„Пазите да вас ко не превари“
Исус Христос
„Дужни смо да веома много благодаримо Господу што нам је и о прошлости открио, и о садашњости нас умудрио, и о будућности нисмо неразумни. Писмо вели: 'Не разапињу се узалуд замке птицама'. Тиме говори: с правом пропада човек који зна за пут правде, а себе одводи на пут мрака.“
Посланица Апостола Варнаве 5:3-4
Недавно се међу Србима, а и шире у региону, прославио „академик“ др Сава Кнежевић, „пластични хирург“ и „специалиста естецке, anti-aging и регенаративне медецине“. Претходно, дуги низ година, дотични академик био је прослављен само међу својим задовољним муштеријама које је оперисао у приватној ординацији „Др Севиџ“ у центру Београда, са мамом, „медецинском сестром-инструментарком“ (или по потреби такође „докторицом“), која је по струци такође супспецијалиста „естетике“ – цвећарка. Презадовољни пацијенти су харизматичног академика и његову ординацију рекламирали својим ближњим и даљњим и тако се путем личних препорука круг муштерија ширио. Супер-младог и супер-успешног хирурга почела су да рекламирају и најтиражнија средства јавног информисања у Србији (нпр. 2018. „Ало“), и много нових пацијената жељних неувениве лепоте похрлило је у његову ординацију.
Али, авај: по неумитном закону великих бројева, после много успешних интервенција почеле су се дешавати и неуспешне, са компликацијама (ништа необично, јер то се дешава сваком хирургу, па ни академици нису имуни; мада, можда су за то у ствари криви пацијенти – склони да траже превише лепоте и пред пластичног хирурга постављају нереалне захтеве). Неки од пацијената са компликацијама нарушили су етички принцип конфиденцијалности односа лекар-пацијент и обратили се другим специјалистима за помоћ. Они пак, са своје стране, нарушили су Хипократову заклетву и почели да пред пацијентима неколегијално критикују уратке својег колеге и, сасвим неетички, почели да доводе у сумњу његову стручну компетентност и квалификације. Не можемо а да се не запитамо да ли је у свему томе своју улогу одиграла и професионална суревњивост, односно завист – та универзална људска слабост која увек као сенка прати успешне. Како год, љубоморне колеге оставили су своја посла и своје пацијенте и позабавили се туђим, и копајући по архивима установили су да академик др Кнежевић ординира без лиценце лекарске коморе Србије. И да чак није завршио медицински факултет, па ни супспецијализацију из пластичне и естетске хирургије. То је добило велики публицитет и изазвало лавину гнева на друштвеним групама, и успешни хирург је не само разапет на стубу срама, него и ухапшен. А његове задовољне пацијенте данас нико, чак ни у својству сведока, не жели да чује.
Али, какве све ово има везе са истински православним Хришћанима и Црквом, запитаће се многи?
Ми Хришћани тврдо верујемо и сваки дан исповедамо да је Црква, та богочовечанска лечебница душа и тела, света. А у светости таме нема никакве. Па ни лажи, наравно, а камоли надрилекарства у Име Оца и Сина и Духа Светога.
Али, где су Апостоли и Дух Свети, ту се увек нађе и неки Симон маг, верни слуга Сатанин (Дела Апостолска 8:20-23) – како пре 2000 година, тако и данас.
+
У помесној грчкој Цркви, исповедничкој старокалендарској цркви „матејеваца“, 2000. године појавио се један Србин. Тамо се обрео случајно – дошао је у манастир „Достојно јест“ у Метонију, основан на стопама Апостола Павла, као водич групе српске деце, углавном ратних сирочића и деце ратних војних инвалида из ратова деведесетих, једне од група које је тамошњи стари србољубиви владика са сестринством манастира примао на летовање (више година и у више смена током лета). Стари Владика (сада покојни), и сам сироче и монах у манастиру од 15. године, некритично србољубив и човекољубив и неопитан у злу, позвао је дотичног да поново дође и да остане у Грчкој. И дотични је пристао. Владика га је најпре, по правилима Цркве, докрстио (јер дотични није имао канонско крштење), и у крштењу му дао име Симеон. А затим му је, обновљеном, предложио да остане у Грчкој и постане клирик. Наравно, Владика као строги ревнитељ канона пре тога га је испитао, и установио да, наизглед, нема канонских препрека за рукоположење. На Владичину одлуку, поред кротости и упадљивог смирења дотичног србина, сигурно је утицала и чињеница да је у питању човек са високим образовањем – правник (како се представио), а Владици који је образован само на монашком универзитету веома је импоновало да има таквог клирика, ученог правника, попут великих Светих Отаца, Кипријана Картагинског, Јована Златоуста, Амвросија Медиоланског, Фотија Великог, Марка Евгеника... Који ће бити и квалификован и кадар да са позиција правде и канонског права укрепи Тврђаву Истине и брани Правду Царства Небеског. И убрзо је Црква ИПХ Грчке добила новог свештеника, и благу вест о томе објавила вернима овако:
„Новорукоположени о. Симеон рођен је 1960. године у Прњавору у српској републици Босни од благочестивих родитеља Мирка и Зоре. Након гимназијског школовања у свом родном граду, завршио је студије правних наука на Београдском универзитету. После тога је радио као правни саветник у државном предузећу, а касније као председник Удружења инвалида из последњих српских ратова, одакле се повукао како би примио свештенички чин“.
Ипак, недуго након рукоположења, нови свештеник се вратио у Србију (јер због административних проблема са визом није могао трајно остати у парохији за коју је рукоположен, па је наизменично боравио у Грчкој и у Србији). И ту је почео да практицира свештенослужење, и да практично примењује своје високе стручне квалификације и у канонском безакоњу у Србији, по својим моћима, успоставља владавину канонског права и поретка.
За почетак је основао, попут др Саве Кнежевића, приватну „катакомбну“ капелу (нерегистровану лекарско-правничку ординацију за пружање услуга из области духовног здравства и црквеног права). И, слично др Сави Кнежевићу, назвао ју је ординација (парохија) „Светог Саве“ (др Кнежевић је своју ординацију назвао „Dr Savage“ – евидентно је инспирација обојице била из истог извора).
Испрва свештенослужења о.Симеона происходила су са мешовитим успесима, што се наравно може објаснити почетничким неискуством (за разлику од природно талентованијег академика Саве чији су се неуспеси десили тек у каснијим фазама каријере, при захтевнијим захватима). Тако, нпр. дешавало се да се водица коју је „освештавао“ после два-три дана претварала у зелену жабокречину; „теолошко објашњење“ тога чудесног и неочекиваног ефекта, које је срочио уз духовну помоћ свога „теолошки писменијег“ асистента монаха Серафима (зилота светогорца), било је да се то дешавало – „не зато јер постоји неправилност код о.Симеона, него да би се показала недостојност оних којима се то десило“. Млада девојка коју је свештеник „крстио“ само неколико месеци после „свештенодејства“ добила је рак, то јест покварила се отприлике као и поменута „водица“ – да се свима покаже њена недостојност (истина, иста се милошћу Божјом успешно исцелила, али тек након што је главом без обзира побегла од свога духовног лекара и вратила се у СПЦ). Када је освештао стан једној породици, мали кућни пас се толико узнемирио да се исто вече одмах после „свештања“ покакио насред брачног кревета (нешто што добра куца никад није учинила, ни пре ни касније) – наравно, и то је било чудо које је служило да покаже да је брачна постеља дотичних свескверна (иако Свето Писмо парадоксално сведочи да је „брачна постеља чиста“); разумевши наравоученије свештенодејствованог чуда, и своју брачну недостојност, пар се убрзо после „благодатног свештенодејства“ развео.
Властитом сину који је крштен док је са својом вереницом живео у конкубинату, после крштења у конкубинату и црквеног живота у конкубинату, поп Симеон је благословио венчање конкубинатског брака у СПЦ – и ту се показује једна битна разлика у односу на др Кнежевића: свештеник Симеон, високо савестан и високо свестан својих професионалних лимита, ипак не жели да ризикује са властитом породицом, па их упућује експертима за које зна да ће операцију урадити стручно и поуздано. А да би се уверио да је све како треба да буде, а и да би стекао додатно искуство и „украо знање“, присуствује тој операцији у храму СПЦ; при том и скида своју свештеничку мантију, да не би деконцентрисао својег колегу свештеника, јер сви знају да „где је много бабица – килаво дете“. Међутим, после тога је младенце „довенчао“ у својој приватној ординацији – отприлике као када специјализант хирургије добије прилику да пацијенту после трансплантације срца скине конце са шава на кожи, па се после хвалише пред задивљеним девојкама како је „пре неки дан урадио трансплантацију срца“ (мада зли језици тврде да је интервенцију „довенчавања“ учинио само зато да га неразумни зилоти не би оптуживали за нарушавање канона Цркве – и чак је због њих био принуђен да демантује да се све то уопште десило, јер су клеветници не само одлазили од њега него и ширили анти-рекламу и друге пацијенте одвраћали од канонског експерта и академика духовне микрохирургије и трансплантологије). Како год, импресиониране девојке су, наравно, поверовале својем талентованом љубимцу (а која девојка таквом кардиохирургу не би дала и своје срце, и с њим и остале органе душе?). И у ватреној девојачкој ревности биле су спремне да изгребу очи другим, љубоморним девојкама које су тврдиле да је трансплантацију ипак урадио други хирург.
Истински православни трансплантолог је сину на главу пресађивао стидне венце (тј. венце којих се стидео пред родбином, пријатељима, кумовима и духовном децом...па је морао да операцију обави у тајности).
Што се правно-канонских аспеката службе тиче, правник-каноничар заблистао је у једном сложеном али сличном случају када је своме духовном пацијенту, новокрштеном младићу, дао духовнички „благослов“ да може да сексуално општи са својом девојком, а затим да испости Велики пост, пости и „уздржава се“ још две недеље (Светлу седмицу и следећу), и затим да се причести. Отац младића који је о томе „благослову“ знао био је збуњен, па је упитао да ли је то заиста тако. Духовник и правник је ауторитативно потврдио да је то „по канонима Цркве“ („јер намеравају да се узму“). А ко може посумњати у ауторитет правника, и још при том канонског свештеника истински православне Цркве, који уз то служи у храму Светог Саве, као његов тајник – у питањима која се тичу канонског права, и онога што је записано у Пидалиону, Крмчији Светог Саве? Међутим, показало се да је и та свештена интервенција свештено-правника имала виши смисао, тешко докучив плотском уму: тај „хемијски пилинг“ душе служио је само да оголи и покаже недостојност и тога младића, и целе породице – они су после тога, када су сазнали какав је грех учињен (да је канонска епитимија за то 7 година одлучења од причешћа, да младић не може никад постати клирик...), пали у очајање, смртни грех, и чак су почели да хуле на светињу свештенства говорећи како их је „о. Симеон све отерао у пакао“, а недостојни пар блудника који је био пред венчањем се раставио. Колико је духовно оправдана и далековида била та парадоксална духовничка и канонска интервенција прозорљивог свештеника и правника Симеона показало се тек накнадно: када је монах Серафим (свештеников асистент у интервенцији, који је младићу објаснио да је он сад „по канонима Цркве на 15 година одлучен од Христа“ и тиме убрзао ауто-ампутацију трулог уда односно младићев пад у очајање) после неколико година недостојног младића поздравио са „Христос воскресе“, овај му је одговорио псовком.
Неки од неразумних клијената свештено-правника Симеона који су били сведоци тог случаја, а нису могли да проникну у скривени духовни смисао, били су узнемирени, па им је свештеник објаснио како је цео случај разматран на вишој конзилијарној инстанци, тј. „на црквеном суду у Грчкој“ и да је тамо решен (закључак комисије: „операција је изведена успешно, савесно и по свим правилима струке, али је пацијент због непредвидљивих компликација умро; одговорност хирурга-оператера не постоји“). Неколико, пак, бивших а одбеглих пацијената јеро-јуриста Симеона посведочили су да његов Владика ништа не зна о реченом случају, и да се никакав црквени суд није десио. Тако опречни ставови резултирали су конфликтом међу задовољним и незадовољним клијентима попа-правника Симеона, па је чак све дошло и до ивице физичког разрачунавања (ипак, све је остало само на претњама задовољних).
Међутим, како је време пролазило, као и у пракси др Кнежевића, бивало је све више и више незадовољних пацијената и на концу они су чинили велику већину. У ординацији Симеона-правног мага и духовног хирурга остала је свега неколицина нових верних муштерија који су били задовољни естетским интервенцијама на својим душама (духовним силиконима у задњицама и на осталим естетски виталним местима душе).
И коначно се открила непријатна истина.
Наиме, сазнало се да је свештено-правник Симеон у своме претходном животу, пре крштења, свој радни век до инвалидског пензионисања провео у фабрици дечје хране („Јувитана“), али не на радном месту „правног саветника“, како је рекао свом духовнику и владици, него на месту возача-камионџије. Наравно, то није ништа мање одговоран посао јер је у питању било управљање возилима која су превозила сировине за деликатну дечју храну, али је крајње необично да један правник буде ангажован на таквом радном месту (на правном факултету се не учи управљање моторним возилима). Мада, нешто слично је чинио и велики филозоф Бела Хамваш, па је разумљиво што су православни интелектуалци-зилоти били импресионирани аналогним смирењем скромног свештено-правника (који је од својих ближњих скрио своје високе професионалне квалификације) и безрезервно му поверили своје душе, и душе своје деце. Вероватно је и у томе постојао неки тајанствени промисао: да онај који је вично управљао моторним возилима и у фабрику допремао слатке земаљске плодове, своје вештине и таленте узнесе до управљања колесницама Духа – људским душама, и да у Цркви, тој царској духовној Фабрици, доставља небеску Храну за децу Божју.
А да би и касније, у Цркви, скрио своје високе духовне и интелектуалне дарове, он је ступио на трновити пут јуродствовања и, знајући да је Бог рекао „погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“ (1.Кор.1:19), он је сам одбацио властиту мудрост. Па је тако намерно остављао утисак простоте и необразованости: желећи да до конца од свих скрије своје правничко образовање и беспрекорно знање латинског (тј. преедуцираност старог човека, који је умро у крштењу) говорио је и писао нпр. „преједуцирање“ (уместо прејудицирање); своје синтактичке и правописне вештине је у кореспонденцији намерно гротескно искривљавао желећи да по сваку цену остави утисак човека који није завршио ни основну школу (и који је још при том бежао са свих часова српског, још од трећег разреда); упорно се правио да не уме да напише ни име свога епископа (па је писао "Тарасие")... О висока врлино смирења, разумне душе која као непотребну одбацује властиту мудрост и пред Мудрошћу Очевом предстоји нага и празна – ко те може опонашати!
Ипак, испоставило се да баш нико од људи који су врлинастог свештеника познавали у пређашњем животу уопште не зна да је он дипломирани правник. Тачније, сведоци тврде да он „није ни прошао поред правног факултета“ (други тврде да јесте – то јест прошао поред, на путу до хотела Метропол...).
За разлику од случаја др Кнежевића у коме су чак и корумпиране државне службе оштро реаговале чим се за скандал сазнало, надлежне црквене власти у Грчкој се већ годинама не мешају у овај случај, тј. у свој посао. Вероватно зато јер им је све то веома непријатно (а и Срби су тако напорни и неразумни и немају поштовања): наиме, они су дотичну индивидуу представили Цркви као „правника“, и до сада тако сведоче о њему. То јест, они гарантују Истином Христовом, Словом Истине да је то истина. И гарантују истином Цркве, Благодаћу Духа Светога, да су дејства свештено-правника благодатна. Јер они су ти који су му издали лиценцу за обављање праксе (за разлику од академика Кнежевића, који никакву лиценцу осим масерске ни од кога није добио).
Са друге стране, епископи вероватно сматрају да је рукоположењем камионџије-швиндлера Дух Свети дејствовао (ex opere operato), те да је благодат која „свагда немоћи људске исцељује и недостатке допуњује“ то учинила аутоматски и у овом случају. Без обзира на то што се зна за сведочанства древне Цркве по којима лажов није могао бити чак ни крштен, а камоли рукоположен у свештенство (Писма ходочаснице Етерије из 4. века о богослужењу Мајке Цркава, у Јерусалиму). И без обзира на то што знамо да је Дух Свети демонстративно, за вечни принципијелни пример, убио онога који је лагао Цркви (Ананију – Д.Ап. 5:1-11), овде треба да чврсто верујемо и исповедамо да је хировити Дух Истине по наредби истински православних епископа учинио сасвим супротно – лажова не умртвио, него благословио, оживео и освештао и облагодатио. Тј. да је од говнета направио питу, како би то Срби сликовито рекли и разумели. Коју Срби треба да кусају, са кротошћу и благодарношћу.
+
Безброј је још аналогија у дејствима академика др Саве Кнежевића и свештеника-правника Симеона Микеревића. Ево само неких, најупадљивијих.
Пре него што је започео посао и отворио ординацију у Србији, хирург Сава Кнежевић одлазио је у Швајцарску представљајући се као доктор, са фалсификованим сертификатима.
Пре него што је започео посао и отворио приватну ординацију (капелу) у Србији, духовни хирург Симеон одлазио је у Грчку представљајући се као правник (као да поседује диплому правног факултета).
Ординација др Саве никада није пријављена нити уписана у Регистар привредних субјеката Агенције за привредне регистре.
Приватна духовна ординација (капела) др Симеона није пријављена нити уписана у регистар верских заједница Републике Србије.
Др Сава је, осим у Београду, ординирао и у Дубаију, Цириху, Тирани, Словенији...
Правник Симеон је, осим у Љукову, ординирао и у Северној Македонији, Украјини, Француској...
Др Сави долазили су пацијенти из иностранства, Швајцарске и региона, Хрватске, БиХ...
Правнику Симеону такође су долазили пацијенти из Швајцарске, Француске, Српске, Црне Горе...
Др Сава је завршио неколико курсева из козметологије и естетске медицине у свету, а остале хируршке вештине је стекао самостално, у пракси (о томе како функционишу ти курсеви сведочи проф. др Николић, човек који је први схватио да је масер-месар др Сава надрилекар: „Организаторима тих курсева по свету је једино важно да узму новац од полазника, а да ли имају адекватно образовање то их не занима“). Пацијентима се хвалисао како је „испекао занат у иностранству“.
Правник-камионџија и духовни месар Симеон је завршио курс за свештеника у Грчкој – тако што је одслужио 40 литургија; а остала свештеничка знања и вештине стекао је самостално, у пракси. Пацијентима у Србији скромно је говорио како је свештеничко звање и вештине стекао у Грчкој.
Др Сава је држао едукативне курсеве докторима из Албаније и подучавао их како се естетски захвати врше.
Др Симеон је држао курсеве у Украјини духовним лицима, нпр. бившем игуману Кијево-Печерске лавре (који због болести не може да настави да служи), и демонстрирао је пред њим како се служи „истински православна служба по типику“ (иако не зна ни Оченаш на црквенословенском).
Др Сава је био по потреби „светски лекар, француски студент, сарадник приватних клиника, медицински директор, едукатор“.
Правник Симеон је био, по потреби „правник“, „истински православни презвитер“, „студент теологије у Грчкој“, „свештеник у пензији“ (у зависности од тога где и коме се представљао – једно за епископе у Грчкој, друго у Србији за словесне овце, треће за бесловесне овце и волове, четврто за комшије...).
Др Сава је својим пацијентима говорио да је „диплому медицинског факултета одбранио у Бугарској“ (терминолошки необично и двосмислено, али вероватно је доктор подразумевао да му је „прошла“ у Бугарској).
Правник Симеон је своју диплому правног факултета заиста „одбранио“ у Грчкој, тј. „прошла му је“ пред епископатом и целом ИП Црквом – и то magna cum laude.
Др Сава је имао помоћника – маму, цвећарку, која га је рекламирала, примала пацијенте и асистирала му у „операцијама“. Пацијенти сведоче како је она, као искусни анестезиолог, охрабрујуће говорила: „Стежи зубе и залежи!“. Када су пацијенти са проблемима долазили да се жале, кажу да докторица-мама није била тако љубазна.
Правник Симеон је такође имао помоћника – схимонаха Серафима Игнатића, духовног супруга тј. духовну „мамицу“ парохије, истински православни цветић атонског Врта, који је као и Савина мама веома добро знао да је његово чедо „шарлатан“ (како је за њега Србима говорио још 2010, а ипак је после неколико година дошао са Свете Горе у Србију специјално „да помогне о. Симеону“, како је сам рекао); он је примао пацијенте (наређивао: „Свакога ко хоће да приђе Цркви упућујте на мене!“), асистирао духовном лекару у канонско-моралним операцијама, а клијентима га рекламирао као „несумњиво канонског свештеника“ и „правог пастира оваца Христових!“. Онима који нису баш били спремни да се подрвргавају третманима др Симеона мага духовне медицине, и да на команду схимаме-анестезиологиње залежу под његов духовни скалпел, иритирано је поручивао: „Расколници-јеретици! Да им се забрани причешће!“.
Др Сава је у почетку вежбао и вештине усавршавао на члановима своје породице; тако, своме рођеном оцу је успешно трансплантирао стидне длаке на главу.
Др Симеон такође је у почетку вежбао на члановима своје породице: своме сину, којем је најпре без стида или длака на језику благословио да се венча код специјалисте у СПЦ, после венчања је скинуо тај венац и на главу му трансплантирао други, свој (не зна се тачно да ли је операција ампутације првог венца и трансплантације другог успела, јер је после интервенције др Симеон упорно тврдио да никакве операције код специјалисте у СПЦ није било, него је сва красота само његових руку дело).
Др Сава је својим пацијенткињама „улепшавао и подизао груди“. Оне које нису имале среће, сведоче: „После операције моје груди су биле унакажене, грозне...брадавице су биле огромне, болне...Када сам отишла на преглед у Швајцарску, доктори су били шокирани и рекли су ми да сам унакажена“.
Др Симеон је својим пацијенткињама „улепшавао“ и „подизао“ душе. Оне које нису имале среће, имале су бар срећу да своје душе после операција не могу да виде. Већина њих нема могућности да оде код правих доктора, па им је вероватно нека утеха бар у томе да никада неће сазнати да су унакажене – тј. бар ће сачувати самопоуздање, што је веома важно.
Једна пацијенткиња др Саве сведочи како јој је он убризгао сало са стомака уместо импланта, па је добила запаљење бубрега.
Једна пацијенткиња др Симеона, када је он над њом извео операцију крштења-„обновљења душе и тела“, и у њој помазање „на исцељење душе и тела“, уместо имплантације Духа Светога, добила је – рак, и дух очајања и сумње у Веру. Шта је тачно по злу пошло у операцији не зна се, али након што је он врло стручно замолио Бога да је „утврди у православној вери“, она је одмах, запаљене душе, напустила Цркву.
Пацијенткиња др Саве сведочи како су јој хирург и мама-докторка после успешне операције преписали смртоносну комбинацију девет лекова (од којих замало није умрла).
Асистент(киња) др Симеона, анестезиолог(иња) душа Серафим, после успешне операције над младићем којем је духовни хирург Симеон благословио сексуално општење са девојком па слободно причешће, оштећеном пацијенту је преписао дозу лека више него двоструку од максималне – не епитимију од 7 година, како налажу правила Цркве, него 15 година (и пацијент ту дозу није преживео – после тога је отпао и од хришћанске вере, и почео да хули на Христа). За лепог протиног сина који је чинио исто као и дотични младић (слободни секс пре венчања, са благословом) иста терапија-епитимија, наравно, не важи – он је могао и да се венча (и то дупло, за сваки случај!) и причести одмах, без икакве епитимије, а камоли 15 година одлучења, јербо достојан јест. Разумљиво: јер, што важи за породице блудника не важи за породице лечника.
Пацијенткиња др Саве сведочи како је она „као и многе друге његове жртве насела на то што је он имао добру рекламу на друштвеним мрежама, као и позитивне коментаре праћене фотографијама познатих личности, а пресудно је било то што је чудотворни третман за уклањање капилара једини радио на нашим просторима. Нисам имала разлога да сумњам, све је указивало да је човек стручњак“.
Велики број пацијената др Симеона такође га је пронашао захваљујући доброј реклами на интернету и друштвеним мрежама, које су праћене фотографијама познатих личности Цркве (иконама светитеља), а многима је било пресудно то што се он уверљиво рекламирао као једини канонски црквени ауторитет на нашим просторима. Ни они нису имали разлога да сумњају, јер је све указивало да је човек стручњак.
Слава и ауторитет др месара Саве одржавали су се захваљујући образованој и интелигентној клијентели, пацијентима који су били веома задовољни његовим радом (мада др Цолић, водећи пластични естетски хирург у Србији говори: „Оправдано сумњам у интелигенцију људи који се препуштају таквом човеку“). И препорукама ауторитативних личности са естраде.
Ауторитет духовног месара Симеона одржавао се захваљујући интелигентној и духовно образованој зилотској клијентели која је такође веома ценила његов рад, вештине и моралне квалитете, и била спремна да се за свога духовног „доктора“ и „правника-праведника“ заступа и физичким нападом на „клеветнике“ (мада неки тврде да се може посумњати у интелигенцију тих зилота, јер је њихово друго име „ревнитељи не по разуму“; осим тога, они се нарочито поносе тиме што нису превише интелигентни, и помно негују тај благодатни статус – јер, како каже Писмо „Оно што је лудо пред светом /у оригиналу буквално: „мороне света“/ изабра Бог да посрами мудре“ 1.Кор.1:27). И такође препоруком ауторитетних личности зилотске естраде (зилота светогорца Серафима).
Супер-задовољни пацијенти (тачније, већином пацијенткиње) др Саве активно су га подржавали и енергично бранили када је исти био нападнут. Тако нпр. „ријалити звезда“ Јелена Крунић је на друштвеним мрежама организовала хајку против оштећених девојака које су оптуживале др Саву, и позивала да се угаси њихова фејсбук страница (поручивано им је, између осталог, да су „курве“). Пацијенти-жртве били су организовано застрашивани и прећено им је да ћуте, и чак су им слати криминалци да им запрете смрћу.
Супер-задовољни пацијенти духовног доктора Симеона такође су га активно подржавали и бранили када је био нападнут: цела задовољна парохија се организовала и писала петиције црквеним властима у Грчку против „клеветника“ и „јеретика“ који „лажно оптужују свештеника који савесно испуњава све што служба од њега тражи“, тражећи не само да им се забрани јавно писање на интернету, него и да им се забрани причешће (докторици која је прикупила доказе о лажима правника-духовника такође је поручивано да је „курва“, која живи у „браку“ под знацима наводника, тј. „невенчаном“ пошто је није венчао прослављени трансплантолог венаца др Симеон). „Клеветницима“ су благочестиви задовољници из парохије слали поруке да се „надају да ће се разболети и умрети, они или неко њихов“.
Јелена Крунић, „звезда ријалитија“, религиозна пацијенткиња др Саве, веома задовољна његовим успешним естетским интервенцијама на својој особи и енергична у одбрани његовог интегритета и професионалне компетентности.
Духовну физиономију монаха Серафима, круне светогорског истинског православља, који је баш попут Јелене био веома задовољан стручним квалитетима презвитера Симеона (видети претходну илустрацију) и агресивно га бранио, као и осталих „звезда ријалити парохије“ (истински религиозних реално-истинитих хришћана) задовољних естетским интервенцијама на својим душама, из разумљивих разлога не можемо фото-илустровати, али их проницљиви читалац лако може аналогично замислити.
О квалификацијама и стручности др Саве сведочиле су упадљиво многобројне дипломе повешане по зидовима ординације (међу њима једна са Харварда), тако да његова експертиза није могла бити предмет сумње.
О квалификацији и стручности духовног доктора Симеона сведочиле су многобројне иконе светитеља (који су по дефиницији сведоци Истине) повешане на зидовима његове ординације; а када су се појавиле неке сумње у експертизу дотичног доктора, он их је сам развејао када је дефинитивно посведочио за себе – тако што се пред својим узнемиреним пацијентима заклео на Јеванђељу да је он канонски свештено-правник, а да су сви који то доводе у сумњу клеветници (тј. деца Ђавола). И они су му, последњим атомима интелигенције, поверовали.
Још 2018. др Кристина Давидовић открила је да др Сава Кнежевић нема диплому медицинског факултета и да обмањује људе; одмах је алармирала Здравствену инспекцију и Удружење пластичних хирурга, али они нису реаговали.
Пре неколико година др Ј.К. открила је да свештено-правник Симеон обмањује Цркву, лаже верни народ и обмањује епископе у вези са светотајинским свештенодејствима, пронашла доказе и обавестила надлежног епископа, а након тога и Синод. Али они нису реаговали.
Овако случај др Саве анализира стручњак: „Кнежевић је рачунао на то да стручна заједница у овој области нема високе критеријуме пријема, да је разједињена, да су стручна тела ограничених капацитета, те да пацијенти немају развијене стандарде квалитета; и сам је сведочио како лица дискутабилних стручних квалитета преко ноћи могу да постану звезде естетике у граду. Ипак, једна специфичност целог процеса указивала је на потенцијално опасну позадину, а то је да је Сава Кнежевић ипак био обучен од стране, чини се, стручног кадра. А главну улогу у откривању ових феномена имају медицински радници јер једино они имају потребна знања да препознају нестручна лица“.
Када се анализира случај др Симеона, у контексту ИПХ, види се апсолутно аналогна ситуација: може се рећи да дотична стручна заједница нема високе критеријуме пријема, да је разједињена, да су стручна тела (теолошки и образовни ресурси) ограничених капацитета, и да пацијенти немају развијене духовне стандарде квалитета; пример правника Симеона показује како се „преко ноћи може постати звезда“ у Цркви – он је данас у Цркви ИПЦ Грчке у целом клиру други презвитер по рангу (по старини рукоположења међу мирским свештеницима, одмах иза првог секретара Синода). А специфичност процеса, са потенцијално опасном позадином, састоји се такође у апсолутно аналогном: правник Симеон је – иницијално – био обучен од стручног кадра. И први који је открио његову превару и нестручност, као и у случају др Саве, био је управо један медицински радник.
Познаваоци прилика тврде да је немогуће да је др Сава ординирао без знања служби које се старају о државној и народној безбедности – не само зато јер „Озна све зна“, него и зато јер је познато да се традиционално дискриминисаној етничкој групи гледа кроз прсте при обављању економских активности, типа сакупљања секундарних сировина, поклопаца шахтова, каблова, естетске хирургије... У време када је др Кнежевић започињао каријеру управо је успешно окончан европски пројекат Светске банке и ОЕБС-а „Декада Рома“, чији је стратешки циљ био „елиминација дискриминације Рома“, а „приоритет инклузија у области образовања, запошљавања и здравства“, о чему је влада Србије преузела обавезе и значајна новчана средства. Недавно је председник републике Србије А. Вучић, скупа са млађаним А. Сорошем, свечано објавио о стратешким успесима Србије у пројекту инклузије, а А. Сорош се у име Фонда за отворено друштво захвалио имењаку изјавивши како је „веома срећан што се Србија успешно изборила за инклузију Рома, јер смо мој отац Џорџ и ја уложили велика средства у настојању да унапредимо ромско образовање, културу, ромско лидерство и економско предузетништво“. Тако да је разумљиво што је млађани др Кнежевић без дискриминације успео да буде инклудиран у здравствени систем, убрзаним програмима стекне образовање и потребне квалификације, и практично преко ноћи постане лидер у области естетске медицине и респектабилни економски предузетник у главном граду и културној престоници Србије.
Познаваоци прилика такође тврде да је немогуће да (је) правник Симеон духовно ординира(о) без знања односно високог благослова специјалних служби. Те претпоставке налазе потврду у томе што се неколико људи јавило са информацијом да је то заиста тако, а један и са личним сведочанством да је тајни правник и свештеник Симеона виђен у просторијама агенције у коју је неауторизованим особама немогуће ући. Наравно, оваква сведочанства се међу „истински православним“ зилотима а приори одбацују као клевете – јер, „према правилима Цркве“, не примају се никаква сведочанства оних који нису „истински зилоти“.
Масер-месар др Сава, према прелиминарним најавама, биће оптужен за следећа кривична дела:
- лажно представљање
- превару
- надрилекарство
- организовање криминалне групе
- искоришћавање људи из ниских побуда, и
- тешко кривично дело угрожавања здравља и живота људи.
Све аналогно учинио је у Цркви и духовни месар и камионџија Симеон (иако формално још није оптужен ни за шта):
- лажно представљање
- превару
- духовно надрилекарство
- организовање криминалне групе – секте
- искоришћавање људи из ниских побуда, и
- угрожавање духовног здравља и вечног живота људи.
Са овим у виду: колико је душа већа од тела, толико су духовни злочини већи и страшнији од телесних.
+
Ипак, има и неколико битних разлика.
Тако нпр. др Сава је својим пацијенткињама хтео „да топи хрскавицу“.
Правник Симеон никада није својим духовним пацијентима предложио да, у духовном смислу, учине ишта слично.
Др Сава је ухапшен, „на основу основане сумње да је извршио продужено кривично дело“; то јест, др Сава је легално и праведно оптужен, по слову закона.
Др Симеон није ухапшен, све сумње да је он лагао и учинио друге канонске и моралне преступе су „неосноване“ и „нема доказа“ да је учињено кривично дело по слову црквеног казненог права; то јест, др Симеон је оклеветан.
Поводом случаја др Саве Кнежевића огласили су се бројни стручњаци и медицинска удружења из области естетске и пластичне хирургије, и констатовали да је у питању „чист криминал, ван свих оквира закона, живота, науке“. Поједини високи ауторитети су изјавили да оно што је радио двојац месар-цвећарка „није криминал него лудило, и они прво морају да иду на психијатрију“.
Поводом случаја свештено-правника Симеона још се званично није огласио нико, али су незванично послате поруке са надлежних инстанци (из Грчке) како у његовим свештенодејствима нема никаквог криминала и да је „све канонски“. За тандем правник-светогорска схимо-цвећарка нико од стручних лица није констатовао ништа о евентуалној психијатријској дијагностици и третману.
Др Сава је сам себи написао тј. одштампао диплому медицинског факултета, и печат и лиценцу Лекарске коморе Србије.
Правник Симеон је на реч „одбранио“ своју диплому правног факултета у Грчкој, али лиценцу и креденцијале је добио од сертификованих професионалаца у духовној струци. Који су га православним Србима послали као квалификованог експерта – отприлике исто као што су иностране агенције Србији послале експерта Ану Брнабић да влада Србима, као најстручнија, најкомпетентнија и морално најдостојнија међу њима. Срби су у Европи и иначе познати као народ код којих шофери преко ноћи постају министри и доктори наука – познати случај министра др Зорана Ђорђевића, који је постао почасни доктор наука у Русији – па се не треба чудити што су Србима и православна браћа Грци помогли на такав начин (иначе, министар др Ђорђевић је познат по томе што је, баш као и његов колега Симеон, у вербалној и писаној комуникацији и после почасног доктората сачувао старе шоферске граматичке и правописне вештине).
Итд.
Ипак, највећа разлика састоји се у овоме: месару Сави и мами-цвећарици ниједан пацијент није умро. Што значи да је с њима и са њиховим пацијентима, на неки начин, био Бог.
Духовном месару Симеону и његовом асистенту Серафиму (по образовању ауто-механичару), несмешном тандему духовних Камионџија који су годинама возали камионче српске „истински православне парохије“, неколико пацијената духовно је умрло на операционом столу и под точковима камиона (колико укупно и колико тачно нико не зна, јер је највећи број њихових пацијената после интервенција и гажења напустио Цркву и побегао незнано куда, не осврћући се). И када су ти људи умирали Бог је био негде друго. Иако Камионџије упорно инсистирају, и сву своју каријеру заснивају искључиво на томе – да је само са њима Бог.
И на крају, важно је знати и ово: када је академик Кнежевић ухапшен, кривична истрага је проширена и на известан број радника медицинске струке (доктора и средњег особља) који су имали контакте и сарађивали са др Кнежевићем, да се испита да ли су дотични знали да је у питању надрилекар, односно да ли су били свесни или несвесни саучесници у криминалу; ако се покаже да су знали, или да су из немара или других побуда игнорисали процедуру законитости и верификације стручних креденцијала у интеракцији, и они ће бити оптужени и суђени као саучесници.
Шта ће се десити са легитимним црквеним професионалцима који су инсталирали духовног надрилекара Симеона у Србији, лиценцирали га, сарађивали са њим и одржавали га на позицији, и да ли ће се испитивати њихова евентуална одговорност у томе пред неким земаљским судом, неизвесно је. Али нема сумње да ће све то бити утврђено и санкционисано на Суду небеске Правде. Наравно, данас не можемо очекивати да међу нама постоје људи исте духовне силе и разума које је имао Апостол Петар, кадри да прозру Сим(е)она Мага на први поглед (Дела Апостолска 8:23), али људи који затварају очи и окрећу главу пред доказима да је Сим(е)он врачар саучесници су у његовом врачању и његови покровитељи.
Друштвене реакције на случај др Кнежевића своде се на општу констернацију и осуду, а ирационални и расистички закључак који се види на социјалним групама и у коментарима је да „он треба да добије доживотну робију!“.
Реакције на случај правника Симеона у уском кружоку зилотске заједнице своде се на то да „не треба осуђивати истински православног презвитера, јер сви грешимо“, и да ће „епископи дати одговор“ за њега, а закључак је да он, после свега, треба „да се исправи“ и као награду за „покајање“ добије доживотно, још канонскије свештенство.
Прљави таблоиди тријумфално кличу: „Пао је Сава, лажни хирург!“.
Чисте душе зилота смирено говоре: „Да свештенствује Симеон правник, истински свештеник и достојни слуга Бога Вишњега!“
То јест: „Јуче Симон Маг, данас Симон Петар!“ (Григорије Богослов). Али то је већ древна традиција Цркве:
„Ми свакога рукополажемо,
ако само зажели свештенство
и народом хоће да управља;
ми таквога ништа не питамо,
нити оне који га познају:
ни за јуче, ни за давну прошлост,
ни за дела, ни за логос ума,
нит слушамо како новчић звечи (тј. да ли је у питању лажна монета).
О велика Благодати Духа!
Јуче брзих коња љубитеља
што је к Богу дизао прашину
као други молитве и мисли,
ми творимо вођом благочешћа“.
(Григорије Богослов, „О себи самом и о епископима“)
И у томе се види колико је огромна разлика између безумља и суровости синова овога века, и висоте ума и благости благодатних синова будућег века – истински православних зилота.
Овако изгледају нека од тела пацијената академика естетике и хирурга др Саве Кнежевића, после његових мање успешних естетских интервенција.
Како изгледају естетичне душе пацијената правника и духовног хирурга презвитера Симеона Микеревића, нажалост, није могуће графички изобразити. Али може се замислити, и умно представити – по аналогији.
Какав је интелектуални и културолошки ниво пацијената др Саве Кнежевића евидентно је из њихове вере у вредности које им је дотични харизматични Ром продавао – јер слично се сличном приопштава.
Какав је интелектуални и духовни ниво верних и ревних пацијената свештено-правника Симеона Микеревића такође је евидентно из њихове вере у вредности које им је поп-експерт, харизматични Ромеј и академик истинског православља, бесплатно пружао – бес-платно, то јест у замену за њихове бесмртне душе.
Јер ко прима лаж, прима онога ко ју је послао – оца лажи.
И ту је умесно, а и да не прећутимо истину, рећи и показати да је и правник и духовни доктор Симеон, баш као и његов колега др Сава, ипак имао и известан број успешних интервенција. Зато за крај, да не остане сасвим горак укус у устима, ево сведочанства о једној таквој:
Извор: https://nikaianipisti.blogspot.com (на том блогу имате још текстова везаних за ову тематику!)
