећеш ни злато целог света? Зато, одговорио је, што рајски цвет има такву лепоту, коју не може људски ум да постигне и језик да искаже. Он има радосто-творну силу, тако да својом лепотом и неисказаним миомирисом толико весели човечије срце, да када би човек увек на њега гледао, не би зажелео ни да једе ни да пије и не би осећао никакве болести, а осим тога онај цвет не вене, но увек цвета.“

А погледајмо богатство овог човека, да ли оно има такву снагу, да ли не вене, да ли не губи своју лепоту, и да ли заиста увесељава човечије срце. Да, увесељава, али за најкраће време, а великом жалошћу испуњује задуго, јер коме виче Апостол: Ходите ви сад богати, плачите и ридајте за своје љуте невоље које иду на вас. Богатство ваше иструхну и хаљине ваше поједоше мољци (Јаков. 5, 12).

Сада нека сваки зна цену свих светских богатстава: она не вреде ни колико један рајски цветић! – Него покушајмо да дознамо цену човечје душе, хришћанске. Кад је један цвет тако драгоцен, да се богатства целог света не могу с њим упоредити, онда је тим више човечија душа, ради које је рај посађен и украшен богато од Бога. Вредност човечје душе је онолика, колика је вредност крви Сина Божјег, јер свети Апостол вели: Нисте пропадљивим сребром или златом искупљени, него скупоценом крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета (1. Петр. 1, 18-19). Измери крв Сина Божјег, па ћеш измерити вредност душе, оцени оваплоћење Сина Божјег, оцени Његова чуда, страдања, крст и смрт, – оценићеш и душу. Нека сваки размисли о томе на какву је високу цену поставио душу Син Божји: више неба, анђела, више свог божанског престола и Свог Небеског Царства, јер је ради ње све ово оставио, на земљу сишао, Себе није поштедео, душу је Своју за њу на Крсту положио… Сада овде види вредност душе човечје!

Најзад, шта је корисније, душа или овај свет? Корисније је оно што је дуговечније, чиме се може дуже користити, што је дуготрајније. Али да ли је некоме познато, колико се може користити светом, једну или две године, десет или сто? Заиста, нико не зна да ли ће поживети у светским добрима и један дан, од јутра до мрака, од вечера до сванућа, јер свакоме свагда јавља Јеванђељска труба: Безумниче, ову ноћ узеће душу твоју од тебе, а што си приправио чије ће бити? (Лк. 12, 20).

Љубав према лепоти, добру, истини и правди као доказ бесмртности душе

Љубав према узвишеним стварима јесте психички феномен који сведочи о постојању душе, док сам карактер ствари којима се душа заокупља говори о њеној бесмртности. Унутарња склоност човекова ка философији, жеља да кроз релативно савршену радост достигне до савршене, неисказиве радости у проналаску истине, сведочи о човековој духовној природи и њеном карактеру. Љубав према лепоти, добру и истини јесте лествица којом се човек уздиже изнад видиве творевине ка другачијем, духовном свету, где душа сазрцава премудрост Творца, поима Његова предивна дела, диви се Његовој свемоћи и свугде открива Његово присуство. Бог говори човеку лицем у лице! Какав велики дар! Каква моћ! Каква велика част и слава за земаљскога човека! Да ли би, дакле, Божија Премудрост обдарила човека таквим моћима да човек тек тако ишчезава у гробу? Какав би онда био њихов смисао? Од какве би користи оне биле ако све нестаје после смрти?

Како онда бива то да се, супротно природи[1], прашина[2] заноси узвишеним идејама? Како то да физички човек више воли да се бави истраживањем натприродног него природног? Откуда у материји тај ерос према духовним стварима? Где одлази тај ерос? Куда одлази радост[3] та Божанска, духовна амвросија[4] што оживљава човека који се бави философијом?[5] У каквом су односу материја и дух? Дух се као такав весели када се, откривајући истину, усавршава и успиње пречагу по пречагу на лествици усавршавања. Али зашто би се и материја радовала? Какву корист од тога има материја, поготово с обзиром на то да она осећа све већи бол и муку што се више таква духовна усхићења и задовољства умножавају и појачавају? Каквом се то радошћу радује тело док се дух опија небеским нектаром? Ако је човек само материја, зашто се онда материја не задовољава тиме што ће се ваљати у самој себи, већ тежи да се узвиси? Ако тело човеково чека гроб и потпуно расточење. зашто се онда оно жртвује? И, што је најчудније од свега, зашто би се Бог открио телу, ако је судбина тела човековог да потпуно изгуби своје знање о Богу?

Човек трага за Творцем света, за његовим сведобрим Уметником, за Устројитељем козмоса. Човек тежи да позна Онога од Кога је примио идеју лепоте која преобилно прожима свецелу творевину. Поредак, хармонија у свим стварима, премудро устројство и функционисање козмоса, његова свечудесна лепота и блистава величанственост уздижу ум човеков ка Праузроку, ка Ономе Који је све створио Својом Премудрошћу. Све ово (у човеку) разбуктава Божански ерос за философију и сазнање, којим човек тежи да проникне у дубине Божије Премудрости, да буде мистички уведен у тајне стварања света, да појми како је створено све што постоји и како Бог обдржава (у битију) све што постоји. Проучавањем ових ствари човек открива сведоброст Творца и узраста у љубави према Највишем Добру[6], Које привлачи човека к себи…

Ови психички феномени били би потпуно неспојиви са Премудрошћу Божијом, ако би гроб означавао крај човековог битовања. Али, из чињенице да би то било супротно Премудрости Божијој следи да човек има дух кадар за богопознање, који је, стога, и бесмртан. Јер је смртно биће, као оно које ће нестати, недостојно такве части и славе[7]. Човек, дакле, има бесмртну душу, због тога што тамо где је богопознање тамо је и бесмртност.

Свети Нектарије Егински,О бесмртности душе

+++

Фусноте:

1. To јест: супротно палој, смртној природн човековој (прим. прев.).
2. To јест: човек.
3. То јест: после смрти човекове.
4. Амвросија је код Старих Грка била божанско пиће којим су жеђ толили олимпски богови. Хришћанска ромејска (византијска) култура је преузела готово читав корпус античке-грчке терминологнје. Тако је и „амвросија“ код Св. Нектарија Егинског, као и код других Отаца Цркве, метафора за напајање нествореним Божијим енергијама, којим Хришћани живе (прим. прев.).
5. To јест: хришћанском теоријом и праксом, аскетско-светотајинским животом покајничког очишћења, благодатног просветљења и обожења – црквеним животом, или – како веле Свети Оци – „философијом у Христу“ и по Христу. Хришћанска философија и јесте, како сама реч каже, „љубомудрије“ (мудрољубље), лично-саборна љубав према Светој Премудрости, Премудростн Која спасава је Личност, Спаситељ, Ваплоћени Логос. Богочовек Исус Христос (прим. прев.).
6. To јест: према Највишем Добром – Тројичном Богу (Прим. Прев.).
7. То јест: части и славе богопознања.

Свети Исак Сирин: Обрађивање душе наше

Подвиг је мајка освећења. Од ње се рађа први укус тајни Светога Духа. Душа, која се испрљала телесним страстима, не може да се уздигне у Царство Божије, нити може да се приброји светима. Сузе и пост стварају лепоту душе, којој су украс – врлине. Невоље и тешкоће помажу души у духовном напретку и задобијању врлина. Сви свети, прошли су пећ невоља и тако су стекли врлине.

Бори се свим својим силама, сећајући се страдања Христових, да би могао да окусиш славу Његову. Јер, ако се разапнемо са Христом и као Христос, прославићемо се са Њиме. Као што је Христос разапет за грехе наше, тако и ми треба да разапнемо наше страсти и рђаве жеље.

Ко презире људску славу, он ће се удостојити да ужива у слави Божијој. Међутим, да би неко достигао ово стање, треба стално да чисти душу своју од сваке телесне жеље.

Да би напредовао у врлини, потребно је да упознаш Бога и да Га заволиш. И све ћеш Га боље упознавати, уколико Га више волиш. Треба да разапнеш своје страсти и рђаве жеље, да би у душу твоју дошла благодат Његова.

Темељ врлина је смирење. И да би стекли врлине, треба најпре да поставимо темељ врлина, а то је смирење.

Треба да се ослободиш телесних страсти да би могао да напредујеш у врлини.

Напредак у врлини није лака ствар. Потребна је љута борба на много година. Прво да упознамо нашу болест, да поверујемо да смо духовно болесни, и онда да пређемо на лечење.

Свети Оци нас уче да никада у животу нећемо видети Бога ако не одсечемо страсти. То је прави и једини начин да се приближимо Богу. Блага Небеског Царства не дају се немарнима и онима који немају плод врлине.

 Туге, невоље, болести, терет тела, телесне потребе, несреће и сама смрт се савлађују помоћу Божијом. Ова, пак, помоћ ће доћи када се човек бори да стекне врлине.

Неке ствари сам ти рекао много пута. То сам чинио да би добро схватио и уверио се колики значај придајем подвигу врлине. Јер она се не постиже лепим речима, него трудом, напором и знојем. Блажен је човек који стално напредује.

„Господе, окрени лица наша к Теби и учини да се са гађењем одвратимо од греха. Дај нам снаге да Те истински волимо и да стигнемо као победници на крај пута овог живота. Оснажи нас, Господе, да очистимо душу нашу од телесних страсти и да стекнемо врлине, тако неопходне да би се неко приближио Теби и сјединио се заувек с Тобом“.

Свети Максим Исповедник: О души

Једно од питања које човек поставља себи од искони јесте и питање душе. Невидљива а очигледна, неухватљива а увек присутна, не оставља на миру човека и његову неодољиву потребу да је разобличи и разоткрије. Међу највећим трагачима за суштином људске душе међу светим Оцима Цркве Христове је и Блажени Максим Монах, хришћанима познат као Свети Максим Исповедник.

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство.

Свети Максим Исповедник

Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно.

Да ли је душа суштина?

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.

По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.

Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити „о души душе“. Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.

И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу. Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.

И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.

Затим, пошто наша чула сама по себи нису довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, – да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? – чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу, постоји ум који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.

Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна.

Шта је душа? Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум? Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула). Шта су размишљања? То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова). Шта је то начин (обичај)? То је оно стање душе, што је произашло из навике. Шта је то осећање? Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари. Шта је то дух? Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

Како душа проводи првих четрдесет дана после изласка(исхода) из тела

 Како душа проводи првих четрдесет дана после изласка(исхода) из тела