Митрополит Филарет Вознесенски: Тројица - рођење Цркве Христове

Убрзо након Вазнесења Господњег и дана сошествија (силаска) Светог Духа на апостоле, почела је своје постојање црква првих хришћана. Из црквене историје и књиге Дела апостолских, ми знамо да је Црква, која се налази усред света, о којем апостол говори да „у злу лежи“, била одвојена од њега и није се сједињавала с њим. У књизи Дела апостолских, на пример, речено је, када је поменуто како се рађала Црква, да нико од оних са стране тј. од нехришћана, није смео да им се придружи, већ само они који су, благосиљајући у њима Бога, видели хришћански живот, видели како живи и слави Бога та прва црква. И наравно, хришћани су се разликовали од света, који их је окруживао, тиме што су они непосредно доживљавали и испуњавали све свете Христове заповести, црквене законе и установљена црквена правила; испуњавали су их усрдно и строго, тачно и радосно...

Тако је било некада код нас „на Руси-Матушки“ (у Мајчици Русији, прим.прев). Када је живот целог руског народа био, у суштини, ако не као монашки, у сваком случају – живот је био побожан јер је сваки руски човек у та далека, али у извесном смислу благословена времена, стално, увек и свуда себе сматрао сином или кћери Православне Цркве и живео, и не налазећи се унутар црквене ограде (у клиру, прим.прев.), такође свето, усрдно и строго испуњавајући света црквена правила, поредак и послушања. А нарочито – поштујући црквене постове. Руски човек тада није ни помишљао да може да не држи пост. Сви странци, који су долазили у Русију и православни из других помесних цркава, били су запањени тиме како је строго постио руски народ, како је руски човек строго испуњавао црквени устав (типик).

Али, време је, наравно, пролазило и авај! – промена није ишла у добром смеру. Још је преподобни Серафим Саровски наглашавао да се гнев Божији приближава Русији зато што су руски православни људи изгубили дужно усрђе према послушању Цркви и већ не испуњавају тако усрдно и правилно њене уставе, а нарочито – зато што су престали да држе пост. И Русија се све више и више удаљавала од тог тачног послушања Цркви. У народним црквама се то сачувало у значајном степену, али у „врховима“, у такозваној аристократији, су се све више и више удаљавали од тога. Али онај ко је горео духом хришћанског расположења, тај је увек држао постове.

Овде нам, невољно, пада на ум јако велика и светла фигура једног великог руског човека, мислиоца и писца, човека велике културе, Алексеја Степановича Хомјакова. Он је био човек многострано обдарен, великих дарова и нарочито дубоког, широког, самосталног, светлог и стваралачког ума. Он је, чини се, знао све ризнице руске културе, и не само руске. Он је истовремено био и величанствени зналац светоотачког богословља. Он га није само знао, као носилац тог знања, већ је био и напојен његовим задивљујућим, светим, спасоносним духом – светоотачком светињом.

И он, будући веран син Цркве, мудар, који зна богословље, победоносно је штитио православље од свих инославних исповедања. Захваљујући свом високом културном нивоу, стајао је упоредо са свим врховима аристократског друштва и тамо био „свој на своме“, али се јасно разликовао од њих тиме што је строго, тачно држао црквене постове. Када су се други томе чудили, он је, са своје стране, задивљено говорио: „А како може бити другачије, како православни хришћанин може да не слуша Православну Цркву?“ Али око њега је, понављам, већ било велико расуло по том питању.

Рекло би се да, када заиста свуда око себе видимо почетке апостасије тј. одступања од учења Цркве, од Христове Истине, од Христовог Јеванђеља, би то требало да изазове спасоносну реакцију у нама самима. Видевши како се свуда потире црквеност, ми би требало да наглашено чувамо ту установу поста, онако како су га први хришћани чували усред развраћеног паганског света. Али авај! Ми немамо ни мужества, ни истрајности. Човек по том питању живи онако како га струја носи, а та струја води у пропаст.

А како су постојани били хришћани првих векова! Сутра ће Црква молитвено прослављати Светог мученика Варлаама. Његов мученички подвиг је био необичан – од њега нису тражили отворено и срамно одрицање од Христа Спаситеља, већ су тражили, у ублаженом виду, неверност Христу. Тражили су да он баци шаку тамјана на жар, на жар који је горео као паганска жртва пред идолом тј. да баци на тај жар, приневши жртву тамјана, жртву благоухања паганском идолу. Варлам је то одлучно одбио.

Никакви наговори ни застрашивања нису могли да га натерају да то уради. Разјарени мучитељи су га гурнули ка том жару, ка огњу, насилно му ставили тамјан у руку и насилно је ставили изнад ватре, тако да му је огањ страшно изгорео руку. Али мужаствено издржавши страшно огњено мучење, мученик је стајао са јако савијеном руком и није испуњавао оно што су од њега тражили. Он је тако стајао, са руком која је горела, док му на крају, прсти нису изгорели и отпали. А он је само стајао и стајао. И није учинио оно што су тражили од њега. Ето какви су они били стоици тада, а како смо малодушни, како слаби, како неверни ми у наше време!

Примери оваквог стајања за истину, овакве верности Христу Спаситељу и Његовом учењу требало би да одушеве сваког хришћанина. Али авај! О таквим подвизима мало ко и зна, мало ко је и читао и слушао. Запамтимо, братије, какви су били древни хришћани и нека њихов свети пример истрајности и силне верности учини да се и у нашим срцима распламса та верност у славу Господа Бога! Још се Јован Кронштатски жалио на то да људи уопште не ревнују у посту. Тако да, понављам, можда ће нас та ужасна слика, о којој читамо у беседама, можда ће нас она побудити да се пробудимо и постанемо у свему верни Христу и верни Његовој светој Цркви. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 2.део, ман. Рукумија, 2018. 

Митрополит Филарет Вознесенски: Света Тројица

Некада давно је велики светитељ и учитељ Цркве, Свети Григорије Богослов, изговарајући своју надахнуту беседу на празник Свете Тројице, започео речима: „Пятидесятницу празднуем, и Духа пришествие, и предложение обещания, и надежды исполнение“ (Педесетницу празнујемо и Духа долазак, и објаву обећања и наде испуњење.). И даље, у тој надахнутој беседи, он говори: „Дух Святый бе присно, есть и будет, не бе начинаяй, не бе престаяй, Самоблагий, Источник благостыни, Свет и Света податель“ (Дух Свети је увек био, јесте и биће, без почетка, без краја, Неизрециво милостиви, Источник добара, Светлост и Давалац Светлости). Те његове прекрасне, дубоке и поетски лепе речи, света Црква узела је за садржај светлих, радосних, празничних стихира, које смо јуче овде слушали на свеноћном бденију. Те свештене речи припадају Светом Григорију Богослову. И тако, Педесетницу празнујемо и долазак Духа...

Некада Је Господ Исус Христос на Тајној Вечери рекао својим ученицима да ће отићи од њих и, видевши њихову тугу, рекао им Је: „Боље је за вас да одем, јер ако не бих пошао сад на Своја страдања, Утешитељ вам не би дошао. А ако одем“, рекао Је Господ, „послаћу вам Га“.

За наше спасење било је потребно не само да са нас буде скинута греховна кривица због наших грехова, већ истовремено да и сви ми будемо исцељени од тог проклетства, које нам се већ хиљадама година преноси с колена на колено.

Замислите једног дечака којем су родитељи дали ново, свечано одело, и рекли му да га чува. А он је почео лакомислено да се блесави, био је непажљив, запрљао га је и поцепао. Видевши то, постидео се, дотрчао до родитеља и почео да их моли за опроштај. Добри родитељи су му опростили кривицу. Али то није довољно. Одело треба поправити и опрати.

Тако је и у делу нашег спасења. Од греховне кривице, од тежине греха, нас је ослободио Господ наш Исус Христос. Каквом ценом, ми знамо. Када гледате изображење Његових пречистих страдања, и видите како Је он пао под Крстом, сетите се: тај Крст га је притиснуо својом тежином зато што су на Крсту били сви ужасни греси и безакоња наша: и моја и твоја и целог човечанства. И управо та страшна тежина грехова као да је оборила и притисла нашег Спаситеља – већ измученог, истрзаног, окрвављеног – притисла Га ка земљи.

Он више није могао да носи Свој крст. Али, сачувана је прича да, када је праведни Симон Киринејски притрчао да би подигао крст и помогао Спаситељу да га носи, он није могао ни да помери с места ту ужасну тежину, и тада му Је Сам Господ Својом свемогућом силом помогао да подигне тај крст. Ужасна је била његова тежина, јер су на њему били сви наши греси, које Је Господ приковао за тај крст и ослободио и нас од њих. Тако смо Његовим крсним подвигом ми ослобођени од тешког греховног бремена.

Али, и то је мало. Грех је човека унаказио, изопачио и упрљао. Ради тога да би човека омио, очистио, просветлио и осветио, дошао Је Дух Свети „у виду огњених језика“ на Његове свете ученике и апостоле, и тада – "во всю землю изыде вещание их и в концы вселенныя глаголы их" (по целој земљи изиђе њихова проповед и до краја васељене њихове речи). И ето, тај преславни догађај – силазак Животворног, Преблагог Утешитеља Духа људима – ми и празнујемо данас.

У једном од псалама постоји прекрасан израз, тај псалам се увек чита на крају Шестопсалмија: „Душа моя, яко земля безводная Тебе“ (Душа је моја као безводна земља без Тебе.). Замислите земљу у којој је засађено добро, плодно семе. Али, она се осушила без влаге и испуцала и, ма какво добро семе да посадимо у њу, оно неће никнути докле год је та страшна суша, докле год је земља исушена, без влаге. И тако „душа моя, яко земля безводная к Тебе“, исповеда се човек устима псалмопевца Давида свеблагоме Богу.

У души човека постоје добра начела – остаци познања истине, зато што Је Господ-Творац при стварању штедро обдарио човека сваким добром, и остаци тог добра су и сада у души. У њој је семе добра, али оно је бесплодно зато што је „душа наша яко земля безводная“. У њој постоји жеђ за побожношћу, али нема благодатне росе – она је исушена и добро семе остаје бесплодно.

Зато се ми данас и молимо коленопреклоно, молимо се чудесним молитвама, које је саставио Свети Василије Велики, молитвама за то да нас Господ овог светлог, празничног дана освети, духовно укрепи и очисти. Без благодати Његовог Духа, без Његове Силе, ми ћемо остати безводна, исушена и бесплодна земља.

Запамти, душо хришћанска, колико си пута обећала своме Богу да ћеш се поправити? То као да су биле искрене, добре намере да се поправиш, да обновиш живот, али где је све то? Све једни те исти греси, исте страсти, иста нечистоћа!

Баш зато ми и треба да се молимо Господу, нарочито овог светлог дана Педесетнице, да нас Господ очисти и укрепи благодаћу Духа Свог Светог. Кад она освети наше душе, оне могу, као земља у почетку безводна и бесплодна, али под утицајем орошавајуће влаге која доноси плодове, по благодати Божијој, оне могу принети плодове новог живота. Али понављам, само онда када их благодат Светога Духа оживотвори, као оживљујућа влага исушену земљу.

У време читања ових молитава, молићемо се Господу од све душе, да нас Господ помилује и пошаље нам исправљење и обновљење живота и чврсту решеност да станемо на добри хришћански пут. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018.   

Архиепископ Теофан Полтавски: Слово на Педесетницу

...Има тренутака, у којима се човек, који је предан свету и плоти, буди из очараности, у којем су га они држали. Он јасно види да је његов протекли живот низ заблуда, слабости, преступа, издаје Божије, да су његова дела заиста семе будућих страдања, и да његове врлине саме неће издржати пред погледом Вечног Судије. Видевши све то, он сам осуђује себе, трепти свим својим бићем и, будући очајан у самом себи, кроз то очајање иде ка уздању у Бога. То расположење ка покајању није ништа друго до „бурно дисање“, које наговештава силазак Светог Духа (Д.А. 2:2)? Шта је то, ако не тај страх Господњи, који ми примамо у утробу, како каже пророк, тај Дух спасења Божијег (Ис.26:18)? Блажен је онај, ко са покорношћу даје да га повуче ово стремљење Духа Божијег!...

Пятидесятницу празднуем, и Духа пришествие

и предложение обещания, и надежди исполнение,

и таинство елико, яко велико же и честно.

Стихира

(Педесетницу празнујемо, и долазак Духа, и предлог обећања, и наде испуњење, и тајну велику, велику и часну.) Стихира

 

На силазак Светог Духа ми треба да гледамо не само као на чудо, које је прославило апостолску Цркву, већ и као на догађај, који је суштински повезан са делом нашег спасења. И данашњи празник није само просто подсећање на прошлост, већ и наставак апостолске припреме на примање Духа, који непрестано дише тамо где хоће. Ми молитвено прозивамо Утешитеља, Духа Истине, да дође и усели се у нас, као што је некада сишао и спустио се на свете апостоле.

Али, да би наша молитва била услишена, треба да знамо шта треба да тражимо. Овде се нећемо осмелити да говоримо о Духу Светом, као о трећем лицу Свете Тројице, који исходи од Оца и почива у Сину. Само Дух Божији Сам, који испитује дубине Божије (1Кор.2:10), зна тајне Свога бића и открива Своје тајне онима, који су достојни тога. Дух, који се шаље Сином од Оца (Јн.15:26) у спасоносним даровима и дејствима на душу човека – то је једини предмет, који је доступан нама за разумевање, који једва да имамо зачетак Духа (Рим.8:23).

Деловање Светог Духа на душу човека је тајанствено и несхватљиво, али је оно делатно и осетљиво за оне, који пазе на себе. Оно је слично ветру, који је приметан по кретању, које производи, а не по ономе што га чини. „Дух дише где хоће и глас његов чујеш а не знаш одакле долази и куди иде: тако бива са сваким, рођеним од Духа“ (Јн.3:8).

Какве су то приметне промене, које могу да означе пут Духа Божијег у људској души?

Има тренутака, у којима се човек, који је предан свету и плоти, буди из очараности, у којем су га они држали. Он јасно види да је његов протекли живот низ заблуда, слабости, преступа, издаје Божије, да су његова дела заиста семе будућих страдања, и да његове врлине саме неће издржати пред погледом Вечног Судије. Видевши све то, он сам осуђује себе, трепти свим својим бићем и, будући очајан у самом себи, кроз то очајање иде ка уздању у Бога.

То расположење ка покајању није ништа друго до „бурно дисање“, које наговештава силазак Светог Духа (Д.А. 2:2)? Шта је то, ако не тај страх Господњи, који ми примамо у утробу, како каже пророк, тај Дух спасења Божијег (Ис.26:18)? Блажен је онај, ко са покорношћу даје да га повуче ово стремљење Духа Божијег!

Оно ће га повести уским путем (Мт.7:14) самоодрицања, натераће га да сам ишчупа оно што је посејао раније, и да разруши оно што је саздао, научиће га да страда и да се радује у страдањима (Кол.1:24), да разапне плот са својим страстима и похотама (Гал.5:24), да би савршено предао свој дух у руке Божије.

И мало-по мало, то бурно дисање ће се претворити у кротке, неисказане уздахе, којима Сам Дух сведочи о нама (Рим.8:26), у тај живи глас, којим Он вапи у срцима нашим: „Ава оче!“ (Гал.4:6), и тада ће човек испунити Христову заповест о непрестаној молитви (см.: Лк.18:1), што би само нашим сопственим силама било немогуће и због наше склоности ка расејаности, и због незнања предмета и начина истинске молитве.

Са вежбањем у непрестаној молитви, нераздвојно је сједињена и духовна самоћа, у којој хришћанин, ушавши у клет своју и затворивши врата (Мт.6:6), пребива у очекивању Очевог обећања (Д.А. 1:4). Он се не предаје забавама, у којима се мирољубци (они који воле свет, прим.прев.), који су свезани сујетним обичајима, ретко враћају сами себи, већ он заробљава свој разум у послушање Христу (2 Кор.10:5) и све своје жеље или устремљује ка горе, где је његов живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3:3), или се успокојава унутар себе, где благодат треба, на крају, да отвори Царство Божије (Лк.17:21).

Ако човек тврдо реши да се увек држи у том стању унутрашње молитве, самосабраности и самоотуђености, ускоро ће пустиња његове жедне душе процветати као нарцис (Ис.35:1). И кроз трулежни покров старог човека, постепено ће у њему просијавати нови човек, саздани по Богу у правди и преподобију истине (Кол.3:9). И Дух светости ће дисати у свим његовим способностима и делима.

Благодат претвара у бесцену ризницу све што дотакне у човеку, који јој је предан. У његовом уму сија дух духовне премудрости. Његову вољу, којој је страна поробљеност страстима, покреће дух слободе. У дубини његовог срца почива дух мира, који је изнад сваког ума (Флп. 4:7).

И зашто много говорити о томе?!

Ни са чим се не може упоредити срећа бити сасуд, обиталиште и оруђе Духа Божијег! То је право небеско блаженство на земљи! То је тајна, у којој се сакрива све што тражи људски дух и због чега сва твар уздише и болује са нама. (Рим.8:22).

Али Господе! Ко је поверовао ономе што је чуо од нас, и коме се открила мишица Господња (Ис.53:1). Свет не прихвата ову тајну. Божански дар Духа се њему чини као ретка појава. Има и међу хришћанима људи, којима су дарови Духа Светог толико страни да, ако и не смеју потпуно да их одбаце, у крајњем случају, сматрају да се они односе на друге људе и древна времена. Они сами, ни не помишљајући на духовни препород, задовољавају се или празном надом на заслуге нашег Заступника Исуса, или чак, сопственим поштењем.

Тужан је то знак! Ако људи не примећују дејство Светог Духа, они или немају очи и не виде, или се ради о питању: „Али Син Човечији, кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк.18:8) – приближује се разрешење и сам свет се налази близу последњег издисаја. Васељена зна шта се десило са њом кад је Бог рекао: „Неће вечно Дух мој бити пренебрегнут од ових људи, зато што су плот“ (Пост.6:3.)

Тада је не само безакони људски род, већ и твар, која се и невољно повинула сујети, био избрисан осветничким таласима воденог потопа. Још једна томе подобна претња – и наступиће огњени потоп последњег суда.

Али докле год Бог чува наше биће, хришћани, и добробит Своје Цркве, дотле ми не можемо да сумњамо да Дух Божији пребива у Њој. Исто као што се при стварању света Он носио над водом (Пост.1:2), носи се Он и сада, кад наставља да пресаздаје човека над безданом нашег растројеног бића, и животворним осењењем га оплођује за благодатни препород.

Предајмо, дакле, себе Његовом свесилном дејству, приведимо к Њему наше мисли и жеље, које су усмерене ка свету и плоти, завапимо из дубине нашег отпадништва, да Он сиђе на нас и Својом благодаћу и заступништвом Искупитеља нашег, Којег смо добили, да нас очисти, просвети, обнови, освети и спасе, Благи, душе наше! Амин.

Произнесено 10/23. јуна 1929 г. у Варни.

Свети Григорије Палама: О јављању и дељењу Божанског Духа на дан Педесетнице и о покајању

 ...Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима...

1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима.Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење.

2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно.

3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео са десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8).

4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снагу и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22).

5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).

6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе.

7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 

8. Израз ,,седе; не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.

9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26).

10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима.

11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.

12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7).

13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).

14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).

15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).

16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца.

17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.