"Институт Арџибалд Рајс": Протојереј Велибор Џомић: Apologia pro vita sua

Да ли по сопственом нахођењу или по препоруци црквеног врха, о. Велибор Џомић, патријаршијин стручњак за правна и канонска питања, пре неки дан се огласио апологијом у вези са давањем аутокефалије „Македонској православној цркви.“

У осврту који следи, израз „апологија“ се не користи пежоративно него у добром значењу те речи, а то је „оправдање“ или „одбрана.“ Оцу Велибору се не може замерити што је по службеној дужности, аргумента ради, преузео на себе да брани поступак својих претпостављених. Али с обзиром на танкост његових аргумената, који ни по тумачењу које је најповољније по њега нису на висини његове стручности и интелекта, могло би се нагађати да их ни он не сматра претерано убедљивим.

Отац Велибор, у својој реплици критичарима издавања томоса о аутокефалности „Македонској православној цркви,“ наглашава да је „Свети архијерејски сабор највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт, поред осталог, и у пословима унутрашњег уређења цркве. Дакле, Свети архијерејски сабор је једини орган СПЦ који је надлежан да доноси и одлуке у погледу унутрашњег уређења цркве. Надлежност Светог архијерејског сабора је у погледу одлука о МПЦ – ОА неспорна, а одлуке су донете једногласно.“

Пре свега, ово није била одлука о унутрашњем уређењу него разграђивању Српске православне цркве, и то је прва опаска која би се имала истаћи. Затим, не оспоравајући надлежност црквеног тела које о. Велибор помиње да доноси одлуке овакве врсте, право питање није то него гласи да ли је одлука, донесена у овом случају без шире консултације, оправдана. То је разлог зашто су се, како о.  Велибор правилно примећује, „појавиле одређене критике одлукa Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о новом канонском статусу Македонске православне цркве – Охридске архиепископије,“ а не што постоји сумња у начелну компетентност Светог архијерејског сабора да такву одлуку донесе, под претпоставком да је оправдана.

Уваженог колегу оца Велибора требало би подсетити да и држава, поред прописаних процедура које има за доношење одлука, када се суочава са неким крупнијим питањем то питање износи на референдум. У Цркви не постоји установа слична референдуму, али постоје механизми, црквенонародни сабор на пример, и разни други начини, да се по неком крупном питању као што је ово консултује црквена јавност, уколико у јерархији постоји добра воља за то. Тим путем не само што се није ишло, већ је, на против, крупна одлука везано за решавање црквених прилика у Македонији била донесена конспиративно и на препад, а то је чињеница коју – независно од оцене меритума те одлуке – ни њен најревноснији апологета не би могао да оспори.

У наставку, о. Велибор аргументише да „ни за једну саборску одлуку није предвиђена претходна јавна или унутарцрквена расправа“. Позивајући се на Устав и пословник, о. Велибор је формално у праву, али са становишта православног начина доношења значајних црквених одлука, суштински он то није, и само нам преостаје да се надамо да је дубоко у срцу и он свестан те чињенице. У Православној цркви саборни начин одлучивања има превасходство у односу на вертикални, командни систем одлучивања који је карактеристичан за неке друге црквене организације, које православни епископи не би требало да подражавају. Да овоме додамо и врло важан детаљ да казуистика, чији се трагови јасно назиру у аргументацији о. Велибора, такође није својствена православном стилу размишљања и излагања.

Суштина, дакле, није у томе шта у пословнику пише, а што би се без икакве замерке могло практиковати по рутинским и мање важним питањима, него је у нечем другом. А то је следеће: како би у духу православне саборности требало решавати питања која су од суштинског значаја по Цркву, а то подразумева не неколико десетина припадника вишег клира, него цео црквени народ.

Јасно је да саборност није начин како се одлуке доносе у Ватикану, али у Православљу јесте, или би барем било пожељно и светоотачки одговорно да се тако чини. Одлуке које су суштински значајне по целу православну или помесну Цркву не доносе се у глави једнога човека, нити у неком уском кругу, без обзира на то шта је предвиђено пословником тог органа.

Отац Велибор даље наводи да је „у делу јавности на крајње недобронамеран начин намерно стварана слика да се СПЦ у мају ове године ‘одрекла светиња из немањићког периода’, а такве тврдњe уопште нису тачне“. Па потеже вучићевску логику у односу на наводну беспомоћност српске државе на Косову и Метохији, с тим што у овом случају то резоновање о. Велибор примењује на ограничене могућности којима Српска православна црква располаже у Македонији:

„Наша црква у време доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године припао МПЦ. Од 1967. године ниједан српски патријарх, епископ или свештеник није служио у немањићким и другим светињама на територији данашње Републике Северне Македоније,“ те да се Свети архијерејски сабор „није ни могао одрећи права којих нема већ више од пола века“. Казуистички гледано, ово је формално тачно. Било би подједнако тачно рећи и за јеврејску верску заједницу да скоро две хиљаде година није имала ни право својине ни државине над својим верским објектима и светим местима у Палестини. Право јачег, међутим, а у нашем случају то се односи на комунистичку власт и њене локалне епигоне од онда па до сада, никако не потире морално право, које је неуништиво. У погодном  историјском тренутку морално право опет се може претворити у право својине и државине, као што смо сведоци у случају Израела и јеврејског народа. Да ли је о. Велибор разматрао могућност да одлуке Дрезденског конгреса КПЈ, које су оквир одакле су настали македонска држава, етничка посебност, „црква,“ и сви остали атрибути наметнуте посебности, да те одлуке у историјској перспективи нису коначне и да не представљају Фукујамин „крај историје,“ бар не што се српског народа и његове Цркве тиче?

Даљња судбина и припадност православних светиња на територији данашње Македоније питање је од капиталног моралног и културног значаја. Оно се не може гурнути под тепих нити обесмислити позивањем на пословник Светог архијерејског сабора и на исход гласања на седници која се овим питањем бавила. Зато се оштро и без увијања мора поставити питање коме та добра припадају, ко је у коначници позван да о њима одлучује, и чија  историјска и морална права морају бити испоштована приликом доношења таквих одлука? Кристално је јасно да је морални титулар свих тих добара, без обзира на то шта пише у катастру, у првом реду српски верујући народ из којег се, у заједници са јерархијом, Српска православна црква састоји, а шире гледано то је српски народ у целини, без обзира на верско опредељење, зато што се ради о културној заоставштини свих његових припадника и зато што су је ктитори даровали српском народу а на коришћење Српској православној цркви, а не некој другој, накнадно измишљеној организацији.

Улога Цркве није да се понаша у својству власника, са правом отуђивања, него администратора, пожељно добросавесног, као што управни одбор задужбине није власник него само управитељ предметних добара, али увек у складу са наменом коју је задужбинар одредио.

Самим тим, искључива и самовољна одлука патријарха и Сабора којом се ова добра у пакету великодушно препуштају „на коришћење“ другом, без икаквог је утемељења. Пре свега, следећи логику самога о. Велибора, нико ко, као што он каже, нема ни „право својине, ни право државине“ не може другоме да уступи, па ни само на коришћење, нешто над чиме нема никакву власт. Али много важније од тога, Сабор не може другима препуштати добра чији власник сам није, већ којима само управља, и то на корист Српске цркве, која је шира и већа од четрдесетак чланова који   тренутно чине састав Сабора, и штитећи интересе правог власника, а то је српски народ. А најмање у тренуцима када је и сам условљен спољним политичким притисцима и црквенополитичким комбинацијама његових водећих припадника.

У закључку, једно гласно размишљање. Ако је одлука о додели аутокефалности гарнитури која се представља као „Македонска црква,“ уз подстицајно преношење права на коришћење српских светиња, уистину добар и разуман поступак, и ако су епископи Српске православне цркве на свом заседању такву одлуку заиста  једногласно и из дубоког уверења донели, зашто о томе колективно као заливени ћуте? Зашто је задатак одбране тог поступка препуштен једном клирику, ма колико стручан и упућен он био? Зар то није чудно и зар то не покреће значајне недоумице о атмосфери у којој је ова важна одлука била донета? И зар то прећутно не сугерише да архијереји итекако имају свест о проблематичности решења за које су се колективно јавно, али појединачно анонимно определили?

Расколници и јеретици из Београдске Патријаршије и даље дробе СПЦ по АВНОЈ-евским границама

Како незванично сазнајемо, промењен је темељни уговор СПЦ са владом Црне Горе. Из њега  је избачена преамбула да је митрополија историјски била део СПЦ. Овим се  отвара пут стварања аутокефалне црногорске цркве.

Правни тим  митрополије је прихватио ову промену (Џомић, Шоћ...).

Незванично, и Синод (расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије - примедба уредништва блога "наша вера православна") ће данас то прихватити.

А коме ће припасти имовина СПЦ, односно ко ће је отети, данас је отворено – у изјави коју преноси „Информер“ -  рекао премијер Црне Горе Дритан Абазовић:

„Грађани могу да буду спокојни, него их ми помамљујемо да ће њихови манастири и цркве завршити негдје друго - неће. То су наша културна добра, нека се сви томе радују” (овде:).

Дакле, драги наши читаоци, српски манастири и цркве и друга добра припашће Миловој мафији!

А, сурово искрен, био је и пријатељ и пулен покојног Амфилохија Кривокапић. Он је рекао да СПЦ није регистрована у Црној Гори, па се са њом и не преговара. Преговара се са четири епархије СПЦ, односно епархијама чланицама епархијског савета Црне Горе, који је формиран као претеча аутокефалне „Православне цркве Црне Горе“:  

>>Кривокапић је одговорио да, према овој информацији, Министарство правде не преговара ни са СПЦ јер ње нема у списку оних са којима се преговара. “Она није регистрована у Црној Гори. Преговарате са четири епархије СПЦ и то подржавам, оне су регистроване у Црној Гори и надам се да ћете постићи договор са њима. Схватио сам да више не постоји модел који је организовао митрополит Амфилохије, укинут му је. Тако да констатујем, не преговарате са СПЦ, него четири епархије СПЦ и са осталим вјерским заједницама које су у информацији наведене”, истакао је Кривокапић.<<

„Информер“ даље пише:

>>На експертском нивоу Темељни уговор је усаглашен, а само треба да прође формалности на влади, пишу црногорски медији. Након формирања преговарачког тима, приступиће се завршним разговорима око усаглашавања текста са представницима СПЦ, који би требало да буду окончани до краја овог мјесеца. Послије тога биће одређен термин за потписивање уговора. Очекује се да документ буде парафиран у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, а параф би требало да ставе патријарх српски Порфирије и премијер Дритан Абазовић.<< (овде:)

Као што видимо све је спремно. Порфирије "чудотворац" ће ускоро прогласити да се десило још једно "чудо" (како он назива своје издаје), потписаће одрицање од имовине Српске Цркве у Црној Гори и поравнити пут за раскољавање још једног дела СПЦ у  нову  „аутокефалну цркву“...

Извор: "Борба за веру"

„Распад Украјине: српска лекција“

Сабор УПЦ, која је под јурисдикцијом Руске православне цркве, усвојио је одговарајуће
 допуне и измене устава о управљању УПЦ, које значе њену потпуну самосталност
 и независност, наведено је саопштењу објављеном на сајту УПЦ

 „Када се Црква умножава морамо знати да је то у духу Јеванђеља Христовог и речи Његове, да се она не дели, него се умножава и расте растући у љубави, умножавајући се у љубави. Црква се не дели по својим саставним деловима у свеопштем јединству Цркве Христове и заповести Христове да би се затварала у себе, да би неговала искључиво нешто што има земаљски циљ, него се умножава и организује тако да оно што је земаљско, оно што је дар од Бога на најбољи могући начин се умножава, расте.“ Ове речи Патријарха Порфирија Перића изречене приликом доделе Томоса о аутокефалности Македонској Првославној Цркви – Охридска Архиепископије, могле би да послуже као образац и оправдање за све садашње и(ли) потенцијалне расколнике односно сепаратисти у остатку православног света. Ветрови сепаратизма појавили су се и у ратом захваћено Украјини. Наиме, на недавном Сабору Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, на чијем челу се налази Митрополит кијевски Г. Г. Онуфрије, донете су одлуке о, најблаже речено, удаљавању од Патријарха московског Г. Г. Кирила, подстакнуте актуелном политичком ситуацијом и ратним дешавањима. Наиме, Сабор архијереја Украјинске Православне Цркве донео је одлуку о повратку на позиције вишег Владимир степена самосталности у односу на Московску Патријаршију. Ипак, фактичко уситњавање Цркве, коју екуменисти покушавају да закамуфлирају празним фразама о љубави, као и сваки сепаратизам, неминовно воде ка слабљењу Цркве, а у конкретном случају, крајњи циљ је потчињавање фанарском Патријарху који већ деценијама сања о позицији тзв. Источног Папе одн. Папе на Босфору.

Да се обрасци понављају (са посебним освртом на Српску православну цркву) уочио је и господин Владимир Семенко, главни уредник угледног руског информативно-аналитичког портала „Аминь“, чије запажање вам преносимо у наставку:

Процеси секуларизације, пре или касније компромиси са светом, имају јединствен карактер; у свим помесним православним црквама функционишу приближно исти обрасци, сличне су етапе и карактеристике.

С тим у вези, чини нам се да су процеси који се тренутно покрећу у УПЦ по много чему слични онима који су одавно покренути и теку, рецимо, у Грчкој (Јеладској) или Српској Цркви.

Патријарх српски Порфирије уручио архиепископу Стефану Томос којим се потврђује
 аутекефалност Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије

Jасно је да главна борба није око тога који ће предстојатељ и у ком облику бити помињан у различитим епархијама УПЦ и не око тога где и ко ће кувати миро. Све су то питања, свакако важна, али не и најсудбоноснија. Борба је да Украјинска црква постане „као и све друге“, да се на крају уклопи у тај либерално глобалистички мегатренд који се иза кулиса већ дуже време агресивно намеће целом свету. Што се Цркве тиче, главно питање је њен однос према модернизацији и екуменизму као најважнијој компоненти озлоглашеног „либералног хришћанства“.

Ситуација у Украјини је немерљиво компликованија од српске, а паралеле су ипак очигледне. Истински православни народ, који ревносно стоји у правој вери, изложен је најжешћем притиску споља. И врло често тај притисак није чак ни индиректан, већ директан, када се глобалистички функционери, „менаџери апокалипсе” лате посла. Све се врти око, чини се, не директно црквеног, већ политичког проблема.

У српском примеру, ово је судбина  Косова и Метохије, свете земље за Србе, у украјинском случају главна борба се врти око проблема тзв. „независности“, потребе „патриотске“ опозиције Москви.  У овом случају  покушаји да се проблем реши, ограничавајући се на чисто спољна средства (притисак државе и расколника, формирање неовлашћеног окупљања ПЦУ  под окриљем цариградског патријарха Вартоломеја) нису дали жељени резултат,  јер прогон увек уједињује верујуће, а пламен вере у украјинском народу је и даље веома јак. Сходно томе, тада почиње утицај на неке кључне личности унутар институције цркве.  Када ти људи предузму неке кључне кораке, наизглед изазване, опет, спољним, политичким факторима, то не прође незапажено. Урушавање изнутра, модернизација саме Цркве и напредовање екуменизма иду руку под руку.

Треба напоменути да су код православних Срба процеси отпадништва унутар саме црквене институције, као и у Украјини, од самог почетка укључивали и изражен политички аспект. Реч је, наравно, о апсолутно незаконитом одузимању и отимању Косова  од Србије, које је за српски народ светиња, као резултат НАТО агресије 1999. године, у којој су терористи албанске нарко мафије играли улогу пешадије уз подршку НАТО (пре свега америчке) авијације. Као што знате, резултат деловања САД-а и њихових савезника под изговором наводног етничког чишћења Албанаца (дејства НАТО-а нису одобрене од стране УН) било је одвајање Косова и Метохије од Србије. Права сврха агресије била је преоријентација саме Србије ка Западу (овај задатак је генерално остварен). После повлачења војске СР Југославије са Косова, тамо је почео прави геноцид над православним Србима. Као резултат тога, 164.000 Срба и 24.000 Рома је било присиљено да напусти регион, а многе православне светиње на Косову (као и цивилна инфраструктура) су уништене бомбардовањем.

За Српску Православну Цркву ово је била страшна трагедија. По благослову тадашњег патријарха српског Павла и Архијерејског Синода Српске православне цркве, 2004. године, поднета је тужба Европском суду за људска права против европских земаља умешаних у агресију (поступци Сједињених Држава нису у надлежности ове комисије). Непосредно овим питањем у име Српске цркве  бавио се епископ косовски Артемије. Тужба је експлицитно говорила о очигледној кривици снага КФОР-а што је након повлачења Војске Југославије са Косова и њеног преласка под контролу ових међународних мировних снага, тамо интензивиран геноцид над Србима. Довољно је напоменути да је током неколико „мирних“ година које су протекле од НАТО агресије на Косову уништено више од 115 православних светиња (углавном манастира и цркава).

Након подношења тужбе и покретања парнице 2004. године, почео је снажан притисак на патријарха Павла и чланове Синода од стране спољних снага заинтересованих да стопирају овај случај. Због тога је у мају 2005. године Сабор СПЦ повукао тужбу, а владика Артемије се, упркос свим притисцима, снажно залагао за наставак процеса. Непосредно пре тога, у марту, потписан је меморандум између Синода Српске цркве и представника међународне заједнице о обнови порушених светиња, који би се при својој реализацији, сводио углавном на површне поправке и  далеко од тога да би довео до  праве обнове цркава и манастира, од којих су многи, као најстарије грађевине, имале не само сакралну, већ и трајну уметничку вредност.

Владика Артемије се није сложио са предајом Косова Албанцима и наставио је борбу против Запада који је стајао иза њих. Добивши благослов патријарха Павла, развио је активну  дипломатску активност, обилазећи многе земље и сусрећући се са низом утицајних  политичара из иностранства. Без изузетка,  свуда је будио болну косовску тему. Све је то довело до тога да је већ тада почео да бива подвргнут жестоким притисцима синодалних власти Српске цркве, који су се посебно интензивирали после смрти патријарха Павла 2009. године и избора Преосвећеног Иринеја за новог предстојатеља. Услед тога је извесни амерички адмирал јавно најавио да ће на Косово и Метохију доћи владика спреман на сарадњу. Ово је значило да владика  Артемије мора бити уклоњен. На томе су тада вредно, упоредо радили  представници српске световне и црквене власти. Јасно је да је реч о чиновницима Синода, а не о целој Српској цркви. Иначе, на ову тему постоје веома интересантна истраживања Викиликса, објављена у скраћеном облику на српском језику. Патријарх Иринеј је изабран 22. јануара 2010. године, а почетком фебруара посетио је амбасадорку САД-а  Мери Ворлик. Том приликом  обећао  је да ће  по питању владике Артемија ствар бити решена. Врло брзо је почео прогон  правоверног владике.

Његово преосвештенство епископ Артемије Радосављевић на рушевинама
 храма Свете Тројице у Петричу, Косово и Метохија, 2004.

Владика Артемије ни даље није пристајао на  компромисе, услед чега је био подвргнут забранама (забрана богослужења а затим и рашчињавање), што је учињено  уз знатан број флагрантних канонских прекршаја (на пример, није добио времена да припреми одговор на оптужницу, изнет на 32 странице, који је могао да прочита само на заседању црквеног суда).

Не признајући одлуке Синода Српске православне цркве  донете под спољним притиском, после низа перипетија, владика Артемије је створио „Рашко-призренску епархију у егзилу“, коју Српска црква није признала (све њене чланове сматра расколницима), којој се придружио велики број православних Срба како у самој земљи тако и у расејању  а многи људи су ради одржања чистоте вере давали  велике донације. Према неким проценама, до једне трећине свих активних православних Срба ушло је у ову алтернативну црквену структуру, мада је то, наравно, немогуће израчунати са апсолутном тачношћу. Дакле, „народно“ православље, на челу са владиком ревнитељем , у ствари  се дистанцирало од официјалних. Није потребно ни напомињати да разлог за то није био само проблем Косова који је „процурео” од секуларних и црквених званичника,  јер убрзо после описаних догађаја у Српској цркви је почела брза модернизација и екуменистички процеси су се квалитативно убрзали.

Дакле, с једне стране, патријарх Иринеј је стално говорио да је посета папе Фрање Србији неприкладна. У Србији је живо сећање на страшни геноцид хрватских усташа над православним Србима током Другог светског рата, чијег  кардинала Степинца („бискуп геноцида“) је Ватикан недавно прогласио блаженим (беатификација је први степен канонизације међу папистима). Српска црква се увек фокусирала на овај проблем.

Но,  убрзо се реторика новоизабраног патријарха српског променила и он је почео да изјављује да су „православна и римокатоличка црква блиске, много смо више уједињени него што смо подељени.” “. Почео је да говори о папи Фрањи као о „човеку у кога свет има потпуно поверење“, који „има многе особине хришћанског епископа“. Убрзо после ових речи, на Васкрс, закрвоточила је икона Спаситеља (град Добој, место Лужан, црква Светог Петра и Павла).

Патријарх Иринеј и још један „ревносни“ прогонитељ епископа  Артемија, митрополит Амфилохије, преминули су, према званичној верзији, „од заразе корона вирусом“.  Иринејев наследник, садашњи Патријарх српски Порфирије, док је још био митрополит загребачко-љубљански, виђен је како целива руку папи на екуменистичком  скупу у Асизију 2016. године. Дакле, процес се наставља у „правом“ смеру.

Дакле,  шта је следеће? Могућ је нови раскол унутар УПЦ. У Србији је постојао један  епископ исповедник – Преосвећени Артемије, који је претрпео много неправде и клевета од  црквених кругова и њима потчињених слуга из медија  и окупио око себе приличан број верујућег народа. Овако правоверних  епископа може бити још и у Украјини. То могу бити митрополити: Агатангел Одески, Лука Запорошки, Антоније Бориспољски и Броварски, Августин Белоцерковски и Богуславски и др. На званичном нивоу, по свему судећи, екуменизам  ће ојачати (и већ је ојачао). Највероватније ће се либерално-екуменистичким новотаријама, до краја, одупрети  последња линија одбране  истинског Православља у Украјини: Кијево-печерска, Почајевска, Свјатогорска лавра.

Извор: "Православље Живот Вечни" - блог тзв. "ерп у егзилу"

+++

Коментар уредништва блога "Наша вера православна": У духу Јеванђеља Христовог није ништа од онога што се скоро читав век чини у помесним црквама тзв. светског псеудоправославља, у које спада и јеретичка, сергијанска РПЦ (МП). Свакако, тужно је посматрати сва та силна одступања од вере православне, давање "аутокефалије" разним самозванцима, као што је случај са тзв. МПЦ (ОА), али се такође ту поставља питање, ако су ту исту "аутокефалију" дали они који НИСУ Црква Христова, макар ту и не било речи о мешању Константинопољске патријаршије - Фанара, у целу ту процедуру, да ли таква "аутокефалија" има праву тежину и значај? Сматрамо да је одговор јасан и недвосмислен, НЕМА, али ни то на жалост, не спречава псеудопастире -
вукове у овчијој кожи из помесних цркава тзв. светског псеудоправославља, да их додатно разбијају кроз сва та своја непочинства!

Такође, што се тиче некаквог "исповедништва владике Артемија", све је то више трагично, него комично, будући да ту нема ни и од исповедништва, јер пребивао је у молитвеном општењу са онима који већ скоро читав век нису Црква Христова и од таквих је, уосталом и "крштен,замонашен" и од таквих је добио и "епископски чин"! У исто време је дисао најгором мржњом и презиром према истинским исповедницима вере православне, онима код којих нема, нити је икада било свејереси екуменизма, заједничких молитава са разним јеретицима, нити су се таква непочинства, таква од одступања од вере икада толерисала, а још мање се толерисало гажење Светог Предања,
чему су се ти храбри исповедници вере православне ревносно супроставили и за разлику од "владике" Артемија нису називали "Црквом,благодатнима", оне који су под вишеструким анатемама Светих Отаца и Васељенских Сабора због нарушавања и гажења Светог Предања, без ког по речима Светог Нектарија Егинског, не постоји Црква! Али очигледно, то сви ти "силни богослови, исповедници" као "владика" Артемије не исповедају, јер да је другачије, одавно не само да би се одвојио од расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије, него би се присајединио Цркви Христовој, док тој истој расколничкој и јеретичкој Београдској Патријаршији не би ни једног јединог момента признавао "благодатност", будући да тамо где царује раскол и јерес, Цркве нема, спасења нема, хришћанства нема, светости нема! То је Светоотачко исповедање вере, али опет и опет понављамо, то није исповедање вере "великог исповедника" - "владике" Артемија. Да да драги Бог да се они које је оставио иза себе, а које је повео на пут који води у ад уразуме и покају и да се присаједине Цркви Христовој, без које нема спасења!  Амин, Боже дај!

+++

Што се тиче "владике" Артемија и анализе "вјерују" тзв. "ерп у егзилу", текстове везане за ту тематику можете пронаћи овде, овде, овде и овде.

Преподобни Јован Лествичник: О безгневљу и кротости

Као што вода, када се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости. Стога сад и прелазимо на безгневље, по логичном реду.

Безгневље је чежња за понижавањем, исто онако ненасита као што је код сујетних људи ненасита тежња ка похвалама. Безгневље је пораз природе, који се испољава у неосетљивости за увреду, неосетљивости која произлази из великих подвига и обилног зноја.

Кротост је непокретно стање душе, која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале.

Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. А врхунац, непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови.

Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је запаљивање срца у невреме. Огорчење је непријатно осећање, које се гнезди у души. Гнев је променљиво стање нарави и ругоба душе…

Као што тама нестаје када засија светлост, тако и мирис смирења потискује сваку горчину и јарост. Има људи склоних гневу, који се не брину о лечењу и искорењивању ове страсти. Они, јадници, не мисле на оно што је речено: Тежина га срџбе његове обара (Сир.1,22).

Брзо кретање једнога воденичног камена може у једном магновењу да сатре и уништи жито душе и плод дотадашњег подвига у већој мери него споро кретање другога за читав дан. Зато и треба добро да пазимо. Понекад пламен, одједном распаљен јаким ветром, спаљује и упропашћује њиву срца више но ватра која дуго гори.

Пријатељи, не бисмо ни ово смели заборавити: лукави демони понекад, у тренуцима гнева, брзо одлазе од нас, да бисмо престали да водимо рачуна о великим страстима, као да су мале, те да болест наша на крају постане неизлечива.

Као што тврд и нераван камен, када се таре и удара о друго камење, губи све своје неравнине, све неправилне и грубе облике своје, и постаје гладак и округао, тако и душа плаховита и груба, општећи и живећи са другима, исто тако грубим људима, постиже једно од двога: или трпљењем излечи своју болест, или се повлачи, и тако на поуздан начин сазнаје своју немоћ, која ће јој се, као у огледалу, показати у њеном малодушном бекству.

Срдит је човек добровољни падавичар, коме падавица прелази у навику. А навика га тада и против његове воље растрже и злоставља.

Ништа толико није недолично онима који се кају, као узбуђење гнева. Јер, обраћање [Богу са покајањем] захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости.

Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост.

Познате су нам врло многобројне и рђаве последице гнева. Мећутим, само једна нехотична последица његова, мада посредна, може нам бити и од користи.

Знао сам људе који су се у наступу махните јарости ослободили давнашњег злопамћења, које се у њима крило, па су се тако помоћу страсти избавили од страсти, добивши од онога који их је увредио извињење или објашњење у вези са оним што их је дуго мучило. Виђао сам, опет, и такве људе који су привидно трпели, али су неразумно, под плаштом ћутања, скривали у себи злопамћење. И дошао сам до закључка да су такви људи беднији од лудака, јер су белину голуба као неком црнином прекривали.

Треба велику пажњу да обратимо на ову змију, зато што и њој, као и змији телесних прохтева, помаже сама природа. Виђао сам људе који би се расрдили и у свом огорчењу одбијали да једу, те су таквим бесмисленим уздржањем само додавали отров на отров. А виђао сам и друге људе, који су своју срџбу користили као згодан повод да се предају ждерању, па су тако из јаме упадали у понор. Али сам и друге, паметне људе виђао, који су као добри лекари здружили обе крајности, од умереног неговања тела имајући највише користи.

Када је умерено, појање понекад одлично умирује срџбу. А понекад, када је неумерено и неправовремено, погодује сластољубљу. Ово ће нам средство користити само ако водимо рачуна о тренутку.

Налазећи се неким послом близу келије људи који су се посветили безмолвију, чух како се од огорчења и беса сами у својој келији свађају као јаребице у кавезу, и како се на увредитеље своје обрецују као да су присутни. Ја сам им благо саветовао да не живе усамљено, како се од људи не би начинили демонима. Виђао сам, опет, људе сладострасна и прождрљива срца, који су, међутим, били кротки и љубазни, братољубиви и љубитељи лепоте. Њих сам наговарао да се одаду безмолвном животу, као леку против сладострашћа и прождрљивости, да не би од словесних бића на најжалоснији начин постали бесловесне животиње. А пошто ми неки тужно говораху да су веома подложни и једном и другом, ја сам им потпуно забранио да живе по својој вољи, а духовницима њиховим пријатељски сам саветовао да им с времена на време дозволе да воде тај или онај начин живота, покоравајући се ипак главноме настојатељу у свему.

Сластољубац шкоди једино самоме себи, и можда још једноме, своме другару у телесним задовољствима. А гневљиви, као вук, често узнемирава читаво стадо и многе смирене душе унижава и вређа. Опасно је узнемиравати око нашега срца јарошћу, као што је речено: Узнемири се од гнева око моје (Пс.6,8). Још је теже изражавати речима узрујаност душе. А ако се она изражава и рукама, онда се већ чини нешто што је сасвим супротно и туђе монашком, тј. анђелском и божанском животу.

Ако хоћеш, па си чак и решио да извадиш трун из ока другога човека, немој да уместо лекарског инструмента употребиш греду. Греда – то је тешка реч и недолично понашање, а лекарски инструмент – блага поука и пријатељско прекоревање. Покарај, каже апостол, запрети, утеши (2.Тим.4,2), а не и „туци“! А ако и то буде потребно, онда ретко, и то не твојом руком!

Обратимо пажњу, па ћемо видети да се многи гневљиви људи радо вежбају у бдењу, посту и безмолвију. Демону је циљ да им под видом плача и покајања подмеће ствари које потхрањују њихову страст.

Ако је један вук, као што смо већ рекли, у стању да узбуни цело стадо (уз помоћ демона), онда без сумње и један веома мудар брат (уз помоћ анђела) може, као добра мешина пуна уља, стишати валове и умирити лађу. И колико тешку осуду заслужује први, толико велику награду заслужује од Бога други, служећи свима за пример.

Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење подноси, макар и са горчином и болом у души. Средина је, бити у таквим околностима без туге. А крај (ако само краја има), сматрати увреду за похвалу. Нека се радује први, други нека срећан буде, а трећи нека се весели, блажен у Господу!

Запазио сам код гневљивих људи једну жалосну појаву, која у њима настаје као последица потајне гордости: пошто се већ једном расрде, они би поново падали у јарост због свога пораза. Запрепастио сам се, гледајући како се један пад надовезује на други. И не могадох гледати без сажаљења како се они самима себи грехом свете за грех. Ужаснувши се над огромним лукавством демона, умало не почех очајавати за своју вечну судбину.

Ако неко осети да га понос и плаховитост, злоба и лицемерство лако побеђују, па реши да на њих извуче мач кротости и стрпљења, нека ступи у један општежитељни манастир, као у радионицу спасења. Ако уопште хоће да се потпуно избави од ових страсти, нека тамо, подвргнут злостављању, понижавању и досађивању од стране браће, те духовно, а понекад и телесно, тучен и угњетаван, гажен и мучен, очисти хаљину душе своје од прљавштине. А да је злостављање у ствари спирање душевних страсти, нека те увери и једна народна изрека. Извесни људи у свету, када неком у лице баце увреду, обично кажу, хвалишући се пред другима: „Добро сам га изрибао!“ А тако и јесте у ствари.

Једна је ствар, безгневље код почетника које проистиче из плача, а друго је потпуно спокојство код савршених. Код првих је гнев везан сузама као некаквом уздом; код других, он је умртвљен бестрашћем као змија мачем.

Видео сам тројицу монаха који су у исто време претрпели увреду исте врсте. Први се увредио, али је оћутао. Други се обрадовао себе ради, а ожалостио због онога који му је нанео увреду. А трећи, замисливши штету коју је тако ближњи самоме себи нанео, заплака врелим сузама. Тако су се заједно могли видети подвижник страха, награде и љубави.

Као што телесна грозница, сама по себи увек иста, има многе а не само један извор свог настанка, тако и буктање и појава гнева и осталих наших страсти има многе и различите узроке. Зато није ни могуће одредити против ових страсти један те исти лек. Такав, пак, савет дајем највише ради тога да би сваки болесник брижљивим испитивањем пронашао одговарајуће средство за своје лечење. Први је услов лечења – сазнати узрок свог обољења, да би се, када он буде пронађен, могао примити и одговарајући лек од промисла Божијег и духовних лекара.

Уђите, као у слици, ви који у Господу хоћете да заједно са нама учествујете у овом духовном суђењу, па ћемо на известан, разуме се, недовољно јасан начин испитати поменуте страсти и њихове узроке.

И тако, нека гнев, као неки тиранин, буде окован кротошћу. Тучен, затим, стрпљењем и вучен светом љубављу на овај суд разума, нека буде подвргнут саслушању.

„Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те родила, а такође и имена твојих поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“.

А гнев, одговарајући нам, рече: „Имам много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: таштина, среброљубље, стомакоугађање, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А моје кћери: злопамћење, мржња, непријатељство, самооправдавање. Моји противници, који ме сада држе окована, јесу врлине супротне овим страстима: безгневље и кротост. Мој потајни непријатељ зове се: смиреноумље. А чије је оно дете, питајте у згодном тренутку њега самог“.

На осмом ступњу лежи венац безгневља. Но, онај који га носи по самој природи, можда уопште и нема никаквог другог. А онај који га је сопственим знојем задобио, без сумње је победио свих осам страсти уједно.

Андреј Сошенко: О практичној „конспирологији“ и чипизацији

О томе сам писао пре две године у чланку „Вакцина Била Гејтса за драге Русе?“ Управо је фармакологијом и вакцинацијом, поред дигитализације, заузет Бил Гејтс, попут Сороша, и Рокфелера, и неких других светских „фигура“. „Не збуњујуте се“, с правом је рекао Никита Михалков у априлу 2020, „ово није вакцина коју смо примили у детињству против малих богиња, дечије парализе, ово је потпуно другачије, а задатак и значење ове вакцинације су потпуно другачији – чиповање“.

У свом новом програму „Бесогон.ТВ. Давос је и даље ту” Н.С. Михалков се присетио каквом је прогону био подвргнут када је почео да размишља о вакцинацији и чиповима у вакцинама. Реч је о забрањеном (скиданом са емитовања) програму од 30. априла 2020. године „Бесогон. ТВ. Ко има државу у џепу?“

Данас, у почетном делу програма „Давос и сада тамо“, Михалков каже: „Довољно је да се сетимо колико је нас критика усмерено, како нас само нису оцрнили! Бар се сетите како смо били „поливени“ када смо почели да причамо о Билу Гејтсу, када смо почели да причамо о чиповању…”.

И предлаже да се присетимо ове баханалије, демонстрирајући звучне наслове штампаних медија и либералних веб-сајтова, „проказивања“ и изругивање Владимира Познера, главног уредника и власника „Московског комсомолца“ Павла Гусева и псовке извесног  ТВ и радио водитеља Сергеја Минаева.

И шта су вредели ови помпезни лицемерни вапаји глобалиста и либерала свих врста? Уследила је потврда истинитости Михалковљевих мисли (наравно, не само његових) пре две године.

Затим Никита Сергејевич наставља: ​​„Погледајте! Данас се то дешава! на Форуму у Давосу. А цитирају се речи директора фармацеутске корпорације „Фајзер“ Алберта Бурле: „Ово је биолошки чип који се налази у пилули, чим узмете пилулу и она се раствори у стомаку, шаље се сигнал да сте узели пилулу. Замислите ниво контроле, знајући да пацијенти заправо узимају лекове који су им прописани.”

Михалков закључује: „Ово је све веома озбиљно, ово је веома, веома озбиљно.

Желимо да додамо, да Алберт Бурла говори донекле шематски о неким таблетама, о чиповима по којима се може проценити да ли су пацијенти узимали лек или не. Да ли је ово једина сврха ових чипова? Или су дизајнирани да некако и даље утичу на тело или психу "пацијената"? Под „пилулама“ у ширем смислу, с обзиром на контекст теме, могу се разумети и вакцине. На крају крајева, „Фајзер“ је била једна од главних светских вакцина против коронавируса. Шта би у њој, вакцини, могло бити садржано ако данас директор ове компаније говори о чиповима?

Између осталог. Подсетимо се чудних речи директора Института „Гамалеји“ Александра Гинцбурга у октобру 2021. Уз друге, рецимо, „занимљиве“ аргументе, он је потом навео да препарат „Спутњик V“ садржи одређене „маркере“ који омогућавају да се утврди ко је вакцинисан, а ко је само купио потврду о вакцинацији.

Шта су ови "маркери"? Ако постоје такви биолошки "маркери", онда могу бити и други уведени у тело у друге сврхе. Зар не? Или ће на то ауторитативно одговорити, наравно - не?!

У емисији „Давос и сада тамо“ Михалков је одлучио да не помиње Германа Грефа. Али у емисији „Ко има државу у џепу“ 2020. године, Грефове речи су звучале још моћније од цитата Била Гејтса! Нећу се уморити да понављам овај култни цитат Германа Оскаровича: „Чим сви људи схвате основу свог „ја“, буду идентификовани за управљање, биће изузетно тешко манипулисати њима. Људи не пристају да буду изманипулисани када имају знање. У јеврејској култури „Кабала“, која је дала науку о животу, била је тајно учење три хиљаде година, јер су људи (што значи „изабрани“ – А.С.) разумели шта значи скинути вео са очију милиона људи и учинити их самодовољним... Свако масовно управљање подразумева елемент манипулације. Како живети, како управљати таквим друштвом у којем сви имају једнак приступ информацијама, сви имају могућност... да добијају нефризиране информације преко владино обучених аналитичара, политиколога и... медија који су такорећи , независни ...“.

Управо због ових Грефових цитата, у спрези, наравно, са Гејтсом, забранили су емисију „Ко има државу у џепу“ 2020. године. Има питања. А ко је снимао програм, по чијем налогу одозго? Хоће ли се ово решити? Наравно да не.

 „Мрачњаци“, „конспиролози“ и „теоретичари завере“ – све време глобалисти и либерали покушавају да прилепе етикете онима који откривају планове непријатеља људског рода. А против оних који се противе... не, не против вакцинација и проверених вакцина, већ против обавезне и тоталне вакцинације – „ковидиота“ и „антиваксера“. Какве везе има како се зову узбуњивачи, ако завера против целе људске цивилизације заиста постоји. У вези са обавезном вакцинацијом, говорио је у материјалима од пре годину дана: „Изјаве ковидиота” и „Констатација ковидиота”.

Време пролази, а чињенице о којима су говорили „теоретичари завере” потврђују се. Не одмах, већ постепено и корак по корак. Другачије и не може, јер су „модератори” светских процеса подмукли, моћни и сналажљиви.

 „Тежак је то посао, момци! Ово је озбиљан посао. И морате бити слепи или непријатељи да то не видите“, каже Никита Сергејевич у емисији „Давос и сада тамо“, не посебно о принудној вакцинацији и чипизацији, већ уопштено у вези са деструктивним деловањем непријатеља Русије и разумевањем овог од стране јавности. Михалков је поново ухватио светске заверенике за реп.

Извор: "Руска народна линија"

+++

Драган Вујичић - зашто "давосцима" смета стока

...Пре три недеље редакициај Stuff.NZ се једноставно запиталао: Може ли ГМ спасити планету?“ Дакако, генетски модификована храна ће нас све спасити од кризе хране, али и глобалног загревања. Плус све што им падне на памет.

На другој страни медаље „новог одговора на криз хране“ нашла се „глупост органске пољопривреде“ Vall Street Journal  извештава:

Украјинска криза открива глупост органске пољопривреде: Како цене хране нагло расту, свет мора да призна да не може да живи без модерне, ефикасне пољопривреде.

Чланак „Савез за науку“ који је горе поменут даје све од себе да критикује про-органске планове ЕУ „од фарме до уста“, тврдећи да „[органска пољопривреда] има ниже приносе и да би била повезана са повећањем глобалних емисија [стакленичких гасова] изазивањем промена коришћења земљишта на другим местима“.

У међувремену, Ерик Фирвалд, извршни директор швајцарске групе за агрохемикалије Сингента рекао је швајцарским новинама NZZ am Sonntag да Запад мора „зауставити органску пољопривреду како би помогао будућој кризи са храном“, додајући да је органска пољопривреда пропаст за планету, јер се орањем поља испушта више угљен-диоксида у атмосферу.

Пошто смо управо видели како се одвијала кампања насилне вакцинације против Ковид-19, није тешко видети како ће про-ГМ притисак кренути одавде. Геномски уређени усеви и животиње на фарми постаће нова „настаљена наука“.

Они ће се продавати јавности као јефтинији, хранљивији, бољи за животну средину и добри за „спречавање будућих пандемија“ (да, то су већ буквално рекли).

ГМ храна као “слава Украјини“

Наравно, свако ко се одупре настојању да се генетски уреди храна и/или оплакује планирану смрт органске пољопривреде, биће оптужен да „доводи у питање науку“.

Конзумирање ГМ хране ће „одрадити свој део“ и „помагати Украјини“, док ће људи који желе скупље органске производе бити сматрани „непатриотски“ или „себичними“.

Месу будућности и прерађевинама од њега постоји такође сампо један пут -кроз генски модификоване,овце,рајве свиње…

https://www.dw.com/en/can-genetic-

Може ли генетски инжењеринг учинити месо еколошки одрживим питао се Дојче веле ?

Овце и лосос су климатски погоднији за одрживост климе јер такве јединке једу мање, али расту брже.

Истраживачи користе генетски инжењеринг како би дизајнирали животиње за сточарство будућности.

И почетак овог пута враћа нас на 1990. и на бика Хермана. Првог у свету „трансгенском“ волу, животињу којој је имплантиран страни ген, специјални протеин који се налази у људском млеку. Херман је преживео и добио потомство за које се надамо да ће производи млеко које садржи људски протеин.

Бик Херман је био први у дугом низу генетски модификованих животиња.

Научници су желели да искористе млеко од потомства донора Хермана за развој лекова, укључујући и борбу против сиде.
Али пројекат је пропао.

Ипак, сан о генетском модификовању домаћих животиња је почео, укључујући наду у биоинжењеринг одрживијег меса и млечних производа.

Климатске овце и еко свиње постале су стварност а неке сорте би могле „да се боре против глобалног загревања“-тврди „Еко- освешћена и климатски одржива штампа“.

Током 2000-их, канадски научници су створили такозвану „Енвиропиг“ свињче, са генима измењеним да би модификовали његову варење. Пошто животиња излучује до 66% мање фосфата од обичних свиња, оне мање загађује подземне вода и реке животињским отпадом.

Нажалост недостатак финансирања довео је до прекида пројекта 2012.

У последње време, биоинжењеринг животиња се користи у борби против климатских промена.

Сточарска производња широм света генерише 14,5% глобалних емисија гасова стаклене баште, према Организацији за храну и пољопривреду (ФАО), укључујући метан који уништава климу, који је отприлике 28 пута јачи од ЦО2 и производи се током варења биљне хране-каже се у светим писмима Енвиронменталиста.

Продор овце на пољу метана

Израчунали су да око 20% емисија метана из крава је повезано са генетским саставом животиње. Стога би могло бити могуће ускоро смањити емисију метана од стоке уз помоћ „уређивања гена“, (тврди америчка Фондација за информационе технологије и иновације.)

Мада велики напредак још није направљен у погледу крава, овца која је недавно узгајана на Новом Зеланду емитује 13% мање метана од просечне овце. Узгајивачи су израчунали да ако се свих 25 милиона оваца Новог Зеланда замени овом расом, то би могло да смањи емисију метана из индустрије оваца за 1% годишње. Али истраживачи кажу да би то било „значајно“ јер се акумулира током времена.

До данас, постоје само две генетски модификоване животињске врсте одобрене за потрошњу широм света: ГалСафе свиња и АкуАдвантаге лосос, обе произведене у САД.

ГалСејф свињетина не садржи алфа шећере, који код неких људи изазивају алергијске реакције, али још није доступна у слободној продаји. Компанија планира да користи животиње првенствено за производњу лекова и стварање органа без алфа шећера за трансплантацију људима.

AkuaAdvantage лосос је, с друге стране, доступан потрошачима у Северној Америци. Убацивањем гена других морских риба у лососа, он не расте само у пролеће и лето, већ и током целе године.

Генетски модификован лосос такође достиже своју кланичну тежину двоструко брже од обичног лососа, али захтева једну петину мање хране. Око 70% рибе уловљене широм света тренутно се прерађује у храну за рибе. Истраживачи се надају да би се ова пропорција могла смањити захваљујући биоинжењерингу.

И док нам Гејтсови и Швабови научници не спакују генски промењено месо у шницле и не реше проблем са покиданим ланцима производње, људи у индустријализованим земљама требало да једу мање меса из здравствених разлога – и ради веће одрживости.

Светски економски форум завршавајући своју мрачну годишњу конференцију у Давосу, издао је суморно упозорењео будућности планете и претњама које представља ослањање на протеине меса у свакодневној исхрани.

Кажу: Потрошачи хитно морају да се одрекну роштиља, промене своје навике у исхрани и прихвате веганске алтернативе месу.

То укључује житарице и морске алге, алге, кактусе, па чак и семенке авокада, заједно са мноштвом других „климатски корисних намирница“ и извора протеина без меса који ће спасити планету од уништења.

Давос „чаробњаци“ су утврдили „да је систем исхране одговоран за трећину укупне глобалне емисије СО2, тако да не постоји друго него садашње време да се промени лична исхрана.

Прелазак на првенствено биљну исхрану такође би могао да спречи губитак хиљада врста дивљих животиња, саветују.

https://www.breitbart.com/environment/

…Ова криза са храном је стварна и морамо пронаћи решења“, рекао је генерални директор Светске трговинске организације Нгози Окоњо-Ивеала на трговинском панелу у Давосу.

Јесте одвратно али тек се “пробија“

Швабови кувари су објавили почетну листу менија како би помогли потрошачима да промене своју исхрану „новим и иновативним опцијама које су тек недавно почеле да се пробијају на глобално тржиште“.

Ови укључују:

Алге: комбинујући свој угљен-негативни профил са одрживим изворима, алге имају потенцијал да промене систем исхране на боље, а истовремено су добре за ваше здравље, захваљујући својим есенцијалним масним киселинама и високом садржају витамина и антиоксиданата. Иако се можда не свиђају најзахтевнијим потрошачима, алге заправо поседују укус попут меса, умами, што их чини идеалном заменом за месо. Такође се могу сушити и млевати да би се добили здрави зачини и преливи налик сосу.

Кактуси: многе врсте кактуса су јестиве и садрже велике количине витамина Ц и Е, каротеноида, влакана и аминокиселина. Стабљике кактуса су дуго биле део мексичке кулинарске традиције и сада почињу да улазе на међународно тржиште кроз нове, укусне концепте.

Неуобичајене житарице: ако не желите да промените своју исхрану необичним састојцима, можете се одлучити за постепенију промену диверзификацијом извора угљених хидрата. Упркос постојању 21 различите врсте житарица, у овом тренутку пиринач, пшеница и кукуруз чине више од 50 одсто глобалне потрошње . Одлучивање за различите врсте житарица (као што су амарант, фонио или хељда) не само да ће вам пружити већу нутритивну вредност, већ ће вам такође помоћи да побољшаме здравље земљишта и очувамо биодиверзитет.

https://www.breitbart.com/

Док се месо од Хермана најзад генски не унереди ваља знати и „Сваке године широм света од кардиоваскуларних болести умре 17 милиона људи: повишен крвни притисак, срчана аритмија, атеросклероза или срчани удар.“

„Пандемија је погодила друштва с поремећајима у исхрани“, каже фармаколог и нутрициониста Мартин Змолих са Института за нутриционистичку медицину при Универзитету у Либеку.

Према студији „Атлас меса“ коју су објавили Фондација Хајнрих Бел и БУНД 2021, глобална потрошња меса се у последњих 20 година удвостручила. У 2018. поједено је 360 милиона тона. То не само да има разорне ефекте на емисију гасова који изазивају ефекат стаклене баште, на биодиверзитет и потрошњу воде, већ се људи разболевају.

А стока је килматски и неодржива.

Недавно објављена студија Универзитета у Бону долази до закључка да се потрошња меса само у Европи мора смањити за најмање 75 одсто ако се желе постићи климатски циљеви.

Иако расте број вегетаријанаца и вегана, расте и глобална конзумација меса. Животињама је потребна храна, вода и земља. Глобалне емисије гасова који изазивају ефекат стаклене баште из производње меса и животињских производа двоструко су веће од оних из производње биљне хране, показала је једна студија из 2021. Готово 60 одсто емисија гасова штетних по климу у прехрамбеном сектору може се приписати производњи животињских производа.

Давос кораци пред самодетонирање

Предстојећи „катастрофа због глади“ само је следећи корак ка чину самодетонирања глобалног економског система који услед похлепе најбогатијих више не може да преживи. Да буде јасније, у минулој двоипогодишњој Корона кризи штампани су из ничега билиона и тако смопреживели овај период а најмоћнији и најбогатији зарадили као никад: Рецимо Маск је 10 пута богатији него 2020.

Они који нису Маск у Сједињеним државана према државој стистици из 2020.просечно по домаћинству годишње зарађивали су 67.521 долар

Када би се садашњи државни дуг САД поделио овог пута на сваког грађанина најмоћније земље -сваки би дуговао по 778.000 долара.Међутим,то би значило да су и бебе и други који не зарађују „задужени“ а истина је да дугују само порески обвезници,они који раде и то по два милиона долара по глави.

У Европи је исто јер је ЕК себи одршене руке да „штампа будућности“како јој падне на памет.

Дакле систем је пред падом и кад „клекне“(уз глад или бомбе)мора да се ресетује али у поредак за који је најважније обезбедитити да најбогатији не буду на губитку.

И ту долазимо до Давоса и Шваба и других алехемичара са „уграђеном системском грешком“.

Наиме они верују да централним планирањем могу да контролишу економске и социјалне процесе који опет имају сопствени ум и законитисти које се мењају: цене, инфлацију, економски трендови, похлепа…

Пре њих то није успело совјетима ни другим левичарима широм света који су разрађивали ове утопистичке идеје „ин виво“и ниједна назнака не постоји да би Шваб и његови алхемичари тако нешто могли да изведу.

Одустајање им није варијанта

Ипак 2022. у Давосу презентован је рад нечега што су назвали ЕСГ комисија, ентитет састављен од архитеката еколошких, друштвених и управљачких елита. Они су приказани као „писци будућности“, односно људи задужени да направе мере и правила одрживог привредног и социјалног окружења.

Простије речено: пљескавица на роштиљу или прасетина на буковини немају никакве шансе да уђу у ланац снабдевања јер сем што месо није сертификовано опасни су и ћумур, а о буковини нема говора. Пљескавица од одрживог „Херман меса“ спремљени на одрживим енергијама дакле имају права сваког првенства на тржишту.

Говорећи о оваквом поретку сутрашњице Брајан Мојнихан председник и извршни директор Бенк оф Америка запретио је компанијама да ће бити доведен у ред.

Он се обавезао да ће искористити економски утицај целе своје организације, укључујући средства својих индивидуалних власника рачуна, рекавши: „200.000 људи, има биланс стања од три трилиона долара, и 60 милијарди трошкова…

Ови“приватници“наиме такође треба да финсиирају овај невиђени репресивни апарат својим новцем.

И сада је трка са верменом.

Тренутак детонације светске економије се програмирано ближи а рат,цене гаса, горива,хране или нова зараза додају убрзање.Уз то западни политичари су обезбедили „јединство“и услаглашеност код поданика да (због короне, Путина или у вези са пљесковицом ) „буду на правој страни историје“.

После великог економског праска чека нови светски монетарни дигитални поредак са програмибилним валутама са којима би се трговало-строго по ЕСГ директивама и у којем и ваш новчаник заувек био у њиховом џепу.

КР кодирање које може да ускладишти око 30.000 тачака информација, или више, о сваком грађанину пратиће на сваком кораку који предузмете,дакле биће познато са којим људима се срећете ,знаће о вама и о храни коју једете, о путовање на које кренете шта трошите а шта би да уштедите.

КР кодови се у већ нашим животима.

А,наше нове дигиталне валуте,биће наоружане подацима из друштвених медија и преко цензура. Технолошки гиганти, који раде са владом, испуњаваће сопствену верзију социјалне правде дигиталном тиранијом и корпоративном цензурум , кад год желе, под којим год изговором желе у одсуству било каквог правог процеса, прегледа или жалби. Биг тех ће имати лиценцу да одређује ко је довољно достојан да буде део друштва.

А, ко да гризе руку која га храни?

Аустралијака Џули Инман Грант у Давосу је подсећамо,говорила о потреби да се преиспитају различита права, укључујући право на слободу говора.( Рекалибрација(
Заиста, државни идиотизам нема граница а Давос је лидер свих идиота. Готово сви лидери западне цивилизације су из Давос школе идиотлука и зато је свако питање које људи, сад већ сами себи постављају: Да ли су они нормални-питање са уграђеним одговором.

Како пролазе кажњени

У међувремену док још један,велики број људи не постане гладан Авганистанци су већ „кажњени“. Већина њих не може да прехрани себе и породице, а милиони су у питању.

Антонио Гутереш, генерални секретар Уједињених нација, нагласио је да људи у Авганистану већ продају своју децу и делове тела да би прехранили своје породице.

Нешто што зову, Интегрисана класификација фаза безбедности исхране“(тело УН) објавила је извештај који предвиђа значајно смањење хуманитарне помоћи у храни Авганистану са 38% на само 8 одсто. Такође открива да сиромаштво погађа 20 милиона људи у Авганистану… Као резултат тога, 6,6 милиона појединаца суочава се са хитним случајем глади , док се 13 милиона суочава са озбиљном кризом.Имају Авганситанци седам милијрди долара у банкама Вашингтона али не могу до њих.

Нешто са стандардима око уређења Хермана треба да испуне.

КР кодирање може да ускладишти око 30.000 тачака информација, или више, о сваком грађанину – пратећи вас на сваком кораку који предузмете, људе које сретнете, храну коју једете, путовање које кренете. Мајстори који управљају овим информацијама вас познају боље него ви сами себе.

КР кодови се тихо увлаче у наше животе. Многи ресторани више немају штампане меније – имате апликацију на свом мобилном телефону и направите КР снимак екрана“ и бинго, док читате јеловник свог ресторана, „они“ знају где сте и шта једете.

Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

отац Јустин Ћелијски

+++

Коментар уредништва блога „наша вера православна“: Ваистину дивна беседа оца Јустина Ћелијског, у којој и сам изражава тугу због јадног и бедног духовног стања у ком се налазе Срби. Каже „Срби неће у монахе“. У великој мери, на жалост и јесте у праву. Али код оних који то желе, већ деценијама, па и његово време је постало немогуће живети монашким животом, тамо где истинског монаштва нема, тамо где царује раскол и јерес, што је и у самој Београдској патријаршији, како је управо звао отац Јустин Ћелијски, чињенично стање скоро читав век! И на жалост, не само у Београдској патријаршији, него у целокупном светском псеудоправослављу! Срби који имају жељу за монашким животом, данас ту своју жељу могу да остваре искључиво одлазећи да посвете свој живот Богу у манастирима ЦИПХ Грчке и Кипра, уместо да су то чинили у Србији, али манастири у Србији, не само да су по речима оца Јустина Ћелијског претворени у музеје, него будући да у њима царују раскол и јерес, није могуће спасити душу своју! Даће драги Бог да се Срби пробуде из овог духовног мртвила, да се опет врате на светосавски пут, да одбаце расколнике и јеретике са којима су у молитвеном општењу скоро читав век, чије „светитеље“ величају, несвесни да су их сво време водили у духовну погибао. Даће драги Бог да Срби поврате своје цркве и манастире, које су њихови Свети преци градили, преци који нису правили компромис са вером православном, који нису продавали веру за вечеру, који нису јеретике и расколнике називали „хришћанима“, нити „праведницима и истинитим слугама Божијим“ (како је „светац који хода“ лжепатријарх Павле назвао опрелешћеног и демонизованог јеретика Фрању Асишког!) нити се са таквима заједно молили, што је данас у тзв. светском псеудоправослављу, па и у самој Београдској патријаршији постала пракса, нити су јеретицима и расколницима уступали Свете храмове за вршење њихових сатанских служби. Онда ће доћи све на своје место и по питању монаштва, а до тада драга браћо и сестре, слава Богу, имамо где да посветимо свој живот Богу.

Такође, не требамо чекати да мноштво људи схвати сваку од ових написаних речи и да се одвоји од тих расколника и јеретика из тзв. светског псеудоправославља, него то свако од нас треба да учини као појединац и да се труди да се присаједини Цркви Христовој, а то је од периода пада помесних цркава тзв. светског псеудоправославља у раскол и јерес ЦИПХ Грчке и Кипра.

А та духовна отпадија од вере православне је корен свих наших искушења кроз која смо као народ прошли и кроз која пролазимо до дана данашњег. Да да драги Бог да наш народ и ове речи схвати и прихвати. Што се тиче данашњих „пастира“, било да је реч о онима у помесним црквама тзв. светског псеудоправославља или о разним „ревнитељима изнутра“ и псеудозилотима, којих се у Србији доста намножило, не би били у њиховој кожи кад изађу пред Бога, због свега што учинише са Србима. Желимо свима њима од срца да им драги Бог да снаге и ревности да истински одбаце сваку јерес, свако кривоверје, да се присаједине Цркви Христовој (чију пружену руку не треба да одбацују, нити да јој у некој својој мржњи пришивају разне етикете,него управо у смирењу треба да схвате и прихвате у каквој се заправо тешком, најблаже речено, јадном духовном стању налазе и да ту руку, која жели да их духовно оживи, да им помогне да се подигну из тог блата раскола и јереси у ком се налазе скоро читав век, олако не требају гурати од себе, као што то упорно чине!) и да и сами својим примером, уз Божију помоћ, допринесу да истинско православље у Србији поново засија својим пуним сјајем, истим оним сјајем каквим је сијало пре пада СПЦ у раскол и јерес! Онда ће коначно, уз Божију помоћ, нестати то духовно мртвило, духовна тмина и помрачина која скоро читав век влада Србијом.
Амин, Боже дај!

Митрополит Филарет Вознесенски: Тројица - рођење Цркве Христове

Убрзо након Вазнесења Господњег и дана сошествија (силаска) Светог Духа на апостоле, почела је своје постојање црква првих хришћана. Из црквене историје и књиге Дела апостолских, ми знамо да је Црква, која се налази усред света, о којем апостол говори да „у злу лежи“, била одвојена од њега и није се сједињавала с њим. У књизи Дела апостолских, на пример, речено је, када је поменуто како се рађала Црква, да нико од оних са стране тј. од нехришћана, није смео да им се придружи, већ само они који су, благосиљајући у њима Бога, видели хришћански живот, видели како живи и слави Бога та прва црква. И наравно, хришћани су се разликовали од света, који их је окруживао, тиме што су они непосредно доживљавали и испуњавали све свете Христове заповести, црквене законе и установљена црквена правила; испуњавали су их усрдно и строго, тачно и радосно...

Тако је било некада код нас „на Руси-Матушки“ (у Мајчици Русији, прим.прев). Када је живот целог руског народа био, у суштини, ако не као монашки, у сваком случају – живот је био побожан јер је сваки руски човек у та далека, али у извесном смислу благословена времена, стално, увек и свуда себе сматрао сином или кћери Православне Цркве и живео, и не налазећи се унутар црквене ограде (у клиру, прим.прев.), такође свето, усрдно и строго испуњавајући света црквена правила, поредак и послушања. А нарочито – поштујући црквене постове. Руски човек тада није ни помишљао да може да не држи пост. Сви странци, који су долазили у Русију и православни из других помесних цркава, били су запањени тиме како је строго постио руски народ, како је руски човек строго испуњавао црквени устав (типик).

Али, време је, наравно, пролазило и авај! – промена није ишла у добром смеру. Још је преподобни Серафим Саровски наглашавао да се гнев Божији приближава Русији зато што су руски православни људи изгубили дужно усрђе према послушању Цркви и већ не испуњавају тако усрдно и правилно њене уставе, а нарочито – зато што су престали да држе пост. И Русија се све више и више удаљавала од тог тачног послушања Цркви. У народним црквама се то сачувало у значајном степену, али у „врховима“, у такозваној аристократији, су се све више и више удаљавали од тога. Али онај ко је горео духом хришћанског расположења, тај је увек држао постове.

Овде нам, невољно, пада на ум јако велика и светла фигура једног великог руског човека, мислиоца и писца, човека велике културе, Алексеја Степановича Хомјакова. Он је био човек многострано обдарен, великих дарова и нарочито дубоког, широког, самосталног, светлог и стваралачког ума. Он је, чини се, знао све ризнице руске културе, и не само руске. Он је истовремено био и величанствени зналац светоотачког богословља. Он га није само знао, као носилац тог знања, већ је био и напојен његовим задивљујућим, светим, спасоносним духом – светоотачком светињом.

И он, будући веран син Цркве, мудар, који зна богословље, победоносно је штитио православље од свих инославних исповедања. Захваљујући свом високом културном нивоу, стајао је упоредо са свим врховима аристократског друштва и тамо био „свој на своме“, али се јасно разликовао од њих тиме што је строго, тачно држао црквене постове. Када су се други томе чудили, он је, са своје стране, задивљено говорио: „А како може бити другачије, како православни хришћанин може да не слуша Православну Цркву?“ Али око њега је, понављам, већ било велико расуло по том питању.

Рекло би се да, када заиста свуда око себе видимо почетке апостасије тј. одступања од учења Цркве, од Христове Истине, од Христовог Јеванђеља, би то требало да изазове спасоносну реакцију у нама самима. Видевши како се свуда потире црквеност, ми би требало да наглашено чувамо ту установу поста, онако како су га први хришћани чували усред развраћеног паганског света. Али авај! Ми немамо ни мужества, ни истрајности. Човек по том питању живи онако како га струја носи, а та струја води у пропаст.

А како су постојани били хришћани првих векова! Сутра ће Црква молитвено прослављати Светог мученика Варлаама. Његов мученички подвиг је био необичан – од њега нису тражили отворено и срамно одрицање од Христа Спаситеља, већ су тражили, у ублаженом виду, неверност Христу. Тражили су да он баци шаку тамјана на жар, на жар који је горео као паганска жртва пред идолом тј. да баци на тај жар, приневши жртву тамјана, жртву благоухања паганском идолу. Варлам је то одлучно одбио.

Никакви наговори ни застрашивања нису могли да га натерају да то уради. Разјарени мучитељи су га гурнули ка том жару, ка огњу, насилно му ставили тамјан у руку и насилно је ставили изнад ватре, тако да му је огањ страшно изгорео руку. Али мужаствено издржавши страшно огњено мучење, мученик је стајао са јако савијеном руком и није испуњавао оно што су од њега тражили. Он је тако стајао, са руком која је горела, док му на крају, прсти нису изгорели и отпали. А он је само стајао и стајао. И није учинио оно што су тражили од њега. Ето какви су они били стоици тада, а како смо малодушни, како слаби, како неверни ми у наше време!

Примери оваквог стајања за истину, овакве верности Христу Спаситељу и Његовом учењу требало би да одушеве сваког хришћанина. Али авај! О таквим подвизима мало ко и зна, мало ко је и читао и слушао. Запамтимо, братије, какви су били древни хришћани и нека њихов свети пример истрајности и силне верности учини да се и у нашим срцима распламса та верност у славу Господа Бога! Још се Јован Кронштатски жалио на то да људи уопште не ревнују у посту. Тако да, понављам, можда ће нас та ужасна слика, о којој читамо у беседама, можда ће нас она побудити да се пробудимо и постанемо у свему верни Христу и верни Његовој светој Цркви. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 2.део, ман. Рукумија, 2018.