Један
богомољац упита владику Николаја после вечерње службе у Саборној цркви у
Београду: “Преосвећени, нас ово интересује: Зашто наша црква не преведе
богослужбене књиге са црквенословенског језика на српски па да све лепо
разумемо шта се чита?”
На то ће владика
рећи: “Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске
народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби – свима су исте богослужбене
књиге и то нас везује. Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш
језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година да
се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оргиналног
црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести
свака реч на српски језик, који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на
нашем језику слушамо обичне разговоре, псовке и клетве, па се свађамо и грдимо
на том нашем језику. Зато је црквенословенски језик свет и он мора остати
за разговор са Богом. И ко воли Цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он
ће се на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост
који повезује све словенске народе”.
“… Вршећи
богослужење по чину који потиче из древног доба и којег се држи цела
Православна Црква, ми имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом
целе Цркве… У таквом односу… мора да буде непромењено велико и спасоносно
јединство црквених основа и предања… Антонин Грановски је причао како је 1924.
године предлагао верницима да се заложе код власти да се отвори један храм, али
под условом: да се прихвати руски језик и отвори олтар. Верници су се обратили
за савет патријарху Тихону. Његова светост Тихон је одговорио: „Боље је да се
црква сруши, али на те услове не пристајте.“
Ђаво мрзи црквенословенски језик
„Ђаво мрзи
црквенословенски језик“, – писао је Јован Вишенски, атонски
подвижник, који је живео на прелазу из XVI у XVII век, разобличитељ латинства и
ревносни заговорник поновног уједињења Западне и Источне Русије…
…Сви
разговори о неразумљивости богослужења на црквенословенском језику нису ништа
друго до звучна завеса иза које савремени обновљенци покушавају да сакрију
своје праве циљеве. Ево шта је на тзв. „II Преображењском Сабору“ у Москви
рекао познати обновљенац свештеник Георгиј Кочетков: „За чланове Цркве
богослужење је умногоме неразумљиво. Не ради се само о недовољно разумљивом
богослужбеном језику… Богослужење се до данашњег дана развијало на такав начин
да ће, чак и ако га преведемо на руски језик, не на свакодневни, но на књижевни
језик, ипак остати неразумљиво и, што је најважније, неће имати готово никакво
дејство“.
…Овде, у
извештају који је прочитао пред својим следбеницима, о. Георгиј је изрекао
нешто о чему други обновљенци више воле да ћуте. Модернисти уопште не нападају
православно богослужење због црквенословенског језика и његове наводне
неразумљивости, него га нападају због његовог православног садржаја. Ради се о
томе што заједно са одлукама Васељенских и Помесних Сабора, делима светих Отаца
и Учитеља Цркве, догматске основе богослужбених текстова чине догматски извор
наше православне вере и представљају неодвојиви део Светог Предања Православне
Цркве. У богослужбеним текстовима Црква исповеда своју веру, веру православну.
Али како
заједно са целом Црквом у црквеним песмама исповедати праву веру јеретику, том
истом о. Кочеткову, који хули на Христа и Божју Мајку, богохулно тврдећи да се
Христос родио од благочестивог супружништва праведног Јосифа Обручника и Дјеве
Марије? Осим тога, пошто су наше богослужење развијали православни а не
јеретици, у њему се, природно, славе православни Оци Цркве док се јеретици осуђују.
Како ли је расколницима и јеретицима - обновљенцима и
екуменистима-модернистима из помесних цркава светског псеудоправославља
неугодно да слушају проклетства
Цркве упућена јеретицима! – с обзиром да су „православни“ екуменисти већ
открили „православље“ код многих древних јеретика осуђених на Васељенским
Саборима. У богослужбеним текстовима ти јеретици се осуђују и проклињу заједно
са својим нечастивим делима.
Према томе,
јеретици екуменисти – модернисти не могу, а да се не смућују богослужбеним
текстовима које слушају у храмовима, не могу а да у
својој отпадији од Цркве Христове не оду корак даље и да не траже њихову ревизију и
промену (а у
томе им се придружују и они који су екуменизам с правом означили као свејерес,
али су њихова дела показала да је све то што су чинили било чисто лицемерје! Ту
је најочигледнији пример управо отац Јустин Поповић, који је узео учешћа у
превођењу богослужбених текстова са црквенословенског на савремени српски језик!
Чак се и сам владика Николај Велимировић, противио увођењу савременог српског
језика у богослужење, али ни то ништа не значи његовим савременицима, који га
лицемерно поштују као светитеља (што он свакако није, будући да је био у молитвеном
општењу са расколницима и јеретицима из светског псеудоправославља) и који
говоре како свако ко отворено каже истину о улози Јустина Поповића у реформи
богослужења „хули на светитеља“, што заиста није ни вредно коментара.Сам
владика Николај Велимировић је лепо рекао: „Истина је горка, али лековита“.
Изгледа да данас, на жалост, многи радије бирају отров, него лек... –
примедба уредништва блога „наша вера православна“). Очигледно је да сва њихова прича о
неразумљивости богослужбеног језика има улогу тројанског коња, који треба да
послужи за рушење православног карактера богослужења Цркве. Црквенословенски
језик нашег богослужења, његова комплексност – само је погодан изговор
модернистима да захтевају ревизију православног вероучења. Прави разлог њиховог
незадовољства састоји се у томе што православно богослужење присаједињује
верујуће, међу њима и оне који су по први пут ушли у храм, Православљу – које
их упућује да се гнушају јеретика и њихових нечастивих дела, које васпитава
неодступање од вере по цену проливања крви. И ту своју функцију наше
богослужење савршено испуњава, управо зато што је разумљиво онима који се моле,
као што је то једном признао извесни „протојереј“ Гакељ .
Свети Тихон
патријарх Московски
Људи уче
језике, а неће да науче црквенословенски, језик своје Мајке Цркве,а
довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.
Свети
Јован Кронштатски
Богослужење
се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном
свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва
води по том путу.