Свети мученик Омер Турчин

Руски монах Партеније је 1846. посетио свети град Јерусалим у време Васкрса и био сведок чуда Благодатног Огња на Гробу Господњем. Том приликом је описао и последње часове мученика Христовог, турског војника Омера, који је, видевши очигледно чудо које је потврдило истинитост Вере православне у односу на све јереси, исповедио Христа. Такође, Јермени-монофизити били су посрамљени видевши да чудотворност Благодатног Огња није у месту (храму), већ у истинитом вероисповедању.

Свети мученик Омер Турчин

Отац Партеније приповеда:

После вечерње су нас повели на гроб Господњи, и пошли смо надоле степеницама. У најдоњем делу постоји место, где се јавио Исус Марији. Тамо је црква Јакова брата Божијег, првог епископа Јерусалимског, тамо лежи камен са свете горе Синајске.

Ушли смо на плочник према вратима великог Храма Васкрсења. На том плочнику, на десној страни, према јерменској цркви, видни су на мермеру трагови ногу Омера Турчина, који је поверовао у Христа. Близу самих светих врата, на левој страни, стоји средњи стуб, мермерни, са процепом, из које је изашла благодат, тј. Свети Огањ, и који је од свих поштован, и сви ово целивају, како православни, тако и неправославни, и Јермени-монофизити.

О овом догађају желим овде мало да вам говорим – како о њему источни православни хришћани једногласно говоре, па чак и сами Турци потврђују. На зиду је мермерна плоча, сва исписана, и говоре, да је баш тај догађај описан, но ми читати нисмо могли, јер је то написано сиријским словима, на арапском језику, и само сам чуо, а нисам читао да је догађај овако текао:

У неко време, када су Грци били до крајње мере под турским игом потлачени, богати Јермени су се договорили да покушају да отстране Грке од гроба Господњег и да би их изгнали из Храма Васкрсења, сабрали су велику суму новца и поткупили Отоманску Порту и сву власт у Јерусалиму, уверавајући неверне, да Благодатни Огањ сходи не због Грка, но ради свих хришћана (тј. и ради хришћанских јереси, прим. ур.), и „ако би ми, Јермени, били тамо, – исто ћемо добити.“ А Турци, жељни новца, рањиви на поткуп, и урадише по јерменској вољи и уредише, да само Јермени-монофизити добију Благодатни Огањ. Јермени су, пуни радости, писали по свим земљама својим једноверцима да дођу у већем броју на поклоњење, па је тако, и дошла велика маса ових јеретика. Наступила је Велика Субота: Јермени су испунили храм, а масе јадних Грка је турска војска изагнала напоље.

О, каквом неизрецивом горчином и муком су се  испунили Грци! Једина утеха им је била – гроб Спаситеља, па су их и од тога отлучили, и света врата за њих затворили! Јермени – унутар цркве, а православни – на улици; Јермени се веселе, а Грци плачу; Јермени торжествују, Грци горко ридају! Православни су стајали насупрот светих врата на плочнику, а око њих укруг турска војска, на опрезу, да не дође до бунта. Како сам патријарх, тако и сви остали, стојали су са свећама, имали наду – макар од Јермена с прозора да добију благодат. Но Господ је хтео да другачије устроји и покаже истиниту веру Својим огњеним прстом, и да утеши Своје истинске слуге, смирене Грке.

Већ је дошло време, у које сходи благодат, али ето нема ње, Јермени се уплашили, почели да плачу и моле Бога, да би им послао благодат, но Господ их не услиша. Већ је пола часа прошло и више, а Благодатног Огња нема. Дан је био сунчан и пријатан. Патријарх је био на десној страни. Одједном је ударио гром, и на левој страни је средњи мермерни стуб пукао, и из процепа је изашао пламен огња. Патријарх је устао и зажегао своје свеће, и од њега су запалили сви православни хришћани. Тада се све мноштво обрадовало и развеселило, а православни Арапи су од радости почели да цупкају, скачу и кличу:

„Ти јеси једини Бог наш Исус Христос; једина је наша истинита вера – нас православних хришћана!“.

Пукотина у стубу кроз коју се запалио Благодатни Огањ.

И почели су јурњаву по целом Јерусалиму и направили су по целом граду буку и метеж. Они и до данас творе спомен на то, скачу и кличу око Гроба Господњег, хвале јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и величају православну веру. Војници пак турски, који су били около као стража, видевши ово чудо, били су ужаснути и пренеражени. Један од њих, именом Омер, који је стојао пред Авраамијевим манастиром на стражи, у тај час је поверовао у Христа и закликтао:

„Један је истинити Бог Исус Христос; једина истинита вера – православних хришћана!“.

И сам је скочио надоле ка хришћанима, са висине веће од 15 аршина, и ноге његове ступиле на тврди мермер, као на меки восак, и до данас су видна два отиска стопала његових, изображени, као на воску. Иако се неправославни труде да их загладе, ипак сам их и ја своим очима видео и својим рукама додиривао. И стуб са просеком опаљеним је и даље такав. А војник Омер, скочивши, узео је своје оружје, гвозденим делом ударио у камен, као у меки восак, а сам је непрестано прослављао Христа. Због овога су му Турци отсекли главу, а тело му спалили. Ипак, кости његове су Грци сабрали, положили в ковчег и поставили у женском манастиру Велике „Панагије“ (Богородице), где и до данас точе благоуханије. Јермени нису унутра, у Гробу Господњен ништа получили, остали су са својим стидом. Паша Јерусалимски и остали турски началници су веома узнегодовали на њих, и желели су да их све посеку, но убојали су се султана; само су их казнили тешко: говоре, да су давали свакоме да једе разне нечистоте при изласку из храма.

+++

Силазак Благодатног огња
Велико чудо са Благодатним огњем 1104. године