Ми не само да немамо љубав, него имамо мржњу и вражду у својим срцима и мрзимо своју браћу. Дође лукави ђаво, огорчи нас и у душу нам уведе смрт, те и у овом сујетном животу прођемо лоше, и одемо у преисподњу да у њој навек горимо.
Природно је да љубимо своју браћу, јер једне
смо природе, имамо једно крштење, једну веру, истим Непорочним Тајнама се
причешћујемо, у нади да ћемо у истом рају благовати. Срећан је онај човек који
се удостојио да прими у срце своје те две љубави, љубав према Богу и према
својој браћи. Јер ко год има Бога у срцу своме, тај има сва добра и не трпи да
чини грех. А ко нема Бога у срцу, има ђавола и чини сва зла и све грехе. Хиљаде
хиљада добара да чинимо, браћо моја, да постимо, молимо се, дајемо милостињу,
па и крв своју да пролијемо за нашега Христа, немамо ли те две љубави, него
имамо мржњу и вражду према својој браћи, сва та добра која чинимо од ђавола су
и воде нас у преисподњу. Добро, кажете ви, зар да са то мало вражде што имамо
према својој браћи, крај свега добра што чинимо, идемо у преисподњу? Да, браћо
моја, јер та је вражда јед ђавољи. И као што у сто ока брашна ставимо мало
квасца, а он има толику силу те подигне све тесто колико год да га је, тако и
вражда. Сва добра која учинисмо она преметне и учини отровом ђавољим.
А како ви, Хришћани моји, овде живите? Имате
ли љубав међу собом? Желите ли да се спасете, ништа друго не тражите у овоме
свету до љубави. Има ли кога овде од вашега благородства да има ту љубав према
својој браћи? Нека устане да ми то каже, да га и ја благословим, па да позовем
и остале Хришћане да му опросте, да добије опроштај који да је дао хиљаду
дуката не би нашао. – Ја, Свети Божји, љубим Бога и своју браћу. – Добро, дете
моје, да си благословен. Како ти је име? – Коста. – Којим се занатом бавиш? –
Чувам овце. – Мериш ли сир када га продајеш? – Мерим га. – Ти си, дете моје,
научио да мериш сир, а ја да мерим љубав. Устеже ли се вага пред својим газдом?
– Не. – Сада ћу и ја да измерим твоју љубав и ако је права и здрава,
благословићу те и сам и позвати и све Хришћане да ти просте. Како да ја знам, дете
моје, како волиш своју браћу? Ја сада, док путујем, и поучавам по свету, могу
да кажем да кир Косту љубим као очи своје. Али ти у то можеш да не верујеш.
Хоћеш прво да ме пробаш и онда ћеш поверовати. Ја имам хлеба да једем, ти
немаш. Ако ли дам комад и теби који немаш, тада показујем да те волим. А ако ја
поједем цео хлеб, док ти гладујеш, шта показујем? Да је моја љубав према теби
лажна. Имам две чаше вина да попијем, а ти ниједну. Дам ли ти и теби да од мога
вина пијеш, показујем да те љубим. А ако ли ти не дам, ту љубави нема. Жалостан
си? Умре ти мајка, отац твој. Ако дођем да те утешим, истинска је љубав моја. А
ако ти плачеш и тугујеш док ја једем, пијем и веселим се, лажна је моја љубав.
Волиш ли оно сирото дете? – Волим. – Да га волиш, дао би му кошуљицу јер је
наго, па да се и оно помоли за твоју душу. То је истинска љубав, а ова сада је
лажна. Није ли тако, Хришћани моји? Са лажном љубављу не идемо у рај. А сада
ако хоћеш да позлатиш своју љубав, иди и обуци сироту децу и онда ћу позвати
Хришћане да ти опросте. Хоћеш ли учинити то? – Учинићу. – Хришћани моји, Коста
је разумео како је љубав коју је до сада имао била лажна и хоће да је позлати,
да одене сироту децу. Пошто смо га поучили, молим вас да за кир-Косту кажете
трипут: Бог да му опрости и помилује га.
Извор: „Свети равноапостолни Козма
Етолски – Поуке и пророчанства“ (поука прва)
