Свети Филарет Московски: О односу према ближњима

 

Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У то­ме има нечега што одбија, нечега што отуђује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац.

Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда бу­демо опрезни.

Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пр­енео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.

Ако други човек не показује хгељу за по­мирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе под­метати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други на­пада.

Никада не треба улазити у препирке, а на­рочито онда када непријатељ може да над­говори онога који је у праву и када се не­пријатељ не плаши да ће бити прекинут, не­го се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и под­смехом.

Праведно је и корисно да мерицу стрп­љења пунимо водом кротости и да је из­ливамо на огањ љубоморе, да би овај пола­ко горео и да се не би разбуктавао и пре­тварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, сни­сходљивости и смирења.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, по­грешно разумевају друге људе и њихове по­ступке, па због тога постају недобро­намерни.

На грдњу је корисно одговарати кротошћу неголи грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом.

Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче оп­резности, а опрезност чини да клевете по­стану немоћне.

Зашто човек сам себе узнемирава теско­бним размишљањима о некој ништавној не­пријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно посту­пили, нека је слава Богу, а људско мишље­ње нам то не може одузети.

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране др­већа, или како тече река. Међутим, оче­видно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због то­га што осуђујемо ближње, потом да се уз­државамо од осуде речима онда када се по­крене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претхо­дило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима разли­читих вероисповести, требало би да сло­бодно и смело изражавамо убеђеност у ис­правност православне вере. Али, када кри­тикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су по­требне исто колико и ревност.

Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које од­воде човека у прогонство, које бацају у бе­ду, тамницу, и то није лако. А зар није ла­кше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.

У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што споко­јније, без било какве извештачене прис­ности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.

Када се уздамо у Бога, можемо да под­несемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах ми­ран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.

Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не при­ближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздра­женост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духо­вни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати дру­гога.

Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уз­дижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који ис­цељује.

Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као зло­намерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је ду­ши на корист и о томе како да се чини до­бро.

Када осуђујемо своје ближње, ми сами се­би наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.

Трудите се да срце и намере ближњих по­зитивно прикватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем бли­жњем ће бити лакше да се поправи.

Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.