Како су поновно дивљачки премалтерисане фреске Милана Бутозана у Панчеву
ШТА НИСУ
УНИШТИЛИ ВАРВАРИ УНИШТИЛИ СУ ПОПОВИ
Како се у
Панчеву реализовала потпуна супротност изреци римског песника Хорација? Каква
је међусобна сличност филма „Време чуда" и дешавања у капели Светог Ђорђа у
Панчеву? Када су настале фреске у њој и ко их је 1941. године прекречио? Шта се
са њима касније дешавало и како су спречавани испитивачки радови на њима и због
чега су тек 2009. откривене добро сачуване фреске? Коме су оне након откривања
стално сметале и како је уочи Ускрса 2022. решен тај проблем? Чија је капела
заправо власништво и ко ју је узурпирао и још наплаћује харач при сахранама? Ко
је извео девастацију фресака и како су се организатори читавог подухвата међусобно
уплели као пиле у кучине?
Станислав
Живков
Стара
латинска изрека Bis repetita placent, која се приписује римском песнику Хорацију,
а која у преводу гласи „Лепе ствари се понављају" као да се још од 1931.
године у сасвим супротном смислу дешава у Панчеву, за које његови грађани са
потпуним правом кажу „Ни мањег града ни већег срања"!
У том смислу
ни најмање не чуди најновији скандал у режији локалних припадника највеће
злочиначке и криминалне организације у Србији, односно попова СПЦ који су пред
сам Ускрс 2022. вандалски премалтерисали и прекречили откривене површине
фресака Милана Бутозана у капели Светог Ђорђа на старом православном гробљу. Све у
свему изгледа да се у тој капели на старом православном гробљу још од 1941.
године дешава радња југословенског играног филма „Време чуда" који је
снимљен 1989. године према сценарију Борислава Пекића и Горана Паскаљевића, а
који је написан по мотивима Пекићевог истоименог романа из 1965. Укратко, радња
се дешава у селу Витанија у коме нова револуционарна власт започиње борбу
против народног обичаја те покреће процес „истјеривања" бога и то тако што
крече фреске у цркви а оне се након сваког покушаја кречења увек враћају
очишћене!
А управо
тако нешто се дешава и како сада стоје ствари тек ће се дешавати у Капели Св
Ђорђа на православном гробљу у Панчеву која је у власништву града Панчева као
поклон знаменитог Панчевца Лазара Драгичевића чији је то истовремено и
породични маузолеј. Ова капела је 1931. године украшена монументалним фрескама,
које је израдио академски сликар Милан Бутозан (1905 -1943) . Бутозан је био
сликар, вајар, графичар, књижевник, ликовни критичар и педагог, родио се у
Панчеву 1905. године, а умро у Загребу 1943. године, под још увек званично
неразјашњеним околностима, приликом саслушања у полицији.
Ни дан данас
се не зна где је сахрањен. Озбиљно уметничко школовање започиње на Краљевској
уметничкој академији у Загребу, у класи тада чувеног професора Јозе Кљаковића,
специјализујући се за израду фресака а завршава га у Београду, на Уметничкој
школи, 1931. године.
Уметнички
опус Бутозана обухвата 2000 радова, бројне портрете, седам циклуса фресака, око
1000 графика и најмање 15 скулптура, излаганих на бројним самосталним и групним
изложбама у Панчеву, Београду, Загребу и иностранству. Његова лична
заоставштина, дневник и документација на око 6000 страна чувају у Архиву за ликовне
уметности ХАЗУ у Загребу.
У истим тим
белешкама са срџбом се освртао на оне који су о његовом најзначајнијем и,
испоставило се, најконтроверзнијем делу - 130 квадратних метара фресака у
капели Светог Ђорђа у Панчеву, сврстаних у 28 композиција, говорили као о
неканонском, кубистичком стваралаштву, недостојном тог града и Српске
православне цркве.
Фреске о
којима говоримо Бутозан је завршио 1931. године, радио је по уговору са
Православном црквеном општином Панчево и о свом раду консултовао се са
представницима цркве. Како је упозорен да неки детаљи на појединим фрескама
нису били у складу са православним верским обредом, он је детаље исправио и те
исправке се јасно виде после откривања сонди на зидовима капеле. Оно што су
поједини савременици, критичари и представници цркве тумачили као недостојно и неканонски,
заправо је незнање.
Поред тога,
фреске су рађене у специфичној помпеанској техници, са храпавим површинама и
угребаним цртежом. Овакве фреске разликују се од класичних византијских и као
такве веома су драгоцене, јер су ретке. Фреске, за које Бутозану никада није до
краја исплаћен хонорар, током деценија претрпеле су бројна оштећења. Прекречене
су два пута током и после Другог светског рата, приликом чега су нека лица на
фрескама и изгребана, што је откривено још 1959. године, када су и обављени
први испитивачки радови на зидовима капеле.То, међутим, није био крај, у
најмању руку, страшних и неодговорних девастација унутар здања капеле, пошто је
приликом радова на изолацији влаге 2000. године обијен комплетан ентеријер до
висине од два метра. Срећом, већи део фресака није тада претрпео додатну штету,
јер се главне композиције налазе у горњој зони зида.
Иако се
годинама нагађало о томе ко је и зашто на овај начин, систематски уништавао
Бутозанову уметничку заоставштину (Бутозанов ученик Стојан Трумић писао је о
томе у новинама и стручној периодици) а по сваку цену се крила чињеница да је
фреске први пут прекречио панчевачки поп Светозар Зорић па се кривица
пребацивала на немачке војнике који наводно нису хтели да толеришу изопачену
уметност неподобним, или на немачке окупационе власти које су његов рад
сматрале „изопаченим". Први пут су фреске прекречене 1941. а пошто је
површина тзв помпејанске фреске, за разлику од традиционалне фресцо техника,
неравна и још са јасно угребаним цртежом композиција, фреске су и након свог
„улепшавања" 1941. године и даље провиривале испод боје а такво стање је
постојало до средине седамдесетих година када су најпре по први пут
замалтерисане и поравнате да би касније још два пута биле преглетоване и
пребојене.
Још 2003.
године, као део научно истраживачког пројекта „Милан Бутозан" били су
предвиђени исптиивачки радови на фрескама који су очито многима засметали.
Средства за извођење тог сегмента пројекта обезбедио је покрајински
Секретаријат за културу. Међутим, извођење радова, као и реализација појединих
сегмената пројекта и штампа припремљене монографије су спречени (монографија је
на крају објављена у електронском облику тек 2008. године), а средства додељена
од стране Покрајинског секретаријата за културу волшебно су потрошена на
куповину раздрнданог комбија!
Штавише у
лето 2004. године, схватајући значај ових фресака, тадашња директорка ЈКП-а
„Зеленило" Мина Бачевац желела је да организује испитивачке радове, што је
спречио поп Милован Глоговац под изговором да „нема шта ту да се ради када је
све одавно остругано". Циркус се наставио у пролеће и касну јесен 2006.
године када је тадашњи градоначелник Срђан Миковић затражио да се напише понуда
за извођење испитивачких радова у капели и био је спреман да издвоји средства
за њихову реализацију, а ЈКП „Зеленило" је поновно обећало сву потребну
техничку подршку, обезбеђивање скеле и организацију градилишта. Оба пута Никола
Влајић, тадашњи штеточински директор Завода за заштиту споменика културе,
спречио је реализацију посла јер то наводно није било у плану рада Завода.
Истовремено, Никола Влајић је одобрио поновно кречење ентеријера капеле у жуто.
У пролеће
2007. године Влајић одобрава израду новог фреско-живописа у ентеријеру капеле,
за шта је старешина капеле, отац Жељко, ангажовао тоталног дилетанта извесног
Александра Алимпића који је иначе првенствено биртијски музикант који је већ
осликао неукусне слике на фасади капеле. Према изјавама колега из Завода,
Влајић је јавно говорио да „ако се ишта буде пронашло на зидовима, то ће се
скинути и ставити у гипсане рамове", чиме је показао колико се
„разуме" у проблематику презентације споменичког наслеђа као Марица у
криви к. Читав случај пријављен је инспекцији покрајинског Секретаријата за културу,
по чијем налогу је покренута процедура за стављање комплекса гробља с капелом
под заштиту. За споменичку валоризацију капеле били су неопходни испитивачки
радови у ентеријеру.
Завод је у
пролеће 2009. године ангажовао сликара-конзерватора Слађану Динић-Ђорђевић да
обави тај део посла, а било је предвиђено да радови трају 45 радних дана.
Читаво време Влајић је максимално отежавао њихово извођење прво условљавањем да
сарадник сликару конзерватору буде заводски шофер Дамир Прашникар иначе
историчар уметности. Штавише, од суме предвиђене за извођење радова (100.000
динара) Влајић је ненаменски потрошио 30.000 динара како би исплатио хонорар
Прашникару који је након укупно пола сата рада мртав хладан напустио објекат и
отишао на неплаћено одсуство, на које као радник на одређено време уопште није
имао право а решење је написао Влајићев сарадник Небојша Борковић. На овај
начин колегиници Динић-Ђорђевић извођење радова веома је отежано пре свега због
чињенице да су се свакодневно вршиле сахране, тако да се могло радити само по
подне и увече, као и суботом и недељом, а сликар конзерватор Слађана
Динић-Ђорђевић је посао изводила захваљујући помоћи колега ентузијаста који су
свакодневно долазили и помагали како би се радови могли нормално одвијати, па
се чак дешавало да екипа остане закључана у капели. Сви сарадници радили су без
хонорара, док је Прашникару противзаконито исплаћен хонорар са којим је у бањи
са својом женом решавао проблеме сопствене неплодности! Истраживање је
прекинуто напрасно јер је Влајић додатно минирао радове тако што је скелу
уместо првобитно договорених 45 радних дана, обезбедио за период од свега 40
календарских дана!
Након
извођења испитивачких радова, установљено је постојање добро очуваних
фреско-композиција, због чијег квалитета се капела св. Ђорђа слободно може
назвати панчевачком Сикстинском капелом, а по својим ликовним квалитетима
Бутозанов фреско-живопис далеко је вреднији од живописа у другим панчевачким
црквама, а уједно представља и највреднији историјски слој у самој капели.
Током истраживања је откривено више последица вандализма и примитивизма.
Наиме, након
што су 1941. године први пут прекречене, фреске су, захваљујући својој текстури
и цртежу, и даље биле делимично видљиве, па су зато почетком шездесетих година
биле преглетоване слојем цементног малтера како би биле „улепшане" и
сасвим скривене од погледа. Пре тог глетовања неко је поједина лица на зидним
сликама и изгребао, али захваљујући сачуваним фотографијама, предлошцима и
урезаном цртежу, испоставило се да је могуће рестаурирати фреске.
Међутим,
уместо да Завод направи план за комплетно чишћење и рестаурацију свих
фреско-композиција, Влајић је изјавио да „не зна да ли ће радови бити
настављени јер то зависи од става цркве", чиме је директно кршио Закон о
културним добрима јер је за заштиту споменичког наслеђа надлежна једино Служба
заштите, а не било ко други, па била то и нека конфесија, а у крајној линији,
пре свега због тога што је Србија секуларна, а не теократска држава, а најлепше
у свему је чињеница да капела Св Ђорђа уопште није у власништву СПЦ.
Наиме,
капелу је као своју породичну задужбину саградио и поклонио граду знаменити
панчевац Лазар Драгичевић и стога је она, као и читаво старо православно гробље
у државном власништву. Увидом у електронску базу података Катастра Србије
установљено је следеће стање: Капела и читаво гробље налазе се на катастарској
парцели 2799/1 К.О Панчево која је по карактеру градско грађевинско земљиште у
јавној својини са уделом 1/1 у корист Града Панчева. На истој парцели под делом
1 налази се објекат површине 95 кавдратних метара на адреси Ружина 6Б који се
води као зграда комуналних делатности - капела а као ималац објекта води се
град Панчево те да је објекат у јавној својини.
Стога се
поставља питање са којим правом су локални попови себи дали за право да се
уопште петљају у уређење споменика културе и то још у јавном власништву где чак
немају ни право коришћења??? Очито је да попузгарама ни најмање није засметала
чињеница да је након извршених испитивачких радова одлуком Владе Србије још пре
12 година а на основу члана 47. став 1. Закона о културним добрима („Службени
гласник РС", број 71/94) и члана 43. став 1. Закона о Влади („Службени
гласник РС", бр. 55/05, 71/05 - исправка, 101/07 и 65/08), донета следећа
одлука Владе Србије која је дана 22.4.2010. донела одлуку о утврђивању капеле
Светог Георгија на православном гробљу у Панчеву за споменик културе у којој
пише следеће:
Капела
Светог Георгија на православном гробљу у Панчеву са покретним стварима у њој
које су од посебног културног и историјског значаја утврђује се за споменик
културе. 2. Капела Светог Георгија на православном гробљу у Панчеву са
покретним стварима у њој које су од посебног културног и историјског значаја (у
даљем тексту: споменик културе) налази се на територији града Панчева, у
Панчеву, у Ружиној улици број 7, на православном гробљу, на катастарској
парцели број 2799, КО Панчево, у државној својини. Споменик културе је
задужбина Лазара и Марије Драгичевић, изграђена 1868. године.
Данашњи
изглед добила је 1874. године, када је изграђен торањ. Споменик културе је
једнобродна грађевина са полукружном апсидом и звоником. Простор је издељен на
три травеја који су на фасади назначени дорским пиластрима са базом. Прозори на
апсиди и бочним зидовима лучно су засведени. Између кровног венца и гејзона на
бочним фасадама налази се фриз слепих прозора. Западна фасада капеле вертикално
је рашчлањена дорским пиластрима са декоративном плитком рустиком. На бочним
странама прочеља, у плитким, лучно засведеним нишама насликани су ликови Светог арханђела Гаврила и Светог арханђела Михајла.
Изнад
западне фасаде диже се једноспратни звоник са малим кубетом и четири полукружно
засведена прозора. Унутрашњост капеле подељена је на припрату, изнад које се
уздиже хор, наос са ниским иконостасом и олтарски простор. Иконостас је дрвена
преграда са царским и бочним дверима изведеним у дуборезу и позлати. Престоне
иконе за олтарску преграду дело су сликара Константина Пантелића. Унутрашњост
храма, 1931. године, осликао је познати панчевачки сликар Милан Бутозан
(1905-1943).
Овај фреско
ансамбл био је састављен од 28 композиција на 130 м2. Пријем тих сликарских
радова извршила је комисија у којој су били угледни ствараоци Тома Росандић и
Мило Милуновић. Међутим, за време Другог светског рата ове зидне слике,
оцењиване и раније као неприкладне за црквену иконографију, прекречене су и
затим покривене слојем малтера. Недавним конзерваторским истраживањима
откривени су делови појединих Бутозанових композиција.
Изнад
портала постављена је мермерна плоча са натписом о ктитору на
црквенословенском. На спољној страни олтарске апсиде налазе се натписи са
годинама рођења и смрти чланова породице Драгичевић који су, до данас,
сахрањени у крипти капеле. Споменик културе је значајан пример сакралних
грађевина мањих димензија и један је од ретких помена на грађанску породицу
Драгичевић, која је током 19. века имала значајну улогу у привредном и
културном животу Панчева. 3. Заштићена околина споменика културе обухвата
катастарске парцеле бр. 2799 и 2800, КО Панчево, у државној својини. 4.
Утврђују се следеће мере заштите споменика културе: 1) очување изворног изгледа
спољашње архитектуре и ентеријера, хоризонталног и вертикалног габарита, облика
и нагиба крова, свих конструктивних и декоративних елемената, оригиналних
материјала, функционалних карактеристика и оригиналних натписа; 2) праћење
стања и одржавање конструктивно-статичког система, кровног покривача, свих
фасада, ентеријера и инсталација; 3) задржавање сакралне функције; 4) паљење
свећа искључиво на месту које одреди надлежни завод за заштиту споменика
културе; 5) забрана радова који могу угрозити његову статичку безбедност; 6)
санирање темеља од влаге; 7) реконструисање свих инсталација, постављање и
одржавање адекватне унутрашње и спољне расвете; 8) постављање громобранских
уређаја; 9) постављање противпожарног хидранта и уређаја за заштиту од пожара;
10) усклађивање натписа са композицијама фасада.
Такође се
утврђују следеће мере заштите заштићене околине споменика културе: 1)
урбанистичко, комунално и хортикултурно опремање, уређење и одржавање. Стазе
решити поплочавањем опекарским или бетонским елементима; 2) обнова дотрајалих и
оштећених делова уличне ограде према постојећој зиданој огради. Део ограде
према Улици браће Јовановић урадити у свему идентично са осталим зиданим
деловима постојеће ограде; 3) изградња јавног санитарног чвора и постављање
контејнера за смеће; 4) забрана градње објеката који би угрожавали видљивост и
приступачност споменика културе; 5) забрана складиштења материјала и стварање
депонија. 6) Списак покретних добара од посебног културног и историјског
значаја која се налазе у капели Светог Георгија на православном гробљу у
Панчеву чини саставни део ове одлуке и чува се у капели Светог Георгија на
православном гробљу у Панчеву. Одлуку је потписао тадашњи премијер Владе Србије
Ивица Дачић, а одлука је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије"у
број 29 од 2. маја 2010.
На жалост од
тада се није десило апсолутно ништа пошто се и поред израђеног елабората никада
није приступило наставку радова на откривању фресака и њиховој презентацији,
али су се зато дешавале неке друге ствари које никоме не служе на част, па су
тако у више наврата са отворених лукова хора на западној страни проливане
непознате течности преко очишћеног дела фреске Крштење на Јордану о чему је
благовремено обавештаван Завод за заштиту споменика културе Панчево након чега
су стручњаци Завода редовно излазили на лице места и записнички регистровали
девастацију до тада откривених фресака. Иако је одлуком Министарства наложено
да Завод да услове за смештај палионика за свеће на основу које је израђен нови
палионик испред капеле, никада из ентеријера капеле није избачен палионик у
северозападном углу који је попут лоше пројектованог крематоријума годинама
кадио и чађавио комплетан ентеријер капела укључујући ту и откривене површине
фресака.
Практично од
отварања сонди у капели Светог Ђорђа непрестано је вршен притисак на струку заштите
споменика културе како би се спречили сви даљи радови и по сваку цену доказало
да су откривене фреске безвредне и да их треба поново премалтерисати па се тако
више пута дешавало након сахране да неко од попова, првенствено извесни поп
Слађан Тубић пресреће и зауставља службенике Завода за заштиту споменика
културе и испитује их докле ће бити отворене сонде са откривеним фрескама
тврдећи да му сметају из чега се јасно видело да је врло расположен да све
прекречи. На његову велику жалост увек је добијао одговор да од кречења нема
ништа и да се чека новац за наставак радова на презентацији.
Ово се
интензивирало од краја априла 2020. године када је Тубић због непознатих
заслуга постао старешина Успенске цркве у Панчеву стекавши тиме наводно већи
ауторитет. У међувремену је опет по крајње чудним критеријумима у истој
цркквеној општини освануо извесни поп Рајко Вујин који је према подацима
објављеним на сајту имао заиста импресивни педигре пошто је више него очито да
је за непознате заслуге малтене као почетник награђен највећом панчевачком
парохијом.
Догађаји
који су следели само су доказали да се увелико пирпремала ударничка акција за
малтерисање фресака за шта је помно одабран одговарајући тренутак пошто је због
одласка у пензију Завод остао без конзерватора-саветника надлежног за сакралну
баштину у јужном Банату чиме је широко био отворен пут за поповско безакоње и
насиље над споменицима културе што је иначе заштитни знак јужнобанатског
владике Никанора који је за време свог владиковања начинио већу штету на
споменицима јужног Баната него први и други светски рат заједно Елем, немили
догађаји на панчевачком Старом православном гробљу започети су десетак дана
пред Ускрс 2022. када су се попови са радницима напросто забарикадирали у
капели, забранивши свакоме улаз, а све сахране обављане су испред затворених
врата капеле што је изазвало огорчење код породица покојника.
Када је
капела напокон после Ускрса напокон отворена испоставило се да су површине
фресака премалтерисане, те да је цео ентеријер прекречен и префарбан у окер
боју најсличнију боји гушчијег говна док је плафон обојен у дречаво плаву боју.
Бројни љубитељи уметности у Панчеву били су шокирани, а брука је кренула да се
шири градом, а такође је обавештен и овај аутор који је о свему дана 11. маја
2022. године опширним дописом обавестио директорку Завода за заштиту споменика
културе Панчево.
Истог тог
дана потписани је присуствовао немилим сценама испред улаза у капелу где је
непозната особа женског пола спречавала улазак у капелу пошто је тако наводно
наредио поп Слађан а такође се сазнало и то да попови додатно хараче и краду
приликом сахрана и то тако што за сваку сахрану, поред уобичајене црквене
тарифе наплачују још по 1.000 динара за коришћење капеле која уопште није у
црквеном власништву већ у градском па се стога оправдано поставља питање у чији
џеп иде овај новац.
Нешто
касније се испоставило да се у црквеној општини очито нису најбоље снашли па је
тако поп Рајко Вулин мртав хладан слагао како он није замалтерисао фреске већ
је наводно то затекао одраније чиме је сам себи скочио у уста пошто су учесници
последњих сахрана пред затварање капеле посведочили да су фреске још тада биле
видљиве.
Једно је
сигурно - било ко да је „аутор" ових „радова", резултат је
поражавајући по уметност и њене културолошке вредности тим пре пошто је због
квалитета свог сликарства капела Светог Ђорђа својеврсна Панчевачка „сикстинска
капела" и вредност дела на њеним зидовима је непроцењива због чега је,
поред осталог у крајњој линији и проглашена непокретним културним добром! На
крају се поставља питање основно питање да ли је Република Србија секуларна или
верска држава пошто је очито да је црква саму себе ставила изнад закона и како
је кренуло ни најмање неће чудити понашање у најмању руку равно некаквој православној
талибанској џамахирији.
На реду је
сада служба заштите споменика културе да предузме све потребне мере пре свега
како би се спречило свако даље слично понашање те да нађе паре и изврши не само
чишћење једном већ очишћених па премалтерисаних фресака, већ комплетног
ентеријера капеле, те да изврши дефинитивну презентацију свих сачуваних
фресака. А за сваки случај о свему овоме писмено су обавештени редом министарка
културе Маја Гојковић, њен саветник Зоран Вапа, помоћница за културну баштину
Данијела Вланушић, те директори Републичког и Покрајинског завода па ће бити
јако занимљиво видети шта ће се даље дешавати. А што се панчевачких попова
тиче, очито је да су малтеришући фреске изигравали Живку Министарку и
примењивали њено чувено гесло "само да се слегне ово мало бруке" при
чему су се грдно прешли па су добили скандал и то монументалан. Уосталом спрам
свеца и тропар!
Извор: Магазин Таблоид
