...Има тренутака, у којима се
човек, који је предан свету и плоти, буди из очараности, у којем су га они
држали. Он јасно види да је његов протекли живот низ заблуда, слабости,
преступа, издаје Божије, да су његова дела заиста семе будућих страдања, и да његове
врлине саме неће издржати пред погледом Вечног Судије. Видевши све то, он сам
осуђује себе, трепти свим својим бићем и, будући очајан у самом себи, кроз то
очајање иде ка уздању у Бога. То расположење ка покајању није ништа друго до
„бурно дисање“, које наговештава силазак Светог Духа (Д.А. 2:2)? Шта је то, ако
не тај страх Господњи, који ми примамо у утробу, како каже пророк, тај Дух
спасења Божијег (Ис.26:18)? Блажен је онај, ко са покорношћу даје да га повуче
ово стремљење Духа Божијег!...
Пятидесятницу празднуем, и Духа
пришествие
и предложение обещания, и надежди
исполнение,
и таинство елико, яко велико же и
честно.
Стихира
(Педесетницу празнујемо, и долазак
Духа, и предлог обећања, и наде испуњење, и тајну велику, велику и часну.)
Стихира
На силазак Светог Духа ми
треба да гледамо не само као на чудо, које је прославило апостолску Цркву, већ
и као на догађај, који је суштински повезан са делом нашег спасења. И данашњи
празник није само просто подсећање на прошлост, већ и наставак апостолске припреме
на примање Духа, који непрестано дише тамо где хоће. Ми молитвено прозивамо
Утешитеља, Духа Истине, да дође и усели се у нас, као што је некада сишао и
спустио се на свете апостоле.
Али, да би наша молитва била
услишена, треба да знамо шта треба да тражимо. Овде се нећемо осмелити да
говоримо о Духу Светом, као о трећем лицу Свете Тројице, који исходи од Оца и
почива у Сину. Само Дух Божији Сам, који испитује дубине Божије (1Кор.2:10),
зна тајне Свога бића и открива Своје тајне онима, који су достојни тога. Дух,
који се шаље Сином од Оца (Јн.15:26) у спасоносним даровима и дејствима на душу
човека – то је једини предмет, који је доступан нама за разумевање, који једва
да имамо зачетак Духа (Рим.8:23).
Деловање Светог Духа на душу
човека је тајанствено и несхватљиво, али је оно делатно и осетљиво за оне, који
пазе на себе. Оно је слично ветру, који је приметан по кретању, које производи,
а не по ономе што га чини. „Дух дише где хоће и глас његов чујеш а не знаш
одакле долази и куди иде: тако бива са сваким, рођеним од Духа“ (Јн.3:8).
Какве су то приметне промене, које
могу да означе пут Духа Божијег у људској души?
Има тренутака, у којима се човек,
који је предан свету и плоти, буди из очараности, у којем су га они држали. Он
јасно види да је његов протекли живот низ заблуда, слабости, преступа, издаје
Божије, да су његова дела заиста семе будућих страдања, и да његове врлине саме
неће издржати пред погледом Вечног Судије. Видевши све то, он сам осуђује себе,
трепти свим својим бићем и, будући очајан у самом себи, кроз то очајање иде ка
уздању у Бога.
То расположење ка покајању није
ништа друго до „бурно дисање“, које наговештава силазак Светог Духа (Д.А. 2:2)?
Шта је то, ако не тај страх Господњи, који ми примамо у утробу, како каже
пророк, тај Дух спасења Божијег (Ис.26:18)? Блажен је онај, ко са покорношћу
даје да га повуче ово стремљење Духа Божијег!
Оно ће га повести уским путем
(Мт.7:14) самоодрицања, натераће га да сам ишчупа оно што је посејао раније, и
да разруши оно што је саздао, научиће га да страда и да се радује у страдањима
(Кол.1:24), да разапне плот са својим страстима и похотама (Гал.5:24), да би
савршено предао свој дух у руке Божије.
И мало-по мало, то бурно дисање ће
се претворити у кротке, неисказане уздахе, којима Сам Дух сведочи о нама
(Рим.8:26), у тај живи глас, којим Он вапи у срцима нашим: „Ава оче!“
(Гал.4:6), и тада ће човек испунити Христову заповест о непрестаној молитви (см.:
Лк.18:1), што би само нашим сопственим силама било немогуће и због наше
склоности ка расејаности, и због незнања предмета и начина истинске молитве.
Са вежбањем у непрестаној молитви,
нераздвојно је сједињена и духовна самоћа, у којој хришћанин, ушавши у клет
своју и затворивши врата (Мт.6:6), пребива у очекивању Очевог обећања (Д.А.
1:4). Он се не предаје забавама, у којима се мирољубци (они који воле свет,
прим.прев.), који су свезани сујетним обичајима, ретко враћају сами себи, већ
он заробљава свој разум у послушање Христу (2 Кор.10:5) и све своје жеље или
устремљује ка горе, где је његов живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3:3),
или се успокојава унутар себе, где благодат треба, на крају, да отвори Царство
Божије (Лк.17:21).
Ако човек тврдо реши да се увек
држи у том стању унутрашње молитве, самосабраности и самоотуђености, ускоро ће
пустиња његове жедне душе процветати као нарцис (Ис.35:1). И кроз трулежни
покров старог човека, постепено ће у њему просијавати нови човек, саздани по
Богу у правди и преподобију истине (Кол.3:9). И Дух светости ће дисати у свим
његовим способностима и делима.
Благодат претвара у бесцену
ризницу све што дотакне у човеку, који јој је предан. У његовом уму сија дух
духовне премудрости. Његову вољу, којој је страна поробљеност страстима,
покреће дух слободе. У дубини његовог срца почива дух мира, који је изнад
сваког ума (Флп. 4:7).
И зашто много говорити о томе?!
Ни са чим се не може упоредити
срећа бити сасуд, обиталиште и оруђе Духа Божијег! То је право небеско
блаженство на земљи! То је тајна, у којој се сакрива све што тражи људски дух и
због чега сва твар уздише и болује са нама. (Рим.8:22).
Али Господе! Ко је поверовао ономе
што је чуо од нас, и коме се открила мишица Господња (Ис.53:1). Свет не
прихвата ову тајну. Божански дар Духа се њему чини као ретка појава. Има и међу
хришћанима људи, којима су дарови Духа Светог толико страни да, ако и не смеју
потпуно да их одбаце, у крајњем случају, сматрају да се они односе на друге
људе и древна времена. Они сами, ни не помишљајући на духовни препород,
задовољавају се или празном надом на заслуге нашег Заступника Исуса, или чак,
сопственим поштењем.
Тужан је то знак! Ако људи не
примећују дејство Светог Духа, они или немају очи и не виде, или се ради о
питању: „Али Син Човечији, кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк.18:8) –
приближује се разрешење и сам свет се налази близу последњег издисаја. Васељена
зна шта се десило са њом кад је Бог рекао: „Неће вечно Дух мој бити
пренебрегнут од ових људи, зато што су плот“ (Пост.6:3.)
Тада је не само безакони људски
род, већ и твар, која се и невољно повинула сујети, био избрисан осветничким
таласима воденог потопа. Још једна томе подобна претња – и наступиће огњени
потоп последњег суда.
Али докле год Бог чува наше биће,
хришћани, и добробит Своје Цркве, дотле ми не можемо да сумњамо да Дух Божији
пребива у Њој. Исто као што се при стварању света Он носио над водом
(Пост.1:2), носи се Он и сада, кад наставља да пресаздаје човека над безданом
нашег растројеног бића, и животворним осењењем га оплођује за благодатни
препород.
Предајмо, дакле, себе Његовом
свесилном дејству, приведимо к Њему наше мисли и жеље, које су усмерене ка
свету и плоти, завапимо из дубине нашег отпадништва, да Он сиђе на нас и Својом
благодаћу и заступништвом Искупитеља нашег, Којег смо добили, да нас очисти,
просвети, обнови, освети и спасе, Благи, душе наше! Амин.
Произнесено 10/23. јуна 1929 г. у Варни.
