Покајање је
почетак, средина и крај хришћанског начина живота, због чега се захтева и
потребно је да оно постоји и пре, и током, и после светог Крштења. Покајање се
од нас тражи због светог Крштења, јер је оно свечано обећање да ћемо пред Богом
стајати чисте савести, као што је и споразум и обавеза да ћемо живети
богоугодно и богољубиво. Када поверујемо, ми се сједињујемо са благим и
преблагим Христом, удаљујемо се од злобног и свезлобног непријатеља и обећавамо
да ћемо свим силама чувати благотворне Божије заповести, да ћемо се уздржавати
од сваке рђаве мисли и дела. Дакле, када нас упитају, одговарамо или сами или
посредством кумова, као што се догађа на крштењу новорођенчади (младенаца, мале
деце) да смо оно, у шта смо поверовали, примили у душу и да смо му у мислима
дали обећање. И како се, према речима апостола, срцем верује за праведност а
устима исповеда за спасење (Римљ. 10; 10), ако сатворимо добро исповедање
устима, примићемо спасење кроз купељ препорођења.
Будући да је
ову божанствену купељ и све што је са њом повезано већина примила у детињем
узрасту када не можемо да разумемо силу тајинства, дозволите да сада, кад то од
нас захтева и наступајући празник, укратко откријемо свима вама у чему се
састоји његов значај. Мислим да корист није мала, посебно за пажљиве слушаоце,
ако се подсетимо и испитамо шта се свештено савршава у божанственом крштењу.
Ако пак, захваљујући подсећању на то, познамо шта смо од оних примљених обавеза
касније занемарили а чему нисмо чак ни почетак поставили, покајање ће нам
омогућити да то исправимо.
Када епископ
поучи онога што жели да се крсти, најпре он сам треба да ликује, подражавајући
добротољубивог Владику, и да мисаоно узнесе благодарење Богу, једином
Дароватељу и Узрочнику сваког добра. Он затим сазива цркву која му је на
располагању, односно оне што садејствују спасењу онога који приступа светом
крштењу и прослављају тај догађај заједно са њим. Затим би требало да заједно
са јерејима стане крај Часне Трпезе и да јавно узнесе благодарење.[1] Када
изађе одатле, јавно пита онога који се крштава: шта жели када је дошао у цркву?
Овај одговара – сам или посредством кума, ако је у питању дете – да жели да уз
његову помоћ и посредовање постане Божији и да прими св. Тајну. Епископ му онда
говори: „Пошто желиш да приступиш истинитом, савршеном и безгрешном Богу,
требало би да и твоје приступање буде сагласно са тим, а такође и обавеза коју
примаш и твој будући живот“. Другим речима, доликује да то буде истинито,
целовито и беспрекорно. Кад му на тај начин укаже у чему се састоји начин
живота сагласан Еванђељу Христовом, поново га пита: да ли је он уистину спреман
да живи на такав начин? Када овај потврди, епископ га знаменује, тј. осењује
крсним знамењем и налаже свештеницима да га удостоје да и његово име унесу у
списак (православних хришћана). Тако га укључује међу оне што се спасавају, као
онога што је пригрлио живототворни начин живота.
Епископ се
затим поново моли Богу и заповеда оном што се крштава да са себе скине сву
одећу. Онда га окреће лицем према западу, да би и тим покретом одбацио, дунуо и
одрекао се сатане. То одрицање путем питања (које епископ упућује оном што се
крштава) савршава се три пута. Скидање одеће означава одбацивање старог човека
и његовог безбожног живота. То, што гледа на запад, означава да је и самим
покретом руку одбачено приклањање мрачном греху. Он то дувањем и показује:
издишући и одбацујући, он као да ђавола избацује напоље као његово власништво
или као наклоњеност њему. Трократним исповедањем одрицања означава чврсто и
најпотпуније притицање од противника ка Богу. Кад се то заврши, епископ налаже
оном што се крштава да се окрене ка истоку и да се, испруживши руке, сједини са
Христом. То чини путем трократног испитивања. Гледање на исток означава да
човек који бежи од зла гледа према божанственој светлости. Подизање руку
означава молитву која је задобила одважност. То што крштавани три пута исповеда
своју одлучност да буде присаједињен Христу означава непоколебивост његовог
обећања Богу.
Тада њега,
који се удаљио од зла и свим силама приступио свесавршеном Добру, епископ три
пута у виду крсног знамења помазује светим јелејем по челу а осталим
свештеницима препушта помазивање целог тела. То помазање означава припрему
онога што се крштава за свете подвиге и на основу тога, следећи трагове Првог
Који је сведочио пред Понтијем Пилатом, односно Христа, тајанствено умире
заједно с Њим, постајући мртав за грех. Символ те смрти је божанствено Крштење.
После светог помазања, без оклевања га приводе светој купељи да би се унапред
освештао разноликим и свештеним дејствима и молитвеним призивањима. Јереј га
затим крштава, три пута га погрузивши у воду и приликом сваког погружавања
призива једну од три поклоњења достојне Ипостаси.
Вода
поседује својство очишћења, али не и када је у питању душа. За онога који се
погружава у њу она поседују особину да опере нечистоћу, али не и скверну која
се појавила услед греха. Да би јој се даровала и таква својства, у њу се
погружава нас ради крштени Исцелитељ душа и Отац духова, Христос, Који је на
Себе узео грехе света и Чије крштење данас претпразнујемо. Он је заједно са
Собом, у воду унео и благодат Пресветог Духа коју је привукао са небеса да би
се затим за оне који се крштавају у Њега и који се погружавају у воду, у њој
налазио и Он Сам и Његов Дух Који им се неизрециво преноси, а Којег они
усвајају и испуњавају се очишћујућом благодаћу која просветљује словесна бића.
То је управо оно што говори божанствени Павле: Ви који се у Христа крстисте, у
Христа се обукосте (Гал, 3; 27).
Три погружавања
у воду означавају спасоносно призивање животоначалне Тројице, али изображавају
и троидневно погребење Господње. За погружењем следи исти број излазака из
воде, јер другачије ни три погружења не би могла да се саврше. Ови изласци у
истој мери изображавају васкрсење (или устајање) троделне душе из греха и
узвођење свих троје у непропадљивост: духа, душе и тела. На тај начин, у
божанственом Крштењу може се видети и смрт и живот, и погребење и васкрсење, по
узору на Господа Који једном умре, а ако живи, Богу живи (Римљ. 6;10), а што
каже и Он Сам: Долази кнез овога света и у Мени нема ништа (Јн. 14; 30). Тако
би требало да буде и са нама, који смо се крстили у Његову смрт. Пошто смо кроз
божанствено крштење умрли за грех, требало би да посредством врлина живимо Богу
и да кнез мрака, када буде дошао и тражио, у нама не нађе ништа што би њему
било угодно. И као што после устајања из мртвих Христос више не умире и смрт
више не влада Њиме (Римљ. 6; 9), доликовало би да се и ми, након што смо из
греховног пада устали посредством божанственог Крштења, постарамо да грех више
нема власт над нама. Или зар не знате да сви који се у Христа Исуса крстисмо у
смрт се Његову крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би,
као што Христос устаде славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Римљ. 6;
3-4).
Када
крштенога обуче у светлу одежду, помаже га божанственим миром и причести
Христовим Телом и крвљу, епископ га отпушта и проглашава за чедо Светлости које
је тиме постало једно тело са Христом и причасник божанственог Духа. Ми се
препорађамо и постајемо синови Божији, небески уместо земаљски, и вечни уместо
привремених. Након што је Бог у наша срца тајанствено усадио небеску благодат и
печат усиновљења, помазањем овим божанственим миром означио нас је и запечатио
Свесветим Духом у дан искупљења, али само ако ми до краја непоколебиво сачувамо
ово исповедање и обећања испунимо делима. Ако нешто и не учинимо, то ћемо
надокнадити покајањем. Због тога се и после божанственог крштења од нас траже
дела покајања. Ако њега нема, онда речи које смо упутили Богу не само да нам
неће помоћи, него ће нам бити на осуду. Боље је да не обећаваш, него да обећаш
па да не испуниш (Књ. проп. 5; 4) или, како каже првоврховни међу апостолима,
боље би им било да не познаше пут правде, неголи кад 1а познаше што се вратише
од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што вели истинита
пословица: пас се враћа на своју бљувотину и свиња се окупала па се у блату
ваља (2. Петр. 2; 21-22). Други апостол каже: Покажи ми веру твоју из дела
твојих (Јак. 2; 18) и: Ко је веран? Нека добрим животом покаже веру своју (в.
Јак. 3; 13). Сам Господ каже: А што Ме зовете: Господе, Господе, а не
извршујете што говорим (Лк. 6; 46). Будући да је Бог жив и истинит, и од нас
захтева истинита обећања и веру живу а не мртву, јер је вера без дела мртва
(Јак. 2; 26).
Пошто је
покајање почетак и крај хришћанског начина живота, Претеча и Крститељ Господњи
је, постављајући темељ животу у Христу проповедао и говорио: Покајте се, јер се
приближило Царство небеско (Мт. 3; 3). И сам Господ, Савршенство свега
прекрасног, у Својим проповедима говорио је то исто. Покајање се састоји у томе
да омрзнемо грех и да заволимо врлину, да се клонимо зла и да чинимо добро.
Овоме претходи самоосуђивање (самопрекоревање) због сопствених сагрешења,
кајање пред Богом и стремљење ка Њему скрушеног срца и погружавањем у пучину
Његове милости. При том ћемо се сматрати недостојнима да се убројимо међу
синове Божије, као што је и блудни син, покајавши се, рекао: Господе, нисам
више достојан назвати се сином Твојим; прими ме као једног од најамника својих
(Лк. 15; 19).
Због тога и
Претеча и Крститељ Господњи, представљајући људима Царство небеско, сведочи да
се оно приближило да би људи, услед величине божанственог и небеског Царства,
себе сматрали недостојнима и да би сами себе прекоревали, а што и јесте почетак
спасења и полазиште за обраћање ка Богу. Међутим, он прети секиром и одлучно
тврди да она лежи код корена дрвета и сваког тренутка прети да ће га посећи. То
посецање и јесте пресуда Божија за оне који правдају сами себе и греше без
икаквог кајања. Они су, сагласно тој пресуди, отргнути и из садашњег и из
будућег живота и бацају се у мрачну и неугасиву геену. Зато и Крститељ прети
неугасивим пламеном који ће ови наследити после одсецања и кроз то им објављује
сву страхоту гнева Божијег, како би тиме отрезнио онај безосећајни народ, а
такође и потоње људе који су им слични.
Претеча
Господњи није подстицао само на почетак покајања који се изражава у удаљавању
од зла и у корисној скрушености срца, него је тражио и плодове достојне
покајања. Какви су то плодови? То је превасходно исповест, а што су и чинили
они који су у то време долазили код св. Јована Крститеља: Тада излажаху к њему…
и оних крштаваше у Јордану, и исповедаху грехе своје (Мт. 3; 5-6). Поред тога,
ту су праведност, давање милостиње, умереност, љубав, истина: Никога да не
злостављате и никога да не опадате… Који има две хаљине нека да ономе који
нема; и који има хране нека чини исто тако (Лк. 3; 11-14). Свака долина нека се
испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну (Лк. 3; 5). Шта жели да каже
речима: Свака долина нека се испуни и сваки брег нека се слегне! Оно исто што
Господ јасно обзнањује: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе
понизује узвисиће се (Лк. 18; 14). И што је криво нека буде право, и неравнине
на путевима нека буду глатке. И свако ће тело видети спасење Божије, каже Јован
Крститељ (Лк. 3; 5-6). Кривине су лажи, преваре и клевете, а „неравнине на
путевима“ гнев, мржња, завист и злопамћење, односно, све оно што се може
исправити и избрисати делима покајааа. На тај начин ће „свако тело“, тј. сваки
човек из сваког народа и племена, када се исправи и поправи покајањем, „видети
спасење Божије.“
Говорећи вам
ово, браћо, много се жалостим у души када упоредим да ми, који смо удостојени
много чега божанственим крштењем у Христа, нисмо испунили ни оно што је Јован
захтевао од оних који су долазили да се крсте, иако се крштење које је тада
давао Јован толико разликује од крштења које даје Господ колико благодат Духа
Божијег превасходи воду. Указујући на то, Господ је рекао: Јован је крстио
водом, а ви ћете се крстити Духом Светим (Дела ап. 1; 5). Јован је крстио с
намером да људи поверују у Оног Који ће доћи. Господ је преобразио Јованово
крштење и у то крштење унео вечнотекући извор благодати који потиче од Њега. У
време када је Јован овоме поучавао оне што су долазили код њега, на Јордан је
дошао и Исус из Назарета Галилејског да би га Јован крстио. Он није дошао
дванаестог дана после Свог рођења, како ми сада прослављамо овај празник, са
циљем да се током године опоменемо свега што је, према божанственом домостроју,
учињено ради нас, него је, како приповеда Лука, дошао онда кад Му је било већ
тридесет година. Појавио се као један у мноштву народа, ни по чему се не
разликујући, у простоти, крајњем смирењу и неприметности.
Јован је,
међутим, био прозорљив па Га је препознао и објавио народу: Међу вама стоји
Кога ви не знате. То је Онај што долази за мном (Јн. 1; 26-27), по рођењу у
телу и по јављању народу. Који преда мном би као Бог, Логос Божији и Божији
Син, Који се од Оца родио пре свих векова, а сада у Себи носи пуноћу божанства
телесно и Којем Ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој. Шта би
друго била „обућа“ Бога Логоса ако не тело у које се ради нас обукао? Ремен на
обући – то је начин сједињења божанства и тела, који је толико неизрецив да ни
онај, од којега нико није већи међу рођенима од жена, није довољан да истражи
ову тајну. Он ће вас, каже, крстити Духом Светим и огњем (Лк. 3; 16), тј. огњем
који или просветљује или кажњава, зависно од заслуга свакога човека који добија
оно што одговара његовом душевном стању. Сви смо ми Његова словесна њива. Он
има лопату у рукама каква одговара овој њиви, тј. силе које Му служе и ангеле,
који служе будућем суду и раздвајају кукољ од жита. Под речју „рука“
подразумевај „власт.“ И очистиће, каже, гумно Своје , тј. читав овај свет, и
сабраће жито, тј. оне што су донели обиље плодова праведности, и сабраће га у
житницу Своју, тј. у небеске обитељи, а кукољ ће спалити огњем неугасивим (Мт.
3; 12). Ако је огањ неугасив, а вештаство за спаљивање неисцрпно, он тиме
указује на вечност казне.
Управо је то
Јован говорио народу и пре Господњег доласка на Јордан и у Његовом присуству.
Видевши да се Он приклонио, приклонио се и он сам, и брањаше Му говорећи: Ти
треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени (Мт. 3; 14), јер и ја сам рођен од
старог семена, наследио сам онај грехопад и скверну која је из њега потекла, и
мени самом је потребно да од Тебе добијем очишћење, а Ти, Који си се бесемено
оваплотио од свете Дјеве и Који си, као Бог, једини безгрешан, Ти, Господару,
долазиш код мене? Господар пак одговара слуги: Остави сада. Додао је „сада“,
јер је после крштења Господњег оно место постало духовна купељ, а заједно с
Јованом обухвата и све остале, извирући од оног божанственог Тела као са
извора, благодат Божија која обухвата све достојне и на божанствен начин
просветљује и искупљује од прародитељског греха.
Управо то је
Јован обзнанио после овог догађаја: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном
долази већи је од мене, јер пре мене беше. И од пуноће Његове ми сви примисмо,
и благодат на благодат (Јн. 1; 15-16). Остави сада, говори Исус, јер тако нам
треба, тј, Мени, и то је Господња заповест Јовану: Испунити сваку правду (Мт.
3; 15), односно, да ниједну од Божијих заповести не оставим неиспуњену. Људска
природа ће се на тај начин савршено оправдати и испунити се, на још очигледнији
начин, божанственом и вечном благодаћу. Због тога отворено примам од тебе
крштење, како бих на људску природу привукао дух усиновљења са небеса.
Када је чуо
заповест Господњу: Остави, Јован више ништа није имао да приговори и допустио
је Господу да се крсти. Ми ћемо о томе говорити касније, јер то припада главном
дану, празнику Богојављења.
Будући да
овај Дух и долази и одлази по Својој вољи јер поседује исту силу као Отац и
Син, и пребива у онима који живе у покајању, не напуштајући ни оне што су
сагрешили – као што смо видели код Давида, али одступа од оних што су сагрешили
и при том не осећају покајање, као што смо видели код Саула, нека се и сви ми
током живота, делима речима и мислима придржавамо покајања, и нека Он свагда
обитава у нама, уразумљујући нас, тешећи и дарујући нам најузвишеније спасење,
сада и увек и у векове векова. Амин.
Свети
Григорије Палама
