Евсевије Петровић: Могу ли Срби постати људи?

 

„Гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју“ (Мт 13:13)

Реално, могу ли уопште Срби постати људи?  И ако могу, какве су им реалне шансе да у томе успеју?

+++

Мало је Срба који не знају за заповедни призив свога Патријарха Павла: „Будимо људи!“. Много је Срба који су се, дирнути, одазвали томе позиву и искрено се и усрдно труде у томе подвигу. А има ли их, и колико их има, који су у томе успели?

Мање је Срба који знају за заповедни призив свога Бога, Исуса Христа: „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески“ (Матеј 5:48). Још је мање оних који су се одазвали тој заповести, и који се усрдно и доследно труде у томе подвигу. И најмање је оних који су у томе успели.

Патријарх, у име Бога, Србима поручује: „Будите људи“.

Бог Сам, Син Божји у име Оца у Духу Светом, Србима заповеда: „Будите као Бог, будите Богови“.

Кога послушати?

Већина ће се сложити, и правилно разумети, да Патријарх Павле овде није имао намеру да противречи Христу, него да је говорећи „будимо људи“ подразумевао: „Будимо савршени људи“ (мада злонамерни бивши Срби, и злуради зилоти, овде малициозно инсинуирају како је мудри Патријарх Србима у ствари поручивао: „Срби, будите људи – иако сте Срби; тј. пошто сте животиње, а неки сте и демони у плоти“).

Али како год: били Срби демони у плоти, животиње, подљуди или само несавршени људи, шта да чине, чему да стреме и како да испуне аманет Патријарха Павла?

Савршени људи били су Адам и Ева, у Едему. Створени савршени, безсмртни, са божанском искром Божјег Духа у себи. Идеја о повратку човека у првобитно, рајско стање блаженства пре пада у грех, представља суштински мотив већине религија. Отуда religio, re-ligere: поново се повезати, успоставити изгубљену свезу, јединство са Богом, са ближњим, другим људима-браћом, и јединство у самом себи.

Али Православље није религија (ма шта „верски аналитичари“ и википедија говорили о њему). Православље је Вера, истинита Вера, и суштинска квалитативна разлика између њега и свих других религија и верских система огледа се управо и само у томе: Православљу је идеја о повратку човека у стање пре Адамовог пада савршено страна.

Јудаизам, религија народа старог Израиља који је одбацио својега Цара и Спаситеља, и прогласио Га „сином проститутке“ и „преварантом из Назарета“, учи да човек блаженство достиже испуњавањем Божјег Закона – симболичном реверзијом преслушања Адамовог у Едему, и да је мисија Израиља да тиме целу планету поново учини рајским вртом, вечним земаљским блаженством, у коме ће он, народ Израиља и чувар Закона, у новој земљи и под новим небом заувек владати над свим народима. Чувар Закона, то значи цар, свештеник, учитељ, судија и полицајац - над свим народима. Јудаизам је за оне који желе да буду нешто од тога. Али да би постали нешто од тога, морају постати Јевреји.

Ислам, религија арапског народа (којом су и многи Хришћани Срби/Босанци поарабили душе своје), такође учи да се човек спасава кроз покорност вољи Божјој (од које је Адем отпао јер је „заборавио на заповест“ у Рају), али да је та воља дефинитивно саопштена кроз Мухамеда, последњег Пророка и дословно кроз Куран (док су Стари Закон и Јеванђеље богонадахнуте књиге накнадно искварене). У исламу никакав спаситељ није потребан, потребни су само људи послушни Аллаху, и мисија народа који је веран Пророку јесте да и све друге народе доведу у покорност Аллаху (ислам значи покорност). И да тиме уђу у слатки Џеннет. У коме ће се најпобожније и најјуначкије душе, у бесмртном телу, као прави људи и душом и телом вечно наслађивати у блаженству, са 72 девице „бујних груди“ (Куран 78:33) и пити вино – уживати у ономе што им је привремено забрањено на земљи. Што је такође верзија Раја, само напреднија (Рај 2.0): Адем је имао једну Хаву, заборавну, нови Адем-шехид имаће их 72, незаборавне; Адем је у Едему имао грожђе, али не и вино, нови Адеми-џенетлије пиће га вечно... Што ће рећи: они који буду прави, исправни људи на земљи, биће савршени људи у Џеннету. Џеннет је за оне који желе да буду људи.

Православље, пак, учи нешто сасвим друкчије. Без обзира на парадоксалну заповест српског Патријарха, ту оригиналну мисао која је заискрила у судару српске народне особености са идиосинкразијом „свете душе од маслачка“, ни Свето Писмо, ни Свето Предање, а ни остали Свети Оци нигде нам не заповедају: „будите људи“. Ни Христос нигде не говори: „будите људи“. Дапаче, Он говори: „Ја славу од људи не примам“ (Јован 5:41) – који је онда смисао у томе да Га мучени Срби, чак и ако се потруде и постану људи, славе? И још каже: „Људима је немогуће спасти се“ (Матеј 19:26) – па зашто да се Срби труде, када ће Бог ионако и животиње спасти (Псалам 35:7)? И још, нпр: „Чувајте се од људи“ (Матеј 10:17) – Срби су и овако безнадежно подељени и отуђени, шта би се тек десило ако би сви неким чудом постали људи и у традиционалној српској ревности пожелели да испуне ову заповест?

Христос људима говори друго: „Богови сте; а ви као људи умирете“ (Псалам 81/82: 6-7, Седамдесеторица, ЦСЛ; „а као људи помрећете“ – Вук Караџић; хебрејски оригинал буквално „као адам умрећете“ – то јест, будете ли као Адам, умрећете).

Дакле, да поновимо, јер је важно: истинском Хришћанству, Православљу, идеја о повратку човека у стање пре Адамовог пада савршено је страна. И то не само зато што је вектор живота неповратно усмерен ка будућој вечности, а не ка прошлости. Него зато јер је Христос у Свом оваплоћењу обновио старога човека, и постао Нови Адам – онолико савршенији од првобитног „савршеног“ Адама, колико је Бог савршенији од човека. Када би Православље позивало на повратак у стање старог Адама, савршеног човека, оно би такође било религија – само још једна лажна вера. Јер би, тиме, одбацило Христово дело, крвави подвиг у коме се Он оваплотио и очовечио, ради нас и ради нашег спасења.

Зато, свако ко људе учи: „Будимо људи“, људе замајава и води на странпутицу, на којој они окрећу леђа Богу и одлазе далеко од Њега, на сасвим другу страну, у измаштану ре-лигију. И свака религија која тамо усмерава људе, води их у таму. И зато Срби, све и да хоће, никад не могу испунити благочестиву жељу и заповест Патријарха Павла и „бити људи“ – јер, то није Божја воља, а Он је рекао: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:5).

Али шта је воља Божја са Србима, и шта они реално могу да буду?

О томе, ако Бог да, у неком другом тексту.

Евсевије П.