Сечемо своје душе гресима, сејемо зло и мржњу у свету, живимо у жару страсти, заборављајући да нас Бог чека баш као што је и отац из јеванђелске приче чекао изгубљеног сина. Бог је из љубави према нама постао човек, поднео мучења, патње, умро, сишао у најтамније дубине пакла како би спасао сваку душу. Нисмо се још ни родили, а Христос је већ поднео муке за грехе које ћемо починити. И до дан данас, Он и даље пати за нас.
Бог је љубав
- учи нас Свето писмо. За особу која је заборавила на љубав, која не уме и не
може да воли, много је згодније замислити Бога као Врховног судију, неумољивог
тужиоца који ће на Последњем суду детаљно проучити и спровести кривични
поступак против сваког од нас. "Правна теологија" улива нам страх од
оваквог суда, и све више схватамо да на њему немамо ни адвоката ни аргументе
којима би смо се бранили.
Заиста смо јако уплашени. Зато што себе видимо као слабе и са свих страна прекривене ранама греха. Без обзира на то како се трудимо да их се решимо, ипак не успевамо. Обесхрабрени смо, плашимо се, клонули смо духом, у нашим срцима нема мира и тишине.
Али, постоје
људи који о Богу нису учили из уџбеника теологије, већ из личног искуства.
Успели су да успоставе лични однос са Њим. Кажу да је Бог потпуно другачији од
онога каквог га често замишљамо. О, кад би цео
свет познао Господа и како нас Бог воли и како је слатка Његова љубав.
У земаљском
свету различита осећања и искуства називају се љубављу. Али међу њима постоји
једнo осећање којe је најближe Божанској љубави. Ово је љубав мајке према свом
детету. Може се догодити да њен син одрасте несрећно. Он може постати зла и
лоша особа. Али без обзира на то шта је био, мајка ће га и даље волети и
сажаљевати. Више пута му је говорила како да живи правилно, поучавала га,
опомињала, али он није слушао.
Мајка не
може ништа да промени, син је направио свој избор. Она ће чекати и надати се да
ће се он променити, доћи к себи, исправити се, да ће моћи да се врати у свој
дом и живи у њему у миру. Вероватно, тако Бог чека сваког од нас.
Сечемо своје
душе гресима, сејемо зло и мржњу у свету, живимо у жару страсти, заборављајући
да нас Бог чека баш као што је и отац из јеванђелске приче чекао изгубљеног
сина.
Заборављамо,
међутим, да је Бог из љубави према нама постао човек, поднео мучења, патње,
умро, сишао у најтамније дубине пакла како би спасао сваку душу. Нисмо се још
ни родили, а Христос је већ поднео муке за грехе које ћемо починити. И до дан
данас, Он и даље пати за нас.
Свако зло
које смо учинили још је једна кап Његове крви, још један ударац који му
задајемо на путу за Његово Распеће. И све ово само је ради нас и нашег спасења.
Далека
земља, у коју је изгубљени син отишао, јесте свет у коме живимо и представља
наш ум, који лута по беспућима овога света, из блата ископавајући храну
сензација и задовољстава.
Дом, у којем
нас чека Небески Отац, јесте наше срце. Да би се вратили нашем дому, морамо
пронаћи пут до тамо. За ово је потребно да се наша пажња одвоји од овог света и
да се повуче у дубину свог унутрашњег бића и да тамо, запаливши светиљку
непрестане молитве, тражимо пут назад.
