”Нико не може два господара служити”(МТ.6,24)
Свакоме човеку је дато да бира пут којим ће у животу ходити. А тих
путева није много. Само два. Један је широк и без препрека и њиме се путује
брзо; други је тесан и прoблематичан, на моменте трновит и стрм, у сваком
случају тежак и болан. Не може се истовремено и једним и дугим. Избор се мора
направити.
Бог и свет су крајње супротни један другоме, потпуно неспојиви,
далеко су одвојени, сами за себе су два господара и, како је говорио Христос,
служити оба нико не може. Ако се неко приближи једноме, он мора да се удаљи од
другога; ако заволи једнога мора да замрзи другога; ако буде служио и једнога
поштовао, он мора другога потцењивати и окретати се од њега “Или ће на једнога
мрзити, а другога љубити, или ће једнога вољети, а за другога не марити”
(МТ.6,24).
Наше очи не могу истовремено гледати горе и доле, наш ум не може
мислити истовремено о небеском и земаљском; наше срце не може истовремено
волети Бога и свет, или једно или друго, зато што је оба заједно немогуће
волети. Нико не може два господара служити – Бога и Мамона. Укратко ћу вам
изложити разлоге за то. Први разлог је у томе да Бог захтева за служење целог
човека, и свет такође захтева целог човека да му служи. А бити потпуно и тамо и
овде, човеку је немогуће. Други разлог што је цео Закон Божји потпуно супротан
закону света, јесте у томе што је немогуће покоравати се потпуно супротним
законима. Због та два разлога, немогуће је да неко служи два господара: Бога и
свет. Слушајте пажљиво причу о томе.
Прва велика заповест, коју је Бог дао у 6. глави Друге књиге и коју
Христос често понавља у Јеванђељу: “Слушај, Израиљу Господ је Бог наш једини
Господ” (Књ. 2 6,4; МК.12,29). Другачије: Ја (као да тако говори Бог), ја сам
једини, о човече, твој природни и исконски господар. Ја који сам те створио ни
из чега, дао ти живот и душу, искупио те Својом крвљу, даровао ти спасење и
припремио за тебе Царство Небеско. Ти си Моје дело, Моја тековина, ти си сав
Мој. Према томе, “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом
својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом” (Књ.2 5,6;ЛК.10,27).
Ја желим да све твоје мисли, сав твој ум, сва размишљања твоја буду
посвећена Мени, да ти не мислиш, не размишљаш и не замишљаш ништа друго осим
мене, тако да ни најмања мисао твоја не скреће према некоме другоме предмету
“Свом душом својом” – ја желим да сва твоја тежња, настојање и љубав и нада
буду усмерени према Мени и да нико други нема места у твом срцу. “Свом снагом
својом”- ја желим да сва твоја снага, сав рад и поступци буду посвећени Мени и
нећу трпети да ме делиш са другим господаром. Ја сам Бог-ревнитељ, и желим да
сам будем твој господар. “Слушај, Израиљу, Господ Бог је наш једини Господ”. Ја
те хоћу целога, са телом и душом, и зато захтевам, да волиш само Мене, да ме
једнога служиш свим бићем, свом снагом својом. “Љуби Господа Бога свога свим
срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом”. Тако заповеда Бог.
Ми смо рођени и васпитани у свету и зато смо спутани
најразличитијим везама света; да би их раскинуо Син Божији је дошао на Земљу,
наоружан мачем. “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу”, да склопим
мир са светом отпадником. И стварно, свет је отпадник зато што се одвојио од
Бога и не признаје Бога – “на свијету бијеше, и свијет кроза њ поста, и свијет
га не позна” ( Јов.1,10). “Нисам дошао да донесем мир него мач”. Ја желим да
водим с њим вечни рат, јер је он Мој непријатељ. Велике везе слушаоци моји,
везе које нас везују са светом су: љубав родитеља према деци, деце према
родитељима, брата према брату, друга према другу, љубав према животу; и Христос
каже да је он дошао и донео мач на земљу да би пресекао те везе и одвојио децу
од оца њиховог, кћер од њене мајке, и снаху од свекрве. “Јер сам дошао да
раставим човјека од оца његова, кћер од матере њезине и снаху од свекрве
њезине”. “Који воли оца или матер већма него мене , није мене достојан. Који
чува душу своју, изгубиће је; ако изгуби душу своју мене ради, наћи ће је”.
Према томе, Христос жели да људи воле само Бога – и више него родитеље и децу,
више него и сам живот. “Воли Господа Бога свог свим срцем својим… и свом душом
својом и свом снагом својом”.
Друге везе, то су свакодневне бриге и старања о томе шта јести, шта
пити, у шта се обући, како преживети. Христос каже да је Он дошао на земљу и
мач донео да пресече те везе; Он жели да се ми не бринемо ни о храни, ни о
одећи, ни о чему другоме и обећава да ће Он сам, као Отац и Творац свега, који
одева цвеће света и који храни птице небеске, бринути о стварима које су нам
неопходне. “Не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити, ни
за тијело твоје у шта ће се обући, зна и Отац ваш Небески да вам треба све
ово”.
Тако Христос кида све везе које нас повезују са светом, да не би
имали уопште удела са светом, да би сви у потпуности припадали Богу. “Љуби
Господа Бога свога свим срцем својим, својом душом својом, свом снагом својом”.
С друге стране, и свет жели да му потпуно припадамо и не дозвољава нам да имамо
ишта са Богом, од кога се он труди да нас удаљи на хиљаду начина.
Да ли знате, како је била тешка власт фараона према поробљеном
јеврејском народу? Да би потпуно покорио Јевреје, фараон их је цео дан држао
запослене у беди и у раду, терао их да прекопавају винограде, чисте вртове,
подижу грађевине, да раде све послове тешке и нездраве. Замислите тог људског
тиранина. Мојсије и Арон су били послани да му кажу у Божије име да он пусти
тај несрећни народ да се неколико дана одмори и да оде у пустињу да принесе
жртву у славу Бога.
“Пусти народ мој да ми празнује празник у пустињи”. И они рекоше
“Три дана хода треба да идемо у пустињу да принесемо жртву Господу Богу
својему”. Молим? – рече безбожни цар. “Да ли се Јевреји још сећају свог Бога?
Да ли још желе да му приносе жртве?” Тако нека се они баве послом да уопште
немају времена да мисле о тим стварима. Нека ми стално раде да им не би остало
ни једног часа за служење њиховом Богу. “Ваља навалити послове на те људе, па
ће радити, и неће слушати лажљивијех ријечи”.
И стварно ови несрећници су раније имали само један посао – да
праве циглу, али им је затим додат и други: да скупљају сламу, што је двоструки
посао, који им не оставља чак ни тренутак да би извршили или чак помислили, о
делу Божијем – жртви. Више њих су били надзорници, које је одредио фараон, који
су их терали на посао и нису им давали да предахну. “Ваља навалити послове на
те људе , па ће радити и неће слушати лажљивијих ријечи”.
Исту такву власт жели да пренесе на нас Хришћане, мучитељ душа
наших, свет, који не воли Бога; он жели да нас држи као заробљенике увек и
свагда под јармом рада, немирима тог тешког живота, и посебно тада када желимо
да испунимо наш дуг према Богу, тада нам он отежава тешкоће и управо тада он
каже: “Ваља навалити послове на те људе, па ће радити и неће слушати лажљивијех
ријечи”.
Желимо ли да се молимо? Тада се појачавају световне мисли које
расејавају наш ум на хиљаде ситница и, што је најгоре, и у срамним жељама.
Желимо ли да слушамо литургију? Управо тада се повећавају обични послови
који нас одвлаче из цркве или на тргове или у дворце. Желимо ли да се
исповедимо – ту се већ стварно двоструко повећавају световна искушења која нам
не дају да се помолимо Богу.
Дан пролази без молитве, празник без литургије, година без
исповедања; свет захтева да сав свој живот служимо њему и да ни један тренутак
не остане за служење Богу. “Ваља навалити послове на те људе, па ће они
радити”. Не брините се – говори Бог у Јеванђељу – о томе шта ћете јести и шта
ћете пити. Не, каже свет, нека се о томе и брину, у ствари нека се брину о томе
како се обући, како постићи почасти, богатство, да немају времена да служе
Богу.
Сада, Хришћанине, Бог жели тебе целога, а свет, такође, а са оба
заједно бити, за тебе је немогуће – не можеш два господара служити. То су два
неспојива господара, која се никако не могу сложити. Један је рудар желео да
станује са молером, али овај му је рекао: “Немогуће је да се оба настанимо у
истој соби, зато што се бојим, да ти не зацрниш то сто ја бојим бијело”.
Каква чађ, каква прашина, каква тама, то је посао и брига света.
Како она заслепљује, како помрачује очи разума, и не да да се Бог јасно види.
Како је немогуће рудару и молеру да се настане заједно у једној радионици, тако
се не могу истовремено у једној души налазити световни посао и мисао о Богу.
Кирил Велики је рекао: “У узбурканом и водећем борбу уму не настаје
ни мисао добром, ни милост Божја”. Ето у чему је први разлог који говори да
нико не може служити два господара- Бога и свијет. Други разлог је у томе што
је Закон Божији потпуно супротан закону света.
Шта, пре свега, заповеда Закон Божији? Да волимо нашега ближњега
као себе самога и више од тога, да волимо самога непријатеља и добро чинимо
томе који нам је учинио зло. А закон света нас присиљава не само да не волимо
чак ни другове, не само да браћа мрзе један другога, родитељи да се боре с
децом и деца са родитељима, но и више од свега тога – чак да према добротворима
увек будемо незахвални. Бог нам заповеда да будемо милосрдни према понизнима,
помажемо и исказујемо им самилост, а свет заповеда да будемо шкрти, да се
богатимо на туђ рачун, такорећи пијемо крв сиромашних.
Бог захтева од нас истину, а за свет нема ничег толико мрског као
што је истина. Због тога је, истински и са Божијом мудрошћу, Христос рекао:
“Духа Истине којега свијет не може примити јер га не види нити га познаје, а ви
га познајете јер у вама стоји и у вама ће бити”, – зато што свет жели смутње,
сплетке, ласкања и лажи.
Бог жели да се поштује правда, да се зло обуздава, да се поштује
врлина, слави ред, да би свако добијао по заслугама и управљао према
могућности. Свет жели да царује неправда, да на престолу порок седи, а да
врлина лежи у ђубришту, да би самољубље преовладало да свим управља неред и
разарање. Кратко речено, Бог хоће скромности, чедности, доброте и трпљења, а
свет – потпуно супротно – гордости, разузданости, мржње и гријехова. Због тога
је Закон Божји, тај уски пут врлине која води ка Царству Небескоме, а Закон
света је тај широки пут греха који води ка вечној патњи. И ко се може
придржавати два тако различита закона и служити два толико непријатељска
господара? Нико, ама баш нико не може два господара служити. Пута средњега
нема, немогуће је да оба буду задовољни, него само овај или онај – “или ће на
једнога мрзити а другога љубити или ће једноме вољети, а за другога не марити”.
Највећи мудрац, највећи светац не може пронаћи начин да истовремено
задовољи оба. Славни Арсеније је познат као велики мудрац на земљи и велики
Свети човек. Глас о његовој врлини подстакао је Теодосија Великог да га позове
у свој дворац да буде учитељ његовим синовима Аркадију и Хонорију. Арсеније је
дошао и тај човек, достојан дивљења, приморан је да служи два господара, два
цара – земаљског и небеског – Теодосија и Бога. А зар је он то могао? Једанпут,
ноћу у сну, он чује глас с неба: “Арсеније, бјежи и спасавај се”. Глас као да
му је говорио: “Арсеније ти не можеш бити подвижник у дворцу међу таквом
свјетском славом не можеш се бринути о спасењу своје душе. Да ли се желиш
спасити? Бјежи и спасавај се!”
И Арсеније је пожурио, побегао је из царског дворца, повукао се у
манастир где је проводио најсветији живот. Тако, Хришћани, бриге и разоноде
света нас силно удаљавају од света, оне личе на дугачку одећу која нам смета у
путу; то су потешкоће које нас везују за земљу. “Много посвећени свакодневним
бригама, говори Василије Велики, личе на угојене птице, које, иако имају крила,
ипак као овце лутају земљом”. А шта ми сада чинимо, кога од два господара желимо
да служимо – свет или Бога? Дозволите да о томе кажем у две речи: “Ако нас
некада не чека смрт , ако ћемо на свијету живјети вјечно, онда нека тако буде –
њега ћемо служити да би се њему радовали; но ако смо смртни, ако смо ми само
шака земље, ако ћемо данас – сутра умријети и иструнути и ако овај свијет
употребљавају као да га не употребљавају, јер пролази обличје овога свијета”,
говори Павле; “и свијет пролази и жеља његова а који твори вољу Божију остаје
до вијека”.
“Јер овдје немамо постојана града, тражимо онај који ће доћи”,” јер
је наше живљење на небесима”; отуда и очекујемо спаситеља, Господа Исуса
Христа; ако имамо Господа и Оца, Бога једнога, ако смо му светим крштењем
обећали да ћемо бити верни робови, онда ћемо служити Богу свим мислима својим,
свом душом својом и свом снагом својом. Свет је лажан и ништаван. Нека те служи
и радује се с тобом онај који се не нада да ће наследити рај и који не верује у
Христа распетога, а ми у њега верујемо и њега служимо да би завладали с Њим – с
Њим који каже:
“Иштите најприје царства Божијега и правде његове, и ово ће вам се
све додати”.
