У Грчкој су „верници“ поцепали посланицу новокалендарског Синода „ГПЦ“ о вакцинацији

У храмовима расколничке и јеретичке Грчке новокалендарске цркве 25. јула читан је синодски докуменат који позива „вернике“ на вакцинацију.

У једном од храмова новокалендараца, на острву Парос, „верници“ нису дозволили „свештенику“ у недељу, 25. јула 2021. године, да прочита синодску посланицу о вакцинацији, преноси Рarianostypos.gr.

Синод је био одредио да у сваком храму Грчке новокалендарске цркве 25. јула треба прочитати посланицу чији садржај треба да подстакне „вернике“ на вакцинацију.

После Литургије у једном од парохијских храмова „свештеник“ је предао докуменат „чтецу“. Међутим, потоњи је одбио да га прочита. Затим, када је „свештеник“ сам узео докуменат и почео да га чита „верницима“, парохијанка која се налазила  у цркви истргнула је посланицу из руку „свештеника“ и поцепала је. Чин жене изазвао је „збуњеност и узбуђење“ међу „верницима“.

У посланици Синда „ГПЦ“ говори се да се вакцинација против Covid-19 „не противи хришћанском учењу“ (као што проповедају да се ни увођење календарске новотарије и многа друга безакоња која учинише „не противе хришћанском учењу“ и „да су упркос свему томе Црква Христова“,а да су они који чувају Свето Предање,чији је уосталом и календар део, који се противе свејереси екуменизма,унији са јеретицима римокатолицима,у којој су СВЕ помесне цркве од 1965. године и многим другим безакоњима и који се од таквих и молитвеног општења са њима ограђују,не сматрајући их с правом Црквом Христовом,што они ваистину и нису скоро читав век, е такви ревнитељи вере православне су за те лукаве демонске посленике „расколници,фанатици,
ревнитељи не по разуму“, јер за разлику од њих, узљубише Господа нашег Исуса Христа, за Ког су по увођењу те страшне календарске новотарије били гоњени и за Ког су и мученички страдали, бирајући радије да за истинско православље и крв своју пролију и тако угоде Богу, него да Га се одрекну, погазивши и попљувавши учење Цркве, погазивши Свето Предање и тиме уместо удела са Господом Христом, одаберу удео са оцем лажи, као што је то случај са јеретицима и расколницима новокалендаррцима! –п.п.) и препоручује се „сваком да се вакцинише после консултације са својим лекаром“ (по узору на лжепатријарха Порфирија „поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!“, само што и једни и други одавно одступише од Христа Бога нашега и завапише богу туђему, који се непомјаник зове. Таквима је Господ Исус Христос у устима, у речима њихових посланица, а ни речју, ни делом Га не поштују,нити исповедају, што свако ко има уши да чује и очи да види, може јасно чути и видети, јер њихова (не)дела говоре више од хиљаду речи! Уосталом,и пропагирање „корона вирус“ п(л)андемије,разних „мера“,вакцинације и сл. је још један показатељ и јасно сведочанство ком богу служе, а то НИЈЕ Бог истинитих православних хришћана! –п.п.).

Иначе, како је раније већ известила «Вима Ортодоксија» једна значајна група демонстраната против обавезне вакцинације у грчком граду Козани, скандирала је и тражила оставку новокалендарског „митрополита сервијског и козанског“ Павла.

Протестна акција одржана је у близини зграде новокалендарске сервијске и козанске митрополије.

Међутим, нико из митрополије им није изашао. Публикација напомиње да „митрополит“ Павле не живи у згради епархије, већ у граду Неа Никополис.

+++

"Дојче веле": Отпор обавезној вакцинацији у више европских земаља
Марта Ковачевић: Обавезна вакцинација експерименталним вакцинама није ни научно, ни етички оправдана
Утврђено накнадно (ха ха): Губитак антитела шест месеци после вакцине „Синовак Биотек”
"Логично": 4 окултна ритуала која се сада спроводе у свету а да тога нисте свесни – ОВО СЕ ДОГАЂА

Свети Максим Исповедник: Страсти и борба са њима

Страсти су у теолошком смислу, посебне слабости и лична својства људске природе која, кад се не држе у границама природе, могу унети грешно стање и могу довести до пропадљивости и смрти. Страсти најбоље откривају страствену црту и двојност људске природе, односно показују да су природне способности, због изопачења слободне воље, постале извор греха који отвара врата трулежности или пропадљивости. У људској природи постоје, наиме, не само природни афекти, него и наклоност према греху везана за те афекте. Ми познајемо афекте као „слабости“, као неразумне тежње и грешна узбуђења. Бестрашће или чистота, отуд, јесу резултат човечне воље да држи афекте у границама „разума“ природе, да слушањем Христа излечи страсне и неразумне нагоне воље. Исус Христос је примио афекте, претрпео је драговољно људска страдања (φθορα), али Он их је ослободио њиховог грешног карактера Својим безгрешним рођењем, Својим непорочним животом и Својим васкрсењем. Што се тиче природних афеката, Он је истоветан са нама, те отуда и Његова способност да страда ради нас. Међутим, Он је природним афектима одузео њихову грешну наклоност и тако у нашу природу унео непропадљивост да се „ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност“ (1. Кор. 15, 53). Он је апсолутно слободан од греха благодарећи непромењивој сталности Његове слободне воље; страствену црту наше природе исправио је неизмењивошћу Своје слободне воље.

Св. Максим Исповедник, Одговори Таласију 42

Свети Јован Дамаскин: Тачно изложење о Писму и незнабожачким списима

Један и исти је Бог кога проповеда и Стари и Нови завет, који се песмослови и слави у Тројици, јер рекао је Господ: „Нисам дошао да укинем закон него да испуним“ (Мт 5,7). Јер Он је остварио наше спасење, на шта се односи целокупно Писмо и све свете тајне. И још је рекао: „Истражујте Писма… а баш она сведоче о мени“ (Јн 5,39). И апостол Павле је рекао: „Бог који је из давнине много пута и разним начинима Говорио оцима преко Пророкa, у ове последње дане Говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1 и даље). Према томе, Духом Светим су говорили закон и пророци и јеванђелисти и апостоли и пастири и учитељи.

–

акле, „све је Писмо богонадахнуто и корисно“ (2. Тим 3,16). Према томе, врло је добро и души корисно истраживати божанско Писмо. Јер као дрво које је засађено покрај извора воде (Пс 1,3), тако и душа заливана божанским Писмом буја и доноси зреле плодове, односно веру православну, китећи се увек зеленим лишћем, односно, украшавајући се богоугодним делима; јер свети Списи нас управљају ка врлинским делима и чистом созерцању (духовном посматрању), јер у њима налазимо призивање на сваку врлину као и одвраћање од свакога зла. Ако, дакле, будемо жељни знања, бићемо богати знањем; јер марљивошћу и трудом и благодаћу Божијом која то дарује, све се постиже. „Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт 7,8). Покуцајмо, дакле, на врата прекраснога раја божанских Списа, раја миомирисног, преслатког, предивног, који пуни наше уши појањем сваке врсте умствених богоносних птица, који се дотиче нашега срца, те ако је ожалошћено теши га, а ако је разјарено успокојава га и испуњава вечном радошћу, раја који узноси наше мисли на златосјајна и блистава леђа божанске голубице (Пс 68,13), и њеним пресјајним крилима нас узводи ка јединородном Сину и наследнику градинара умственога винограда (Мт 21,38 и даље), а преко Њега нас Оцу светлости (Јк 1,17) приводи. Али немојмо куцати невољно, него са жељом и усрдно; и немојмо се озлоједити куцајући: јер тако ће нам бити отворено. Ако прочитамо једанпут и двапут, и не разумевамо оно што смо прочитали, не треба да се озловољимо, него истрајмо, разабирајмо, питајмо: „Питај оца својега“, вели Писмо, „и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти“ (Понз 32,7), јер није у свакога знање (1.Кор 8,7). Црпимо из врела рајскога врта непресушне и пречисте воде које теку у живот вечни (Јн 4,14), уживајмо у њима, и то ненасито уживајмо: јер оне неисцрпну благодат имају. А ако, пак, и од оних који су изван Цркве можемо задобити нешто корисно, то није забрањено. Будимо вешти мењачи новца сабирајући право и чисто злато, а избегавајући патворено. Примимо, дакле, оне речи које су најбоље, а смешна божанства и стране нам митове бацимо псима: јер ћемо се тим речима оснажити против њих…

Старечник – поуке пустињских отаца

 „Ако хоћеш, сав постани огањ“, рекао је један од пустињских подвижника свом духоносном сину, при чему су прсти његових руку, подигнутих на молитву, заблистали нествореним божанским огњем.

…

таречник је књига која свом читаоцу преноси божански огањ православног духовног живота какав је заблистао међу раним монасима Цркве од Истока. За ове људе хришћанство није било само празан звук и академска расправа, него сведочење да је пут ка Христу пут љубави која пролази кроз страдално очишћење од греха, смрти и демонских обмана. Поуке су даване конкретним људима у конкретним околностима, али пошто се духовна стања понављају кроз векове, то је и њихово значење васељенско и у простору и у времену.

Треба, дакле, да знамо да су се свети Оци, који су постали ревнитељи и учитељи блаженог живота монаха, пошто су једном ожарени божанском и небеском љубављу и сматрајући ништавним све што је добро и драгоцено за људе, старали да не чине ништа како би се показали; следили су у тајности пут Божији и из превеликог смиреноумља настојали да прикрију већину својих подвига. Отуда нико са тачношћу није могао да нам опише њихово врлинско живљење већ су нам само понешто од њихових речи или дела предали као запис они који су се о томе веома старали, не као да је то предато њима већ да би подстицало на ревност оне који ће тек доћи.

Многи су, дакле, у разним временима, износили у виду приповести поуке и подвиге светих стараца на једноставан и невешт начин; јер, само су једно имали на уму – да многи имају користи. Приповедање многих, пошто је збркано и неуређено, изазива, наиме, некакве тешкоће у разумевању код читалаца. И није могуће умом обухватити мисли које су на разне начине расуте по књизи. Због тога смо и предузели овакво излагање њеног садржаја, које својим поретком и прегледношћу делотворније може да пружи готову корист онима који то желе; јер под словом А садржи све о ави Антонију, Арсенију и Агатону и свима онима чије име почиње са алфа, а о Василију Великом, Висариону и Венијамину под словом В и тако редом све до слова омега.

Пошто, међутим, има и других поука и подвига стараца у чијим описима се не наводе имена оних који су их изговарали или чинили, њих смо изнели у поглављима после целокупног алфавитног низа. А пошто смо испитали и истражили многе књиге, све што смо могли наћи уврстили смо на крају поглавља, тако да, црпећи из свега духовну корист и уживајући у речима Отаца, које су слађе од меда и саћа, можемо да живимо као људи достојни призива којим нас је Господ призвао и дa стекнемо Царство Његово. Амин.

Књигу Старечник можете преузети овде.

Чија је ваша ДНК - легализација злочина

 Док све оно што је почетком коронапреваре корпоративни медији проглашавали теоријом завере убрзано постаје стварност, отвара се простор за нове ‘теорије завере’…

‘Теорије завере’ о неограниченом праву државних влада да становништво држе под кључем, о увођењу вакциналних пасоша и обавезној вакцинацији данас су истина због које се протестује широм света:

Грчка:

 

  Француска:

Disobdience! We are not QR codes
Одбијамо! Ми нисмо QR кодови

Our children are not guinea pigs!  My body does not belong to medicine!

Нису наша деца заморчићи!  Моје тело не припада медицини!

Доле са техно-медицинском диктатуром!

          Велика Британија:

У Француској народни протести трају већ недељу дана а обухватају 130 градова и насеља. Немачка се протестима прикључује 1. августа (хвала @luca1777) упркос најави Ангеле Меркел да обавезне вакцинације неће бити. Толико о поверењу у политичаре. Јер они су ти који су кроз корупцију омогућили корпорацијама да заклоњени бомбастичним медијским лажима о рату против тероризма, Садамовом оружју за масовно уништавање, Руским хакерима који су довели Трампа на власт, Кинеској крађи технологије… у тишини прогурају монструозно законодавство на коме би им и нацисти позавидели. При томе, Патриотски Закон само је један у низу аката који су у потпуности оправдали изреку Фредерика Бастијата:

„Кад пљачка постане начин живота групе људи у друштву, временом они за себе стварају правни систем којим ту пљачку озакоњују и морални кодекс којим је величају.“

― Фредерик Бастијат (Француски економиста, филозоф и члан парламента)

На тај начин су, на пример у Србији, без било какве расправе и противно народној вољи, насилно прогурани закони о продаји земље странцима, о одузимању деце родитељима, о принудној вакцинацији, о родној равноправности… Али све је то већ од ‘теорије завере’ постало сурова стварност. Данас подсећамо на једну одлуку Врховног суда САД из 2013. године, која отвара простор за нову ‘теорију завере’ која врло брзо може постати демонска стварност.

Ова одлука Бр. 12–398 (енг) односи се на члан 101 Закона о патентима САД који предвиђа: „Ко измисли или открије било који нови и корисни … састав материје или било које ново и корисно побољшање исте, може за то добити патент, под условима и захтевима овог наслова.“ Одлука је донесена по захтеву Удружења за молекуларну патологију, које је сматрало да се људска дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) не може патентирати јер је природан производ, као што је то Окружни суд допустио у случају тзв. ‘комплементарне ДНА’ коју је Мириад Генетикс добио помоћу мРНА технологије. Звучи познато? Ево како правнички формулисано гласи кључни део те одлуке суда (енг):

„Одговорни Мириад Генетикс, Инц. (Мириад), добио је неколико патената након откривања тачне локације и секвенце гена БРЦА1 и БРЦА2, чије мутације могу драматично повећати ризик од рака дојке и јајника. Ово знање омогућило је Мириаду да одреди типичну нуклеотидну секвенцу гена, што је заузврат омогућило да развије медицинске тестове корисне за откривање мутација у тим генима код одређеног пацијента како би проценио ризик од карцинома. Ако је валидно, Мириадови патенти би му дали ексклузивно право да изолује БРЦА1 и БРЦА2 гене појединца, а Мириаду би дали ексклузивно право да синтетички креира БРЦА цДНА. Подносиоци представке поднели су тужбу тражећи изјаву да су патенти Мириада неважећи према 35. У.С.Ц. §101. Као релевантно овде, Окружни суд пресудио је подносиоцима захтева закључивши да су Мириадове тврдње неваљане јер су обухватале природне производе. Федерално веће је одлуку преиначило, али је на жалбу у светлу Сарадничких услуга Мејо против Прометеус Лабораторија, Инц., 566 САД ___, веће утврдило да су изоловани ДНК и цДНА патенти прихватљиви.“

Дакле, теоретски – пошто се у прецедентном праву судском одлуком креира право – убудуће корпорације које користе мРНА вакцине могу позвањем на ову одлуку третирати ДНК вакцинисане особе као њихово власништво! Шта кажете на ту ‘теорију завере’?

И шта мислите, колико ће још времена проћи док и она не постане истина?

Извор: https://hive.blog/hive-

Избацивач

Један, тобож „велики православац“, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...   

---

Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву.

Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени.

У мојој глави тада је то изгледало као херојско дело, као да смо тиме сачували цркву неукаљану овим светом који није заслужио да у њу уђе. Када сам свештенику предложио ту идеју, испричао ми је причу која је срозала гордост тинејџера у маскирним панталонама и из корена променила његов поглед на људе.

Једног дана у храм је ушла је млада девојка, врло оскудно обучена. Стала је да се помоли, кад јој приђе нека старија жена са марамом на глави, редовни посетилац цркве и поче да је критикује. ''Како си се то обукла? Зар те није срамота да оваква улазиш у цркву? Одлази одавде! Тако обучена седи у кафићу а не да долазиш у цркву!'' После ових увреда, девојка се окренула и отишла из цркве, а жена остаде, уверена у исправност свог чина. Те ноћи, у сну јој се јави Богородица: ''Мени је требало двадесет година да је уведем у цркву, а теби само два минута да је из цркве избациш!''

Седео сам изгубљен. Сва она самоувереност испарлила је из мене и остао сам на клупици погнуте главе. Ко сам ја да одређујем за кога је црква? Како сам само могао да себи одредим улогу неког ко ће удаљавати људе од Христа? Ја, вероватно најгрешнији међу свима њима, дајем себи за право да судим о томе ко може да уђе тамо где је свако призван? Ја, који се целог живота буним што ме због свог начина облачења осуђују, сада радим исто то тамо где осуђивање не сме да постоји, на једином месту на свету где смо сви једнаки! Шта би било са мном, да ме је, у тренуцима када сам тражио животну утеху на истом том месту, неко пришао и избацио као недостојног да се ту налазим.

Можда већина ових људи не зна зашто су данас ту, можда су обучени непристојно, али и њихова срца траже утеху, као што је моје тражило пар година раније. Ко сам ја да им је одузмем и забраним? Шта ако је та девојка коју сам због кратког шорца хтео да избацим можда баш данас осетила утеху у цркви коју јој кафић у који касније оде није дао? Зар није Христос био први који је разбио људска правила и предрасуде, који се против фарисејског лицемерја борио тако што је код себе примао грешнике, царнике, блуднице, онај најнижи и најосуђиванији део друштва? Није их одбацивао због њихових мана, већ их је као такве прихватао и волео - давао им је оно што лицемерни свет није умео. И сви ти људи данас су ту, барем на пола сата заменили су телевизију, интернет, дискотеке и кафиће за цркву, и ко сам ја да им ускратим тих пола сата са Христом?

Неколико година касније, исти празник, делим иконице светог Николе народу. Размишљам о свему овоме док гледам икону Спаситеља са сузама покајања у очима. Сада с искреном Љубављу прилазим сваком од људи који су ушли у храм, смирено одговарам на њихова питања, објашњавам им ствари које онакви попут мене нису желели да им објашњавају и желим да им барем тих пет минута које проводе ту буду корисни. Само на тај начин Христова вера може се приближити људима. Ако затворимо цркве, само за нас који смо ту сваке недеље, ако се изолујемо од простог народа, ми ћемо присвојити Христа за себе, што је увек била највећа грешка коју људи чине. Христос је ту за све, за свештенике и чланове Цркве, за учене људе и оне просте, за правнике, лопове, учитеље, аутомеханичаре, мушкарце, жене, Србе, Мађаре, Црнце, Азијате... Он чека сваког од нас и не прави разлике које људи праве. Он гледа људско срце, које је за нас често скривено испод слојева предрасуда.

Преузето са: smrt-svetu.blogspot.rs

Хришћанске приче

Никада до наших времена није православним хришћанима било лакше да се упознају са богатством своје православне вере. Обиље теолошке, светоотачке, агиографске литературе представља својеврстан универзитет који у сваком тренутку стоји на располагању свакоме. Међутим, чини се да најлакше за душу најлакше приањају приче из свакодневног опитног живота светила Цркве Христове, али и такозваних обичних људи.   

---

Разбијена ваза

Једанпут су ученици упитали свога учитеља:

-Учитељу у чему се састоји тајна успеха? Можда, у срећи?

Као одговор на то учитељ је замолио ученике да га сачекају и излазећи из собе после неког времена, вратио се, носећи у рукама комадиће вазе. Пруживши сваком ученику по један комадић он је рекао:

- Тајну успеха ћу открити ономе од вас који буде могао да нацрта читаву вазу, исту онакву каква је била пре него што сам је разбио.

Рекавши ово, учитељ је изашао. Узбуђени због тешког задатка, ученици су узели у руке прибор за цртање и пажљиво изучавајући сваки свој комадић почели су да цртају. Због тога што је свако од њих хтео да управо он постане онај коме ће учитељ открити тајну, сели су подаље један од другога и цртали су, сакривајући цртеж руком, тако да нико други не би видео њихове цртеже.

Завршивши своје радове, дошли су код учитеља, сваки се потајно надајући да ће управо његов цртеж бити прави. Но, после тога када је учитељ погледао радове међу њима није било ни једнога правога: сви ученици су нацртали другачије вазе, лепе и ружне али ни једна од њих није била слична оној чије комадиће им је дао мудрац. Тада је учитељ ученицима вратио њихове радове и замолио их да поново све пробају.

Разочаравши се после неуспеха они су коначно показали једни другима своје цртеже и били су задивљени чињеницом колико њихови радови нису слични један другоме. Онда су, посаветоваши се, решили да сједине своје комадиће у једно а после заједно да нацртају вазу. Залепивши комадиће видели су да један омањи комадић недостаје. Тада су младићи, окренувши залепљену вазу ка себи са свих страна, нацртали је без посебног труда у првобитном облику. После цртања су отишли код учитеља, чекајући његов одговор. Узевши у руке први цртеж, учитељ се осмехнуо и рекао:

- Видим да сте већ нашли одговор на своје питање. Стварно, успех достиже само тај, ко се не боји да заборави самог себе и да постане једно са својом браћом.
- Учитељу а шта означава тај комадић који недостаје а који нам искрено није сметао да нацртамо вазу?- упитали су ученици.
- Ах, да - рекао је учитељ, вадећи преостали комадић вазе, - то је успех оних који покушавају да вас онемогуће, али при правилном делању он ће увек остати у вашим рукама.

Увојак косе

Једанпут је мудрац, враћајући се кући, срео једног младића који је седео крај пута и горко плакао. Саосећајући са њим, упитао је:

- Младићу, зашто плачеш? Шта се догодило?
- Изгубио сам свој увојак који ми је поклонила моја драга у знак наше љубави.
- Па ако је то једини разлог због ког си тако тужан, онда ти напросто трошиш своје сузе - одговорио је старац, климајући главом.
- Зашто узалудно, па то је био символ наше љубави!
- Ти си сам и одговорио на своје питање - рекао је мудрац - то је био само символ. Заборави на увојак косе и радуј се што си изгубио тај увојак а не своју љубав.
- Али шта ако је губитак увојка знак да ћу ускоро изгубити и саму љубав - одговорио му је сујеверни младић.
- Зар је то љубав, ако је сва њена сила у једном увојку, прстену или другој ствари? Не би требало због такве „љубави“ сузе проливати -одговорио је мудрац и продужио свој пут.

Разумно васпитање

Једном је код мудраца дошла млада хришћанка и упитала:

- Учитељу, како би требало да васпитавам сина: ласкајући му или у строгости? Шта је важније?
- Погледај грожђе - рекао је мудрац. - Ако га не будеш обрезивала и због жаљења не будеш откидала сувишне изданке и лишће, грожђе ће подивљати, а ти изгубивши контролу над његовим растом нећеш дочекати добре и сладке плодове. Али, ако сакријеш грожђе од додира сунчевих зрака и не будеш пажљиво поливала његове корене сваки дан, оно ће сасвим пресушити. И само са правилном комбинацијом и једнога и другога ти ћеш успети да окусиш жељене плодове.

Продужавајући свој пут

Једанпут, путујући по земљи, учитељ је дошао у један град у којем су се у тај дан окупили најбољи мајстори живописа и који су између себе организовали такмичење за најбољег уметника. Многи искусни мајстори су узели учешће у том конкурсу и мноштво прелепих слика су представили очима строгих судија. Конкурс се приближавао крају, када су се судије неочекивано нашле у недоумици. Требало је одабрати бољу из две преостале слике. Са узбуђењем су гледали на прекрасна платна, дошаптавали се међу собом и тражили у радовима могуће грешке. Али колико год да су се судије старале, нису нашли ни једну грешку, ни једну сметњу која би решила исход конкурса. Посматрајући ово, учитељ је схватио њихове проблеме и изашао је из гомиле предлажући им своју помоћ. Познавши у овом странцу познатог мудраца, судије су се са радошћу сложиле. Тада је учитељ пришао ка уметницима и рекао:

- Уметници, ваше слике су прелепе али морам да признам ја сȃм не видим у њима грешака као ни судије, стога вас молим да часно и праведно оцените своје радове а затим да ми кажете њихове недостатке.

После дугог осматрања своје слике, први сликар је отворено рекао:

- Учитељу, колико год да гледам своју слику у њој не могу наћи никаквих грешака. Други уметник је стајао ћутећи.

- Ти такође не видиш грешке? - упитао је учитељ.
- Не, ја просто нисам сигуран од које од њих да почнем - искрено је одговорио збуњени уметник.
- Ти си победио на конкурсу - рекао је старац - осмехнувши се.
- Али зашто?- узвикнуо је први уметник. - Па ја чак нисам нашао ни једну грешку у своме раду! Како ме је могао победити тај који их је нашао мноштво?
- Уметник који није нашао у својим радовима грешака, достигао је врх свога талента. Уметник који је приметио грешке тамо где их други нису нашли још може да напредује. Како сам могао да пресудим у корист тог који је завршивши свој пут, достигао исто као тај који свој пут продужава? - одговорио је учитељ.