Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње
време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и
објављена. Нека од ових објављених чуда и ми овде објављујемо.
У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога,
једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег
манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не
експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а
барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода.
Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим
исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ
то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој
испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.
Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари
на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било
лека. Човек се био сав склупчао.
Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он
то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се
Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити.
Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у
манастир.
Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом
Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је
оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је
име Василије.
Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго
Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: „Пре две године био сам много
болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву.
Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су
открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да
дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој
сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати.
Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији,
на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у
постељу, од које се нисам никуд могао макнути.
Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи,
уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште
непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се
удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена
мраком.
Изненада, у њој се појави један, мени непознат, човек и запита ме:
Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми
он рече да пођем с њим. И ја пођем.
Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена.
Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и
врло светла, мада нигде лампу нисам видео.
Тада ми он рече: „Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија“.
После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам
одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог.
Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по
први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно
читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно
здрав, пођем весео, и здрав, својој кући.
А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом
оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом
Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље
чува, мене и све моје, од сваке напасти“.
Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко
болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села
Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа.
Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен
муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи
манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија.
Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је
одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиxова болесница остане
мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено.
Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата.
Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље.
По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и
ускоро потпуно оздравила.
После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа
болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно
оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.
Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница,
изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као
таква није била способна ни за какав посао.
Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили
помоћ од најбољих специјалиста-неуролога на клиникама у Београду и Загребу,
али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се
погоршавало.
Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада
оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да
тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године.
Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је
захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг.
Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар
ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ
преноћили су у Горњем манастиру.
Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење
и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и
кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.
Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем
манастиру, исприча овакав свој случај. „Године 1929. био сам тешко оболео.
Услед те болести изгубио сам и моћ говора.
Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су
узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и
уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу.
Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало
заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно
здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да
говорим.
Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту
били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом
Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и
весео.
Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију“.
Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике
ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту
преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају
на исти начин.
Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима.
Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима,
верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што
ће се видети из следећег случаја.
Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар
Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: „Наш син Видомир, био је
тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две
године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице.
Лекари су му давали разне лекове и ињекције, али све је било без користи.
Главобоље није нестајало.
Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за
Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој
килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме
очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила.
Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо
неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу,
помоћи.
Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео,
он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела.
Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина“.
Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н.
из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог
ћивота, да му прочита молитву за здравље.
По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу
патњу и неко чудно узнемирење, са приметним сузама на лицу, обрати се
свештеномонаху, речима: „Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим
за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити
уважавам нити прихватам.
Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам
легао да спавам. У току ноћи да ли је то био сан или јава, то вам не могу
објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми
прекорним речима рече: „Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не
поправиш?“
Затим ми рече: „Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање
да више нећеш пити и неуредно живети!“ Потом прилика ишчезе.
Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити
имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је
наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и
поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити
и да ћу живети честитим животом.
Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у
своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам
неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати.
И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог,
највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима
клекнула на колена и говорила: „Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када
си се смиловао и погледао на мој дом“. –
Одлазећи из Острога Н. Н. је отишао као други човек. Радост је
заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н.
је рекао: „Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како
будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од
свакога зла“.
Маја 1964. године. муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко доведоше тешко
болесну, такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких
страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година.
Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и
своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило,
са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није
било.
Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну
Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је
довели пред цркву у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа
викала“ Нећу тамо да улазим“.
То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад.
Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и
помогао да болесницу приведу Светитељу.
Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице
пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У
том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и
гледати.
Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној
молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво
знојење, да је за кратко време била сва мокра.
То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу
изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу.
Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли.
Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: „Хвала
Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли“. То изговори па припаде
целивати ћивот Светитеља.
Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и
Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно
провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут
заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све истините православне хришћане и све људе Своје. Амин!
Свети Василије Острошки Чудотворац
