Пали духови
се разјарено супротстављају свим јеванђелским заповестима, а посебно молитви
као мајци свих врлина. Свети пророк Захарија је у свом виђењу
гледао Исуса, поглавара свештеничког, који стајаше пред ангелом Господњим,
и сотону, који Му стајаше с десне стране да би Му се противио (3ax 3,1).
Исто тако, ђаво и сада неодступно стоји испред сваког служитеља Божијег с
намером да преотме и оскрнави његову духовну жртву, да му не допусти
жртвоприношење, да га прекине и поништи. „Пале духове мучи завист према нама и
они не престају да покрећу све што је зло, како ми не бисмо наследили њихове
некадашње престоле на небесима“, говорио је преподобни Антоније
Велики. „Демон посебно завиди човеку који се моли и користи сва могућа
лукавства да би пореметио његово делање“, рекао је преподобни Нил
Синајски. Демон улаже све напоре како би спречио молитву или је учинио
немоћном и недејственом. Том духу, који је са неба збачен због гордости и
побуне против Бога, који се заразио неизлечивом завишћу и мржњом према људском
роду, који се заразио жудњом за људском пропашћу и који се неуморно, и дању и
ноћу, брине о погубљењу људи, неподношљиво је да гледа како се слаби и грешни
човек молитвом одваја од свега земаљског и ступа у беседу са Самим Богом, како
из те беседе излази запечаћен милошћу Божијом, с надом да ће наследити небо и с
надом да ће чак и своје земаљско тело видети преображено у тело духовно…
Тај призор
је неподношљив за духа, који је за свагда осуђен да, као по блату и смраду,
пузи по искључиво телесним, вештаственим и грешним помислима и осећањима и
који, најзад, вечно мора бити свргнут и закључан у адске тамнице. Он се
разјарује, избезумљује, смишља лукавства, бива лицемеран и чини злодела. Морамо
бити веома пажљиви и опрезни: само у крајњој потреби и особито ако то захтева
наложено послушање, можемо оно време, које је одређено за молитву, посветити
другом занимању. Љубљени брате, не остављај молитву без уистину крупног разлога
за то! Онај, који оставља молитву, оставља своје спасење; онај, који је немаран
према молитви, немаран је према свом спасењу; онај, који одбаци молитву,
одбацио је спасење. Монах мора да буде веома обазрив, јер се непријатељ труди
да га са свих страна окружи својим замкама, да га обмане, превари, помути, да
га скрене са пута прописаног јеванђелским заповестима, да га погуби и у времену
и у вечности. Уколико водимо обазрив (пажљив) живот, ускоро ћемо приметити
разјарене, злонамерне и препредене прогоне непријатеља. Убрзо ћемо запазити да
нам у оно време, кад би требало да се бавимо молитвом, он припрема друга
занимања, да их представља као исувише важна и неодложна, само да би од монаха
одузео молитву. За брижљивог подвижника, непријатељске замке се преобраћају у
корист: видећи непрестано у својој близини убицу с обнаженим бодежом, спремним
за ударац, беспомоћни, слаби и сиромашни духом монах не престаје да плачући
вапи свемоћном Богу за помоћ, и он је од Њега и добија. Кад не успе да молитви
одузме време које је за њу одређено, одбачени дух настоји да украде и да
оскрнави саму молитву у време њеног творења. Имајући то за циљ, он дејствује
помислима и маштањима. Како би их учинио што снажнијим и убедљивијим, он
помислима најчешће ставља маску правде, док маштања представља у најварљивијој
сликовитости. Молитва бива покрадена и поништена онда, кад у време њеног
творења ум не обраћа пажњу на молитвене речи, него се бави празним помислима и
маштањима. Молитва бива оскрнављена онда, кад се ум удаљи од молитве и обрати
пажњу на грешне помисли и маштања која му је понудио непријатељ. Кад се у теби
појаве грешне помисли и маштања, нипошто на њих не обраћај пажњу. Чим их опазиш
својим умом, још снажније закључај ум у речи молитве и са најтоплијом и
најбрижљивијом прозбом преклињи Бога да одагна твоје убице. Лукави дух са
особитом спретношћу постројава своје пукове. На челу стоје помисли, одевене у
све видове правде, као и маштања, која неопитни подвижник може да прихвати не
само као безазлене појаве, него и као надахнућа или као небеска и света виђења.
Кад их ум прихвати и кад се потчини њиховом утицају, губи своју слободу. Тада
војсковођа иноплеменске војске уводи у борбу помисли и маштања који су
очигледно грешни. „За бестрасним помислима следе оне страсне; допуштање уласка
првим узрокује насилан улазак других“, рекао је преподобни Нил Сорски,
позивајући се на велике Оце древности. Будући да је својевољно изгубио своју
слободу у сукобу са силама претходнице, да је остао разоружан, ослабљен и
заробљен, ум ни на који начин не може да се супротстави силама главнине: оне га
без оклевања поражавају, потчињавају и поробљују. Потребно је да се, током
молитве, ум закључа у речи молитве и да се без размишљања одбаци свака помисао,
како она што је очигледно грешна, тако и она што је привидно праведна. Свака
помисао, ма каква да је њена одећа или оружје, самим тим што одвлачи ум од
молитве доказује да припада војсци иноплеменика и да је необрезани дошао
да осрамоти Израиља (в. l Сам 17,25). Своју невидљиву битку са
човеком, а посебно битку коју води посредством грешних помисли и маштања, пали
ангео заснива на узајамном сродству грехова. Та битка не престаје ни дању ни
ноћу, а са посебном жестином и махнитошћу води се онда, кад станемо на молитву.
Према речима Светих Отаца, ђаво тада сакупља најнедоличније помисли и излива их
у нашу душу. Он нас најпре подсећа на све, који су нас увредили;
ожалошћења и увреде, које су нам нанели, настоји да представи у што јачим
бојама; узвраћање на њих и противљење њима поставља као захтев закона, здравог
разума, друштвене користи, самоодржања, нужности. Очигледно је да непријатељ
настоји да поколеба и саме темеље молитвеног подвига – незлобивост и кротост,
како би се зграда, подигнута на том темељу, срушила сама од себе. Тако се и
дешава, јер злопамтиви и онај, који ближњем не опрашта његова сагрешења никако
не може да се усредсреди на своју молитву и да осети умилење. Грешне помисли
развејавају молитву; оне је разносе на све стране као што силовит ветар разноси
семе које сејач баца на њиву. На тај начин њива срца остаје незасејана, а сав
напоран труд подвижника бива узалудан. Познато је да праштање увреда и
ожалошћења, замена осуђивања ближњих њиховим милостивим оправдавањем и
оптуживање самога себе служе као темељ плодоносне молитве. Често се догађа да
непријатељ на самом почетку молитве унесе помисли и маштања о земаљском
напредовању: он час у варљивом призору представља људску славу као праведно или
срећно признање врлини, као да су је људи најзад тобоже препознали и признали и
да од тог тренутка ступају под њено руковођење, час се у исто тако варљивом
призору представља обиље овоземаљских средстава на основу којих ће наводно
процветати и оснажити хришћанска врлина. И једна и друга слика су лажне! Оне се
изображавају као супротност Христовом учењу, наносећи страшну штету душевном
оку које се у њих загледало и самој души, будући да се својим саосећањем са
демонском сликом она пред својим Господом појављује као прељубница. Изван крста
Христовог нема хришћанског напредовања! Господје рекао: Славу од људи не
примам… Како ви можете вјеровати кад примате славу један од друМа, а славу
којаје одјединога Бога не тражите? (Јн5,41,44). Приликом творења свих
ваших добрих дела не будите као лицемери (Мт6,16), који чине добро
ради људске славе и прихватају људску славу као награду за своју врлину,
одузимајући тиме себи право на вечну награду (в.Мт 6,118). Да не зна
левица твоја, тј. твоје сопствено славољубље, шта чини десница
твоја, тј. твоја воља, усмерена према јеванђелским заповестима,
и Отац твој, који види тајно, узвратиће теби јавно даром Светога Духа
(в.Мт 6,218). Господ је рекао и следеће: Нико не може два господара
служити;јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати,
а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону, тј. имовини и
богатству (Мт6,24). Који се не одрече свега што има, не може бити Мој
ученик (Лк 14,33). Вредно је приметити да ђаво, искушавајући Богочовека,
предлаже Господу славољубиву мисао о прослављању јавним чудом, као и привидно
најутицајнији и најмоћнији положај (в.Мт 4 и Лк 4). Господ је одбацио и једно и
друго. Он нас тесним путем самоодрицања и смирења води ка највишем напретку,
јер је Он Сам прокрчио тај спасоносни пут. Ми смо дужни да следимо пример и
учење Господње: да одбацимо помисли о земаљској слави, земаљском напредовању и
земаљском изобиљу, да одбацимо радост коју доносе таква маштања и размишљања,
јер у нама уништавају скрушеност духа, усредсређеност и пажњу приликом молитве,
а уносе преузношење и расејаност. Ако се сагласимо са славољубивим, гордим,
користољубивим и светољубивим помислима и маштањима, ако их не одбацимо него,
напротив, останемо у њима и њима се наслађујемо, ступићемо у општење са сатаном
и сила Божија, која нас штити, удаљиће се од нас. Кад види да се помоћ Божија
удаљила од нас, непријатељ ће устремити на нас две најтеже битке: битку
помислима и маштањима блуда и битку унинија (чамотиње). Побеђени у
претходној бици и лишени заступања Божијег, нећемо истрајати ни у другој бици.
Управо то и значе речи Светих Отаца, који кажу да Бог допушта сатани да нас
гази све дотле, док се не смиримо. Очигледно је да помисли злопамћења,
осуђивања, земаљске славе и земаљског напредовања за своју основу имају
гордост. Одбацивање гордости се савршава настањивањем смирења у душу. Смирење
је Христов начин размишљања, којим се у срцу умртвљују све страсти и избацују
из њега. За нападом блудне страсти и страсти унинија (чамотиње) уследиће напад
помисли и осећања туге, неверја, безнадежности, озлојеђености, помрачења, хуле и
очајања. Посебно тежак утисак оставља на нас наслађивање телесним жудњама.
Свети Оци их називају оскврнитељима духовног храма Божијег. Ако се насладимо
њима, Божија благодат ће за дуже време одступити од нас, и све грешне помисли и
маштања задобиће силну власт над нама. Оне ће нас мучити и исцрпљивати све
дотле, док искреним покајањем и уздржањем од наслађивања непријатељским
прилозима поново не привучемо благодат. Брижљивог монаха ће свему томе
неизоставно научити опит.
Упознавши
тај поредак, упознавши чин и устав којег се непријатељ придржава у борби са
нама, ми можемо да устројимо одговарајуће супротстављање. Ни под каквим
изговором нећемо судити ближњем и осуђивати га. Ближњима ћемо опраштати и
најтеже увреде које су нам нанели. Ако се и појави помисао злопамћења против
ближњег, без оклевања ћемо се обратити Богу с молитвом за тог ближњег, тражећи
за њега милост Божију и у времену и у вечности. Одрећи ћемо се својих душа, тј.
тражења људске славе, превише угодног земаљског положаја и свих земаљских предности.
Васцело ћемо се предати вољи Божијој, благодарећи Му и славословећи Га за нашу
прошлост и садашњост, и на Њега полажући своју будућност. Нека такво наше
понашање и усмерење буде припрема и основа за нашу молитву. Пре него што
започнемо молитву, смиримо се пред ближњима и оптужимо себе као оног, који их
је саблажњавао и који их саблажњава својим сагрешењима. Молитву започнимо
молећи се за непријатеље. Сјединимо се у молитви са васцелим човечанством и
преклињимо Бога да и нас помилује заједно са свим људима, не зато што смо
достојни да се молимо за васцело човечанство, него ради испуњења заповести о
љубави, којом је прописано: Молите се Богу једни за друге(Јак5,1б). Иако
се истински служитељ Божији, према допуштењу Божијем, бори са многоликим прилозима
греха које доноси сатана и који се појављују из наше природе повређене грехом,
њега непрестано подржава и руководи десница Божија. Сама борба доноси највећу
корист, јер подвижнику омогућује да стекне монашку опитност, јасно и исцрпно
познање о повређеној људској природи, о греху или о палом ангелу. Осим тога,
она монаха доводи до скрушености духа и до плача над самим собом и над васцелим
човечанством. Преподобни Пимен Велики казивао је о преподобном Јовану Колову,
оцу преиспуњеном благодаћу Светога Духа. Наиме, он је молио Бога да у њему
престане борба коју узрокују болести пале природе или страсти. Отишао је и о
томе обавестио неког старца, узнапредовалог у духовном расуђивању, којем је
рекао: „Видим себе у непомућеном спокојству и без сваке битке.“ Старац, обдарен
даром расуђивања, одговорио је Јовану: „Иди и моли Бога да се битка врати, јер
услед битке душа напредује. Када дође битка, немој се молити Богу да буде
одузета, него да ти Бог подари трпљење у бици.“ Васцело се предајмо вољи
Божијој, васцело се предајмо извршавању воље Божије. Непрестаном молитвом
испросићемо од Бога дар извршавања воље Божије и дар да се над нама свагда
савршава воља Божија. Бог непрестано обитава уз онога, ко се предаје вољи
Божијој. То ће осетити и истину о томе посведочиће сваки подвижник Христов,
који се законито подвизава, који се подвизава под руковођењем Јеванђеља.
