ВЕЛИКА
СУБОТА (грч: Μεγάλο
Σάββατο), посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов
силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у
исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни
Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је
Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен
светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог
Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов
долазак.
Тропар (глас 2):
Благообразниј Јосиф, с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плашченицеју чистоју
обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.
Кондак (глас 6):
Бездну закључивиј, мертав зритсја, и смирноју и плашчаницеју обвивсја, во
гробје полагајетсја јако смертниј Безсмертниј: Жени же придоша помазати Јего
миром, плачушчија горко и вопијушчија: Сија субота јест преблагословенаја, в
њеј же Христос уснув воскреснет Тридневен.
Начин прослављања
Јутрење
Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак
увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог
погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се
слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга
Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике
суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма
Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала
монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје
да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав,
преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће
Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног
поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу
мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св.
Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову
Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије
крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали
уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим
одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са
царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио
мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години
када се пост састоји у сухоједењу.
Народни обичаји
Велика
субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек
великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу
изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком,
као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија
носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у
пољу и жене не раде ручне радове.
У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и
тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију
воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак
воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама
сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три
пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..".
Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја
охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама
које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или
"масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.
Слово Светог Оца нашег Епифанија, епископа кипарског, о погребењу Божанског тела Господа нашег Исуса Христа
Светог Јована Златоустог беседа 89. на Јеванђеље по Матеју
Силазак Благодатног огња
Велико чудо са Благодатним огњем 1104. године
Свети мученик Омер Турчин
