Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђу Истине.
Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима
својим.
У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са
Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у
црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више
противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је
мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости.
Страх Божји је отац мудрости, — то је богооткривена старозаветна
истина, и христооткривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх
Божји из себе, а хвале се мудрошћу. Но таква мудрост — лудост је пред Богом.
Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском,
ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени
преставници ропски служе трулим боговима нашега доба.
Разједињени више хотимично него нехотимично ми нервозно хитамо кроз
прашуму садашњице у неизвесност будућности. Представници појединих аутокефалних
православних Цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на
свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше
црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка
Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом.
Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све
православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа
славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада
иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом?
О кротко Православље, зашто те тако руже, не зато ли што се душа
твоја зове — смиреност?
отац Јустин
Ћелијски –
