Текст који следи је незнатно допуњени и измењени превод текста који је најпре објављен на грчком језику, као саопштење целокупној заинтересованој грчкој православној јавности, односно истински православнима и онима који се интересују за истинско Православље. Ово је прилагођени превод намењен српској православној јавности.
Сваки који не чини правду није од Бога
(1Јн. 3, 10)
Ово је информација о трагичној ситуацији у Цркви ИПХ Србије, односно о српској парохији која се налази под омофором Архиепископа Стефана („матејевци“), намењена грчкој православној јавности. Ми, православни Срби који смо ово претходно, као упозорење, објавили малобројној заинтересованој српској јавности, сада желимо да исто откријемо и грчкој – по заповести Духа Светога:
Немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте (Еф. 5, 11).
Ово чинимо не само по савести која не може да се не повинује тој заповести Духа Истине, него и са братољубивом жељом да сваки наш православни брат и сестра могу да сазнају истину о духовно смртоносним безакоњима у која је неколико појединаца увукло целу Цркву – јер када је један уд у блуду и поробљен Сатаном, све је тело оскрнављено и поробљено. Када бисмо ту непријатну истину и ово сведочанство о истини крили од других, сами бисмо били саучесници у безакоњу и синерзи[1] Лукавога.[2] Истина је оно што је нескривено (алитија, α-λήθω, не-скривено), а грчка реч кривда (κρύβδα, «тајно, криомице») на српском значи неправда, оно што је супротно правди. Змија која се из таме и рупе извуче на светлост, и постави на стуб да сви могу да је виде (Бројеви 21, 9), већ није толико опасна.
Писмо које следи, са детаљним информацијама и доказима о безакоњима, упућено је Архиепископу Стефану и свим епископима Синода Цркве ИПХ на Савиндан 2021. године и, упркос понављаним молбама да на њега добијемо било какав одговор или макар потврду да је писмо примљено и узето у обзир, до данас, после више месеци, никакав одговор није уследио.[3]
Зато се ово сада објављује: по апостолској заповести откривају се дела таме, да о њима сви у Цркви могу знати и да сви својим молитвама могу допринети да се проблем реши. Јер, сви они који желе и труде се да се овај проблем заташка део су проблема, а сви они који желе и помажу да се проблем реши део су решења. И што је више ових других, који ће рећи „Господи, помилуј!“, проблем ће пре, лакше и ефикасније бити решен, на славу Истине и Правде, славу Тврђаве Истине (1Тим.3.15).
И на тај начин, ми смо учинили све што је у нашој моћи да онима чија је дужност да проблем реше – епископима – у томе помогнемо.
Уједно, ово посвећујем своме духовном оцу блаженопокојном Митрополиту Тарасију, који ми је заповедио да о свему овом сазнам истину и известим га. Чиним то са закашњењем за које нисам крива: за прикупљање доказа је, осим големог труда да се заобиђу безбројне опструкције са свих страна, требало времена; Владика је у међувремену отишао на Суд Христов и предстао му свецело обманут и вишеструко слаган од свога безаконог и лажљивог клирика (говорио ми је: „Ја знам да он мени говори шта год хоће“).[4] Покојни Владика Тарасије је имао намеру, али не и силу да овај проблем реши, и зато верујем да Господ неће њега кривити за зло које се под његовом влашћу десило у српској мисији, а заправо у Цркви ГОХ.
+
На ово писмо, како рекосмо, из Синода односно од епископа нисмо добили никакав одговор. Али смо, посредно, чули за поруку која је безаконом попу Симеону наводно стигла из Синода и коју је он проширио у Србији међу својим парохијанима који су ревносни саучесници у његовим безакоњима и лажни са-сведоци његових лажних сведочења: да ће „они који су саставили ово писмо – настрадати“. Ми, наравно, лажљивом попу ништа не верујемо, и не верујемо да ћемо “настрадати“; а и ако у неком смислу „настрадамо“, односно будемо изгнани Правде ради, знамо да је по нелажном обећању нашега Бога наше Царство Небеско. И, по заповести Христовој, радоваћемо се таквом страдању. И поручујемо својим драгим непријатељима који својим душама бране лаж и лажљивог попа и већ ликују што ћемо „настрадати“: као што добро знате – ми нисмо започели овај рат. Али ми ћемо га, Божјом помоћу, завршити.
И, за крај, још једна мисао коју не могу прећутати. Пошто све бива са смислом односно ништа не бива случајно, а иза сваког смисла и дела постоји ипостасни ум, морамо се запитати: умови који су ово интеркомунијско безакоње тајно учинили, спровели и перфидно га прикрили у Цркви, по први пут у безмало стогодишњој историји ГОХ, са којим су то мотивом учинили? Да ли је то (и) свесна саботажа Цркве, организовани злочиначки подухват са идејом да се све оскврни и на тај начин припреми терен за уједињење са флоринцима и иним расколницима и парасинагогама, са позиције: Вси уклонишасја, вкупје непотребни биша; њест творјај благоје, њест до јединаго (Пс. 52.4)? Ако се после свега безакоње канонски не санкционише него до краја прикрије и игнорише, знаћемо да је нечија чврста намера да управо тако и буде.
А нека би Господ дао да тако не буде!
Ј. Капустина
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Свештеном Синоду Цркве ИПХ Грчке
Србија, 14/27. јануар 2021.
Не учествујте у бесплодним делима таме, него их разобличавајте (Еф. 5, 11).
Најблаженији Архиепископе, Преосвећени Митрополити, благословите!
С обзиром на чињеницу да је након упокојења Mитр. Тарасија (вечна му успомена у Царству Небеском!) мисија Цркве ИПХ у Србији прешла у надлежност Св. Синода, обавештавам Св. Синод о следећим околностима и молим га да их узме у обзир.
Реч је о проблемима који се тичу конкретно српског свештеника о. Симеона Микеревића, с једне стране, и опште ситуације у српској мисији Цркве ИПХ, са друге.
I
Претпрошлог лета (2019) приснопамјатни Митр. Тарасије дао ми је задатак да нађем доказе (будући да циркулишу противречне информације):
1. да се син о. Симеона 2005. године венчао у храму јеретичке Српске Патријаршије,
2. да се кћи о. Симеона такође или венчала у Патријаршији, или да се није венчала уопште и
3. где су крштени унуци о. Симеона, односно да ли су евентуално неки од њих крштени у Српској Патријаршији.
Разлог за то био је тај што је о. Симеон годинама Митр. Тарасију тврдио да је његова породица поменуте тајне примила у Цркви ИПХ, иако нико из крајње малобројне мисије Цркве ИПХ у Србији не зна где, када и ко их је венчао и крстио и апсолутно нико нема кумовске везе са њима. Та чињеница наводи на основану сумњу да у стварности нико из породице свештеника није канонски члан мисије Цркве ИПХ, иако их о. Симеон причешћује као верне Цркве ИПХ. Другим речима, српски свештеник већ 15 година у суштини одржава тајну интеркомунију с јеретицима и тиме читаву Цркву ИПХ увлачи у своја криптоекуменистичка дејства.
Тврдња о. Симеона да је његов син венчан само у Цркви ИПХ директно противречи не само бројним сведочанствима парохијана који су видели фотографије са венчања његовога сина унутар и испред јеретичког храма (на којима се види и сам о. Симеон, који присуствује служби у грађанском оделу), него и сведочанству самога сина (Димитрија-Мирослава), који је појединим парохијанима лично потврдио да се заиста венчао у храму Српске Патријаршије, као и идентичном сведочењу презвитере Веронике.
Почетком прошле године (2020.) обавестила сам приснопамјатног Митр. Тарасија да нисам у могућности да пронађем доказе из метричких књига Патријаршије (уверења о крштењима и венчањима не издају се трећим лицима) и да је због тога једини начин да се открије истина да сам Преосвећени захтева од о. Симеона потписане изјаве кумова.
На празник св. Тарасија 2020. покојни Митр. Тарасије је, у присуству о. Григорија, још једном о томе испитао о. Симеона, који је поновио да су његови унуци канонски крштени у Цркви ИПХ Србије, да су и његов син и његова кћи канонски венчани, те да су у свим случајевима кумови били извесни наши верници Украјинци из Француске, што је доцније више пута поновио и пред својом парохијом (за шта постоје писана и усмена сведочанства).
У прошлости, о. Симеон је, према сведочењима различитих парохијана, о венчању свога сина говорио на макар седам различитих начина:
1. О. Сергију (Елефтерију) рекао је лично да је његов син венчан у храму СПЦ у њиховом селу (Љукову).
2. Другим парохијанима рекао је да је из Бугарске дошао о. Стефан и да их је венчао он у параклису Цркве ИПХ.
3. Трећима је рекао да их је о. Стефан венчао у храму СПЦ (!).
4. Четвртима је рекао да су се венчали у храму СПЦ, али да им је накнадно он лично прочитао молитву у своме паракалису. Другим речима, својим присуством на јеретичкој служби, где је скинуо расу и тиме се у суштини одрекао свештенства пред јеретицима, о. Симеон је као биолошки отац благословио јеретички брак, а затим га је као свештеник благословио још једном у храму Цркве ИПХ. Напомињем да је његов син у СПЦ могао да буде венчан искључиво као Мирослав и не као Димитрије, што представља одрицање од крштења, и да из тог разлога о. Симеон није могао да обави било какав чин «допуне» над некрштеном и невенчаном особом.[5]
5. Петима, укључујући и поједине епископе, рекао је да су зет и невеста били обавезни да се венчају у храму СПЦ, „како би им невестина баба, монахиња у СПЦ, даровала своју кућу“. Невестина баба, према сведочењу о. Сергија који ју је познавао лично, није била никаква монахиња него проста побожна жена која је кућу још давно поклонила невестином брату, тако да је ту реч о још једној лажи.
6. Шестима је изјавио да их је венчао лично он у своме параклису, али да су били обавезни да се фотографишу пред храмом СПЦ, како би показали фотографије поменутој баби „монахињи“.
7. Седмима је рекао исто, с једином разликом да су били дужни да се фотографишу пред храмом СПЦ због рођака презвитере Веронике.
Пок. Митр. Тарасију, на питање зашто никада није од њега тражио његов архијерејски благослов за бракове своје деце и зашто је сам владика за све сазнавао тек пост фактум, о. Симеон је одговорио да се «бојао да владика не инсистира на томе да се обоје не замонаше». С обзиром на чињеницу да су се и његова снаха, и његова кћи налазиле у поодмаклој трудноћи у часу својих венчања (кћи је обавила грађанско венчање 2 месеца пред порођај), постоји извесна сумња у то колико је та бојазан о. Симеона била оправдана.
Данас, својим парохијанима (а ради се о само 6-7 неофита, будући да је изгубио поверење практично свих старих парохијана који су напустили парохију) он говори да се његов син венчао канонски само у Цркви ИПХ, а да су они који говоре супротно лажови и клеветници.[6]
С обзиром на то да је недавно у парохији изјавио да му је у вези с венчањем сина још 2005. суђено на црквеном суду, где је примио епитимију (мада је венчање обављено тек крајем новембра 2005), остаје нејасно из ког разлога му је суђено ако је све начелно било канонски, као и ко је био тужитељ ако чак ни надлежни епископ свештеника није знао да је брак обављен неканонски.[7]
Будући да на тај начин и мене лично, и све остале (о. Сергија, зубара Н. Мирковића...) који већ годинама сведоче да је канонско-мистиријски статус свештеникове породице предмет озбиљне сумње ο. Симеон систематски пред јерархијом представља као клеветнике и лажове (а такви неће видети лице Христово), у марту 2020. обратила сам му се приватно с писменом молбом да обзнани имена кумова који су били сведоци на венчањима и крштењима чланова његове породице (јер се ради о јавној црквеној информацији; уосталом нико у Цркви није чуо три обавезна оглашења брака пре венчања и све је обављено у потпуној тајности од Цркве, укључујући и свештениковог надлежног епископа!). Превод наше преписке шаљем вам у прилогу.
О. Симеон је одбио да одговори на моју молбу, иако сам му се обратила приватно три пута. Након тога, нашу преписку сам проследила сведоцима и најзад, после неколико месеци, обратила сам се Цркви ИПХ Србије, коју сам замолила да посведочи пред Богом да не говорим никакву клевету против српског свештеника. Уз то, замолила сам све да посведоче, ако нешто знају, о канонском статусу породице о. Симеона (и нико није знао и није посведочио ништа). Три пута сам се обратила Митр. Тарасију, који због болести није могао да реагује, једанпут Најблаженијем Архиепископу, а сада се обраћам вама, тј. највишој и сада надлежној власти, и надам се да ћу се оправдати пред вама да нисам клеветница, као и да ћу истину сазнати од вас. Пошто о. Симеон одбија да дā одговоре, а Митр. Тарасије одговоре није имао или су они које је добијао од свога свештеника били лажни, молимо да истините одговоре добијемо од Св. Синода.
У међувремену, нашла сам и материјалне доказе да о. Симеон лаже читавој Цркви.1. Члан парохије и зет о. Симеона Божидар кумовао је на једном крштењу у храму СПЦ, које је обављено у марту 2018. године [Прилози, Документ 1].
2. Из фотографије записа из метричке књиге Српске Патријаршије, до које сам такође на крају успела да дођем, види се да је венчање заиста обављено од стране јеретика у новембру 2005. године и да се женик заиста одрекао крштења – у метричкој књизи записан је као Мирослав, што је његово крсно име из Српске Патријаршије [Прилози, Документ 2].
3. Наши верници Украјинци из Француске, Максим и Јелена Јазиков (за које је о. Симеон у неколико одвојених прилика и пред својим епископом, и пред вернима у Србији објавио да су крсни кумови свих његових унука и венчани кумови обоје његове деце) посведочили су да нико од њих двоје није кумовао никоме од деце и унука о. Симеона [Прилози, Документ 3].
Након што сам ове информације објавила у Србији, о. Симеон је још једном променио верзију и својим духовним чадима сада говори да «све што чини чини с благословом Вл. Тарасија и Архиепископа – они знају све што ја радим и они су гарант моје канонске и духовне исправности».
То значи да је сада читава наша Црква уплетена у његова криптоекуменистичка дејства и да се све десило са знањем архијереја и с највишим архијерејским благословима. Будући да имамо искуства са свештениковим лагањем, не верујемо да је то истина, али вас молимо да то порекнете и ви.
До сада је под клеветом била само наша православна репутација (нас, који ово сведочимо – и за то никога није била брига). Али овим што тврди српски свештеник сада је оклеветана и ваша духовна репутација, и тако се под ударом нашло и православно Исповедање целе Цркве (а то је већ нешто што не може да не изазове узнемиреност).
Због свега наведеног, молимо вас, наше пастире, да допринесете коначном разјашњавању датога проблема и да захтевате од о. Симеона најконкретније и најаргументованије могуће одговоре на следећа питања:
1. Када, где и од кога је у Цркви ИПХ венчан његов син Димитрије и ко су били кумови на његовом венчању (њихова имена);
2. Под којим околностима се догодило венчање у СПЦ (што је документовано без икакве сумње), као и чињеница да су на венчању и у заједничкој молитви у храму СПЦ узели учешће и о. Симеон и попадија? Која је била одлука црквеног суда за који о. Симеон наводи да је после тога обављен?
– какву је канонску казну (епитимију) након тога примио женик Димитрије, који се током венчања одрекао свог крсног имена, па према тога и крштења, будући да се венчао под именом под којим је крштен у СПЦ – као Мирослав? Да ли је након одрицања примио миропомазање или не? Ко га је поновио и са чијим благословом?
– пред ким се покајао о. Симеон за учешће у заједничкој молитви с јеретицима, у грађанском оделу (што представља одрицање од ипостаси свештенства пред јеретицима), будући да се пред Црквом Србије није покајао никада, иако јавни грех клирика захтева и јавно покајање? И коју је канонску казну за то примио? Епископ или презвитер, или ђакон, који се само помоли с јеретицима, да се одлучи, а ако је шта допустио да учине као клирици, да се свргне (Правило 45. Св. Апостола); Ако неко из клира, или лаик, уђе у синагогу јудејску или јеретичку да се помоли, да буде и из свештеног чина извргнут, и одлучен од црквеног општења (Правило 65. Св. Апостола).
– пред ким се за учешће у заједничкој молитви с јеретицима покајала презвитера Вероника? Какву је она имала канонску санкцију за то?
3. Када, где и од кога је венчана његова кћи Маријана и ко су били кумови на њеном венчању (њихова имена)?
4. Када, где и од кога су крштени његови унуци Давид, Нађа, Сергије, Маша, Лука и Лазар и ко су били кумови на њиховим крштењима (њихова имена)? Молим Св. Синод да разјасни и зашто је о. Симеон у очи слагао своме епископу у вези с тим канонским питањем. Иако ја имам лично сведочење Максима Јазикова, Св. Синод може да га испита подробније.
5. Када, где и од кога су крштени, пре венчања, снаха о. Симеона Јасмина и зет Божидар, која су њихова крсна имена и ко су им били крсни и ко венчани кумови?
Овде је важно напоменути да је све ово очигледно било познато и монаху Серафиму Игњатићу, који је пре неколико година ауторитативно објавио пред Црквом да је „испитао све у вези са саблазнима око о. Симеона“ (кога је претходно називао «шарлатаном») и да је закључио да је «све канонски». Другим речима, пошто је испитао све о овоме (како сам сведочи), немогуће је да није знао и све ове појединости које ми данас знамо,[8] али је свесно изабрао да покрије безакоње интеркомуније и да на тај начин учествује и сам у криптоекуменизму – док је нас који смо годинама одбијали да долазимо у парохију о. Симеона, и управо због тог нашег одбијања да учествујемо у безакоњу и лажи, пред Црквом оптужио да смо «парасинагога, клеветници, расколници и јеретици који изазивају саблазан и раздор у Цркви». Без његове активне подршке и фанатичне апологије и релативизације безакоња о. Симеона, у парохији не би остао дословно нико (ни ових седморо људи, колико их се сада тамо налази, а којима је својим ауторитетом бившег светогорског монаха смирио савести и увукао их у активно општење с јересју – паки и паки).
Осим монаха Серафима, највећу одговорност за скривање безакоња о. Симеона сноси још један његов бивши верни сарадник, Немања Гвозденовић. Он их је с ентузијазмом покривао и оправдавао све док је имао извесног утицаја у парохији. Нпр. у своме писму упућеном Архиепископу Стефану из 2015. написао је, у име парохије, да српски свештеник све „своје свештеничке обавезе испуњава у потпуности“,[9] а да су све оптужбе на његов рачун „неоснована клевета против свештеника“ од стране неких верних „који су непослушни црквеним властима“. Тек након што се монах Серафим, годину дана касније, вратио из Грчке, преузео формално првенство у парохији и отерао га са места типикара, Гвозденовић је поменута безакоња почео да обзнањује. У своме тексту-посланици из 2017, под насловом „О. Симеон – примедбе на његов рад и свештеничкодостојанство“, он на пет страна износи крајње озбиљне оптужбе на рачун српског свештеника и захтева његово рашчињење. Оптужбе се односе на десетине канонских и моралних преступа о. Симеона, почев од 2005. године (укључујући заједничку молитву с јеретицима током венчања његовог сина, слања верних „искуснијим“ свештеницима у СПЦ, велике крађе новца итд). То доказује да је и 2015, када је писао писмо у одбрану свештеника, Гвозденовић све ово знао и знао боље од нас,[10] и да је све прикрио апсолутно свесно и предумишљено.[11]
Данас, нити Гвозденовић иде у парохију свештеника који „све своје свештеничке обавезе испуњава у потпуности“, нити попа Симеона монах Серафим и даље сматра канонским свештеником.
Будући да се овде више не ради само о моралним преступима српског свештеника, него о преступима који се тичу самих темеља наше Омологије и који компромитују читаву јерархију Цркве ИПХ, уколико о. Симеон не да канонски одговор пред Црквом ИПХ за све наведено, ми имамо пуно право да га сматрамо криптојеретиком и агентом Српске Патријаршије и дужни смо да ту информацију проследимо свима и свуда. У противном, ако прећутимо, бићемо саучесници (попут монаха Серафима, Н. Гвозденовића и осталих) у духовном убиству оних који желе да приђу Цркви, али ће уместо пастира наћи вука у јагњећој кожи и духовну смрт.
Осим тога, радило би се о крајњем лицемерју које компромитује читаву Цркву ИПХ, јер, са једне стране, ми најстроже осуђујемо заједничке молитве с јеретицима, које представљају разлог за аутоматски прекид општења, док се са друге стране таква пракса у Цркви ИПХ допушта, а свештеник који то чини не сноси никакве канонске консеквенце. [12]
У Цркви ИПХ никада у историји није било случајева интеркомунијског давања и примања тајни и то је једино по чему се разликујемо од Флоринаца и осталих издајника православља. По чему ћемо се сада разликовати од њих?
II
Већ годинама, поп Симеон, монах Серафим и Немања Гвозденовић ситуацију у Србији пред Црквом и Синодом приказују искривљено, док нас који не идемо у српску парохију (још од 2004-2005. године) представљају као виновнике свих смутњи и свих проблема у српској мисији ИПХ.
Истина је, међутим, следећа.
Сукоби у српској мисији почели су 2015. године, када је парохија о. Симеона послала поменуто писмо Архиепископу (на иницијативу састављача писма Немање Гвозденовића и с благословом о. Симеона) и тамо, између осталог, изјавила-исповедила да „Србији није потребан други свештеник осим о. Симеона“. То је било мотивисано тадашњим повременим присуством јеромонаха Петра, клирика приснопамј. Митр. Антонија, у Србији (отац Петар је тада као духовник опслуживао двадесетак својих духовних чада у централној Србији и Београду).
Поменутом изјавом (да је, дакле, у древној српској Патријаршији довољан један свештеник и да други није потребан, док нпр. у Камеруну наша Црква има тројицу свештеника!),[13] парохија је у суштини исповедила еклисиолошку јерес која негира апостолску природу Цркве – тј. исповедила је да Црква није Апостолска и да не треба да расте. Такође, то је равно и месалијанској јереси према којој тајне Цркве, које може да дејствује само свештенство, немају есенцијални значај, него су за спасење довољни индивидуални подвиг и молитва.[14] И треће, ради се и о дубоко антихришћанској, цркводеструктивној јереси, која директно противречи речима и заповести Христовој: Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога Господару жетве да изведе посленике на жетву Своју (Мт. 9:38).
Писмо је, уз то, било пуно лажи и подмуклих клевета против нас који нисмо ишли у парохију, иако претходно међу нама није било апсолутно никаквих сукоба и ја лично сам још три наредне године повремено преводила текстове од општег интереса на молбу Немање Гвозденовића у уверењу да заједнички и братски изграђујемо Цркву, тада и не знајући шта нам он иза леђа пише и подмукло денунцира у Грчку.
Погубност тога исповедања показала се потпуно јасно три године касније (2018), када се упокојила сестра Анастасија, млада мајка троје деце. Жена је умрла од рака, остављена од мужа да умире сама у најстрашнијим мукама, без исповести и причешћа, у време док се о. Симеон налазио у Грчкој. Својим чадима која су га молила да се врати у Србију и опоје упокојену Анастасију свештеник је одговорио да не може јер је тек стигао. Очајни парохијани, који су три године раније изјавили да Србији није потребан други свештеник осим о. Симеона, замолили су нас који смо некада сакупљали потписе за хиротонију о. Сергија (и чију су иницијативу тада опструисали на сваки начин) да им ми нађемо другог свештеника из Грчке који би дошао и опојао Анастасију. Најзад, на захтев Митр. Тарасија који га је послао натраг у Србију, о. Симеон се вратио и обавио погреб.
До доласка монаха Серафима главни идеолог парохије био је Немања Гвозденовић. Он је уводио и подржавао модернистичке тенденције у парохији и, конкретно, употребу савременог српског уместо црквенословенског језика. Данас, након што је тај проблем изнет пред поједине епископе, он их обмањује потпуном неистином да „црквени језик у Србији није исти језик као црквенословенски језик који се користи у осталим словенским православним црквама“ (и да је, према томе, „у реду“ да и ми прекинемо језичко црквено предање – попут „обновљенаца-живоцерковника“ у Русији и новотараца у београдској патријаршији; при том им је себе, техничког преводиоца у НИС-у, представио као „академског стручњака који је ауторитет за питања језика“). Истина је, међутим, да је ту реч искључиво о различитим фонетским и говорним реализацијама у свему апсолутно идентичних литургијских текстова – све православне словенске цркве без изузетка већ вековима се користе литургијским књигама кодификованим у Русији. Паралелно, Гвозденовић је на сопствену иницијативу и с амбицијом једног равноапостолног св. Кирила реформисао азбуку и на тој азбуци већ годинама у име Цркве објављује црквени календар, наводно с благословом епископа. Календар није ништа друго до један бизарни приватни псеудофилолошки експеримент који компромитује Цркву и у ком имена појединих светитеља, написана непостојећим словима а и то погрешно, немају никаквог смисла.[15]
Уз то, Н. Гвозденовић је пре неколико година изазвао огромну смутњу и саблазан у парохији када је почео да исповеда да наш Синод одржава «неправославну» праксу мешања честица са Агнецом пре Причешћа верних. На основу овог његовог сведочанства тада је једна група верних, овим саблажњених, напустила Цркву, као и непознат број оглашених, и ти људи данас хуле на Цркву где год могу јер је реч о теми односно пракси која у Србији одваја новаторе од традиционалиста. Данас, Гвозденовић у очи лаже епископе и говори да је, напротив, он «лично умиривао народ у Србији и бранио православни углед Синода»(!).
Отворени сукоби у српској мисији почели су са доласком монаха Серафима који се, по сопственом исказу, вратио из Грчке с благословима Најблаженијег Архиепископа и свога духовног оца, Митр. Пантелејмона, како би „помогао о. Симеону“. Он је одмах преузео власт у парохији и чак јавно написао: „Са сигурношћу тврдим да ме је, по промислу, Бог послао у Србију да препознајем одступања од вере, зле људе и вукове у јагњећој кожи».[16] Иако је у почетку, пре него што ће се вратити у Србију (2016) и сам енергично критиковао безакоња српског свештеника и чак обећавао да ће „својим светогорским ауторитетом пред јерархијом, која га се чак мало и прибојава“ учинити све да се ситуација рашчисти на канонски начин, након што су му се упокојили мајка и брат (које је опојао о. Симеон) променио је став и, напротив, почео да гони оне који су одбијали да иду у парохију.
Најеклатантнији пример тога какве духовне плодове је својевремено доносила синергија о. Симеона и монаха Серафима јесте случај једног младића, Србина из Швајцарске. Године 2011. открило се да је о. Симеон начинио крајње озбиљан канонски и морални преступ због кога је читава једна породица не само отпала од Цркве, него је чак и потпуно изгубила веру. Поменутом младићу о. Симеон је тада благословио да блудничи са својом тадашњом девојком „јер планирају да се узму, па је зато у реду“, потом да пости још две надеље након Великог поста, а затим да се причести. На питање младићевог оца (односно очуха, који је за тај „благослов“ знао) да ли је то сагласно са канонима, о. Симеон га је својим духовничким (а, како видимо, и правничким)[17] ауторитетом самоуверено умирио и одговорио му потврдно. Ускоро, младић и његов отац су сазнали да се ради о греху који повлачи за собом вишегодишњу епитимију, а монах Серафим је организовао телеконференцију путем скајпа у којој су узели учешће о. Симеон, младићев отац и он лично. Током снимљеног разговора, монах Серафим, који је том приликом заузео позицију односно сам себи доделио улогу искусног духовника и судије, поновио је неколико пута да је „епитимија за тај грех тј. блуд 15 година“ (уместо 7, како је то одређено канонима!) и ни на који начин није покушао да олакша очајни положај и младића и његовог оца у ситуацији где је било очигледно да је свештеникова одговорност за тај пад била пресудна. Другим речима, ако је свештеник младића својим „благословом“ довео до ивице амбиса, монах Серафим је тај који га је гурнуо са руба. Ускоро је, захваљујући овој двојици врсних каноничара и духовника (од којих један тумачи а други примењује каноне), читава породица у потпуном очајању напустила Цркву. Наредне Пасхе, о. Серафиму, који га је имејлом поздравио са „Христос воскресе“, момак је одговорио псовком. Поменути разговор у ком се види потпуно очајање младићевог оца немогуће је слушати без суза. Ради се о звучном запису у трајању од 45 минута и шаљем вам преведене фрагменте најважнијих места.
Током поменуте телеконференције о. Симеон је обећао пред монахом Серафимом и младићевим оцем да ће одмах позвати телефоном Митр. Тарасија и да ће му се исповедити, изнети му проблем и затражити савет шта даље чинити у датој ситуацији. Ускоро, обавестио је своју духовну децу у Србији да је „све решено и да је добио епитимију од Митрополита да не чита отпусну молитву након исповести током три месеца”. Годину дана касније, када смо ми посетили манастир Аксион Естин и са владиком Тарасијем конкретно разговарали о томе догађају, владика нам је пред четворо крштених сведока и мон. Евгенијом изјавио да за све то чује први пут, да му о. Симеон то није исповедио никада и да му он сам никада није дао такву епитимију.
Другим речима, након духовног убиства читаве једне породице, о. Симеон је још једном обмануо Цркву и, руку окрвављених духовном крвљу, наставио неометано да обавља своје пастирске обавезе, док је монах Серафим, његов саучесник у том делу духовног убиства очајних људи који су у Истинску Цркву дошли да у њој нађу спасење а нашли духовну смрт – све то окарактерисао као «канонско и исправно”. Неколико година касније, новим парохијанима који су га питали за тај скандал о. Симеон је рекао да му је због тога „још давно суђено на црквеном суду, где је оправдан и проблем више не постоји“, док су они који у то сумњају злонамерни и клеветници који не поштују црквене власти и уносе смутњу у савести српских верника. Претпрошле године поново сам питала владику Тарасија да ли је то истина и одговорио ми је да због поменутог прекршаја његовог свештеника никада није било никаквог суда.
Због тога молим Св. Синод да разјасни какав то суд може да има у виду о. Симеон и, ако је заиста обављен, молимо да се објаве његови протоколи и судска одлука, како би саблазан у вези с тим коначно била отклоњена.
Осим тога, монах Серафим је подржавао праксу о. Симеона према којој су оглашени на крштење чекали годинама, иако сам о. Симеон није знао ни Вјерују чак ни у тренутку сопствене хиротоније (а под огромним је питањем да ли га зна на богослужбеном црквенословенском језику и данас, будући да на црквенословенском, ни после скоро 20 година након посвећења у свештенички чин, не зна ни Оченаш, него меша језике).[18] Такође, нико није могао да се крсти док претходно не прочита „сабрана дела“ монаха Серафима, већину од којих је овај написао док се налазио још у свом бившем, јеретичком синоду из кога је годинама клеветао Цркву. Због толико апсурдних предуслова много света (а радило се о већ уцрковљеним људима који су годинама тражили истинску Цркву и најзад је нашли) саблажњавало се и одлазило без крштења.
Убрзо након свога доласка у Србију 2016. године, монах Серафим је поднео иницијативу, у име парохије, да се захтева да Св. Синод одреди другог епископа за егзарха у Србији. Ми смо одбили да учествујемо у тој његовој иницијативи, јер смо се, између осталог, бојали да би могла да изазове негативну реакцију вл. Тарасија, а евентуално чак и раскол у нашем Синоду будући да се у суштини радило о завери против епископа која се санкционише 34. правилом Шестог васељенског сабора и 18. правилом Четвртог васељенског сабора. Због нашег одбијања да потпишемо петицију монах Серафим се тада разгневио и јавно нас напао, пред Црквом, да смо „парасинагога“ и „горди расколници који клевећу свештеника и мрзе своју браћу“. Истога дана о. Симеон је обавестио Архиепископа и поједине друге епископе у Грчкој (изузевши при том сопственог надлежног епископа, пок. Вл. Тарасија, кога се поменута петиција тицала пре свих) да је у Србији «избио нови(?) скандал» који смо изазвали ми. Отворено је стао на страну монаха Серафима, након чега су њих двојица заједно почели да фанатизују своје парохијане против нас и да стварају климу анимозитета и секташког фанатизма која тамо влада до данас. Монах Серафим је изјавио, са истински равноапостолском амбицијом, да се „неће смирити док се сви у Србији не уједине“ (подразумева се, под његовим и под духовним руковођењем о. Симеона, као да постоји канонска обавеза да неко одлази на неко конкретно место на литургију и нигде више, нпр. тамо где је добро његовој души; уосталом, таква обавеза, да неко иде на службе у парохију, не може да постоји кад је реч о монасима). Када га је јеромонах Петар позвао на мир, монах Серафим га је напао јавно пред Црквом да је „лукави лицемер који се гордо преузноси над свима“ (чија је одговорност да заштити једног свештеника од хулних увреда, ако се зна да је јером. Петар тада био без епископа будући да се његов епископ митр. Антоније већ био упокојио?). На тај начин монах Серафим, о. Симеон (који није учинио ништа да заштити јеромонаха) и читава парохија коначно су отерали из Цркве јером. Петра и тако на делу потврдили своје исповедање да у Србији други свештеник није потребан.
Одмах након тога монах Серафим је написао опширну јавну оптужницу против о. Григорија, где га је званично пред Црквом оптужио као расколника. О. Григорије је одговорио опширном апологијом. Монах Серафим ју је, према своме исказу, у потпуности игнорисао (није је ни прочитао) и ускоро је објавио и другу оптужницу, где је овај пут оптужио о. Григорија за 10 (десет) јереси. У својој другој опширној апологији о. Григорије је показао да не само да није јеретик, него да се, напротив, у својим оптужбама као јеретик показао сам о. Серафим, и уз то као један агресивно неуки јеретик. У својој арогантној игноранцији он је још једном анатемисао православно исповедање – и то са истим самопоуздањем с којим је то чинио док је проповедао иконоборство (насађујући њено до данас живо семе у свим словенским земљама) само неколико година пре тога.
Након што је сазнао да је о. Григорије оправдан пред вл. Пантелејмоном, о. Симеон је Серафиму одмах окренуо леђа (и чак је рекао Митр. Тарасију да га није подржавао никада!). Монах Серафим је престао да иде на литургије тј. прекинуо је општење са Св. Синодом, и позвао своје присталице да учине исто. Постепено, након што је објављена Апологија о. Григорија, готово сви парохијани вратили су се у парохију, а монах Серафим је остао сам, у најдубљој прелести да га његове страсне илузије чине новим светим Максимом Исповедником.
Након последњег писма које му је упутио Преосв. Пантелејмон (септ. 2020), монах Серафим је још једном позвао све у Србији да прекину општење са Синодом односно са Црквом ИПХ Грчке.
Паралелно, у Србији је дошло до поларизације и у вези с питањем „теорије прекидача благодати“, и поново захваљујући крајњем фанатизму и крајњој игноранцији монаха Серафима и Н. Гвозденовића. Једна од 10 «јереси» за које монах Серафим оптужује о. Григорија представља дословни фрагмент из једног текста објављеног у званичном синодском гласилу Κ.Γ.Ο. (1988, стр. 214), који је о. Григорије цитирао у једном свом давном тексту против флоринаца, а где се описује ситуација у Цркви ИПХ Грчке у периоду 1924-1935. Иако му је о. Григорије објаснио порекло цитата, односно да се не ради о његовој личној формулацији, монах Серафим га је јавно окарактерисао као «агента флоринства кога је сатана послао да уништи добру матејевску еклисиологију», коју он поистовећује са теоријом прекидача. Немања Гвозденовић, са своје стране, једнако фанатично исповеда поменуто гледиште и представља га пред спољашњима као званичну еклисиологију Синода. Док је за Серафима тачан тренутак пада свих цркава које су остале у општењу са црквама Константинопоља и Грчке (тј. прецизан тренутак губитка благодати Светога Духа) иста секунда када је уведен нови календар, Немања Гвозденовић тај тренутак свако мало мења и помера све дубље у прошлост – најскорији његов terminus post quem, односно тренутак кад је читаво светско православље коначно изгубило благодат Светога Духа, јесте, колико ми је познато, 1908. и једна заједничка молитва патр. Тихона с англиканцима. Оне који не успевају да прате логику промена у његовој еклисиологији, коју он сматра обавезујућом за све, Гвозденовић назива „умоболним јеретицима“ и прети да ће „такви морати да оду из Цркве“. Како год било, чињеница да су се обојица годинама налазили и још увек се налазе у општењу са свештеником који одржава интеркомунију са јеретичком СПЦ не утиче на њихову увереност да они сами, неким чудом, тиме нису постали једнако неопштиви (свеједно да ли аутоматски или не).
Обојица инсистирају на исповедању да српски јасеновачки мученици (жртве хрватских зверстава током Другог светског рата) несумњиво нису могли да се спасу, иако су многи међу њима крштени и помазани пре увођења новог календара у Грчку, или су могли да се крсте крвљу. То фанатично исповедање они свуда шире у име Цркве ИПХ Грчке и тако годинама саблажњавају и одбијају од Цркве верни и родољубиви народ у српским земљама који трага за истином у црквеном хаосу и преварама које данас владају.
Став о. Григорија према коме он Николаја Велимировића нити прима, нити одбацује обојица анатемишу. За сваког верног Србина Велимировић је вероватно најзначајнија духовна фигура после Св. Саве и као такав могао би да буде употребљен у мисионарске сврхе међу Србима, али о. Серафим и Немања Гвозденовић намећу утисак да се сва наша вера, односно Исповедање Цркве ИПХ, своди искључиво на проклетства и континуирано експертско мерење нивоа благодати. Штавише, Гвозденовић шири лажну информацију да је Н. Велимировић, заједно са СПЦ, чак и званично анатемисан од нашег Синода. Размере штете коју су њихова дејства нанела и наносе делу мисије тешко се могу проценити.
Ово није реторско питање, него молим одговор од Св. Синода: ко је одговоран пред Богом за све душе које су изгубљене због тројице главних представника мисије Цркве ИПХ у Србији?
Након што смо објавили фрагмент из књижице о. Стивена Фрејзера „Црква ИПХ Грчке“ (на енглеском, стр. 65), где он критикује теорију прекидача и пише да она није „ни светоотачка, ни канонска“, о. Серафим је снимио звучни запис у коме је објавио да ће од Синода захтевати рашчињење о. Стивена. Његове присталице постепено су поново престале да иду на службе код о. Симеона након што су опет пале под утицај о. Серафима, који је у међувремену и сам почео енергично да разобличава о. Симеона (за исто оно због чега је 4 године раније нас оптужио да смо расколници који клевећу свештеника). Сада су се његове присталице такође придружиле нападима на оне који не исповедају теорију прекидача.
Преостали парохијани једнако фанатично исповедају теорију прекидача, уз подршку свештеника који се ни у овој теми не оријентише ни најмање, али је разумео таман толико да сваки отпор онима који су разоткрили његова криптоекуменистичка дејства може да се покаже као користан за њега лично. Звучни запис о. Серафима, у коме се захтева свргавање о. Стивена, дељен је и на вајбер групи о. Симеона, тј. с његовим благословом. На тај начин се српски свештеник, који сопствену породицу по тајне шаље у јеретичку патријаршију а сам учествује у заједничким молитвама с јеретицима, сада као наводно велики ревнитељ и поборник Православља придружио прогону против свога истински православног сабрата свештеника.
Пре неколико месеци, на инсистирање парохијана о. Симеона (углавном неофита) и са благословом свештеника, с литургије је удаљен брат Петар Адамов, један од првих матејеваца у Србији, зато што не исповеда теорију прекидача. Он се обратио јерархији с молбом да му објасне где греши и које је тачно наше исповедање вере у вези с тим питањем, које сада изазива нову саблазан у Србији и допушта свештенику, па чак и простим верним да одлучују друге од Цркве, као да имају такву власт. Није му одговорио ниједан јерарх, али је поменуто писмо дошло натраг из Грчке у руке о. Симеона, који га је употребио против бр. Петра како би га оцрнио пред својим парохијанима као њиховог непријатеља и јеретика.
Последње али не најмање важно – у парохији о. Симеона од првог дана литургија се служи на потпуно несланој просфори. То је нешто на шта је свештенику скренута пажња још пре бар 17 година, али он није реаговао никако, него је наставио са својом праксом. То је у суштини равно јереси бесквасних хлебова и, с обзиром на то да со у просфори симболизује Ум и Учење Христово (према тумачењу св. С. Солунског), ту је реч о литургијском аполинаризму, односно жртва се савршава на непотпуном Христу. Чак и ако је свештеник примио рецепт с грешком, инсистирање на грешци чини га свесним нарушитељем канона и литургијског предања.
+++
Такви су плодови српске мисије након готово 20 година њеног постојања – фанатизам, серијска духовна убиства, подмукле клевете, мржња, лицемерје, литургијска новшества, прогон истинитих свештеника и неправославна еклисиологија. Зато пред наредним егзархом стоји велика одговорност и тежак посао да реши старе проблеме и да предупреди стварање нових.
Ствари се морају назвати својим именом: у Србији је на делу вишегодишњи прогон православних и потпуни распад црквене мисије. Према црквеном праву, неправедна оптужба за јерес за собом повлачи идентичну казну за тужитеља која би била примењена у случају праведне оптужбе. Будући да монах Серафим годинама инсистира на лажним оптужбама за јерес против о. Григорија, иако је он оправдан пред Преосв. Пантелејмоном, и будући да исте оптужбе и од монаха Серафима и од Н. Гвозденовића годинама трпим и ја, заједно с још неким браћом и сестрама који не исповедају теорију прекидача – истински и по Богу мир биће могућ само ако се такве оптужбе канонски-правно процесуирају. На исти начин, сведочанства о моралним и канонским безакоњима јереја Симеона Микеревића такође морају бити канонско-правно процесуирана и истина о његовом канонско-мистиријском статусу мора бити несумњиво разјашњена. За Србију је неупоредиво боље да нема ниједног свештеника, него таквог који је иза себе оставио истинско духовно гробље.
Из тог разлога све како бивше тако и садашње присталице-парохијани о. Симеона, који су га бранили/бране у његовим безакоњима, покривали/покривају их и прогонили/прогоне оне који су поменута безакоња разобличавали, као свесни саучесници у интеркомунији и њеном прикривању имају се сматрати канонски отпалим (лат. lapsi – они који су изгубили Омологију). И зато нико од њих не сме бити узет у обзир за следећег евентуалног свештеничког кандидата, не само као онај ко је саучествовао у тајној интеркомунији, него и као лице доказано лишено сваког расуђивања, савести и хришћанске части.
+++
Ако Св. Синод не буде имао одговоре на сва поменута питања и ако се ништа не реши – шта ми да радимо?
Ми који смо побегли од криптоекуменизма у СПЦ, куда да побегнемо сада од криптоекуменизма у Цркви ИПХ?
И браћи и сестрама који хоће да побегну од криптоекуменизма у СПЦ и да приђу Цркви ИПХ – шта да им кажемо? Где и како да побегну од њега у Цркви ИПХ?
Да им «објаснимо» да је «све у реду», јер се све десило «са знањем архијереја и с највишим архијерејским благословима» (како каже свештеник Симеон)?
Или, попут монаха Серафима, Н. Гвозденовића и чланова парохије о. Симеона у Србији, да све брижљиво прикријемо и да им кажемо (лаж) да се тако нешто у Цркви ИПХ «није десило и не постоји"?
Али по чему ћемо се онда разликовати од њихових свештеника из СПЦ, који им исто то говоре за стање у сопственој цркви – да је "све у реду и никакве интеркомуније с јеретицима нема", да ће "одговор дати архијереји" и да су све то само "лажне оптужбе и клевете од стране неких ревнитеља не по разуму који само хоће да расколе Цркву"?
+++
Поједини епископи имају утисак да се у Србији запажа известан недостатак поверења у јерархију. То је донекле тачно, јер су наша писма и молбе годинама остајали без одговора, па смо се осећали као шугаве овце које узалуд зову своје пастире. Надамо се, међутим, да ће се у будућности ситуација изменити и да ће српска мисија најзад стати на канонске ноге.
Целивам ваше свештене деснице и молим ваше свете молитве.
Ј. Капустина, Србија
П.С. За све што је овде наведено имам писане доказе или изјаве сведока.
Молим да ми потврдите да је ово писмо примљено и протоколисано.
ПРИЛОЗИ
Документ 1.
Извор: Facebook.
На овим фотографијама види се члан српске парохије, зет попа Симеона, како кумује на крштењу детета у СПЦ (март 2018).
Када су једном епископу Синода који је од верника замољен да помогне у решавању проблема недавно предочене ове фотографије као потврда тајне интеркомуније на коју су у Грчкој црквене власти више пута претходно упозорене, он је рекао да „то не представља никакав доказ о интеркомунији односно да се радило о крштењу, јер се на сликама не види да је присутан свештеник СПЦ“.
Јасна је намера епископа да «неприхватањем доказа» великодушно прикрије и умањи грех овог младог човека који пада на целу Цркву, али остаје нејасно зашто је онима који су овај доказ о тајној интеркомунији са јеретицима представили Цркви, и потрудили се да је избаве од тајног безакоња и лажи, истовремено поручено да ће због тога «настрадати». Да ли то значи да је разоткривање тајне интеркомуније грех већи и опаснији од самог греха тајне интеркомуније?
Осим тога, таквим одбацивањем доказа шаље се погрешна порука многима који храмљу на обе ноге и, желећи да узму «најбоље од оба света», примају тајне и у истинској Цркви и у екуменистичким официјелним црквама (пракса позната као «кипријанизам») – да могу да то раде без канонских консеквенци, само да воде рачуна да се за то у Цркви не сазна, и да се на фотографијама са церемонија у храму не види служашчи јеретички свештеник.
Са друге стране, ми разумемо да је епископским толерисањем овога случаја на делу активирање светоотачког принципа икономије у време јереси: «Мирјанин који се моли са јеретицима, али се уздржава од причешћа с њима, може да се причести код православног свештеника без епитимије» (преп. Теодор Студит; писмо 91). Ипак, то на неки начин представља новшество у Цркви ГОХ и оставља широм отворена врата, као прећутни благослов, за заједничке молитве са јеретицима, без заједничког причешћа – управо оно што раде екуменисти у црквама светског православља. Али по чему ће се онда истински православни разликовати од њих?
Документ 2.
Поменути епископ који је видео и овај документ и тај доказ је одбацио као безвредан („ово не доказује ништа“), јер, по његовом мишљењу, «то би могао бити фалсификат, свештеников син је могао да плати клирику СПЦ да му изда лажну потврду о браку». На то је додао и да „не постоји никакав доказ да је свештеник Симеон био присутан током чина тог венчања“ – иако има много сведока који су видели фотографије на којима је свештеник у храму, током службе, као и после службе, испред храма. Већина тих сведока који су својим очима видели фотографију свештеника у храму на венчању је у међувремену напустила Цркву, али су у Цркви остала двојица сведока који су видели фотографије и о томе јавно сведоче (један од њих је данас монах; уз то, има и неколико данашњих парохијана о. Симеона који су такође видели те фотографије, али они, као ревносни заштитници безакоња и саучесници у њему, прикривачи тајне интеркомуније и опструктори правде, одбијају да посведоче истину – што је равно лажном сведочењу).
Намера епископа и овде је очито била да својом мантијом великодушно покрије грех овог човека (и свештеника који годинама упорно лажући понавља пред Црквом: «Никаквог венчања у СПЦ није било»), али без обзира на прикривање и умањивање остаје чињеница да је и одступништво либелатика (“libellatici”) такође одступништво (либелатици су они који су за новац добијали потврде да су учествовали у жртвоприношењима паганским боговима). И да Црква никада није сакривала грех либелатика него се према њима само у епитимији односила са већим снисхођењем у односу на оне који су отворено идоложртвовали. Зато, када из несебичне љубави желимо да чинимо снисхођење према грешницима, сви морамо имати на уму: скривање греха одступништва у Цркви, или негирање и умањивање тога греха, представља активно учествовање у безакоњу одступништва.
Љубав постављена испред истине јесте љубав без истине (тј. лажна љубав). Зато љубав и истина увек морају да ходе скупа, раме уз раме – «милост и истина срјетостесја, правда и мир облобизастасја», Пс.84:11). Када не ходе заједно, ту нема ни мира, ни правде, ни истине, ни љубави. И шта нам онда остаје?
Документ 3.
Ово је изјава човека за којег је поп Симеон (пред сведоцима) у очи слагао свога епископа, Митр. Тарасија, да је „он кумовао на крштењу свих његових унука и венчао обоје његове деце“.
Он каже (превод): «Добар дан, Јелена. С наше стране, ми нисмо били кумови (сведоци) на венчањима деце о. Симеона, а такође нисмо ни крсни кумови било коме од његових унука. Напротив, са стране деце о. Симеона – они су крсни кумови нашој деци. Марија је била крсна кума на крштењу наше кћери Анастасије 26. августа 2013. године. Димитрије је био крсни кум на крштењу нашег сина Арсенија у августу 2014. године. Реците, како је здравље владике Тарасија? Пренесите му, молим Вас, наше поздраве и молбу да помјане нашу породицу. Да Вас Господ чува. Максим.»
Када је горе поменутом епископу (који је замољен за помоћ) предочено да постоји изјава овога човека којом он негира да је био кум било коме од унучића и деце о.Симеона, он је и то одбацио као доказ, са образложењем да „не постоји скриншот те изјаве“ (скриншот, како се види, постоји, само га тај епископ тада није имао пред собом; остало нам је нејасно како епископ може да категорички тврди да «скриншот не постоји» када пре тога није ни упитао: «Да ли можда постоји?» – да ли то значи да «за Синод не постоји», или значи да ће доказ бити одбачен и уклоњен, можда и скупа са онима који га поседују?).
Дакле, сада објављујемо и скриншот, и надамо се да више нема препреке да епископи прихвате веродостојно сведочење часног човека Цркве које потпуно разобличава гнусне лажи лажљивог презвитера.
Али и упозоравамо: одбацивање истинитог сведочанства овог нашег брата представља индиректну оптужбу да је он лажни сведок. И тако бива двоструки грех: без испитивања се прима лажно сведочанство презвитера који попут Ананије јавно лаже целу Цркву (ДАп.5, 1-5; и, о чуда милости Божје – не пада мртав! злуради би овде рекли: наравно, Ананија је слагао Духа Светог, а код матејеваца Духа Светог нема јер они нису Црква, па зато и не пада мртав). А као лажни сведок одбацује се смирени лаик који сведочи истину. И троструки грех, јер: «Ко не обличи грешника у лажи, саучесник је с њим» (блажени Теодорит Кирски) и: Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад пред Господом (Пр. 17, 15).
Документ 4.
Превод: „Новорукоположени о. Симеон рођен је 1960. године у Прњавору у српској републици Босни од благочестивих родитеља Мирка и Зоре. Након гимназијског школовања у свом родном граду, завршио је студије правних наука на Београдском универзитету. После тога је радио као правни саветник у државном предузећу, а касније као председник Удружења инвалида из последњих српских ратова, одакле се повукао како би примио свештенички чин“.
[1] Синерг(ос) – сарадник, судеоник-саучесник у истом делу.
[2] Ми који смо истину о екуменистичким безакоњима своје мајке цркве, Српске Патријаршије, помно испитали и обзнанили свима који имају уши да чују у Србији, били бисмо лицемери када бисмо сада истину о сличним безакоњима у својој цркви, ИПХ, прећутали пред Црквом у Грчкој.
[3] И пре тога, годинама смо се обраћали епископима, Архиепископу и Синоду бројним писмима у којима смо их обавештавали о безакоњима, и ни на њих нисмо добили никакве одговоре.
[4] Занимљиво је да се поп Симеон Микеревић епископу који га је рукоположио и целокупној Цркви (у Грчкој) представио као правник – видети Документ 4 у Прилозима. Међутим, нико од свих у Србији који га познају не зна да је он по струци дипломирани правник – и то зато јер је он своје професионалне квалификације сакрио од свих ближњих и, вероватно из крајњег смирења, радни век до инвалидског пензионисања и рукоположења провео у фабрици дечје хране као руковалац компресором (нешто слично као Бела Хамваш!). Разумемо што неке људе таква скромност импресионира и просто не могу да јој одоле, па зато тако смиреном човеку безрезервно верују и поверавају своје душе, и душе своје деце. Наравно, то није сасвим исто као недавни случај „академика естетске, регенеративне и анти-ејџинг медицине“ доктора Саве Кнежевића који је узбуркао Србију, али о упадљивим сличностима ова два случаја, као и о духовним старлетама и осталим муштеријама које су се подвргавале правним и духовним третманима код правника и духовника Симеона Микеревића, говорићемо детаљније у неком другом тексту.
Ипак, благодарећи академику др Сави Кнежевићу, и резонанци коју је његова слава и стручност добила у региону, надамо се да ће наша порука коначно успети да дође до високих ушију црквених власти: Симеон Микеревић, као ни академик-хирург Сава Кнежевић, није оно за шта се издаје.
[5] Духовну суштину тога шта се десило објаснио је о. Григорије у своме писму парохији:
„Венчање парохијанина ‘парохије Светог Саве’ Димитрија Микеревића у СПЦ представљало је чин жртвоприношења идолу. Он је тамо себе и своју супругу, и своју нерођену децу, и сав живот свој, у несветој тајни принео на жртву богу екумениста, сатани, и тамо примио ‘благослов’ од тога бога. И ритуално испио идоложртвено вино.
Чину жртвоприношења присуствовао је парох ‘парохије Светог Саве’ свештеник Симеон Микеревић. Његово присуство представља симболичну потврду да је он благословио жртвоприношење идолу, и тиме индиректно предао своје дете, и парохијанина ‘парохије Светог Саве’, сатани.
Додатно, свештеник Симеон Микеревић је чину жртвоприношења присуствовао у грађанској одећи, без расе, што значи да се специјално за ту прилику одрекао и ипостаси својега свештенства, како не би њиме ометао сатанистички обред.
Парохијанин Димитрије Микеревић се у чину венчања под сатанином круном одрекао свога имена, и у сатаниној синагоги венчан је као раб божји Мирослав. Што представља одрицање од Крштења, што је једнако одрицању од Христа.
Одрицање од Христа, жртвоприношење идолима, и одрицање од свештенства, санкционисано је 62. апостолским правилом и 1. и 2. правилом помесног Анкирског сабора.
Булажњења парохијана ‘парохије Светог Саве’ како о томе ‘нема никаквих доказа’ такође су сатанистичке лажи, оправдавање сатанизма и свесно саучесништво у сатанизму, зато што постоји много сведока догађаја, као и документована потврда наведеног (фотографија - видети Документ 2 у Прилозима на крају текста).“
[6] И да би их до конца убедио у ту лаж, свечано се пред парохијанима заклео на Јеванђељу да је тако. Кривоклетство се 25. Апостолским правилом санкционише рашчињењем.
[7] Што се тиче сведока на евентуалном суду, јасно је једино да реч није ни о коме из Цркве ИПХ Србије, јер се све још једанпут одиграло у строгој тајности од српских верника.
[8] И за које смо сазнали са апсолутне физичке и духовне дистанце од парохије, јер у њој физички не присуствујемо више од 15 година. Да смо били физички присутни у парохији и духовно блиски као што је монах Серафим био близак попу Симеону, извесно је да бисмо имали много више увида, доказа и сведочанстава о реченим обманама и безакоњима, а вероватно и о многим другим за која не знамо.
[9] Идилична слика парохијског живота 2015: „О. Симеон своје свештеничке обавезе испуњава у потпуности. Када год га верници позову он издваја време за телефонски разговор, исповест, службе трају по 4-5 сати (јутрење и литургије) ништа се не изоставља, а после сваке службе обавља се вечера љубави (агапе)... Из тога ми верници закључујемо да је њему стало да се службе обављају што чешће и са што више људи, јер не долазимо увек сви. Што се тиче саветовања верника и њиховом личног узрастања... нечије ненапредовање највероватније има везе са непотпуним исповедањем, неиспуњавањем својих обавеза, обећања, завета, Божјих заповести, што није скопчано са очевим неискуством, манама, некомпетентношћу“.
[10] Године 2017. показало се да је Гвозденовићева парохијска идила ипак била само рецидив шизофреније (без медикамената):
2015: „Исповедање је свакодневица, наш духовни отац и свештеник испуњава све што служба од њега тражи“. 2017: „Свеопшти утисак је да о.Симеон уопште не познаје појам покајања (и тим пре не може никог ни исповедати).“
2015: „Нечије ненапредовање највероватније има везе са непотпуним исповедањем, неиспуњавањем својих обавеза, обећања, завета, Божјих заповести, што није скопчано са очевим неискуством, манама, некомпетентношћу.“ 2017: „Свештеник заражава паству са нередом и својеглавошћу...незаинтересован је за подучавање нових чланова...немогуће је вернике после толиких и таквих упорних и сталних саблазни убеђивати да нема ничег другог посреди осим лењости и унинија о.Симеона.“
2015: „Наш духовни отац и свештеник испуњава све што служба од њега тражи.“ 2017: „Он не зна шта то има у Типику, а морао би знати... и Проскомидију (у Типику) он очигледно није гледао... лажно проповеда да може и овако и онако по разним духовним питањима.“
2015: „О. Симеон своје свештеничке обавезе испуњава у потпуности.“ 2017: „Свештеник Симеон М. је више него јасно - недостојан свога свештеног звања.“
2015: „Потреба за другим свештеником у Србији не постоји.“ 2017: „Под хитно је потребно успоставити ново свештенство у Србији.“
[11] Узгред, Гвозденовић после болног пораза у борби за алфа-контролора у парохији-секти, у посланици из 2017. и монаха Серафима оптужује за „духовни злочин“, а обојицу скупа за „потпуни савез и уроту у парохији“. Што значи да се и он сам, независно од нас, јавља као сведок да је монах Серафим био „потпуни савезник“ попа Симеона у безакоњима (јавним и тајним).
[12] Серафим, бивши дугогодишњи хипер-зилот јеретик (иконоборац – а јеретици су међу зилотима крајња реткост!) данас своје вернике умирује да се горепоменуто венчање односно интеркомунијско примање светих тајни у СПЦ може спокојно игнорисати, јер је њему Архиепископ још пре много година „објаснио да то није никакав проблем“. Како то да се у другим црквеним телима (РПЦЗ...) приликом интеркомуније односно примањем тајни код јеретика аутоматски „искључује прекидач благодати“ истог часа, а „код нас“ не – еклесиолошки геније верницима своје секте не објашњава, а они га не питају (мада можда би га и питали кад би умели да формулишу питање).
Ипак, остаје чињеница: захваљујући њима (поп Симеону интеркомунисти, Серафиму правилу лицемерја, интелигентним верницима који не умеју да формулишу питање али воле да верују у глупости и лажи, и Синоду којег ништа од те српске прљавштине не занима) међу свим зилотским ИПХ групама у Србији данас, а има их десетак, једино су „мејнстрим“ матејевци, историјска грчка ИПЦ са неизмењеним Исповедањем од 1924. до наших дана, у несанкционисаној интеркомунији односно мистиријском општењу са јеретицима (и фарисеји артемити, али њих је немогуће сврстати у истински православне ни по ком критеријуму).
Ми знамо једно: где се безакоње чини у Име Бога, ту Бога нема. А где Бога нема, ту је тама – и „најцрња је тама јерусалимска, јер себе именује светлошћу“ (Владика Николај).
[13] Овде треба напоменути да је поп Симеон све године своје службе, односно до упокојења владике Тарасија 2020. године, наизменично проводио-служио по 3 месеца у Грчкој и по 3 месеца у Србији. То значи да у Србији најмање по пола године годишње није било ни литургије ни свештеника на располагању вернима, а да је парохија у име целе цркве инсистирала на томе да „није потребно“ да их буде. Тиме су уједно послали поруку, пред Богом, да истинској Цркви у Србији никакав други свештеник није потребан; то јест, да и ако се неким чудом појави неки свештеник који би из СПЦ или било којих расколничких задруга хтео да приђе Цркви – он јој није потребан. И Бог им је дао по безумном и лукавом срцу њиховом – непотребног попа-криптоунијата Симеона.
[14] Месалијанци су јеретици који су исповедали да свештенство, исповест и Причешће нису неопходни за Спасење.
[15] Пошто је хришћанско име светиња која носи характир личности, кривотворењем имена и симболична свеза имена и именованог се раскида, и уместо са личношћу Светитеља успоставља се молитвена-духовна свеза са демонском псеудостварношћу (са некаквим демонским химерама које царују у машти излеченог/?/ психијатријског болесника Гвозденовића – светим Јуванима, Јусифима и Јуакимима...).
[16] То како му је његов бог који га је послао у Србију помогао у тој мисији (бог коме је пре тога ревно и верно служио десетак година у јеретичкој задрузи иконобораца), види се из тога да је он све то наведено препознао у нама, првенцима Цркве у Србији, а у попу Симеону „правог пастира словесних отаца стада Христовог“ (видети фусноту 18). Заиста, прва љубав заборава нема.
[17] Видети фусноту 4 и Документ 4 на крају текста.
[18] Та чињеница, међутим, није омела о. Симеона да 2018. одбије да напише позитивно мишљење о свештеничкој хиротонији о. Сергија, за шта је примио јавне похвале од о. Серафима, који му је честитао: “ТАКО ЈЕ, ОЧЕ! Тако чини прави пастир словесних отаца стада Христовог!”
Извор: https://nikaianipisti.blogspot.com (на том блогу имате још текстова везаних за ову тематику!)
