Велики руски
писац Достојевски је овако сведочио о сну несрећног јунака ,,Злочина и казне":
“Раскољников се, после болести, сећао својих снова док
је лежао у ватри и бунилу. У болести му се причињавало као да је цео свет
осуђен на жртву некаквој чудноватој, нечувеној и невиђеној куги, која иде из
дубине Азије на Европу. Као да сви морају пропасти, осим врло мало њих
изабраних. Појавише се некакве нове трихине, некакви нови микроби, бића
микроскопска, која су улазила у тела људска. Но та бића беху духови, обдарени
умом и вољом. Људи који су их у себе примили, постајали би одмах бесни и луди.
Али никад, никад људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини,
као што сматраху себе ти заражени. Никад није свет своје пресуде, своје научне
закључке, своја морална убеђења и веровања сматрао за поузданија и
непоколебљивија. Читава села, читаве вароши и народи су се заражавали и залуђивали.
Сви беху неспокојни и не разумеваху један другог, сваки мишљаше да само у њему
једином борави истина, и мучио се је, гледајући друге, ударао је себе у груди,
плакао и кршио руке. Нису знали кога и како да суде, нити су се могли сложити:
шта сматрају за зло, а шта за добро. Нису знали кога да окриве, кога ли да
сматрају за правог. Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој срџби.
Скупљали су се једни на друге читавим армијама, али те армије, већ на путу за
бојно поље, наједаред су почињале саме себе растрзати, редови су се
растројавали, војници јуришали један на другог, клали се и убијали, уједали и
јели један другога. По варошима се по ваздан звонило на узбуну, позивали су
све, али ко зове и зашто зове – то нико није знао, а сви су били узнемирени.
Поостављали су најобичније занате, јер је сваки предлагао своје мисли, своје
поправке, и нису могли да се сложе на једном; заостала је земљорадња. Овде-онде
људи су се скупљали у гомиле, сложили би се заједнички на некакав рад, клели би
се да се неће растајати, – али би одмах почињали нешто сасвим друкчије од онога
што су још малочас сами намеравали; почињали би се међусобно окривљавати, тукли
су се и секли. Почели су пожари, настала глад. Све и сва је пропадало.
Болештина је расла и ширила се даље и даље…“
Из дубина
зла стигли су интелигентни микроби самоуништења човековог, писао је
Достојевски, слутећи шта ће се збити са људима који су остали без Христа.
