„Сачувај што ти је предано“ (1.Тим. 6:20)
Свети Викентије Лерински
„Предање, вели Апостол, сачувај.
Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то
што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није
приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не
тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси
оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање,говори Апостол,
сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености.
Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предаји. Добио
си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми
место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у
природи...
Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење...
Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора
бити,и притом највеће... Само ово напредовање мора бити стварно напредовање, а
не промена вере (vere profectus sit ille fidei, non permutation).
Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена – када се нешто из
једнога претвара (transvertatur) у друго.
Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег
степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих
заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само – у истом роду – то
јест, у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом
предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем
година тела се развијају али остају то што су била.
Цветно доба детињства и зрели старачки узраст веома су међу собом
различни; па ипак, старци постају они исти, који су пређе били деца, тако да, и
ако се раст и изглед једног те истог чвека мења, ипак природа човекова остаје
неизмењена и личност иста...
Колико има делова тела удететеу, толико их је и у одраслога; и ако
се шта додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те
се тако после у стараца не јавља ништа ново што се раније није тајило у деце...
Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хрипшћанске вере.
Нека и она са годинама јача, са временом се шири, са вековима
уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима
подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим,
без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у
својим одредбама... На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље
пшенице – вере... А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме,
то ће бити законито и доследно ако од пшеничног усева ми пожњемо род, род
догматске пшенице.
Нека се првобитне саднице, у току времена развијајући се
постепено и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу
бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке
врсте мора остати иста...
Само оно што је земљоделством Божијим, по вери Отаца засађено у
Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује
и усавршава се.
На тај начин треба догмате небесне философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћивати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не теба мењати, ни сасецати, ни унакажавати. [1]“
„Карактерна је особина Православних да чувају предања и завете
Светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: „Ако
вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“
(Гал. 1:8)... И тако, чим се покаже трулеж такве заблуде... одмах ваља сабрати
мишљерња оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској
заједници: свето, мудро, непрекидно и удостојили се да са вером отпочину у
Христу, или да блажено умру за Христа.
А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи,
једнодушно примају, држе и рпедају отворено и стално, као по каквој претходној
међусобној сагласности учитеља – то треба сматрати потпуно поузданима и несумњивим. [2]“
[1] Commonit.
I, n.23; P. lat. T.50, col. 667-669.
[2] Commonit.
I, 24, 18.
"Догматика I Православне
Цркве"
Авве Јустина Ћелијског
