Да ли је Исусова молитва за мирјане?

„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?

Свети Игњатије Брјанчанинов: Дејство Исусове молитве

 

Међу несхватљивим, чудесним својствима имена Исусовог налази се својство и сила да се изгоне демони. Ово својство објавио је Сам Господ када је рекао да ће онај ко верује у Њега именом Његовим изгонити демоне (Мк. 16,17). На ово својство имена Исусовог треба нарочито обратити пажњу, јер је оно од највећег значаја за све који се баве молитвом Исусовом.

Као прво, треба да се каже неколико речи о пребивању демона у људима. Ово пребивање бива двојако: једно може да се назове чулним, а друго - духовним. Чулно сатана пребива у човеку када се својим бићем усели у његово тело, и мучи душу и тело. На тај начин у човеку може да живи један демон, а могу и многи. Тада се човек назива демонизованим (ђавоиманим, поседнутим).

Из Јеванђеља видимо да је Господ исцељивао демонизоване; на исти начин исцељивали су их и ученици Господњи, изгонећи демоне из људи именом Његовим. Духовно сатана пребива у човеку када он постане извршилац ђаволове воље. Тако је сатана ушао у Јуду Искариотског (Јн. 13,27), то јест, овладао је његовим разумом и вољом, сјединио се са њим у духу. У том положају били су и налазе се сви који не верују у Христа, као што и свети апостол Павле каже хришћанима који су у хришћанство прешли из незнабоштва. И вас који бејасте мртви због преступа и грехова својих, у којима некада ходисте по духу овога света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења, међу којима и ми сви живесмо некада по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гнева као и остали (Еф. 2,1-3).

У овом положају налазе се више или мање, у зависности од степена огреховљености, они који су се крстили у Христа, али су се кроз сагрешења отуђили од Њега. Тако Свети Оци схватају речи Христове о враћању ђавола са седморицом других најљућих духова у храм душе из кога се удаљио Дух Свети (Мт. 12,43-45). Духови који су ушли на тај начин опет се изгоне молитвом Исусовом, уз живот у постојаном и брижљивом покајању.

Прихватимо се подвига, спасоносног за нас! Потрудимо се да молитвом Исусовом истерамо духове који су услед наше небриге ушли у нас. Она има особину да оживљава умртвљене грехом, она има особину да изгони демоне. Ја Сам васкрсење и живот - рекао је Спаситељ - који верује у Мене ако и умре живеће (Јн. 11,25). А знаци онима који верују биће: именом Мојим изгониће демоне (Мк. 16,17).

Молитва Исусова открива присуство демона у човеку и изгони их из човека. При томе се догађа нешто налик ономе што се догодило приликом изгнања демона из демонизованог детета после Преображења Господњег. Када је дете видело Господа Који је дошао, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се баиајући пену. Кад је Господ заповедио духу да изађе из детета - дух уз злобу и гневне покрете изађе, повикавши и изломивши врло дете, од чега оно би као мртво (Мк. 9,17-27).

Сила сатане - који је неприметно пребивао у човеку током његовог расејаног живота – када чује да човек на молитви призива име Господа Исуса, бива пометена. Она покреће у човеку све страсти и посредством њих доводи човека у стање страшног колебања, производећи у телу различите чудне болести.

У том смислу је преподобни Јован Пророк рекао: "Нама немоћнима остаје само да прибегавамо имену Исусовом: јер страсти, као што је речено, јесу демони, и излазе услед призивања овог имена". То значи: деловање страсти и демона је заједничко; демони делују посредством страсти. Када приликом бављења молитвом Исусовом видимо нарочито узнемирење и кључање страсти, немојмо да због тога падамо у недоумицу или униније.

Напротив, охрабримо се и припремимо за подвиг, за брижљиво мољење Именом Господа Исуса, као они који су добили очигледан знак да је молитва у њима почела да производи дејство које јој је својствено.

Свети Јован Златоуст каже: "Сећање на име Господа нашег Исуса Христа раздражује ђавола на борбу. Јер душа која се присиљава на молитву Исусову, све може да добије том молитвом, и добро и зло. Као прво, она може да види зло у унутрашњости свога срца, а потом и добро. Ова молитва може да покрене змију и да је смири. Ова молитва може да разобличи грех који живи у нама и може да га истреби. Ова молитва може да узнемири сву силу ђавољу у срцу, да је победи и мало-помало искорени. Име Господа Исуса Христа, силазећи у дубину срца, смирује змију која влада његовим пашњацима, а душу спасава и оживотворава. Непрестано пребивај у имену Господа Исуса - нека срце упије Господа и Господ срце, и нека ово двоје буду једно. Уосталом, ово дело се не савршава за дан или два, него захтева много година и времена: потребно је много времена и подвига да би ђаво био изгнан и да би се уселио Христос".

Овде је очигледно описано оно делање о коме говори и на које позива преподобни Макарије Велики у својој првој беседи, уз јасно указивање и на оруђе делања: "Уђи и ти, ко год био, кроз помисли које у теби непрестано нарастају, ка твојој заробљеној души, робињи греха, до дна размотри своје мисли и дубину твојих помисли истражуј: у недрима своје душе видећеш змију како пузи и гнезди се, која те је убила отровавши твоју душу. Неизмерни је бездан - срце. Ако убијеш змију, пред Богом ће се похвалити твоја чистота; ако пак не, онда се смири, молећи се, као слаб и грешан, Богу за исправљење својих тајних грехова".

Исти велики угодник Божији вели: "Царство таме, то јест зли кнез духова, који је од почетка поробио човека, обложио је и обукао душу и читаво њено биће, сву ју је упрљао, сву ју је поробио и потчинио своме царству. Од поробљености себи он на слободи није оставио ни помисли, ни разум, ни тело - ни један њен саставни део; сву ју је оденуо у плашт таме. Тај зли непријатељ читавог човека оскврнуо је и обезличио и душу и тело; он је човека обукао у старог човека - прљавог, нечистог, богопротивног, непокорног закону Божијем, то јест обукао га је у сам грех, како човек више не би видео како хоће, него страсно, како би слушао страсно, како би ноге имао устремљене ка чињењу злих дела, руке - ка чињењу безакоња, срце - ка злим помислима. Но, ми се помолимо Богу, како би Он свукао са нас старог човека, јер Он једини може да уклони грех од нас: јер су они који су нас поробили и држали у својој власти јачи од нас, а Он је обећао да ће нас ослободити од тога ропства".

На основу ових схватања Свети Оци дају ономе ко се моли молитвом Исусовом следећу душеспасоносну поуку: "Ако душа значајно не пропати због наметљивости греха, она неће моћи много да се радује због благости праведног суда".

Онај ко жели да очисти своје срце, нека га непрестано распламсава сећањем на Господа Исуса, имајући само то као непрекидно поучавање и дело. Они који хоће да одбаце свог старог човека, не треба некада да се моле а некад не, него нека непрестано пребивају у молитви чувањем ума, па и онда када се налазе изван молитвених храмова. Они који намеравају да очисте злато, ако и за кратко допусте да се угаси ватра у топионици, довешће тиме до поновног стврднућа материје која се чисти; слично томе онај ко се Бога некада сећа, а некад не, доконошћу уништава оно што мисли да је стекао молитвом. Мужу који љуби добродетељи својствено је да сећањем на Бога стално уклања земљаност срца, како би зло на тај начин мало-помало било уништено огњем сећања на добро и како би се душа са великом славом у потпуности вратила у своју природну светлост. На тај начин се ум, пребивајући у срцу, моли чисто и истинито, како је исти свети (Дијадох) рекао: "Молитва бива чиста и истинита онда када се ум за време молитве сједини са срцем".

Не плашимо се, делатници молитве Исусове, ни ветрова, ни таласа! Ветровима називам демонске помисли и маштања, а таласима - метеж страсти пробуђених помислима и маштањима. Окружени најсвирепијом буром, са постојаношћу, храброшћу и плачем завапимо Господу Исусу Христу: Он ће утишати ветрове и таласе, а ми ћемо Му се поклонити, опитно познавши Исусову свемоћ, уз речи: Ваистину си ти Син Божији (Мт. 14,33). Ми се боримо за своје спасење. Наша вечна судбина зависи од победе или пораза у тој борби.

"Приликом бављења молитвом Исусовом - каже преподобни Симеон Нови Богослов - долази до борбе: лукави демони нападају стварајући велику смутњу, дејством страсти у срцу производе метеж и буру, али Именом Господа Исуса Христа бивају разорени и уништени, као восак од огња. Опет, када буду прогнани и одступе од срца, не одустају од борбе, него ум узнемирују извана, спољашњим утисцима. Из тог разлога ум не почиње да тако брзо осећа тишину и безмолвије у себи, јер демони кад немају снаге да помуте ум у дубини, узнемирују га споља маштањима. Стога је немогуће потпуно се ослободити борбе и не бити нападан од стране лукавих  духова. Ово је својствено савршенима и онима који су се потпуно удаљили од свега и постојано пребивају у пажњи срца".

Првобитно и само делање изгледа необично сувопарно и не обећава никакав плод. Ум који се труди да се сједини са срцем најпре наилази на непрозирни мрак, грубост и обамрлост срца, које се не буди одмах да би саосећало са умом. Ово не треба да изазива униније и малодушност, а овде се помиње само зато да би делатник молитве био унапред обавештен и упозорен. Трпељиви и брижљиви делатник неизоставно ће бити задовољен и утешен - обрадоваће се због бескрајног обиља таквих духовних плодова какве не може ни да замисли у своме телесном и душевном стању.

Дејства молитве Исусове имају своју постепеност: она најпре делује само на ум, доводећи га у стање тишине и пажње, потом почиње да продире у срце, будећи га из смртног сна и сведочећи о његовом оживљавању појавом осећаја умилења и плача у њему. Удубљујући се још даље, она мало-помало почиње да делује у свим деловима душе и тела, изгонећи одасвуд грех, уништавајући његову власт, утицај и демонски отров.

Из тог разлога код почетних дејстава молитве Исусове "настаје неописива пустош и неизрецив бол душе"  - вели преподобни Григорије Синаит. Душа болује као болесница и породиља, како каже Свето Писмо (Сир. 48,21): Жива и делотворна Реч Божија - то јест Исус - оштрија од сваког двосеклог мача, продире, како сведочи апостол, све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр. 4,12), продире, истребљујући огреховљеност из свих делова душе и тела.

Умној молитви је својствено да разоткрива страсти које се крију и тајно живе у људском срцу! Она их открива и кроти. Умној молитви је својствено да разоткрива ропство у коме се налазимо у односу на пале духове. Она открива то ропство и ослобађа од њега. Сходно томе, не треба се узнемиравати и бити у недоумици када из пале природе почну да нарастају страсти или када их подстакну зли духови. А пошто се страсти кроте молитвом, потребно је, када се појаве, да се умом полако и врло тихо твори молитва Исусова, која ђе мало-помало да смири побуњене страсти. Понекад налет страсти и ђавољих помисли бива тако силан да води у велики душевни подвиг. То је време невидљивог мучеништва. Треба исповедати Господа дугом молитвом пред лицем Господа и она ће неизоставно довести до победе.

Име Господа нашег Исуса Христа је Божанско; сила и дејство тог имена су Божански; они су свемоћни и спасоносни; они надилазе наше схватање и неприступачни су за њега. Са вером, надом и усрдношћу, сједињеним са великом побожношћу и страхом, савршавајмо велико дело Божије које нам је предао Бог - творимо молитву Именом Господа нашег Исуса Христа.

"Непрестано призивање имена Божијег - каже Велики Варсануфије - јесте лечење које убија не само страсти, него и само њихово деловање. Као што лекар ставља лекове или мелеме на рану болесника, и они делују а да при томе болесник и не зна како то бива, управо тако и Име Божије, када се призива, убија све страсти, мада ми не знамо како се то збива".

Преузето из књиге "Енциклопедија Православног Духовног Живота" (стр. 258-263)

+++

Исусова молитва

Исусова молитва

 

Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка

Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну)

или у краћем облику:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну)

- Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст).

- И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16).

- Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога/ну"

- Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана
Послије јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успјела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видјех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије.
Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вјечном тугом, као и мени.
"Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вјечност!" Шта сам у том тренутку осјетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки свијетли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече:"Слиједи ме!". Затим ме поведе ка митарствима.
Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осјећала да сам прешла из земног живота у загробни. али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и дјеце. Сви су они били убијени вјечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човјече, ово је мјесто за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег".
Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овдје?" Они тужно одговорише: "Занавјек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавијек нећемо имати смјелости да призивамо Име Господње. Док смо живјели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповијест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да цијелога свога живога оа сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живјети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну. најважнију молитву нијесмо вршили "
Чувши то ја се помолих и осијених крсним знамењем.
И .... тада...? На свој ужас осјетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осјећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навјек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дјела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе"
"Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију.
"Какав 6и живот ти жељела?", упита жена.
Одговарам јој са трепетом: "Жељела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!"
На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечносг. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свијету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино невјерујућима и маловјернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им свједочио о животу послије смрти, али они му неће повјеровати и убиће га!"
Тек што жена произнесе те ријечи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у жељезној соби, простријелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице?
Жена настави: "Ако човјек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у вјекове. Такође. ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у вијеке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човјек не буде у стању да изговори ни ријечи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у вијеке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може измијенити удес душин."
И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свијету живећих Хришћана. Али. да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацијело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!."
Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње". настави жена. "погледај! " и ја видјех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у вијеке вијекова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису дјевственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса.
Међу њима су биле и оне са пјевнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вјечном гугом. Ја ћу на то: "Појте пјесму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смјелости у вијека вјекова. Зато што јој, живећи у обитељи, нијесмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку.
После свега што сам чула и видела прилази ми човјек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на мјесто на коме се твоја душа растала са тијелом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан!
Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свијету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свијету".
Падох пред њим на кољена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овдје. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нијесам на ноге скочила?"
"Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, гдје ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог".
Ја сам међутим, све падала и никако нијесам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видјела и чула!". Падох на кољена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!".
У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са ријечима: "Била сам на оном свијету!" А човек свеједнако стоји на ономе мјесту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела И устегла да све испричам, и видјех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, прије свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на кољена, увјеравајући их да сам се отада потпуно изменила.
Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу послије смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видјела без устезања. Амин. - Из архива Т.Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)".

- Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нијесмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им свједочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,18). Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј нас грешне.

+++

Исусова молитва за мирјане

Постоји уверење да Исусову молитву – „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, могу да изговарају само монаси, а да је тај духовни труд по мирјане штетан. Да ли је то заиста тако? Могу ли мирјани да изговарају Исусову молитву? И како то да чине на највећу духовну корист? Шта уопште за нас значи Исусова молитва?

По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова),изговарање 
Исусове молитве је општехришћанско дело. „Молите се без престанка“ (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани.

Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва
 – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи.

Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца.

1. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти.“ (Дап. 4: 12) На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и противника. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви.

2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. „На почетку научите да се молите правилно“, учи нас Игњатије (Брјанчанинов), „а када научите правилно да се молите, чините то стално“. Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова.

3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече.

4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети Оци то називају „мњењем“ (умишљеношћу, прим. прир.).

5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. „Сви смо ми у прелести“, – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима.

6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно.

7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд.

8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве.

+ + +

Исусова молитва је дата свима – и монасима, и мирјанима. Хришћанин је онај, који је увек са Христом, а томе служи Исусова молитва. Кроз Исусову молитву, ми смо увек и свуда са Исусом – и у аутобусу, и на завејаним улицама, у самопослузи и на послу, када смо међу пријатељима и међу непријатељима. Исусова молитва је златна веза са Спаситељем. Она спасава од очајања, не допушта нам да паднемо мислима у пропаст материјалне празнине, већ нас, попут пламичка из кандила, позива да будемо духовно на опрезу и да имамо страх пред Господом.

Обично је наш ум заузет потпуно несређеним мислима, оне скачу тамо-амо, смењују се, не дају нам мира, а у срцу нам се крију иста таква хаотична осећања. Ако ум и срце нису усмерени на молитву онда ће се у њима ројити грешне мисли и осећања. Молитва Исусова је лек за душу која болује од страсти.

У „Древном Патерику“ наводи се следеће поређење:

Када се котао подгрева на ватри, онда на њега неће слетети ниједна мува са својим бактеријама, а када се котао хлади, тада по њему трче разни инсекти. Тако је и са душом. Када је загрејана молитвом, она је недоступна свим лошим утицајима демона. Душу искушавају када се она хлади, када пламен молитве у нама гасне. Али када се поново помолимо, искушења се распрше. То свако може да провери на сопственом примеру: у тренуцима жалости, када нас притискају проблеми или срце пуца од лоших помисли, треба да почнемо да се молимо Господу, говорећи Исусову молитву – и навала злих мисли ће спласнути.

Молитва Исусова је крајње потребна управо мирјанима. Она делује спасоносно у многим свакодневним ситуацијама. Ако осећаш да ћеш ускоро планути, изаћи „ван себе“, ако хоћеш да изговориш ружну реч или имаш нечисте жеље, заустави се и почни у свом уму полако да читаш молитву Исусову. Изговарај је с пажњом, страхопоштовањем, покајањем, и видећеш како се налет страсти повлачи, све унутар тебе смирује и враћа на своје место.

Истину говорећи, страсни човек је онај, који се не моли. Без молитве никада нећеш бити с Богом. А ако не будеш с Богом, шта ће ти онда бити у души? Молитва Исусова је најдоступнија, простих речи, али дубоког смисла, молитва, коју можеш имати уз себе у свако време и на сваком месту.

Још су Свети Оци називали молитву Исусову „царицом добродетељи“, због тога што она привлачи све остале врлине. Стрпљивост и скрушеност, уздржаност и чедност, милосрђе и љубав – све то је повезано с молитвом Исусовом. Зато што она приближава Христу, на онога ко се моли преноси лик Христов и он од Господа прима врлине.

Постоје, наравно, и одређене грешке, које праве мирјани. Ни у ком случају не треба изговарати молитву Исусову ради неког душевног усхићења и притом не треба замишљати којекакве призроре. Док читамо Исусову молитву не треба да замишљамо никакве слике већ треба да се молимо пазећи на речи, испуњени страхопоштовањем и кајањем. Таква молитва дисциплинује ум и чисти срце, души постаје лакше, јер споредне мисли и хаотични осећаји одлазе.

Молитва Исусова је спасење за сваког хришћанина, у каквој год ситуацији се нашао.

+ + +

О Исусовој молитви за мирјане, много су говорили Свети Оци и савремени искусни духовници: она је неопходна. Сва „тајна“ се своди на то, да никакве тајне ту нема. И ако ми не будемо измишљали неке „тајне“ за себе, онда ће нам срдачно и пажљиво обраћање Господу у простоти и скрушености, несумњиво помоћи да добро прођемо пут нашег хришћанског живота. Овде треба да направимо разлику између „умне молитве“ монаха под руководством искусног духовника (то је одвојена тема, које се сада нећемо дотицати) и понављања молитве од стране мирјанина у свако време: наглас, ако постоји таква могућност, или у себи, ако се човек налази на јавном месту. Простота (једноставност, прим.прир.) и срдачност, спознаја сопствене немоћи и потпуно предање себе у руке Божије – то је оно што је најважније, као и код сваке молитве.

Али ево шта још треба испричати. Понекад је чак и ту просту молитву тешко изговарати и Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) у том случају одређује неопходну „малу веру“, то јест обраћање пажње на речи, из све снаге, прилажући своје срце, макар морали и да се принудимо на то. Господ види нашу тугу, борбу и добру жељу. Не може нам све време бити лако – то се односи и на живот уопште, као и на молитву. Понекад треба да принудимо себе да се потрудимо, пробијајући се тако ка Господу кроз своју душевну грубост, униније и метеж. И тај труд се већ у потпуности тиче наше добре воље, јер нам нико не може одузети стремљење ка Богу, само ако оно не престаје (па нека чак и слаби повремено). И молитва Исусова је у том случају најпростији „чворић“ на плетеној лествици, којом се ми тешко и с трудом, постепено пењемо горе, у Царство Божије. А зар нам Господ, Који нам је и дао те лестве, неће помоћи, подржати нас и оснажити? Наравно да ће нас подржати, поучити и окрепити, како бисмо могли да се успнемо уз поверење и простоту, „не сањајући ни о чему за себе“, већ са усрдношћу и непоколебљивошћу.