…Теби је
дато време за покајање, а ти не бринеш о покајању. Зар ћеш смрти рећи:
„Сачекај! Дај ми времена да се пока-јем“. Отрезни се, вољени, отрезни се.
Последњи час ће као замка наићи на тебе. Тада ћеш у ужасу почети да вапијеш:
„Авај! У расејаности су протекли дани моји. У неумесним помислима сам проживео
своје време“. Међутим, каква ће ти бити корист да тако помишљаш у часу смрти с
обзиром да ти се више не дозвољава да останеш у овом веку? Стога се боље сада
удуби својим умом у ове речи, те према њима уреди свој живот.
Ко се неће расплакати, ко се неће ожалостити, ко се неће ужаснути због
тога што Владика васељене и сам и преко својих слугу – пророка и апостола
проповеда и вапије, а нема оних који слушају? „Обед је уготовљен,- узвикује
Господ. Јунци моји и храњеници су поклани (Мт.22,4). Женик са славом и сјајем
седа у брачни дворац и са радошћу прима оне који долазе. Врата су отворена и
слуге изјављују своје усрђе. Журите да уђете док су врата још отворвна. Иначе
ћете остати напоље и нико вас неће моћи увести унутра“. Па ипак, нема никога да
разуме. Нико не улаже старање. Лењост и бриге овога века су, слично ланцима,
оковале наш ум. Божанствена Писма ми правилно исписујемо и читамо, али не желимо
да их правилно слушамо, будући да нам није угодно да испунимо оно што нам се у
њима заповеда.
Понекад усред ноћи, док се људски род налази погружен у сан,
изненада бива велика бука на небу и страшна грмљавина и страховите муње праћене
земљотресом. И они који спавају одједном доспевају у ужас. Тако ће и у онај
час, слично најхитријој муњи која неочекивано страши сву земљу, страшно
затрубити труба са неба и пробудити оне који спавају и васкрснути умрле од
[почетка] века…
Ово небо и
силе небеске ће се покренути (Мт.24,29) и сва земља ће се, као вода у мору,
усталасати од славе Његове. Јер, страшан огањ ће ићи пред лицем Његовим,
чистећи земљу од безакоња која су је оскрнавила. Ад ће отворити своја вечна
врата, смрт ће се укинути, а иструлели прах људске природе ће оживети чувши
трубни глас. Тада ће се зарадовати праведници и развеселити преподобни.
Савршени подвижници ће бити утешени за труд свога подвига. Мученици, апостоли и
пророци ће се увенчати. Блажен је онај ко се удостоји да у тај час буде са славом
узнесен на облацима у сретање бесмртном Женику (1.Сол.4.17). Свако ће тамо
полетети у висине сразмерно са овдашњим развићем својих крила. По мери овдашњег
очишћења свога ума свако ће тамо видети славу Његову. И по мери своје љубави
према Њему свако ће се тамо наситити Његовом љубављу.
Присетио сам се оног часа и – задрхтао. Помислио сам на Страшни суд и –
ужаснуо се. Помислио сам на рајско весеље и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам
све док ми није понестало сила за плакање, будући да сам у лењости и расејаности
провео своје дане, и у нечистим помислима проживео своје године. И нисам
схватио како су они прохујали, нисам осетио како су протекли. Дани су се
умањили, а моја безакоња су се умножила. Авај! Шта ћу радити у час када ме
окруже познаници који су ме прослављали видећи ме у побожном чину, иако сам у
унутрашњости био пун безакоња и нечистоте, заборављајући на Господа који
испитује срца и утробе. Тамо влада истински стид. Јадан је онај ко тамо буде
постиђен. Преклињем те, ради милости твоје, о Човекољубиви и Благи, немој ме
ставити на леву страну, где се налази јарад која те је веома огорчила, и немој
ми рећи: Не познајем те, већ ми, по Своме милосрђу, дај непрекидне сузе,
скрушеност и смиреност у срцу. Најзад, очисти ми срце како би постало храм Твоје
благодати…
