Након
молбе мештана у планинском селу Егина у ком није било свештеника, да један
привремено дође за Васкршње празнике, владика је прочитао писмо и својим
свештеницима пренео њихову молбу. Међутим, захтев мештана се изгубио међу
осталим тачкама дневног реда и тренутним проблемима. Ипак, један се појавио. И
тек када је отишао, и владика и мештани открили су ко је недељу дана служио у
цркви. Натпис, у дневнику служења, потписан елегантним рукописом и лепим
мастилом, гласио је: „Нектарије, митрополит Пентаполитски“.
Сељаци у
планинском селу Егина били су годинама без свештеника. Времена су пролазила,
али ништа се није мењало. Дошао је и Велики пост. Људи су били забринути. У
првој и последњој недељи Великог поста, већина Грка је свој рад и свакодневне
послове одложила, да би се посветили молитви. Свуда спуштају заставе као да
тугују за распетим Христом. Људи свакодневно дуго стоје на великопосним
службама, држе се строгог поста, а неки уопште не једу. Ретко ко у селу
је могао да замисли да све то време проведе без служби у цркви.
Сељаци су
владики писали писмо тражећи да им пошаље свештеника. „Ваше Преосвештенство,
можете ли да нам пошаљете свештеника, бар за Пасху и Светлу недељу“, преклињали
су их. „Потребан нам је да нас води и води у нашој молитви, покајању и у
прослави Васкрса. Не пуштајте своје стадо без пастира, не допустите да наше
молбе остану без одговора. Пошаљите нам свештеника по вашем избору“.
Владика је
прочитао писмо и на састанку са свештеницима пренео молбу мештана. „Ко од вас
може да отпутује у ово село током празника?“ упитао је. Али нико од њих није
могао, и сваки је дао ваљан разлог. Како се састанак настављао, захтев мештана
се изгубио међу осталим тачкама дневног реда и тренутним проблемима. Сви су
заборавили на писмо, заузети осталим пословима и припремама за Пасху.
Напокон је
дошао и велики празник Васкрсења Христовог, који сви Грци заједно славе у
великом страхопоштовању и побожности. Будући да је Православно хришћанство
званична грчка религија, Васкрс је празник који се одржава на државном нивоу.
Недеља Пасхе се завршила, а свештеници епархије су се вратили на посао. Владика
је видео ново писмо на свом столу, и то опет из тог планинског села. Писало је:
„Ваше Преосвештенство, немамо речи којима бисмо вам пренели нашу дубоку
захвалност због Ваше пажње за потребе наше парохије. Заувек ћемо хвалити
Господа и бићемо вам захвални, јер сте послали овог побожног и благословеног
свештеника да води наше Пасхалне прославе. Никада се раније нисмо молили
заједно са свештеником тако изузетне благодати и понизности“.
На следећем
састанку, владика је питао присутне свештенике: „Прошли пут сам прочитао писмо
мештана планинског села који су затражили свештеника. Ко је тамо путовао?“ Сви
су ћутали, нико није рекао ни реч. Владика је био заинтригиран и радознао.
Одлучио је да посети село. Када је стигао тамо, парохијани су га нудили
пасхалним колачима, свечаним пићима, фарбаним јајима и гроздовима цвећа.
Свечаном поворком сви су отишли до мале цркве.
У Грчкој су
сви свештеници државни службеници и од њих се захтева да упишу своја имена у
одређени црквени дневник, чак и ако тамо служе само једном. Владика се поклонио
икони заштитника цркве и ушао у олтар. Царске двери су биле отворене и сви људи
у цркви су видели како је узео дневник и однео га до оближњег уског прозора.
Журно је прошао кроз њега и пронашао последњи унос. Натпис, потписан елегантним
рукописом и лепим мастилом, гласио је: „Нектарије, митрополит Пентаполитски“. У
страху, владика је испустио књигу и пао на колена, управо тамо где је стајао.
Како се вест
о великом чуду прочула, сви су били захваћени страхопоштовањем. После неколико
тренутака звонке тишине, и народ је пао на колена, подигао руке, загрлио се,
плакао и захваљивао Господу и светом Нектарију. Тек сада су људи почели да
схватају шта се догодило. Свемогући Господ чуо је молитве свог народа у
забаченом планинском селу и послао им пастира из Свога Царства Небеског. Њихов
пастир на земљи заборавио је на своје мало стадо, али не и Господар неба и
земље. То је био тренутак истине. Митрополит Нектарије, који је напустио овај
свет двадесетих година прошлог века, провео читаву недељу у телу са
једноставним сељанима и њиховим породицама. Водио је и њихове литије, певао
химне и изговарао молитве, пружио им утеху и смернице. Говорио им је о Господу
као што им нико никада пре није говорио.
Људи су тек
сада почели да схватају шта је њихова срца испунило небеском радошћу. Сада су
знали шта их је држало буднима на дуготрајним службма. И иако је икона Светог
Нектарија била изложена у њиховој цркви на видљивом месту, нико га није
препознао. Можда је Бог желео да сакрије од људи идентитет њиховог доброг
пастира, док је био с њима.
