Схимонах Епифаније Чернов

 

отац Антоније(Чернов) после монашког пострига

У свету Александар Андрејевич Чернов. Рођен у селу Бело-Калитвенскаја, Ростовска област, у козачкој породици 27. августа / 9. септембра 1909. Крштен у част благоверног кнеза Александра Невског. Његов отац, козачки пуковник, служио на царском двору, умро је након Октобарске револуције. Дечак је о владином трошку распоређен у Новочеркаски донски козачки кадетски корпус. 1919. године напушта Русију са Белом армијом. После неколико година лутања, настанио се у Бугарској, учио у руској гимназији у Варни, 1927. је упознао духовника царске породице, архиепископа Полтавског и Переславског Теофана (Бистрова) и постао Владикин келејник након пресељења у Софију. Овде дипломира на филолошком и богословском факултету. У предратним годинама био је и шеф бугарског одељења НТС-а, чији је члан постао због политичких уверења. 1945. године, заједно са Василијем Витаљевичем Шулгином, украла га је совјетска амбасада и одвела у Москву. Осуђен је на 10 година. Лефортово, Бутирка, Карлаг - 1945, Пецхлаг - 1948, Степлаг - 1950, логор Спасски - 1955. Овде, у затвору, приближава се катакомбницима, пише прву посланицу прогоњеној деци Цркве Христове. Покушали су да га елиминишу, сместили су га у казнену ћелију, у психијатријску болницу, где су му дали инекцију у кичму, након чега су му одузете ноге.Отац Епифаније даје завет ћутања. Нико га не може натерати да говори. 1956. отпуштен је са дијагнозом мутизма (губитак говора) и парапорезе доњих екстремитета. Из зоне је изведен на носилима, није могао самостално да се креће. Од тог дана, читав његов живот био је повезан са катакомбним хришћанима. Није желео да прихвати совјетско држављанство и започео је лутајући живот, испуњен прогоном безбожне комунистичке власти. У логору су му дали адресе поузданих људи. У селу Кавкаскаја примиле су га две монахиње које су пазиле на њега. На Кавказу је примио монашки постриг. Затим је, због претње новим хапшењем, превезен у Гудауту, затим у Шимкент. Пузао је уз помоћ клупа, комуницирао је са људима на дасци од шперплоче са исеченом абецедом. Епархију Катакомбне цркве, којој се присајединио, духовно је напасао епископ Петар (Ладигин). 1957. године, схиепископ Петар отишао је ка Господу и отац Епифаније фактички постаје духовни вођа мношта катакомбних хришћана, који су претходно били под омофором схиепископа Петра. Као човеку са теолошким образовањем, обраћају му се по многим питањима, везаним за само постојање Катакомбне Цркве у условима тоталног прогона. Испоставило се да је отац Епифаније био управо она особа која је катакомбним хришћанима била преко потребна.Упркос телесној слабости, дух оца Епифанија био је запаљен према Господу. Његове посланице, копиране као копија, дистрибуиране су међу парохијанима. Током ових година из пера су изашла многа дела која су разобличавала јерес обновљенчества и сергијанизма, објашњавајући учење Светих Отаца, посебно борца против иконоборачке јереси преподобног Теодора Студита, посебно блиског у доба прогона катакомбним хришћанима. Чинило се да су управо њима упућене речи светог исповедника: „Радујте се, ви који сте боравили у планинама и пећинама, као и они који се кријете у планинама и скривеним местима“. Старац такође пише двостихе у одређеној количини на теме Светог Писма, духовног и моралног живот и ситуације у Цркви и против Црвене лажне цркве Московске Патријаршије. Отац Епифаније се борио и против неких јереси које су продрле у катакомбну средину. Конкретно, написао је низ дела против јереси имјабоштва.

Отац Епифаније је почео да организује оне расуте катакомбне парохије које су изгубиле контакт са истинским епископима. Био је посебно забринут за своју паству, коју су могли да угрозе бројни лажни епископи и регрутовани агенти КГБ-а који су се у то време појавили међу ИПХ (много је писао, на пример, и прикупљао инкриминишуће податке против лажног епископа Антонија Голински , против авантуристе Лазара Журбенка итд.)). Молили су се за њега у то време,као за оца Антонија – то име је примио приликом пострига. Лечила га је лековитим биљем невероватна особа, лекар-катакомбник Иван Јегорович, полако је почео да хода - прво на штакама, а затим штапом. Није имао пасош: није желео држављанство безбожне државе. Парохије прогоњене Цркве биле су мале, по 10-15 људи, али таквих парохија било је много у целој земљи, па је често морао да путује. Абхазија, Казахстан, Киргистан, Урал, Централна Русија - ово није комплетна мапа његових лутања. Подвиг ћутања трајао је око четрнаест година. Средином 60-их отац Епифаније је почео да говори. Његово „Предавање о Антихристу“ датира из овог времена, сачувано у старом магнетофонском запису, где се на основу Светог Писма и Светог Предања открива право значење историјских догађаја који се данас одвијају. У годинама када нико није размишљао о крају света, отац Епифаније говорио је о томе као о питању које захтева хитно решавање.1974. године пише књигу "Велики разлог или стратешки план на делу", која показује постојање глобалног тајног "стратешког плана", дуго израђеног од јудаизма и методички спровођеног заједно са јудеомасонством на глобалном нивоу и током многих векова, са крајњим циљем нечувеног, потпуног поробљавања читавог човечанства под јединственом врховном влашћу тиранина - „краља-деспота сионске крви“, као отелотворења националних идеала јеврејског народа. Ову књигу потписао је псеудоним Степан Парамонович Калашњиков - ово је јунак песме Михаила Лермонтова „Песма о цару Ивану Васиљевичу, младом опричнику и одважном трговцу Калашњикову“. Иначе, приметили смо самиздатске примерке ове књиге чак и у Грчкој међу неким понтским Грцима који су се тек недавно придружили Цркви ИПХ Грчке. 1975. године је ухапшен због ове књиге. На суђењу је изнесена „Последњу реч оптуженог“ - надахнути говор, где брани свој поглед на свет, објашњава филозофске и политичке ставове, открива суштину комунистичке идеологије, као сатанске, отпадничке. Суђење је било затворено. Када су дали реч оцу Епифанију, неколицина присутних Руса, укључујући војнике, замољени су да оду, а уместо њих су доведени Азијати. Одлежао је у Потми, у Мордовији, у логору за странце. Када је стигао на одредиште, питали су га: „Шта седиш?“ - „За орање, - један оре 30 км, а ја сам узео 70“. Тако је добио надимак - „орач“. „Морамо да се бријемо, они овде не седе са брадом“, речено му је. "А они?" - климнуо је главом ка портретима Маркса и Енгелса. Већ на крају његовог мандата желели су да га пошаљу у сигуран старачки дом, али су стари пријатељи формализовали старатељство и пуштен је. Отац Епифаније је 1978. године на позив своје „нећакиње“ могао да оде у иностранство у Швајцарску.

Али његов повратак у Европу био је разочаравајућ. Ступивши у заједницу са Руском Православном Заграничном Црквом, са којом је био повезан пре Другог светског рата, отац Епифаније је, након личних сусрета са неким епископима и свештенством РПЗЦ, убрзо уверен да је дух апостасије - отпадништва дубоко проникнуо у њено окружење. Ево шта је о томе написао отац Епифаније: "... Шта се сада дешава у Руској Православној Заграничној Цркви? На крају крајева, неки архијереји се недвосмислено изјашњавају у корист пробољшевичке цркве?! позивајући на јединство са њом као са њиховом мајком?! Али да ли је она заиста њихова мајка?! То би било чудовишно! ... Господе, уразуми, уразуми их !, .. О мученичкој и исповедничкој Катакомбној Цркви, они већ - узимајући пример своје „мајке“, пробољшевичке лажне цркве, одступнице од правде Божије и оне која служи лажови, - они више не говоре. А ако и говоре, то је само овако: „Да ли Катакомбна Црква још увек постоји? "„ ... Сада је истинска Црква Христова на руској земљи тајна, скривена Црква, напуштена пећинска Црква, Катакомбна Црква!,... А она која отворено постоји у царству Антихриста и која се лажно и лукаво назива „Руска православна црква“ и „Московска патријаршија“ није Црква Христова, већ савремени антихристов антипод истинске Цркве “, помислио је, и закључио: „ Људи који иду у ту лажну цркву - у знању или у незнању - не могу тамо да добију благодат, јер је нема! Према канонима Свете, Католичке(Саборне) и Апостолске Цркве, у таквој, лажној цркви не може бити благодати.“ Такво исповедање вере је одавно одбацила Руска Православна Загранична Црква, која је све чешће почела да изјављује супротно - и то упркос чињеници да је добро знала да је Московска патријаршија више пута анатемисана због јереси сергијанизма на тајним Саборима Катакомбне Цркве? Све ово и још много тога довело је до чињенице да је отац Епифаније са гнушањем одбацио заграничне одступнике, јер се није могао сложити са њиховим исповедањем вере. Важан је његов састанак и разговор са архиепископом западноевропским и женевским Антонијем Бартошевичем, који му је директно рекао да признаје благодатност тајинстава сергијске Московске Патријаршије. После те беседе за оца Епифанија,са РПЗЦ је све било готово.Као одговор отпадницима из РПЗЦ,он у иностранству пише своје дело о Катакомбној Цркви,под називом „Катакомбна Црква на Руској земљи“.1980. године, заједно са Енглезом Владимиром Моссом, у чијој је кући неко време живео, присајединио се Цркви Истинитих Православних Хришћана Грчке, на челу са архиепископом атинским и све јеладе Андрејом. тзв „Матејев синод“. Отац Епифаније је видео да ће Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке помоћи у обнављању апостолског прејемства Руске Цркве, које је изгубљено у Русији током невиђених прогона и превирања. У Грчкој прима велику схиму од Митрополита Кипарског Епифанија са именом Епифаније. Наравно, било је реакција са стране РПЗЦ. Канцеларија РПЗЦ, на челу са владиком Григоријем Грабом је пожурила да пошаље разне клеветничке информације о о. Епифанију. И други су га клеветали.

Схватајући шта се догодило са РПЗЦ, отац Епифаније се окреће личности и судбини свог духовног оца, архиепископа Полтавског Теофана, чије је ставове сматрао веома важним за оживљавање Цркве. Путује по Француској, проналази архиве архиепископа Теофана и на основу тих материјала 1983. године написао је и објавио у Француској дело посвећено Светом Теофану Полтавском, посебно истичући тему духовног супротстављања Светог Теофана неправославним и јеретички учењима и теологија митрополита Антонија Храповицким. Као што знате, Владика Теофан се успротивио неправославном тумачењу Догме о искупљењу митрополита Антонија Храповицког, што је фактички резултирало  избацивањем Архиепископа Теофана Полтавског из Синода Заграничне Цркве на челу са Антонијем Храповицким. Владика Теофан се повукао у затворништво и више није имао евхаристијско општење са заграничним архијерејима. Отац Епифаније је корен пада РПЗЦ видео управо у јереси антонијанства, модернистичком неправославном богословљу митрополита Антонија Храповицког (и његовог ученика митрополита Сергија Страгородског - ова два јерарха, један у Русији, а други споља, били су узрок највећих јереси и преокрета који су нанели ране телу Руске цркве). Расуђивање оца Епифанија о РПЗЦ било је такво да је од тренутка кад је архиепископ полтавски Теофан прекинуо свако општење са РПЗЦ, тј. од тренутка када се повукао у затворништво, РПЗЦ је безблагодатни раскол.Отац Епифаније је написао низ писама катакомбним хришћанима Русије, у којима категорично упозорава ИПХ Русије да не ступају у евхаристијско заједништво и јурисдикциону потчињеност отпадничкој јерархији РПЗЦ. Захваљујући оцу Епифанију многи истински православни хришћани Русије били су уздржани и спашени од отпадништва РПЗЦ. Долазак оца Епифанија у Цркву Истинитих Православних Хришћана Грчке првенствено је био због чињенице да је сматрао да је Руска Црква изгубила апостолско прејемство у јерархији, како у самој Русији, због нечувених прогона и репресије , а споља - у РПЗЦ, због пада ове последње у јерес антонианства. Као једину јерархија која је имала несумњиво апостолско прејемство како из предреформне Грчке новојеладске православне цркве, тако и из Цариградске патријаршије, као и истинско православно исповедање вере, отац Епифаније је признао Синод блаженопочившег Исповедника Матеја Врестењског,ЦИПХ Грчке, чији је првојерарх тада био Блажењејши Архиепископ Андреј Атински. Отац Епифаније је одлучно одбацио такозване грчке јурисдикције „Флоринаца“. Прво, ове јурисдикције имају „прејемство“ од безаконе „хиротоније“ које је извршио владика РПЗЦ Серафим Чикашки 1960. године, немају никакве везе са Грчком Црквом и изданак су исте отпадничке РПЗЦ. Друго, саме околности формирања Флоринског раскола, чији је узрок било злословно учење митрополита Хризостома Флоринског. јасно указују на то да је Флоринска јурисдикција шизмојеретичка, од које су се ИПХ Русије дужни тврдо оградити.

Коначно, захваљујући политичким променама у Русији, око којих отац Епифаније ни на који начин није погрешио, указала се прилика да се врати у Русију. У периоду 1990-91. отац Епифаније је путовао по Русији заједно са грчким митрополитом Хризостомом, присаједињујући многе парохије катакомбних хришћана под омофор Грчке Цркве ИПХ. Старчеве последње године су биле заиста помрачене искуствима повезаним са проблемима унутар Цркве ИПХ-а у Грчкој и са иконоборачким расколом који се назирао у њој и у којем је митрополит Хризостом Митропулос имао важну улогу. Али овај раскол се догодио након смрти оца Епифанија, која је уследила 2/15. новембра 1994. На самртној постељи отац Епифаније је завештао да се не прекида молитвено општење са Грчком Истински Православном Црквом и да се чини све да се обнове везе са Њом.

Молитвама схимонаха Епифанија, новог исповедника Русије, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас.Амин.

+++

Схимонах Епифаније Чернов - Јеванђељска реч о лажним пастирима

Истина о Саборно проклетој и изопштеној сергијанској лже цркви (данашњој МП) и РПЦЗ

Аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов), духовни син светог Теофана Полтавског коме духовни отац беше преподобни Теодосије Кавкаски Чудотворац. Сва тројица светитеља говораше да је сергијанска МП антихристова безблагодатна црква сатанина.

Пут до славе и угледа уз помоћ лажи и преваре

аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов)

(О такозваном „архиепископу“ РПЦЗ и авантуристи Лазару (Журбенку)