Међу несхватљивим, чудесним својствима имена Исусовог налази се својство и сила да се изгоне демони. Ово својство објавио је Сам Господ када је рекао да ће онај ко верује у Њега именом Његовим изгонити демоне (Мк. 16,17). На ово својство имена Исусовог треба нарочито обратити пажњу, јер је оно од највећег значаја за све који се баве молитвом Исусовом.
Као
прво, треба да се каже неколико речи о пребивању демона у људима. Ово пребивање
бива двојако: једно може да се назове чулним, а друго - духовним. Чулно сатана
пребива у човеку када се својим бићем усели у његово тело, и мучи душу и тело.
На тај начин у човеку може да живи један демон, а могу и многи. Тада се
човек назива демонизованим (ђавоиманим, поседнутим).
Из
Јеванђеља видимо да је Господ исцељивао демонизоване; на исти начин
исцељивали су их и ученици Господњи, изгонећи демоне из људи именом
Његовим. Духовно сатана пребива у човеку када он постане извршилац ђаволове
воље. Тако је сатана ушао у Јуду Искариотског (Јн. 13,27), то јест, овладао
је његовим разумом и вољом, сјединио се са њим у духу. У том положају били
су и налазе се сви који не верују у Христа, као што и свети апостол Павле
каже хришћанима који су у хришћанство прешли из незнабоштва. И вас који
бејасте мртви због преступа и грехова својих, у којима некада ходисте по духу
овога света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у
синовима противљења, међу којима и ми сви живесмо некада по жељама тела
свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гнева као
и остали (Еф. 2,1-3).
У
овом положају налазе се више или мање, у зависности од степена огреховљености,
они који су се крстили у Христа, али су се кроз сагрешења отуђили од Њега.
Тако Свети Оци схватају речи Христове о враћању ђавола са седморицом
других најљућих духова у храм душе из кога се удаљио Дух Свети (Мт. 12,43-45).
Духови који су ушли на тај начин опет се изгоне молитвом Исусовом, уз
живот у постојаном и брижљивом покајању.
Прихватимо
се подвига, спасоносног за нас! Потрудимо се да молитвом Исусовом истерамо
духове који су услед наше небриге ушли у нас. Она има особину да оживљава
умртвљене грехом, она има особину да изгони демоне. Ја Сам
васкрсење и живот - рекао је Спаситељ - који верује у Мене ако
и умре живеће (Јн. 11,25). А знаци онима који верују биће:
именом Мојим изгониће демоне (Мк. 16,17).
Молитва
Исусова открива присуство демона у човеку и изгони их из човека. При томе
се догађа нешто налик ономе што се догодило приликом изгнања демона из
демонизованог детета после Преображења Господњег. Када је дете видело Господа
Који је дошао, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше
се баиајући пену. Кад је Господ заповедио духу да изађе из детета
- дух уз злобу и гневне покрете изађе, повикавши и изломивши
врло дете, од чега оно би као мртво (Мк. 9,17-27).
Сила
сатане - који је неприметно пребивао у човеку током његовог расејаног
живота – када чује да човек на молитви призива име Господа Исуса,
бива пометена. Она покреће у човеку све страсти и посредством њих доводи
човека у стање страшног колебања, производећи у телу различите чудне болести.
У
том смислу је преподобни Јован Пророк рекао: "Нама немоћнима остаје само
да прибегавамо имену Исусовом: јер страсти, као што је речено, јесу демони, и
излазе услед призивања овог имена". То значи: деловање страсти и демона је
заједничко; демони делују посредством страсти. Када приликом бављења
молитвом Исусовом видимо нарочито узнемирење и кључање страсти, немојмо да због
тога падамо у недоумицу или униније.
Напротив,
охрабримо се и припремимо за подвиг, за брижљиво мољење Именом Господа
Исуса, као они који су добили очигледан знак да је молитва у њима почела
да производи дејство које јој је својствено.
Свети
Јован Златоуст каже: "Сећање на име Господа нашег Исуса Христа
раздражује ђавола на борбу. Јер душа која се присиљава на молитву Исусову,
све може да добије том молитвом, и добро и зло. Као прво, она може да види
зло у унутрашњости свога срца, а потом и добро. Ова молитва може да
покрене змију и да је смири. Ова молитва може да разобличи грех који
живи у нама и може да га истреби. Ова молитва може да узнемири сву силу
ђавољу у срцу, да је победи и мало-помало искорени. Име Господа Исуса Христа,
силазећи у дубину срца, смирује змију која влада његовим пашњацима, а душу
спасава и оживотворава. Непрестано пребивај у имену Господа Исуса - нека срце
упије Господа и Господ срце, и нека ово двоје буду једно. Уосталом, ово дело се
не савршава за дан или два, него захтева много година и времена: потребно је
много времена и подвига да би ђаво био изгнан и да би се уселио Христос".
Овде
је очигледно описано оно делање о коме говори и на које позива преподобни
Макарије Велики у својој првој беседи, уз јасно указивање и на оруђе
делања: "Уђи и ти, ко год био, кроз помисли које у теби непрестано
нарастају, ка твојој заробљеној души, робињи греха, до дна размотри своје мисли
и дубину твојих помисли истражуј: у недрима своје душе видећеш змију како
пузи и гнезди се, која те је убила отровавши твоју душу. Неизмерни је
бездан - срце. Ако убијеш змију, пред Богом ће се похвалити твоја чистота;
ако пак не, онда се смири, молећи се, као слаб и грешан, Богу за исправљење
својих тајних грехова".
Исти
велики угодник Божији вели: "Царство таме, то јест зли кнез духова,
који је од почетка поробио човека, обложио је и обукао душу и читаво њено биће,
сву ју је упрљао, сву ју је поробио и потчинио своме царству. Од поробљености
себи он на слободи није оставио ни помисли, ни разум, ни тело - ни један њен
саставни део; сву ју је оденуо у плашт таме. Тај зли непријатељ читавог
човека оскврнуо је и обезличио и душу и тело; он је човека обукао у старог
човека - прљавог, нечистог, богопротивног, непокорног закону Божијем, то јест
обукао га је у сам грех, како човек више не би видео како хоће, него страсно,
како би слушао страсно, како би ноге имао устремљене ка чињењу злих дела, руке
- ка чињењу безакоња, срце - ка злим помислима. Но, ми се помолимо Богу, како би
Он свукао са нас старог човека, јер Он једини може да уклони грех од нас: јер
су они који су нас поробили и држали у својој власти јачи од нас, а Он је
обећао да ће нас ослободити од тога ропства".
На
основу ових схватања Свети Оци дају ономе ко се моли молитвом Исусовом следећу
душеспасоносну поуку: "Ако душа значајно не пропати због наметљивости
греха, она неће моћи много да се радује због благости праведног
суда".
Онај
ко жели да очисти своје срце, нека га непрестано распламсава сећањем на Господа
Исуса, имајући само то као непрекидно поучавање и дело. Они који хоће да одбаце
свог старог човека, не треба некада да се моле а некад не, него нека
непрестано пребивају у молитви чувањем ума, па и онда када се налазе изван
молитвених храмова. Они који намеравају да очисте злато, ако и за кратко
допусте да се угаси ватра у топионици, довешће тиме до поновног стврднућа
материје која се чисти; слично томе онај ко се Бога некада сећа, а некад
не, доконошћу уништава оно што мисли да је стекао молитвом. Мужу који љуби
добродетељи својствено је да сећањем на Бога стално уклања земљаност
срца, како би зло на тај начин мало-помало било уништено огњем
сећања на добро и како би се душа са великом славом у потпуности вратила у
своју природну светлост. На тај начин се ум, пребивајући у срцу, моли
чисто и истинито, како је исти свети (Дијадох) рекао: "Молитва бива чиста
и истинита онда када се ум за време молитве сједини са срцем".
Не
плашимо се, делатници молитве Исусове, ни ветрова, ни таласа! Ветровима називам
демонске помисли и маштања, а таласима - метеж страсти пробуђених
помислима и маштањима. Окружени најсвирепијом буром, са постојаношћу,
храброшћу и плачем завапимо Господу Исусу Христу: Он ће утишати ветрове и
таласе, а ми ћемо Му се поклонити, опитно познавши Исусову свемоћ, уз
речи: Ваистину си ти Син Божији (Мт. 14,33). Ми се
боримо за своје спасење. Наша вечна судбина зависи од победе или пораза у тој
борби.
"Приликом
бављења молитвом Исусовом - каже преподобни Симеон Нови Богослов - долази
до борбе: лукави демони нападају стварајући велику смутњу, дејством страсти у
срцу производе метеж и буру, али Именом Господа Исуса Христа бивају
разорени и уништени, као восак од огња. Опет, када буду прогнани и одступе
од срца, не одустају од борбе, него ум узнемирују извана, спољашњим утисцима.
Из тог разлога ум не почиње да тако брзо осећа тишину и безмолвије у себи,
јер демони кад немају снаге да помуте ум у дубини, узнемирују га споља
маштањима. Стога је немогуће потпуно се ослободити борбе и не бити нападан
од стране лукавих духова. Ово је својствено савршенима и онима који су се
потпуно удаљили од свега и постојано пребивају у пажњи срца".
Првобитно
и само делање изгледа необично сувопарно и не обећава никакав плод. Ум који се
труди да се сједини са срцем најпре наилази на непрозирни мрак, грубост и
обамрлост срца, које се не буди одмах да би саосећало са умом. Ово не
треба да изазива униније и малодушност, а овде се помиње само зато да би
делатник молитве био унапред обавештен и упозорен. Трпељиви и брижљиви делатник
неизоставно ће бити задовољен и утешен - обрадоваће се због бескрајног
обиља таквих духовних плодова какве не може ни да замисли у своме телесном
и душевном стању.
Дејства
молитве Исусове имају своју постепеност: она најпре делује само на ум, доводећи
га у стање тишине и пажње, потом почиње да продире у срце, будећи га из смртног
сна и сведочећи о његовом оживљавању појавом осећаја умилења и плача у њему.
Удубљујући се још даље, она мало-помало почиње да делује у свим деловима душе и
тела, изгонећи одасвуд грех, уништавајући његову власт, утицај и демонски
отров.
Из
тог разлога код почетних дејстава молитве Исусове "настаје неописива
пустош и неизрецив бол душе" - вели преподобни Григорије Синаит.
Душа болује као болесница и породиља, како каже Свето Писмо (Сир.
48,21): Жива и делотворна Реч Божија - то јест Исус - оштрија
од сваког двосеклог мача, продире, како сведочи апостол, све до раздеобе душе и духа, зглобова
и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр. 4,12), продире, истребљујући
огреховљеност из свих делова душе и тела.
Умној
молитви је својствено да разоткрива страсти које се крију и тајно живе у
људском срцу! Она их открива и кроти. Умној молитви је својствено да
разоткрива ропство у коме се налазимо у односу на пале духове. Она открива
то ропство и ослобађа од њега. Сходно томе, не треба се узнемиравати и бити у
недоумици када из пале природе почну да нарастају страсти или када их подстакну
зли духови. А пошто се страсти кроте молитвом, потребно је, када се
појаве, да се умом полако и врло тихо твори молитва Исусова, која ђе
мало-помало да смири побуњене страсти. Понекад налет страсти и ђавољих помисли
бива тако силан да води у велики душевни подвиг. То је време невидљивог
мучеништва. Треба исповедати Господа дугом молитвом пред лицем Господа и
она ће неизоставно довести до победе.
Име
Господа нашег Исуса Христа је Божанско; сила и дејство тог имена су
Божански; они су свемоћни и спасоносни; они надилазе наше схватање и
неприступачни су за њега. Са вером, надом и усрдношћу, сједињеним са великом
побожношћу и страхом, савршавајмо велико дело Божије које нам је предао
Бог - творимо молитву Именом Господа нашег Исуса Христа.
"Непрестано
призивање имена Божијег - каже Велики Варсануфије - јесте лечење које убија не
само страсти, него и само њихово деловање. Као што лекар ставља лекове или
мелеме на рану болесника, и они делују а да при томе болесник и не зна како то
бива, управо тако и Име Божије, када се призива, убија све страсти, мада ми не
знамо како се то збива".
Преузето из књиге "Енциклопедија Православног Духовног
Живота" (стр.
258-263)
Исусова молитва
