Преподобни
Оци: Макарије Велики, Григорије Синаит и Серафим Саровски овако уче: Када човек
у срце прими нешто Божанско – радује се, а када прими ђаволско – смућује се.
Када у себе прими нешто божанско, хришћанско срце нема потребе да му неко са
стране објашњава да је то од Господа, него се из самог дејства убеђује да је то
нешто небеско, будући да у себи осећа духовне плодове: љубав, радост, мир,
дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал5;22). Томе
насупрот, када ђаво представља неке мисли, макар оне биле и добре на први
поглед, или ако се чак преобрази и у Анђела светлости (2Кор11;14), срце ипак
осећа неку нејасност (смућеност) и узнемиреност у мислима. Објашњавајући то,
свети Макарије Египатски говори: Макар (сатана) представио и светла виђења,
ипак не може пружити добро дејство. Тако се и препознаје његово дејство. Из
различитих дејстава срца човек може да позна шта је Божанско а шта ђаволско,
као што о томе пише свети Григорије Синаит: Од дејства можеш спознати да ли је
светлост која је засијала у души: Божија или сатанина…
Свети
Игњатије Брјанчањинов каже: Место срдачно је словесна сила или дух човеков,
присутни у горњем делу срца, наспрам леве сисе, слично као што ум присуствује у
мозгу. У молитви је потребно да се дух сједини са умом, те да заједно с њим
произноси молитву, при чему ум дејствује речима, било само у мисли било пак уз
учешће гласа, а дух дејствује осећањем умиљења или плача. Сједињење тога двога
дарује у своје време божанска благодат, а за почетника је доста ако му дух буде
саосећао и садејствовао уму. Сачува ли се сабраност ума, дух ће обавезно
осетити умиљење. Дух се обично назива: срцем, као што се и уместо речи: ум,
употребљава реч глава.
Ми имамо
забрану: смртоносне утиске телесне прелести не доживљавати и дубински не
упознавати, и имамо заповест: крстне и живоносне утиске доживљавати и дубински
упознавати, духовно. Господа Исуса Христа ми сада не видимо и не познајемо по
телу, него имамо заповест: доживљавати и упознавати Христа кроз себе, кроз крст
и васкрс пале природе, кроз крстну смрт и оживљавање Христом, кроз смрт за
Христа и васкрсење са Христом. Тако ми упознајемо кроз себе и Свету Тројицу,
јер човек носи образ Свете Тројице. У Псалтиру стоји: Заиста образом ходи човек
(Пс.38;7); заиста у икони Божијој ходи човек. Према светом Филарету Московском
и блаженом Августину, мислим да је образ Божији у човеку: утисак у срцу, воља
која исходи из тога утиска, и слог који иде према томе утиску, овај умни слог у
мисли и речи који иде према томе утиску. Тако мислим да сваки утисак пролази
кроз тројични дух: утисак, воља, слог. Телесно гледано, мислим да утисак бива у
пределу срца; воља бива у пределу претека срца, овог сувишка срца од кога уста
говоре; а умни слог бива у пределу ума у глави, овај смислени слог, ова логичка
веза. Говорна сила и делатна сила у човеку, мислим да припадају души, јер може
човек душом једно да говори или дела, а духом друго да мисли.
Дакле, као
што стоји у Псалтиру: Заиста образом ходи човек; тако мислим да сваки утисак
мора да прође кроз тројични дух човека: утисак у срцу, воља која исходи из тога
утиска, и слог који иде према томе утиску. И тројични дух човеков је као савет
тројице. Јер јак умни слог може да појача добар утисак у срцу, или да смањи
дејство лошег утиска, а може чак и од лошег утиска да учини добар утисак у
срцу. И обрнуто, лош умни слог може да ослаби добар утисак, а да појача лош
утисак, а може чак и од доброг утиска да учини лош утисак у срцу. Тако умни
слог утиче и на вољу, која исходи из утиска у срцу. А воља пак, јака или слаба,
сама по себи јача или слаби утисак у срцу и умни слог, овај смислени слог, ову
логичку везу. Осим тога, јака воља може да одбаци лош утисак и да прекине лош
умни слог. Сваки утисак добија коначан исход, коначан изглед, коначан карактер
само у савету тројичног духа. Срце господари духом човека, али воља и ум могу
да измене стање срца. Срце је као домаћин, али воља и ум су му саветници, јер
тројични дух је увек у савету, само се зна ко је најстарији, и ко одлучује –
срце. Зато су монаси бежали у пустињу, јер у искушењима света, који у злу лежи,
они нису могли да смире прелашћено срце и расејани ум, као што каже свети
Теофан: у покајнику је исцељена само воља, док су срце и ум болесни, и временом
се исцељују.
Мислим да
говорна и делатна сила припадају души, јер човек може да говори и да дела без
размишљања, или да размишља о нечем другом; али душа углавном говори и дела по
савету тројичног духа. Душа је у сваком делу тела, и део тела који остане без
душе, тај део је мртав. Тако је тројични дух у савету и дејствују заједно:
срце, воља и ум у глави; а у обратном дејству, мислим да ум у глави посредује
између душе и тела, и тројичног духа. Јер готово сва телесна чула су у глави, и
углавном ум је крив за сваки прелестни утисак душе и тела и видљиве природе
који год дође до срца. Зато Преподобни Оци заповедају: ум да чува срце; наиме,
човек да изговара Исусову молитву, а ум да се усмери у срце и да не допушта у
срце ни један прелестни утисак пале природе. То значи: главу и тело разапињати
ради јачања духа и ради задобијања божанске благодати у срцу. Зато премудри
Соломон вели: сваким чувањем пази твоје срце, јер из ових су исходишта живота;
а ово мислим да значи: сваким чувањем чувај твоје срце од смртоносних утисака,
јер из ових живоносних утисака су исходишта живота. Тако мислим да је ум у
глави крив за не-покоравање тела духу, и за хаотично стање у човеку. Тако је
то, кад ум својим грешним умним слоговима убеђује дух да испуњава телесне
прохтеве и да се покорава дух палој природи. У повољним условима воља исходи из
владајућих утисака у срцу, према којима иду владајући умни слогови у глави, ови
смислени слогови, ове логичке везе.
Тако човек
живи на земљи и његов дух прихвата земаљску телесност и бива у духу: утисак,
воља, слог. Тако дух на земљи прихвата земаљску телесност и бива заробљен
утисцима и дух се отеловљује. А онда, кад се човек обрати Богу, онда дух треба
да се ослободи те земаљске телесности, да би дух био духован као што ваља.
Испуњавање заповести јеванђелских, молитва и пост временом ослобађају дух од земаљске
телесности и временом дух постаје духован као што ваља. Јер дух човеков ваља да
стоји изнад земаљске телесности и да господари, а не да дух робује телу у било
каквом виду на земљи.
Као што
стоји у Библији: У почетку Бог је створио небо и земљу и све у њима, и на крају
Света Тројица вели: Да створимо човека по образу Нашем, и по подобију Нашем, да
влада над рибама морским, и над птицама небеским, и над скотима, и над свом
земљом, и над свим гадима што гамижу по земљи.“ И сатворио је Бог човека по образу
Својем, по образу Божијем сатворио је њега: мушко и женско сатворио је њих. И
благословио је њих Бог и казао је њима: Растите и множите се и напуните земљу,
и господарите њоме, и владајте над рибама морским, и над птицама небеским, и
над сваком животињом што гамиже по земљи.“ И после тога стоји: И видео је Бог
све што је саздао, и гле, било је добро веома (Битије 1;1-31). Дакле, у почетку
Бог – Света Тројица је узрочник (виновник) свега доброга што је створено на
небу и на земљи, као што стоји, да је све било добро веома. А од тада је Бог
дао власт човеку – Адаму и Еви, да човек буде узрочник (виновник) свега добра и
зла у земаљском Царству. Али ово гледано на човека као на заједницу људи,
односно гледано на заједницу људи као на једног човека. Да је човек узрочник
свега на земљи, то се видело одмах у почетку: кад су Адам и Ева пали првим
грехом, онда је и сва природа унутарња и спољња пала, па од тада људи носе палу
природу и живе у палој природи. Али и даље је човек узрочник свега добра и зла
у земаљском Царству. Јер, као што је Савет Свете Тројице у почетку узрочник
(виновник) свега добра на небу и на земљи, тако је после тога и савет тројичног
духа човековог узрочник (виновник) свега добра и зла у земаљском царству. Али
само тројични дух човека у савету: утисак, воља, слог. Ако се прекине овај
савет, било у утиску, било у вољи, било у умном слогу, онда неће бити никаквих
последица у природи унутарњој и спољњој. Тако све на земљи зависи од савета
тројичног духа човековог, а од ђавола не зависи, него ђаво сво зло чини кроз
човека. Јер кад би од ђавола зависило, онда би он све уништио. Али од њега не
зависи, него од човека: ђаво није узрочник свега на земљи, него човек. Ту власт
од Бога човек је добио још у почетку кад је створено небо и земља и све у њима,
и имаће ту власт човек све до краја овога света и века. Јер по образу Божијем
човек има силу логике да слаже узрочно-последичне везе и умне слогове, и зато
је човек узрочник свега добра и зла на земљи. Као што су Адам и Ева заједно
постали узрочник духовне смрти свога телесног потомства, тако су Христос и
Црква Заједно постали узрочник духовног живота Свога духовног потомства. Тако
говори апостол Павле: Као што у Адаму сви умиру, тако и у Христу сви ће оживети
(1Кор15;22). И разлог зашто се Син Божији оваплотио, то је мислим овај: да би
Бог Лого(с) као човек постао узрочник свега доброга на земљи. Јер сматрам да је
тако Богом уређено, да савет тројичног духа човековог, као образ Свете Тројице,
буде узрочник свега добра и зла у земаљском царству.
