Узалудна је
ваша жеља да се нађете у потпуном послушању код искусног наставника. Овај
подвиг није дат нашем времену. Њега нема не само унутар хришћанског света, њега
нема чак ни у манастирима. Умртвљење разума и воље не може да оствари човек
душеван, макар био добар и благочестив. За то је неопходан духоносни отац. Само
пред духоносцем може бити отворена душа ученика; само он може да примети одакле
полазе и куда се упућују душевни покрети онога кога поучава.
Ученик је
дужан да ради чистоте своје савести тачно и подробно исповеда своје помисли, но
наставник не мора да се руководи том исповешћу приликом суђења о душевном
стању ученика.
Он треба да
духовним опажањем проникне у њега, да га одмери и открије му невидиво стање
душе његове. Тако су поступали Пахомије Велики, Теодор Освећени и остали Свети
учитељи инока. Теодору Освећеном говорили су ученици: „Оче, разоткриј ме“, и он
би покретан Светим Духом, објављивао свакоме у њему скривене душевне болести.
Ови велики Оци ценили су „послушност монашку“ као посебан дар Светога Духа:
тако приповеда њима савремени писац, преподобни Касијан. Послушност је
„чудо вере“.
Може га
испунити само Бог, а испунили су га и они људи којима је овај дар био дан
одозго, од Бога. Али када људи зажеле да сопственим трудом достигну оно што
даје једино Бог, тада су њихови напори штетни и узалудни, тада су они као
зидари куле, који започињу зидање без средстава да га доврше. Сви који пролазе,
то јест зли дуси и страсти, подсмевају им се јер они наизглед чине добро дело,
а у суштини се налазе у горкој обмани, заслепљености и самозаваравању, и,
потчињени страстима својим, испуњавају вољу злих духова. И многи су
намеравали да прођу кроз послушање, али на делу се показало да су испуњавали
своје прохтеве и били обузети распаљеношћу. Срећан је онај ко у старости својој
стигне да пусти сузу покајања због заноса младости своје.
О слепим
вођама и онима које они воде рекао је Господ: „А слепи слепога ако
води, оба ће у јаму пасти“ (Мт. 15,14). Нашем времену дат је
други подвиг, скопчан са многим тешкоћама и препрекама. Ми смо принуђени да не
путујемо дању, по јасној сунчевој светлости, него ноћу, при бледој
светлости месеца и звезда. Нама је дано за руковођење свештено и свето Писмо:
ово отворено говоре Свети Оци новијих времена. При руковођењу Писмом користан
је и савет ближњих, и то оних који се и сами руководе списима Отаца. Немојте
мислити да је наш подвиг лишен жалости и венаца. Не, он је скопчан са
мучеништвом. Ово мучеништво слично је муци Лота у Содому: душа праведникова
патила је због појаве непрестаног и необузданог блуда и прељубе. И ми се
мучимо, одасвуд окружени умовима који су нарушили верност истини, који су
ступили у блудну везу са лажју, који су заражени мржњом према богонадахнутом
Писму и наоружани против њега хулом, клеветом и поругом адском. Наш подвиг има
цену пред Богом: на ваги Његовој измерени су и немоћ наша и средства наша, и
прилике, и само доба. Један велики Отац имао је следеће виђење: пред њим
се земаљски живот човеков приказао као море. Он је видео да су
подвижницима првих времена монаштва била дана крила огњена и да су се они
као муња преносили преко мора страсти. Подвижницима најновијих времена нису
дана крила: они су стали да плачу на обали мора. Тада су им била дарована крила,
али не огњена, већ некаква слаба: они су полетели преко мора. На путу своме,
због слабости крила они су често тонули у море; с муком узлетајући
са њега, изнова су започињали пут и, најзад, после многих напора и невоља,
прелетали море.
Не клонимо
духом, немојмо неразумно стремити ка блиставим подвизима који премашују наше
моћи, примимо са страхом Божјим смирени подвиг, који у свему одговара
немоћи нашој, као да је видиво предан руком Божјом. Извршимо овај подвиг
са верношћу светој Истини и усред света, хучне, многољудне гомиле, која јури
широким, пространим путем за својевољним рационализмом, пређимо ка Богу уском
стазом послушности Цркви и Светим Оцима. Не иде их много овом стазом? Шта се то
нас тиче! Рекао је Спаситељ: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца
вашега да вам даде Царство. Уђите на уска врата; јер су широка врата и
широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска
врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Лк. 12,
32; Мт. 7,13 -14).
