Преподобни Теодор Студит: О томе да не треба проводити празнике у пијанству, опијању и о сећању на смрт

Браћо оци, празници су већ прошли, Божић и Богојављење које смо се удостојили да отпразнујемо у част Господа Бога нашега у таквом претеривању. И није тужно, већ је веома радосно то што смо ми протерани и живимо, будући прогоњени за Онога Ко се понизио и примио образ слуге. Јер, шта друго значи празновати, ако не приближавати се Богу? А приближавање Богу јаче је путем удаљавања од овоземаљског и посредством бестрашћа, него ка овоме свету. Јер, шта да кажемо о онима који живе „у пустињама и у горама, и у пећинама и у раселинама земаљским“ (Јевр 11, 38)? Не празнују ли они? Да, они у свом ћутању празнују боље од других, узвишеније и богоподобније, него они који проводе празновање у раскоши и пијанству, у пировању и певању, заборављајући да сами себе обмањују, а њих и Божанско писмо оплакује говорећи: „Наслађивасте се на земљи и живесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања“ (Јак 5, 5). Тако сте се уподобили свињама спремним на заклање: „Њихов бог је стомак, а слава у срамоти њиховој“ (Филип 3,19). Зато је наше слављење боље, ако само пазимо на себе и живимо достојно свога звања и исповедања Христа. Замислимо браћо како наши дани пролазе као на коњима, и време као нека кола која круже, једне уводи рођењем, друге изгони кроз смрт, не у једном и истом узрасту и не у једном и истом времену, већ и старце пре младића, и младиће пре стараца, оце пре деце и децу пре очева, заједно сваки узраст, зато што је тако Бог установио, да би, не знајући час смрти ми сви сваког дана били спремни за одлазак. Зато будимо бодри и спремимо се како нас смрт када се изненада појави, не би затекла неприпремљене, и да се узалуд и некорисно не кајемо. Знате ли како сам ја недавно изненада запао у болест, како се замало душа моја није уселила у ад (Пс 93, 17). Али, иако сам ја оздравио, то коначно, не заувек. Ја већ морам старећи, у будућности да вас оставим и преселим ка оцима и браћи мојој. Само се молите како бих ја отишао у добром сазнању и после неупрљаног живота. И тако обузет мучењима ја сам размишљао и говорио себи: ако је та мука таква, каква ли ће тек бити мука будућег суда? Ако ми не подносимо страдања током три, четири дана, како ћемо подносити вечне муке? Зато и вама саветујем да размишљате о овом, да се старате и да живите пажљиво – не по спољашњем човеку, са сваком опрезношћу и смирењем, трудољубиво и трпељиво, већ по унутрашњем, увек чувајући срце и не допуштајући да вам дошаптава и напада вас лукава змија, велики демон и да не начини дом Божји обитавалиште страсти, већ тежите да себе представите чистим пред Богом и овде, пре долазећег века, да живимо блаженим животом. Јер шта је блаженије него чистим срцем живети у миру са Богом? Али, овога неће бити ако томе не претходи труд, молитва, сузе, срдачна скрушеност, борба, горење духа, иако и тада враг не престаје да подстиче и навлачи на нас непрекидну борбу. Он то чини зато што види да ми путујемо ка небу и удостојавамо се неис казане радости. Али „страдања садашњег времена ништа су према слави која ће нам се открити“ (Рим 8, 18). Зато „јачајући сваком снагом по сили вере“ и наде наше, старајмо се да обратимо у нашу корист борбу, да порушимо демонске каз не, подражавајући оне који излазе на борилишта, који користе такве напоре, да су на крају трке задихани и једва одржавају дух. Али, њихово је трчање у току једног дана и венац је пропадљив, док је у нас трчање целог живота, зато је и венац непропадљив и награда је вечна. Њих да достигнемо сви ми, бодро свршивши своје трчање у Христу Исусу Господу нашем, Којему нека је слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Свети Теодор Студит: Кратке поуке

Време за изграђивање нашег спасења је свагда и свуда, вели свети Теодор. Јер свети апостол каже: Свагда се радујте; непрестано се молите; на свачему захваљујте (1. Сол. 5, 17-18). И стварно, ове три врлине одређују наше спасење: јер свагдашња радост је достојање праведности; непрестана молитва не даје у нама место ђаволу; стално захваљивање Богу је очигледан доказ љубави према Богу. 

У кога је чисто срце, кротост и молитвено тиховање, у њега је савршена врлина. Зато нека се сваки стара да му савест буде чиста пред Господом. А да то постигне човек: нека не отвара врата ђаволу кроз примање рђавих помисли.

У нашој борби са нечистим дусима ништа није тако моћно као молитва, сузе и скрушеност срца. Стога, када нас нападне враг, или нам чак због наше небудности нанесе рану заривши стрелу похоте у срце наше, одмах прибегнимо молитви, и ђаво ће побећи од нас; пролијмо сузе, и угаснуће жар заблуде; понизимо се, и Господ ће нас узвисити. Блажен је ко свакодневно приморава себе на дело Божије.

Ево вам мога наука, вели Свети богоносац Теодор Студит: 

Будите добри према онима који са вама поступају рђаво; ненавидите њихов порок и клоните се од њега, но њих саме не сматрајте за непријатеље, него их саветујте као браћу. 

Врлина је стално у покрету, и никада се не зауставља при идењу напред, него оне који учествују у њој она свагда одводи ка бољем. У стремљењу ка добру нема заустављања, јер заустављање у добру постаје почетком зла. Зато се немојмо заустављати на попришту врлине, већ стално будимо у покрету, прелазећи из силе у силу, докле достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). 

Богу ништа није тако мило као душа чиста од страсти; и никаква, најразноврснијим цветовима расцветана, ливада не може тако дивно мирисати као што мирише душа од врлина. 

И почетак и корен наших сагрешења јесте неумесни помисао, који, изведен напоље, милошћу Божијом прогони се; а ако га скривамо, онда се он мало-помало претвара у дела таме. Отуда – душевна смрт, отуда – самооправдање и заблуде.

Љубав према Христу, учи богомудри Студит, потпуно измењује човека, приморавајући га да припада не себи него Ономе кога љуби. А када човек не љуби Христа пламено, онда постаје плен рђавих помисли и телесних жеља, и душу му пролама туга, горчина, немир. Зато се треба пробудити и очистити душу од таквих пагубних жеља, да би Христос обитавао у души. Јер где је чистота, тамо је Христос. 

Ко гаји у себи врлине, заиста је мирис Христов, као што сведочи апостол говорећи: Ми смо Христов мирис Богу (2. Кор. 2, 15). Треба рећи још и то, да је и Адам до нарушења заповести био мирис Богу, јер, украшен бесмртношћу, нераспадљивошћу и небеским сагледањима, он је дисао врлинама, и као неки миомирисни и цветни луг био настањен у рају. Стога и ми треба да миришемо мирисом духовним; а тај мирис спрема у себи сваки који живи у врлинама. Врлински човек и јесте мирис Божји. 

Истинским хришћанима и истинским монасима је својствено: свагда бити готов на опасности због врлине и ништа не претпостављати заповестима Божјим.

Хришћанин бити значи: доживљавати живот Христов као свој, подражавати Христа, уподобљавати се Христу. Ту истину благовести нам Христоносни философ свети Теодор поводом Божића, Рођења Христовог на земаљски свет. 

Време Христова Рођења: ваља нам се изменити препородивши се ка животу богоугоднијем. Ако си ти услед нехата постао немаран и лењ и подложан телесним чежњама, те се тајно потчинио греху и на известан начин умро у пороку, хајде сада препороди се уносећи у душу своју страх Божји и размишљање о страшном судишту, ступи у област светлости, тежи да се уподобиш Христу, одгонећи од себе рђаве помисли. Поступиш ли тако, ти ћеш потом добити дар мудрости и разборитости, и идући тим путем усавршавања удостојићеш се оборити и самог кушача ђавола. После тога можеш бити изведен на суд, подвргнут шибању и осталим мучењима, тојест кротком подношењу увреда и неправди. При томе ти можеш бити подвргнут и својеврсном распећу и добровољној смрти, одсекавши главу својим самовољним тежњама и телесним жељама. To и значи сараспети се Христу и умрети заједно с Њим. А ко је сараспет Христу, тај ће се и прославити с њим заједно; и ко се сапогребао Христу, тај ће и васкрснути с њим заједно; и ко је страдао са Христом, тај ће и царовати с Њим кроза све векове. 

Врлина је од Бога и божанствена; a порок је од Сатане и сатански. Који су изабрали врлину јесу богови и Божији; а који су изабрали порок јесу ђаволи и припадају Сатани. 

Прави хришћанин није ништа друго него подобије, слика и печат Христа; и дужан је бити у тако блиском односу са Њим, у каквом је сваки уд тела са главом и лоза са виноградним чокотом. Јер је сам Господ рекао: Ја сам чокот a ви лозе (Јн. 15, 5); такође и Апостол: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1. Кор. 12, 27).  

Заиста, ко свим бићем љуби Бога, тај излази из себе, и у љубљеном живи, креће се и постоји. – Ради Христа ми морамо бити готови одрећи се и Едемскога раја. Човек, као слика Божија, и јесте бог.

Христочежњиви монах, опитни испосник, богомудри игуман, богонадахнути духовник, неустрашиви исповедник, свети Теодор види у монаштву најузвишенији и најсавршенији начин живота на земљи. 

Ништа блаженије, вели он, ништа узвишеније од нашег монашког живота. Јер монах је онај који само Богу стреми, који само за Богом жуди, који само Богу припада, који само Богу служи, који мир има са Богом и виновник је мира за друге. 

Један је закон и једно правило спасоносно за све, нарочито за монахе: не чинити ништа сем онога што је по вољи Богу: градити спасење своје са страхом и трепетом (Флб. 2, 14). 

Монаштво је добровољно мучеништво. To мучеништво је, на првом месту, мучеништво савести: борба са рђавим помислима помоћу молитве, суза, поста, бдења; благодушно подношење увреда, клевета, невоља; ревносно вршење послушања; приморавање себе на свако добро. To мучеништво је разноврсно и дуготрајно, јер се води борба са разним страстима и лажним мисленим идолима, при чему се трпе разне муке, те се са апостолом Павлом може говорити: сваки дан умирем (1. Кор. 15, 31). Но истрајни борац односи победу, и на крају подвига смело изјављује: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2. Тм. 4, 7-8). 

Када се неко по савести подвизава и очишћује себе од нападачких демонских помисли, онда то и јесте свакодневно мучеништво. 

Треба да се боримо, јачајући свим силама, по моћи силе Духа Светога који обитава у нама, рушећи помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије (2. Кор. 10, 4.5). И то треба чинити непрестано. Јер је то рат упоран, и мучеништво разнолико и многодневно. И ко се не предаје помислима, иако га стално муче; ко не преклања колена пред Ваалом, већ се свесрдно и јуначки бори са страстима и побеђује их, тај очигледно подвргава себе мучењу сваки дан, и може са апостолом Павлом говорити: Сваки дан умирем (1. Кор. 15, 31). И на крају својих подвига он може смело рећи: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде (2. Тм. 4, 7-8).

Уздржање је за монаха велико оружје, вели богоносни подвижник, јер је оно увод у сваку врлину; а ко овлада послушношћу, тај је подражавалац Христа; ко је смиреноуман, тај је раван ангелима; ко исповеда своје помисли, тај је чист као сунце. Зато нека се сваки исповеда, да не би остао неизлечен. 

Смирујући тело уздржањем, ми стичемо лепоту душе, ону лепоту коју је Давид желео и за коју се молио: Господе, по вољи својој дај силу лепоти мојој (Пс. 29, 8). Наша душа се мора на све могуће начине старати, да чува себе чистом од пагубних страсти греха, све до изласка из свога тела, када има предстати Небеском Женику свом, Христу. Са тог разлога ми мучимо тело своје и сурово се опходимо с њим, не само сада него у току целог живота. Јер монашки живот није друго до обуздавање страсти, господарење над помислима и непрекидна борба са невидљивим непријатељима.

Речи: „моје и твоје“ нека иду из манастира, саветује свети сиромах Христа ради, јер су узрок хиљадама невоља. Самовоља у мислима и делима нека буде прогнана, јер руши потребни поредак. Препирке и галама не доликују монасима. Молитва, слављење Бога, трудољубље, то је посао монаха. 

Нека у свих буде једно срце, једна душа; нека не буде мога и твога, него све заједничко, све чисто уз помоћ исповести. 

Како може бити једна душа и једно срце онде где се употребљавају речи: моје и твоје? Отуда подозрења, отуда оговарања. Отуда нема међу вама ни Христа који је рекао: Где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима (Мт. 18, 20), него је ту враг душа наших који раскида удове Христове. Јер очигледно нема Христа онде где је саможивост и недруштвеност.