Браћо и оци!
Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души побожног човека производе
умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она
показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човека. Јер
шта се тада збило? Савет, окупљен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше
и пову-коше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и
испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања,
пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и
оцта, пробадање ребра и остало, – све што је просијало и засјало, што сав свет
не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не
људи, него ни анђели.
Проникнимо,
браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против онога Који објављује
савете срца и од Којег се не сакрива ни једна помисао срца, праве савет да Га
убију. Онај Који управља целим светом наређењем Својим и силом Својом
Божанском, предаје се у руке грешних људи. Онога Који заповеда облацима да дају
кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онога, Који је педљем измерио небеса и у
меру сместио прах земље, и измерио на кантару планине и на тасовима кантара
брда (Ис. 40,12), шамара слуга. Главу Онога Ко је украсио земљу цвећем и биљем,
дрвећем и травом, овенчаше данас трновим венцем. Онога Ко је посадио у рају
дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав
величанствен и надприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје
зраке, угледао је и месец и помрачио се, осетила је земља и од страха
затреперила и поколебала се, видело је камење и распало се, сав свет се смутио
и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Свога.
А ми – шта
је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосећајне стихије, као обдарене душом
и живе, ужаснуле и измениле понашање своје у страху од виђења онога што се са
Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике
дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у
ове дане? Зар не бисмо били безсловеснији и неразумнији од безсловес-них
животиња и безосећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запевајмо
и прославимо Божанска страдања Спаситеља Христа Бога нашега, изменивши се
добром променом и сараспевши се с нашим Владиком покоравањем и одсецањем своје
воље, уништава-њем телесних наслада и злих жеља.
Обратимо
пажњу на то како нас много тога гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас
из љубави према своме другу би бачен у тамни-цу или пожеле да умре за љубљеног
свог? А благи наш Бог није једну или две, него многе и безбројне страсти
изволео претрпети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле
истинито је рекао: Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни
поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни ду-бина, нити
икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу
Господу нашем (Рим. 8,38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог
тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у
Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16). Због тога су и свети,
преподобни и праведни желели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику
љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принели крв
своју, други су изнурили и исушили тело своје постом и другим под-вижничким
трудовима, док су трећи разделили имање своје на милос-тињу, певајући с
божанским Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Пс. 115,3).
И ми ћемо, браћо, увек понављати ове речи, служећи Му са љубављу која не
јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у делима
нашег спасења, да бисмо са светима постали наследници вечних блага, у Христу
Исусу, Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и
увек, и у вековима векова. Амин.
