Некада давно је велики светитељ и учитељ Цркве, Свети Григорије Богослов, изговарајући своју надахнуту беседу на празник Свете Тројице, започео речима: „Пятидесятницу празднуем, и Духа пришествие, и предложение обещания, и надежды исполнение“ (Педесетницу празнујемо и Духа долазак, и објаву обећања и наде испуњење.). И даље, у тој надахнутој беседи, он говори: „Дух Святый бе присно, есть и будет, не бе начинаяй, не бе престаяй, Самоблагий, Источник благостыни, Свет и Света податель“ (Дух Свети је увек био, јесте и биће, без почетка, без краја, Неизрециво милостиви, Источник добара, Светлост и Давалац Светлости). Те његове прекрасне, дубоке и поетски лепе речи, света Црква узела је за садржај светлих, радосних, празничних стихира, које смо јуче овде слушали на свеноћном бденију. Те свештене речи припадају Светом Григорију Богослову. И тако, Педесетницу празнујемо и долазак Духа...
Некада Је
Господ Исус Христос на Тајној Вечери рекао својим ученицима да ће отићи од њих
и, видевши њихову тугу, рекао им Је: „Боље је за вас да одем, јер ако не бих
пошао сад на Своја страдања, Утешитељ вам не би дошао. А ако одем“, рекао Је
Господ, „послаћу вам Га“.
За наше
спасење било је потребно не само да са нас буде скинута греховна кривица због
наших грехова, већ истовремено да и сви ми будемо исцељени од тог проклетства,
које нам се већ хиљадама година преноси с колена на колено.
Замислите
једног дечака којем су родитељи дали ново, свечано одело, и рекли му да га
чува. А он је почео лакомислено да се блесави, био је непажљив, запрљао га је и
поцепао. Видевши то, постидео се, дотрчао до родитеља и почео да их моли за
опроштај. Добри родитељи су му опростили кривицу. Али то није довољно. Одело
треба поправити и опрати.
Тако је и у
делу нашег спасења. Од греховне кривице, од тежине греха, нас је ослободио
Господ наш Исус Христос. Каквом ценом, ми знамо. Када гледате изображење
Његових пречистих страдања, и видите како Је он пао под Крстом, сетите се: тај
Крст га је притиснуо својом тежином зато што су на Крсту били сви ужасни греси
и безакоња наша: и моја и твоја и целог човечанства. И управо та страшна тежина
грехова као да је оборила и притисла нашег Спаситеља – већ измученог,
истрзаног, окрвављеног – притисла Га ка земљи.
Он више није
могао да носи Свој крст. Али, сачувана је прича да, када је праведни Симон
Киринејски притрчао да би подигао крст и помогао Спаситељу да га носи, он није
могао ни да помери с места ту ужасну тежину, и тада му Је Сам Господ Својом
свемогућом силом помогао да подигне тај крст. Ужасна је била његова тежина, јер
су на њему били сви наши греси, које Је Господ приковао за тај крст и ослободио
и нас од њих. Тако смо Његовим крсним подвигом ми ослобођени од тешког
греховног бремена.
Али, и то је
мало. Грех је човека унаказио, изопачио и упрљао. Ради тога да би човека омио,
очистио, просветлио и осветио, дошао Је Дух Свети „у виду огњених језика“ на
Његове свете ученике и апостоле, и тада – "во всю землю изыде вещание их и
в концы вселенныя глаголы их" (по целој земљи изиђе њихова проповед и до
краја васељене њихове речи). И ето, тај преславни догађај – силазак
Животворног, Преблагог Утешитеља Духа људима – ми и празнујемо данас.
У једном од
псалама постоји прекрасан израз, тај псалам се увек чита на крају
Шестопсалмија: „Душа моя, яко земля безводная Тебе“ (Душа је моја као безводна
земља без Тебе.). Замислите земљу у којој је засађено добро, плодно семе. Али,
она се осушила без влаге и испуцала и, ма какво добро семе да посадимо у њу,
оно неће никнути докле год је та страшна суша, докле год је земља исушена, без
влаге. И тако „душа моя, яко земля безводная к Тебе“, исповеда се човек устима
псалмопевца Давида свеблагоме Богу.
У души
човека постоје добра начела – остаци познања истине, зато што Је Господ-Творац
при стварању штедро обдарио човека сваким добром, и остаци тог добра су и сада
у души. У њој је семе добра, али оно је бесплодно зато што је „душа наша яко
земля безводная“. У њој постоји жеђ за побожношћу, али нема благодатне росе –
она је исушена и добро семе остаје бесплодно.
Зато се ми
данас и молимо коленопреклоно, молимо се чудесним молитвама, које је саставио
Свети Василије Велики, молитвама за то да нас Господ овог светлог, празничног
дана освети, духовно укрепи и очисти. Без благодати Његовог Духа, без Његове
Силе, ми ћемо остати безводна, исушена и бесплодна земља.
Запамти,
душо хришћанска, колико си пута обећала своме Богу да ћеш се поправити? То као
да су биле искрене, добре намере да се поправиш, да обновиш живот, али где је
све то? Све једни те исти греси, исте страсти, иста нечистоћа!
Баш зато ми
и треба да се молимо Господу, нарочито овог светлог дана Педесетнице, да нас
Господ очисти и укрепи благодаћу Духа Свог Светог. Кад она освети наше душе,
оне могу, као земља у почетку безводна и бесплодна, али под утицајем
орошавајуће влаге која доноси плодове, по благодати Божијој, оне могу принети
плодове новог живота. Али понављам, само онда када их благодат Светога Духа
оживотвори, као оживљујућа влага исушену земљу.
У време
читања ових молитава, молићемо се Господу од све душе, да нас Господ помилује и
пошаље нам исправљење и обновљење живота и чврсту решеност да станемо на добри
хришћански пут. Амин.
Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2.
део, манастир Рукумија, 2018.
