Муслимански
судија је једном позвао монаха у свој дом, угостио га на вечери и потом упитао:
- Молим те, реци ми, драги човече.
Ја сам муслиман и покушавам да живим у складу са законом. Праведно судим,
не узимам мито, храним сиромашне, молим се и постим. Покушавам да живим
исправно и чиним све у складу са Божијом вољом. Зар заиста нећу наследити
Царство небеско?
Монах га
упита:
- Реци ми пријатељу, да ли имаш
децу?
- Да, – одговори судија.
- А да ли имаш слуге?
- И слуге, наравно!
- Онда ми реци, ко те више слуша,
слуге или твоја деца?
- Слуге, слуге наравно. Слушају
сваку моју реч, покушавају да ми удовоље у сваком погледу. Са друге
стране, моја деца могу бити тврдоглава, понекад ме не слушају и често раде
шта год она желе.
- Реци ми, када умреш, коме ћеш
оставити све своје наследство – деци или слугама?
- Наравно, својој деци! – узвикнуо
је судија.
- Исто је и са Царством небеским.
Можеш бити савршен слуга, али само деца добијају наследство. И једини
начин да постанеш дете је кроз Исуса Христа.
