О цареубиству

Постоје догађаји који потресу чак и бездушне стихије. Тада сам Господ твори суд над њима. Такво је било прво убиство, убиство Каиново. Такви су и многи други тешки злочини. Међу њих спада и страшно цареубиство у Јекатеринбургу. Због чега је био прогоњен, оклеветан и убијен Цар Николај II? Због тога што је он био Цар, Цар Милошћу Божијом. Он је био носилац и оваплоћење православног погледа на свет да је Цар слуга Божији, помазаник Божији, да Он мора дати одговор за поверени Му народ Божији, за сва његова дела и поступке, не само личне, него и као владара.

Тако је веровао православни руски народ, тако је учила Православна Црква, тако је схватао и осећао Цар Николај. Он је том свешћу био сав проникнут. Он је гледао на своје ношење царског венца као на служење Богу. Он је то памтио приликом свих својих важних одлука, приликом појаве свих одговорних питања. Ето због чега је он био толико чврст и непоколебљив у тим питањима у којима је он био уверен да се ради о вољи Божијој и чврсто је стајао иза тога што му се чинило неопходним ради добра царства које је предводио.

А када је увидео да је постављен у позицију када не може по савести да врши своје царско служење, тад је скинуо са себе Царски венац, попут светог кнеза Бориса, не желећи да буде узрок раздора и крвопролића у Русији. Самопожртвовање Цара које није донело корист Русији, већ напротив, дало је још већу могућност да се некажњено врше злочини, донело је незамисливу тугу и страдање. Но, он је у њима пројавио величину духа, која га је уподобила са праведним Јовом.

Праведни Многострадални Јов је био праобраз страдалог и васкрслог Христа… Његова књига се чита у Страсној седмици, зато што је праведни Јов био први праобраз Великог Страдалника за наше грехе, Спаситеља света. Слично Јову, који је из великог богатства претворен у сиромашка, Син Божији Је, остављајући Свој Небески Престо, осиромашио, поставши подобним нама Човеком, трпећи све нужде људске и немајући где главу приклонити. Христос је претрпео срамоћење и клевету од својих самплеменика и издајство Јуде. Но, као што се после страдања свети Јов увенчао поново славом и богатством, тако је и Син Божији васкрснуо из мртвих , успео се на Свој Небески Престо, који је хваљен од Анђела и обожаван од целог света. Какви су били праобрази Христови пре Његовог пришествија на земљу, тако и после Његовог пришествија Његови образи морају веровати у Њега. Сам Христос је рекао на Тајној вечери: Образ (пример) сам вам дао, да као што Ја чиних вама, и ви чините (Јова, 13; 15).. Зато нека је у вама иста мисао као у Исусу Христу (Филиљанима, 2; 5) – пише свети апостол Павле верујућим. Таквим живим подсећањем на страдања Христова јавио се у дане својих искушења Господар Николај II. Издали су га они којима је веровао. Био је остављен од скоро свих блиских, само мали број је пошао са њим на Голготу. Масе које су га још недавно са усхићењем сретале и поздрављале, сада га срамоте и поздрављају оне који су желели његово погубљење. Као пријатељи Јовови, који су му до недавно изгледали одани а онда га оптуживали за непочињене злочине. Распни га, распни – чуло се свуда, и они који су му остали верни, нису се усуђивали да подигну глас, плашећи се ради страха јудејскога.

+++

…У један дан се распала слава и величина државе руске, бедема мира по целом свету. Потпис Господара Императора Николаја Александровича на акту о одречењу од престола – јесте историјска граница која дели велику и славну прошлост Русије од тамног и мученичког њеног садашњег положаја…

Шта се десило тога дана? .. Одступање народа од помазаника Божијег, одступање од власти покорне Богу, одступање од заклетве дате пред Богом на верност Господару, помазанику Божијем, и његово предавање на смрт.

Лишен је власти, а потом и слободе, тај који је све своје снаге дао у име Божије на служење Русији.

Десетине година тамне силе зла су водиле борбу против помазаника Божијег, против државне власти верне Богу. Те исте силе убиле су и Господара Императора Александра Николајевича, Цара-ослободиоца.

Тај злочин је отрезнио народ, пробудио сву земљу и тај морални елан је дао могућност Господару Императору Александру III Миротворцу да влада чврстом руком Русијом.

У самој Русији се водила борба против њене саме суштине и разрушивши престо, непријатељи њени су уништили чак и њено име.

Сада цео свет може видети колико је била међусобно повезана Царска власт, верна Богу, са Русијом. Кад је нестало Цара – нестало је и Русије.

Борбу против Цара и Русије водило је скривено безбожништво које је потом себе отворено пројавило.

Таква је суштина борбе против Цара и Русије, против основа њеног живота и историјског развитка.

Такав је смисао и циљ те борбе које можда нису сви били свесни, који су били њени таоци.

Против Цара и Русије била је призвана сва прљавштина и ништавило и греховност која је могла обитавати у људској души.

Све то се свим силама подизало на борбу против Царске Круне увенчане Крстом, јер Царско служење и јесте ношење Крста.

Против људског ношења крста увек се подижу клевете и лажи, творећи ђаволско дело, јер по речима Господа Исуса Христа: он је лажа и отац лажи, и када говори лаж, своје говори(Јован, 8; 44).

Све се подигло против најкроткијег, чистог и пуног љубави Цара, да би у страшни час борбе против њега – он остао сам. Претходно су се шириле прљаве клевете на Цара и његову породицу, како би народ охладио према њему.

Неверни савезници су узели учешће у завери. Најближи сарадници, када је Господару била нужна морална подршка, нису је пружили и прекршили су заклетву. Једни – узевши учешће у завери, други – по слабости саветујући одречење. Господар је остао сасвим сам, а около „издаја, подлост и кукавичлук“.

Од дана одречења све је почело муњевито да се руши. Другачије није ни могло бити. Био је свргнут онај који је обједињујући све, стајао на стражи Истине. Био је почињен грех и отворен је пут греху. Узалуд желе да одвоје Фебруар од Октобра: једно је било директна последица другога.

…Псков је био Гетсиманија за Господара, Јекатеринбург је постао његова Голгота.

Господар Николај Александрович је скончао као мученик, са непоколебљивом вером и стрпљењем, испивши чашу страдања до дна.

+++

Убиство Императора Николаја II и његове породице посебно је како по кривици руског и других народа у њему, тако и по последицама тог убиства. Оно није одмах извршено, оно се постепено припремало.

Гнусна клевета је поколебала верност Цару и чак поверење у њега значајног дела руске јавности. У вези са тим, настали, вештачки изазвани метеж није наишао на неопходан отпор чак ни од стране власти, па ни од друштва. Малодушност, плашљивост, издаја су у свој пуноћи били пројављени с њихове стране. Многи су пожурили да траже поверење и милостињу од злочинаца који су дошли на власт. Народ је у почетку ћутао, а потом је брзо почео да се користи новим насталим околностима. Свако се старао о својој угодности, потирући Божанске заповести и људске законе. У заштиту Господара и престола није учињено ништа отворено. Ћутљиво је био прихваћен извештај о лишавању слободе Цара и његове породице. Само тајно су се узносиле молитве и уздаси тих малобројних који нису подлегли општем искушењу и који су схватали злочинство тих дејстава. Зато се Господар у потпуности нашао у рукама оних који су га затворили и нове власти која је знала да може да ради све што хоће.

Убиство је пало на савест и душу целога народа. Криви су сви у овој или оној мери: неко због директног метежа, неко због његове припреме, неко због издаје и кукавичлука, неко због оправдавања почињеног или искоришћавањем почињеног за личну корист. Убиство Цара-мученика је директна последица тога.

Крв Његова на нас и на чеда наша (Матеја, 27; 25). Не само на савременом покољењу, него и на новом, пошто ће оно бити васпитано на саосећању са злочином и расположењима која су довела до Цареубиства.

Само потпуни духовни раскид са њима, свест о њиховом злочинству и греховности и покајању за своје и својих предака грехове, могу ослободити Русију од греха који на њој лежи.

+++

Света Црква сутра прославља светог Андреја, епископа Критског, творца Великог покајног канона, а ми смо се сабрали да би се помолили за упокојење душа Цара-мученика и других са њим убијених. У Русији су се чак свакодневно у храмовима сабирали људи на дан светог Андреја Критског, но не тога који се прославља сутра, него преподобног Андреја замученог због исповедања Христа и истине Христове. На тај дан преподобномученика Андреја људи у Русији су се окупљали да заблагодаре Господу за чудесно спасење Господара Александра III код Борака, 17. октобра 888. године. За време тог путовања догодио се страшни удес воза, сви вагони су били разбијени осим једног, у коме се налазио Цар са својом породицом.

Тако је на дан преподобног Андреја Критског замученог од стране непријатеља Христа и Његове Цркве, био спасен Наследник, а касније и Господар Николај Александрович, и такође на дан светитеља Андреја Критског који је мирно окончао своје дане на земљи, Господар је био убијен од стране безбожника и издајника. На дан Андреја-мученика Русија је прослављала истог дана и пророка Осију, који је предсказао Васкрсење; у њихову част су се градили храмови, где је народ руски благодарио Богу за спасење Господара. А после 30 година, на дан светог Андреја који је учио о покајању, Господар је убијен пред очима читавог народа који није чак учинио ни један покушај да га спасе. То је још страшније и несхватљивије кад имамо у виду да је Господар Николај Александрович у себи оваплотио најбоље црте царева које је знао, волео и поштовао руски народ.

Цар-мученик је највише подсећао на Цара Алексеја Михаиловича Тишајшега, но, превазилазио га је својом непоколебљивом кротошћу. Русија је знала и за Александра II Ослободиоца, но, Цар Николај II је ослободио још више народа из братског словенског племена. Русија је знала и за Александра III Миротвора, а Господар Николај II се није ограничио само бригом о миру у своје дане, него је начинио крупан корак како би сви народи Европе и целога света живели мирољубиво и разрешавали своје неспоразуме мирним путем. Са тим циљем, по бескорисном и благородном личном старању његовом сазвана је Хашка конференција. Русија се усхићивала и са Александром I и назвала га Благсловеним, јер је он ослободио Европу од власти једног човека. Господар Николај II у вишеструко тежим околностима устао је против истог таквг покушаја другог човека да прошири своју власт на туђи му по крви и вери словенски народ и у његовој заштити је пројавио чврстину која није познавала компромисе. Русија је знала и за великог реформатора Петра I, но, уколико се присетимо свих реформи Николаја II, онда ћемо знати коме да дамо предност, при чему су реформе последњег спроведене много пажљивије, промишљеније и без сувишне грубости. Русија је знала и за Ивана III, Ивана Калиту као велике сакупљаче руских земаља, но, Господар Николај II је њихово дело довео до краја, када је 1915. године, мада на кратко време, вратио Русији све њене синове. Господар Сверуски – он је био први и једини Сверуски Цар. Његов унутрашњи духовни морални лик је био толико узвишено диван, да су чак и бољшевици који су желели да га осрамоте, могли да га критикују само за једно – за побожност.

Засигурно је познато да је он увек свој дан започињао и завршавао молитвом. На велике црквене празнике увек се причешћивао, при чему се мешао са народом приступајући великом Тајинству, као што је то било приликом откривања моштију преподобног Серафима. Он је био образац целомудрија и глава узорне православне породице који је васпитавао своју децу у спремности да служе руском народу и строго их је припремао за предстојећи труд и подвиг. Он је био дубоко пажљив према потребама својих поданика и желео је јасно и блиско да себи представи њихов рад и служење. Свима је познат случај када је сам прешао неколико врста под пуном војничком опремом, да би боље схватио услове војничке службе. Он је тада ишао сасвим сам и тиме јасно оповргавао клеветнике који говоре да се он плашио за свој живот. Ако је Петар I рекао: „А о Петру говорите да му живота није жао, само да живи Русија“, то Господар Николај Александрович уистину може рећи да је то испунио. Кажу да је био поверљив. Но, велики отац цркве свети Григорије Велики говорио је, што је чистије срце, то је поверљивије.

Чиме је Русија узвратила свом Господару који је волео чистим срцем више од свог живота?

Узвратила му је клеветом. Он је био високо моралан – почели су причати о његовој порочности. Он је волео Русију – почели су говорити о издаји. Чак и људи блиски Господару понављали су ту клевету, препричавали један другом гласине и разговоре. Под утицајем злог умисла једних и распуштености других, гласине су се шириле и почела је да хладни љубав према Цару. Потом су почели говорити о опасности за Русију и разматрати начине да се ослободе од те непостојеће опасности и у име наводног спасења Русије почели говорити да треба уклонити Господара. Прорачуната злоба чинила је своје дело: она је одвојила Русију од свога Цара и у страшном тренутку у Пскову он је остао сам. Блиских нема. Били су одани, но ни њих нису пустили. Страшна остављеност Цара… Но, он није оставио Русију, Русија је оставила њега, који ју је волео више од свог живота. Видећи то и у нади да ће његово самоумањење успокојити и смирити распламсале страсти народне, Господар се одрекао до престола. Но, страст се никада не смирује, достигавши жељено она се још више распламса. Настало је ликовање оних који су хтели свргавање Господара. Остали су ћутали. Уследило је хапшење Господара и даљи догађаји су били неизбежни. Ако оставите човека у кавезу са зверима, то ће га они пре или касније растрзати. Господар је био убијен и Русија је ћутала. Није се појавило ни негодовање, ни протест, када је почињен тај гнусни злочин, и то ћутање је велики грех руског народа почињен на дан светог Андреја Критског, творца Великог покајног канона који се чита у Великом посту…

Под сводом Јекатеринбургског подрума убијен је Господар Руса, људском поквареношћу лишен Царског венца, но није лишен Божијом Правдом свештеног Миропомазања. Сва цареубиства у Русији починила је хрпа људи, но не народ. Када је убијен Павле I народ није ни знао за то, а кад је сазнао, дуго година је на његов гроб приносио саосећање и молитве. Убиство Александра II је у Русији изазвало буру негодовања која је оздравила морално стање народа и то се показало на царствовању Александра III. Народ је остао чист од крви Цара ослободиоца. Овде је народ, цео народ, крив за проливену крв свога Цара. Једни су убили, други одобравали убиство и тим починили не мањи грех, трећи се нису противили… Издаја, превара, кршење заклетве на верност Цару Миахилу Фјодоровичу и његовим наследницима без означавања њихових имена, пасивност и окамењеност, несаосећање – ето из чега је руски народ сплео венац којим је увенчао свога Цара…

Велики је грех подићи руку на Помазаника Божијег… Код таквог греха ни најмања кривица неће остати ненаплаћена. У тузи ми говоримо: „Крв његова је на нама и на деци нашој“. Но памтимо да је тај злочин читавог народа почињен на дан светог Андреја Критског који нас зове на дубоко покајање. Памтимо да нема границе милости Божијој и нема таквог греха који се не може опрати покајањем. Но, наше покајање мора бити потпуно, без икаквог самооправдања, ограђивања, са осуђивањем себе и читавог злог дела од његовог самог почетка.

+++

После смрти Саула који је пао на свој мач за време битке са Филистејцима, један Амалићан је потрчао да о томе извест Давида кога је тада Саул прогањао.

Претпостављајући да ће Давид бити вома радостан таквој вести, он је одлучио да себе прикаже као убицу Саулову, како би још више увећао очекивану награду.

Међутим, саслушавши измишљену причу Амалићанина о томе како је он убио рањеног Саула на његову молбу, тада Давид зграби хаљине на себи и раздрије их; тако и сви људи који бијаху с њим.

И рече Давид момку који му донесе глас: одакле си? А он рече: ја сам син једног дошљака Амалићанина.

Рече му Давид: како те није било страх подићи руку своју и убити Помазаника Господњег?

И дозва Давид једног између момака својих и рече: ходи, погуби га. А он удари те умрије.

И рече му Давид: крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на тебе говорећи: ја сам убио Помазаника Божијег (2 Самуилова, 1; 1: 16).

Тао је био кажњен иноплеменик који се издавао за Сауловог убицу. Он се подвргава жестокој казни иако је Саул учинио много зла због чега је одступио од њега Господ и он је био гонитељ невиног Давида.

Из Давидових речи се види да је он сумњао у истинитост приче Амалићанина и није био уверен да је баш он убица Саулов, међутим, он га је предао смрти сматрајући да је достојан смрти чак и ако само назове себе цареубицом и похвали се тим својим поступком.

Колико је још теже и греховније убиство Православног Помазаника Божијег, колико већа кара треба да лежи на убицама Цара Николаја II и његове породице?

Као супротност Саулу који је одступио од Бога и због тога од њега остављен, Цар Николај II је био образац благочестивости и потпуне преданости вољи Божијој.

Осетивши не старозаветно помазивање јелејом на главу, него благодатни „печат дара Духа Светог“ у Тајинству Миропомазања, Император Николај II је био до краја живота веран свом високом звању и схватао је своју одговорност пред Богом.

Император Николај II је у сваком поступку полагао рачун пред својом савешћу, вечно је „ишао пред Господом Богом“. „Најблагочестивији“ је у дане свог земаљског благостања, не само по имену него и самим делом, он у дане својих искушења пројавио трпљење подобно трпљењу праведнога Јова.

Зар су на таквог Цара подигли руку злочинци и при том још када се он од поднетих искушења очистио, као злато у огњу, и био је невин страдалник у пуном смислу те речи.

Злочин против Цара Николаја II још је тим страшнији и греховнији што је са њим убијена и његова цела породица , ни за шта крива невина деца!

Такви злочини не остају некажњени. Они вапију ка Небу и низводе Божији гнев на земљу.

Ако се подвргне смрти иноплменик – наводни убица Саулов, за убиство незаштићеног Цара-страдалника и његове породице страда данас цео руски народ који је дозволио страшни злочин и који је ћутао када су Цара подвргли понижењу и лишавању слободе.

Дубока свест о греховности учињеног и покајање пред сећањем на Цара-мученика тражи од нас Правда Божија.

Сећање на невине кнежеве Бориса и Гљеба пробудила је савест руских људи у периоду „удељних смутњи“[1] и постиђивала је кнежеве који су почињали раздоре. Крв светог Великог кнеза Игора произвела је душевни преврат у душама Кијевљана и ујединила Кијев и Черњигов у поштовању убијеног светог кнеза.

Свети Андреј Богољубски је својом крвљу освештао самодржавну Русију која се утврдила већ знатно после његове мученичке смрти.

Сверуско поштовање светог Михаила Тверског исцелило је ране на телу Русије, које је нанела борба Москве и Твера.

Прослављење светог Царевића Димитрија пројаснило је свест руских људи, удахнуло у њих моралне силе и после тешких потреса, привело препороду Русије.

Цар-мученик Николај II са својом многострадалном породицом улази данас у лик тих страстотерпаца.

Велики злочин који је извршен према њему мора бити изглађен ватреним поштовањем његовим и прослављењем његових подвига.

Пред пониженим, оклеветаним и умученим мора се поклонити Русија, као што су се некада поклонили Кијевљани пред преподобним кнезом Игором кога су умучили, као Владимирци и Суздаљци – пред убијеним Великим кнезом Андрејем Богољубским!

Тада ће Цар-страстотерпац стећи одважност пред Богом и његова молитва ће спасити земљу руску од катастрофа које подноси.

Тада ће Цар-мученик и његови састрадалци постати нови небески заштитници Свете Русије.

Невино проливена крв ће оживети Русију и осениће је новом славом!

---

[1] „Время удельных смут и усобиц“ – представља период унутрашњих сукоба за власт између руских кнежева. Било их је већ међу синовима Владимировим, потом међу синовима и унуцима Јарослава Мудрог, све до Димитрија Донског који је успео да окупи око себе практично све руске кнежевине уочи Куликовске битке.

Промироточила икона Светих царских новомученика Романових

На дан 117-ог рођендана наследника - царевића Алексеја Николајевича током недељне "службе", парохијани цркве Васкрсења Христовог у Кадасхи приметили су да је икона Светих царских новомученика Романових "Царска Голгота" промироточила. Капи мира појавиле су се на ореолу око одсечене часне главе цара-мученика.   

---

Мироточењем иконе „Царска Голгота“, Господ још једном сведочи о подвигу цара мученика Николаја и целе царске породице, који су дали своје животе за Русију и њен народ.

Господ открива истину о „остацима Јекатеринбурга“

Икону "Царска голгота" сликали су иконописци јарославске радионице "Ковчег" по налогу председника Руске просветне фондације која носи име Светог Василија Василија Великог. Приликом стварања ове иконе ослањали су се на иконографију древних икона Јована Крститеља и великомученика Георгија Победоносца, као и на чувену икону Светих царских мученика из српског женског манастира Бешка на Скадарском језеру. На овим иконама свеци држе у рукама посуде са искреним главама одсеченим од мрзитеља Божјих.

У протеклих шест година Руска културно-просветна фондација водила је научни рад на истраживању околности злочиначког убиства царске породице од стране бољшевика 1918. године. У рад Фондације укључени су истакнути историчари, лекари, форензичари и други стручњаци. Током протеклих година обављено је више испитивања, објављени су јединствени документи и материјали на тему мучеништва царске породице, укључујући и истрагу Тужилаштва Руске Федерације 1993. -1998; историјски и стоматолошки прегледи „остатака Јекатеринбурга“ (2017–2018) и други.

Тренутно научници спроводе нова испитивања и припремају издања материјала на ову тему. Као православци, молимо се да нас наш Господ Исус Христос води и открије истину о околностима злочиначког убиства царске породице и прикривању њихових часних остатака.

Мироточење иконе на одсеченој глави указује на истинитост легенде да су зликовци после убиства одсекли главу краљу страственика (вероватно главе свих чланова царске породице) имитирајући француске револуционаре, који су погубили цара Луја XVI и царицу Марију Антоанету на гиљотини, и вероватно подругљиво имитирали и цара Давида, који је одсечену главу Голијата донео у Јерусалим.

Ово је показатељ да је потребно наставити темељно и непристрасно истражити околности убиства царске породице, без обзира на политичку ситуацију, стално се сећајући непристрасног и страшног Суда Божјег, који нико не може избећи.

Извор: logoslovo.ru

+++

Житије Светих царских новомученика Романових

Свети царски новомученици Романови

Житије Светог новомученика цара Николаја II Романова

Овај благоверни родио се 6./19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

1894, након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени Хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот Царев из руке Свевишњег.

Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, Премудрост и Силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом Завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.

 Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова Царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе –освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства,

 После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за Цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је Цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, Онај Који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

 Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је Цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, Цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх Московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни Хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.

 У заточењу је почело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.

 Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа Цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике.Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

 1./14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само Цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

У народу је, пак, поштовање Цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским Новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “ здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао на Православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске Цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога Живога, новомучениче Царе Николаје! Као Цар Сверуски и Самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство Небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:
Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом Својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

Житија Светих новомученика Романових

+++

                                  Мoлитва Светим царским мученицима Романовима

О, свети страстотерпче, царе мучениче Николају!Господ те изабра за помазаника Свога да милостиво и праведно судиш народу своме и да будеш чувар Православне цркве.Тога ради си са страхом Божијим своје царско служење и бригу о душама извршавао.Испитујући те као многострадалног Јова, Господ допусти да будеш увређен и да у душевним мукама поднесеш горке недаће, вероломство, издају, отуђење ближњих и губитак земаљског царства.Све си пак, као истински слуга Христов, и мученичку смрт си прихватио.Стога си Царство небеско досегао, где се сада наслађујеш вишњом славом код престола Свецара, заједно са твојим супругом, царицом Александром, и царским чедима Алексејем, Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом.Имајући сада велику одважност пред Христом Царем, моли се да Господ опрости грех отпадништва народа нашег и да нам подари опроштај грехова, да нас свакој врлини поучи, да задобијемо смирење, кроткост и љубав и удостојимо се небеског Царства, да сви заједно са тобом и свим светим новомученицима и исповедницима руским прославимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва Срба Светом новомученику цару Николају II Романову

О , Свети царе Мучениче Николају Други! Пред престо Цара славе многе те врлине доведоше, многе те радосно објавише као достојнога венца мученичког, многе и премноге врлине твоје и данас те свима вернима откривају као угодника Христовог. Од свију већа, свеза савршенства, и у теби јави се љубав, због које си, огњени ревнитељу закона Божијег, и живот положио за пријатеље своје, и породицу свечасну пожалио ниси: царицу мудру и благу Александру, царевића јагње Алексеја, и царевне, ангелима дружбенице,Олгу,Татјану,Марију и Анастасију.И њих си позвао да те следе у ношењу Крста, што укућани твоји смерно и радосно примише.Због мале браће своје, због православних Срба, ти си у рат ушао, и мач си дигао да би нејач српску заштитио, и јеретицима си војну објавио, јер хтедоше да прождеру стадо Доброга Пастира, учитеља твога и нашега. Љубављу вођен,у Царству Љубави си се обрео; праштајући свима, од Бога си опроштај грехова и награду задобио; за све се молећи, од Онога Који молитве слуша примио си благодат да и после мученичке кончине помажеш онима који те призивају.

Знајући за ово, и за много друго, неизречено и неизрециво, ми, грешници православни Срби, млађа у Христу браћа твоја, овако ти се молимо:

Помози нам у невољама и искушењима који нас снађоше због грехова наших:

У невољама јер творисмо вољу демонску, грехом заслепљени; у искушењима, јер кушасмо дуготрпљење Божје, па се препуни чаша гнева Његовога праведнога!

Помози нам у пустињи у коју залутасмо, одричући се Господа над војскама, клањајући се златном телету сластољубља свога, желећи да се вратимо у Египат таме безбожничке!

Помози нам да веру у мукама сачувамо, да се љубављу према Христу и ближњима испунимо, да се надом у Царство Божје умијемо!

Моли се, Свети и благоверни Царе, да нас Господ подигне и исцели: да нас подигне из таме и сенке смрти, да опет станемо пред Њега, Живога и Истинитог, и да нас исцели од мржње, од многих, премногих страсти, од јереси,раскола и лудила братоубилачког!

Помени све Србе који од предачке вере отпадоше, идолима се паганским поклонише, лажним боговима кађење и почасти принесоше, у јереси и безбожништво залуташе, да се сете Небеског Јерусалима и са сузама покајања у њега врате.

Помени све очеве и мајке који се у цркви не венчаше, који једно друго изневерише, блуд и прељубу многу чинећи, чеда у утроби убијајући да их Господ човекољубиви уразуми, светлости целомудрија приведе и брачним благословом обдари.

Помени све младиће и девојке изгубљене и грехом намучене, пијане, дрогиране, страстима расточене, да их Господ, Пролеће и Младост наша, отрезни, да их Телом и Крвљу Својом причести, да их, блудне синове и кћери, на дверима Царства Небескога дочека!

Помени све који у рату пострадаше, рањени, осакаћени, срца ојађених, бескућнике и избјеглице, сирочад и удовице, многострадалне и многонапаћене душе њихове светом молитвом својом обасјавајући.

Сети се пред Богом Аврамовим, Исаковим и Јаковљевим свију који живот дадоше у борби за отачаство своје, да им Господ опрости грехе и да их усели у дворове Своје.

Нека се пред Богом, Дивним у теби, прекротки и кроткошћу прмудри Царе Мучениче, посраме сви који говоре: “Прождерасмо их” и који се смеју и ругају Србима.

Непријатеље вере наше, као вихор и прашину, својим молитвама развеј, а нас загреј, укрепи, утеши, научи и умудри, исцели и орадости, пролећним лахором ходатајства твога будећи нас из тартарске зиме отпадије наше!

Моли се за нас са свештеном породицом својом царицом Александром, царевићем Алексејем и царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом и са свима светим Новомученицима и Исповедницима руским и српским који ране Господње на телу свом понеше, Еванђеље његово сведочећи. Да нас Цар славе од свију саблазни сачува, да нас од лажних пророка и лажних месија заклони, да нас од звери из бездана и војски антихристових избави и да, спасени благодаћу Његовом, са тобом и свима Светима прославимо Оца и Сина и Светога Духа, Творца, Спаситеља и Утешитеља Бога, сада и увек и у векове векова. Амин.

Акатист Светом новомученику цару Николају II Романову

Молитве пре читања акатиста

Текстови из књиге "Љубав је јача од смрти"

Живот и подвизи Светога цара новомученика Николаја II Романова

Писма царске породице из заточеништва

Дневник протојереја Атанасија И. Бељајева,старешине Фјодоровског храма у Царском селу

Света преподобномученица велика кнегиња Јелисавета - житије
Беседе и созерцања
Пророчанства и чуда - Царски мученици као гласници неба
Цареубице и њихов господар
Они су слава Цркве Христове

Књига "Цароставник"

Књига Цароставник,кроз паралелно излагање житија и историјских докумената на којима су она заснована,говори о подвигу Царских Мученика,Светога Патријаха Тихона Испoведника и о тајном животу Катакомбне Цркве у Русији.Ово је књига о пламеној вери,непостидној нади и бескрајној љубави и оданости...

У потресној беседи на рођендан Господара Цара Николаја,Свети праведни Јован Кронштатски је рекао:

"Највећи светски зликовац,који ће доћи у последње време,антихрист,неће моћи да се појави међу нама захваљујући самодржавној царској власти која задржава срамотно и бесловесно безбожничко учење.Јер тајна безакоња већ дејствује-каже Апостол-али се неће испунити све док се не уклони онај који сад задржава:Цар-Самодржац".

Свети царски новомученици Романови фотографије

+++

Највиши манифест

Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.

Објављујем свим верним Нашим поданицима:

Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано. Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Српске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.

Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.

Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.

Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.

У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.

Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.

Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.

На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“.
21.07.1914.

Србија и Свети новомученик цар Николај II Романов

Свети новомученик цар Николај II Романов је спасио Србију од сигурне пропасти која нам је
претила управо од "наших савезника".Ово је само један од многобројних примера да само у
Русији Србија има искреног пријатеља и савезника и да не можемо тражити савез са нашим
вечитим душманима,са онима који би најрадије волели да нас збришу,да не постојимо...

                                     

                                          "Цар Николај II. Искупитељна жртва" 

Филм доноси мноштво занимљивих података о царевању Цара Николаја II, његовом животу, као и стању Руске Империје пред њен пад. Погледајте...