Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

отац Јустин Ћелијски

+++

Коментар уредништва блога „наша вера православна“: Ваистину дивна беседа оца Јустина Ћелијског, у којој и сам изражава тугу због јадног и бедног духовног стања у ком се налазе Срби. Каже „Срби неће у монахе“. У великој мери, на жалост и јесте у праву. Али код оних који то желе, већ деценијама, па и његово време је постало немогуће живети монашким животом, тамо где истинског монаштва нема, тамо где царује раскол и јерес, што је и у самој Београдској патријаршији, како је управо звао отац Јустин Ћелијски, чињенично стање скоро читав век! И на жалост, не само у Београдској патријаршији, него у целокупном светском псеудоправослављу! Срби који имају жељу за монашким животом, данас ту своју жељу могу да остваре искључиво одлазећи да посвете свој живот Богу у манастирима ЦИПХ Грчке и Кипра, уместо да су то чинили у Србији, али манастири у Србији, не само да су по речима оца Јустина Ћелијског претворени у музеје, него будући да у њима царују раскол и јерес, није могуће спасити душу своју! Даће драги Бог да се Срби пробуде из овог духовног мртвила, да се опет врате на светосавски пут, да одбаце расколнике и јеретике са којима су у молитвеном општењу скоро читав век, чије „светитеље“ величају, несвесни да су их сво време водили у духовну погибао. Даће драги Бог да Срби поврате своје цркве и манастире, које су њихови Свети преци градили, преци који нису правили компромис са вером православном, који нису продавали веру за вечеру, који нису јеретике и расколнике називали „хришћанима“, нити „праведницима и истинитим слугама Божијим“ (како је „светац који хода“ лжепатријарх Павле назвао опрелешћеног и демонизованог јеретика Фрању Асишког!) нити се са таквима заједно молили, што је данас у тзв. светском псеудоправослављу, па и у самој Београдској патријаршији постала пракса, нити су јеретицима и расколницима уступали Свете храмове за вршење њихових сатанских служби. Онда ће доћи све на своје место и по питању монаштва, а до тада драга браћо и сестре, слава Богу, имамо где да посветимо свој живот Богу.

Такође, не требамо чекати да мноштво људи схвати сваку од ових написаних речи и да се одвоји од тих расколника и јеретика из тзв. светског псеудоправославља, него то свако од нас треба да учини као појединац и да се труди да се присаједини Цркви Христовој, а то је од периода пада помесних цркава тзв. светског псеудоправославља у раскол и јерес ЦИПХ Грчке и Кипра.

А та духовна отпадија од вере православне је корен свих наших искушења кроз која смо као народ прошли и кроз која пролазимо до дана данашњег. Да да драги Бог да наш народ и ове речи схвати и прихвати. Што се тиче данашњих „пастира“, било да је реч о онима у помесним црквама тзв. светског псеудоправославља или о разним „ревнитељима изнутра“ и псеудозилотима, којих се у Србији доста намножило, не би били у њиховој кожи кад изађу пред Бога, због свега што учинише са Србима. Желимо свима њима од срца да им драги Бог да снаге и ревности да истински одбаце сваку јерес, свако кривоверје, да се присаједине Цркви Христовој (чију пружену руку не треба да одбацују, нити да јој у некој својој мржњи пришивају разне етикете,него управо у смирењу треба да схвате и прихвате у каквој се заправо тешком, најблаже речено, јадном духовном стању налазе и да ту руку, која жели да их духовно оживи, да им помогне да се подигну из тог блата раскола и јереси у ком се налазе скоро читав век, олако не требају гурати од себе, као што то упорно чине!) и да и сами својим примером, уз Божију помоћ, допринесу да истинско православље у Србији поново засија својим пуним сјајем, истим оним сјајем каквим је сијало пре пада СПЦ у раскол и јерес! Онда ће коначно, уз Божију помоћ, нестати то духовно мртвило, духовна тмина и помрачина која скоро читав век влада Србијом.
Амин, Боже дај!