Преподобни Јован Лествичник: О злопамћењу

Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра, врховног апостола. Јер, свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који на небо жели да доспе, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст. Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце. Због тога ћемо, пошто је оно сад на реду, и говорити о њему.

Злопамћење је последица гнева. Оно је чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве [1], пресечење мољења, отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба…

Ова мрачна и мрска страст, страст злопамћења, јесте једна од оних које су последица других страсти а да саме, са своје стране, не проузрокују (а можда и проузрокују?) ниједну другу страст. Стога и не намеравамо много говорити о њој.

Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају.

Ономе који је стекао љубав постало је туђе да се гневи, а онај који у себи гаји непријатељска осећања сам себи задаје непотребне муке.

Трпеза љубави разара мржњу, а искрен поклон умекшава душу. Трпеза без уздржљивости јесте мајка дрскости, и кроз вратанца љубави ускаче стомакоугађање.

Видео сам како мржња раскида дуготрајну везу блуда, и злопамћење које им онда на необичан начин није допуштало да се поново здруже. Чудна ствар: демон демона изгони! (А можда то и није дело демона, већ промисла Божијег?)

Веома далеком од чврсте и праве љубави, злопамћењу се лако приближава блуд, и то тако неприметно, као што понекад откривамо ваши у голубова [2].

Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди злопамтљив према демонима. И ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ телу, и то у сваком погледу. Тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, више нам зла наноси.

Злопамћење се представља као учитељ Светог Писма: речи Светога Духа тумачи на свој начин. Нека га посрами молитва Исусова, коју не можемо изговарати ако смо злопамтљиви.

Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац, извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш.

Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога који те је увредио, ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог.

Злопамтљиви безмолвник је аспида што лежи у својој рупи, пуна смртоносног отрова.

Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу.

У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба.

Ко избацује гнев из себе, налази опроштај. А онај који се привија уз њега, лишава се милосрђа Божијег. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним (844)подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (Лк.6,37).

Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи.

Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти.

Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи.

Девети ступањ: онај који га је достигао, нека смело тражи од Спаситеља Исуса разрешење од грехова.

НАПОМЕНЕ:

1.Посрамљење молитве: мисли се на молитву Господњу, тј. Оче наш. Јер, када кажемо: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“, савест нас мора укорити уколико не праштамо и ако памтимо зло (уп. Схол. 2, соl. 844 С).

2.Као што вашка одузима голубу снагу и постепено га упропашћује, тако и блуд шкоди љубави и чини је све слабијом и слабијом (уп. Схол. 5, соl. 845 А).

Православни однос према јереси

„…Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне људе: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске, и два патриција, Павла и Теодосија. Послаше их, да преподобнога Максима придобију за свога једномишљеника (у јеретичком учењу којему су били сви подлегли). Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ…

Епископ Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме?

Светитељ одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде деловање мога живота, о коме Он промишља.

– Упита га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди дела свакога од нас?

– Светитељ одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи, и дела, који су у нашој власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој власти него у Његовој божанској вољи.

– Упита га епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није? 

– Одговори свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог.

– Епископ на то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика постоји између онога што је у нашој власти и онога што није у нашој власти.

– Преподобни Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим, који болест изазивају, или здравље чувају. И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих одводи у пакао огњени.

– Упита га епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују?

– Светитељ одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што сам учинио нарушавајући свете Заповести Његове.

– Епископ упита: He дешавају ли се невоље многима ради искушења? 

– Светитељ одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, дa би се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог отступника – ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења.

– Епископ Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу васељену.

– Светитељ одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак на ваш предлог значи радост за целу васеллну?

– Епископ рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег патријарха и благочестивог цара.

– Свети Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте.

 – Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе, због чега не држиш општење са цариградским престолом. 

– Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге промене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути људи! Нека се уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране људи. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји – саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.“

Преузето из житија Светог Максима Исповедника

Како ући у Рај?

Старац Јероним Егински: Поштени турски кадија и Православно вечно спасење ?!

старац Јероним Егински

Непосредно пре Првог светског рата, један Турчин посетио је оца Јеронима у његовом скромном скиту (тј. омањем манастиру) и позвао га у посету његовом газди (кадији).

Старац се мало забринуо. Није био навикао да прима позиве у госте и његов ум поче да сумња да би мога да искуси неко зло или искушење. Међутим, он се помоли Богу и пође за кадијиним слугом. Када је стигао кадијином великом дому, кадија га лично дочека веома љубазно. Седоше на диван и кадија започе своју причу:…

„Ефенди оче, ја сам турчин, муслиман. Од плате коју примам обезбеђујем све што је потребно за моју породицу, а остало дајем на милостињу. Помажем удовицама, сирочадима, сиромашнима; Обезбеђујем мираз за сиромашне девојке, тако да се оне могу удати, помажем болеснима. Држим све постове како је прописано у нас, молим се и уопште, трудим се да живим живот у складу са мојом вером. Такође кад седим у судници, трудим се да будем праведан, и не судим особу по његовом месту у друштву, ма колико велико оно било. Шта мислиш да ли су све ове ствари које сам ти набројао довољне да и ја уђем у тај Рај, о којем ви Хришћани много говорите.

Старац је био задивљен свиме што му је турски ефендија рекао и одмах се сетио римског капетана Корнелија који се помиње у Делима Апостолским. У турском судији је видео сличан живот незнабошца као негда у римског капетана. Старац је схватио да је турски судија праведан и племенит човек и да је можда његова мисија иста оној коју је Апостол Петар имао у случају преобраћења Римског капетана. Због тога је старац био одлучан да исповеда своју Веру.

„Реците ми ефендија, да ли имате деце?“

„Да, имам“

„Да ли имате слуге?“

„Имам слуге такође.“

„Који од ово двоје испуњавају боље ваше наредбе – ваша деца или ваше слуге?“

„Наравно моје слуге, јер ме моја деца познају, као свој род, и због тога су често непослушна и раде шта год пожеле. Док слуге увек ураде шта им кажем.“

„Ефендија, молим вас реците ми, када умрете ко ће наследити ваше богатство. Ваше слуге које су испуњавале све ваше жеље или ваша непослушна деца?“

„Па, моја деца наравно. Само они имају право на наследство, а слуге немају.“

„Па онда, ефендија, то што ви радите је добро, али све што ваша добра дела могу да ураде је да вас поставе у категорију оних који су добре слуге. Ако, ипак, ви желите да наследите Рај, Царство Небеско, онда морате да постанете син. И то се може постићи само кроз Крштење.“

Турски судија је био врло импресиониран старчевом параболом. После тога су дуго причали о Вери Православној, и на крају је питао старца да га  крсти. И тако, после краћег времена, добри судија би крштен и постаде Хришћанин.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О удаљавању од читања књига које у себи садрже лажно учење

Поново ти доносим, верни сине источне Цркве, реч искреног, доброг савета. Та реч не припада мени: она припада светим оцима. Одатле су сви моји савети. Чувај ум и срце од лажних учења. Не разговарај о хришћанству са људима који су заражени лажним мислима; немој читати књиге о хришћанству које су писали лажни учитељи. Пратилац Истине је Дух Свети: Он је – Дух Истине. Пратилац и сарадник лажи је дух ђавола, који је – лажа и отац лажи.

Онај који чита књиге лажних учитеља, неизбежно се придружује лукавом, тамном духу лажи. Нека ти се не чини да је то чудно, невероватно: тако тврде црквена светила – Свети Оци.[1]

Ако твој ум и срце нису ничим исписани – нека Истина и Дух напишу на њима заповести Божије и Његову духовну науку.

Ако ли си пак дозволио да ти таблице душе буду исписане и исцртане разним схватањима и утисцима, не размишљајући благоразумно и опрезно – ко је писац, шта он пише, онда очисти оно што су писали страни писци, очисти покајањем и одбацивањем свега што се противи Богу.

Нека писац на твојим таблицама буде једино прст Божији.

Припреми за тог писца чистоту ума и срца, благочестивим, целомудреним животом: тада ће се при твојим молитвама и читању светих књига, неприметно, тајанствено, исцртавати на таблицама душе закон Духа.

Дозвољено ти је да читаш само оне књиге о религији које су писали свети оци васељенске Источне Цркве. То источна Црква тражи од своје деце.[2]

Ако ли ти другачије расуђујеш, и налазиш да су заповести Цркве слабије засноване него твоје расуђивање и расуђивање других који се слажу са тобом: ти више ниси син Цркве, него њен судија.

Ти ћеш ме назвати једностраним, недовољно просвећеним, ригорозним? – Остави мени моју једностраност и све друге недостатке: више желим да уз те недостатке будем послушан источној Цркви, него да уз сва тобожња савршенства будем умнији од ње, и да због тога себи дозволим непослушање према њој и удаљавање од ње. Истинским чедима источне Цркве мој глас ће пријати.

Они знају да онај који жели да добије небеску премудрост мора напустити своју сопствену, земаљску, ма како она велика била, одрећи је се, признати је за оно што она јесте, лудост (1 Кор З, 19).

Земаљска мудрост је непријатељство према Богу: она се не покорава Божијем закону, и не може се покорити (Рим 8,7). То је од почетка њена особина; она ће таква остати до самог свог краја – земља и дјела што су на њој, а са њима и земаљска мудрост, изгорјеће (2 Пет З, 10).

Света Црква дозвољава читање књига са лажним учењем само оним својим члановима, чији су мисао и осећаји срца исцељени и просвећени Светим Духом, и који увек могу од истинског добра разликовати зло, које се претвара да је добро и крије се иза маске добра.

Велики угодници Божији, који су познали немоћ заједничку свим људима, плашили су се отрова јереси и лажи, и зато су на свакојаке начине избегавали разговор са људима који су заражени лажним учењем и читањем јеретичких књига.[3] Имајући пред очима пад ученог Оригена, искусног у дебатама Арија, красноречивог Несторија и друге богате светском мудрошћу, они су тражили спасење и нашли су га у бекству од лажних учења, у најтачнијем послушању Цркви. Духоносни свети пастири и учитељи Цркве читали су списе богохулних јеретика, принуђени на такво читање неопходном потребом читаве хришћанске заједнице. Они су снажном речју, речју духовном, изобличавали заблуде, и откривали свим чедима Цркве опасност скривену у јеретичким списима, прикривену велелепним називима светости и благочешћа.

Али за мене и тебе је неопходно да се чувамо од читања књига које су саставили лажни учитељи. Свакоме који не припада источној Цркви, јединој светој, и пише о Христу, о хришћанској вери и моралу, пристаје име лажног учитеља.

Кажи: како можеш дозволити себи читање сваке књиге, када те свака књига коју читаш, води куда хоће, убеђује те да се сагласиш са свим за шта јој је потребна твоја сагласност, да одбациш све што јој је потребно да одбациш?

Искуство показује колико су погубне последице безрасудног читања. Колико се међу чедима источне Цркве може срести схватања о хришћанству, најнејаснијих, неправилних, противречних учењу Цркве, која поричу њено свето учење – схватања, која су усвојена читањем јеретичких књига!

Не жалости се, друже мој, због мојих упозорења, која су подстакнута тиме што ти желим истинска добра. Отац, мајка, добар васпитач, зар неће страховати за невино, неискусно дете, када оно пожели неприпремљено да уђе у собу у којој је међу залихама хране мноштво отрова?

Смрт душе је већа несрећа од смрти тела; умрло тело ће васкрснути, и често смрт тела бива повод за живот душе; насупрот томе, душа умртвљена злом – жртва је вечне смрти. Душу може убити једна мисао која у себи садржи некакав вид богохулства, деликатан, потпуно неприметан за онога који не зна.

Наступиће време, наговестио је свети апостол, вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2 Тим. 4, 3-4).

Не заваравај се звучним насловима књига које обећавају да ће донети хришћанско савршенство ономе коме је још потребна дечија храна: не заваравај се ни велелепним издањима, ни живописношћу, снагом, лепотом стила, ни тиме што је писац тобоже свет, што је тобоже доказао своју светост многобројним чудима.

Лажно учење се не зауставља ни пред каквом измишљотином, ни пред каквом обманом, како би својим бајкама дало изглед истине, и зато је лако отровати душу њиме.

Лажно учење, само по себи – већ је обмана. Њиме је пре читаоца обманут писац (2 2 Тим. 3, 13).

Обележје књиге истински, суштински душекорисне – јесте свети писац, члан источне Цркве, потврђен и признат од свете Цркве. Амин.

---

[1] „Нека нико не чита“, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин, „онога ко не служи како би угодио Богу. Ако пак и прочита нешто такво у незнању: нека се што пре потруди да то избрише из сећања читањем божанских списа и међу њима управо оних који најбоље служе за спасење његове душе, према стању које је достигао…Књиге које су супротне томе никако да не чита. Зашто је потребно примати духа нечистог, уместо Духа Светог? Ко се бави каквом речи, добиће особине те речи, иако то неискусни не виде, као што виде они који имају духовно искуство.“ Свети Петар Дамаскин, књига прва, Чланак о расуђивању, Добротољубље, том 3.

[2] Приликом савршавања тајне исповести, одређено је да се покајник пита да ли чита јеретичке књиге. Требник.

[3] Житије Пахомија, Patrologiae, tomus LXXIII, сар. XLIV.

Евсевије Петровић: Небеска Литургија, незаписани део који наговештава…

Пријатељ и брат у Христу причао ми је како је у библиотеци једног манастира наишао на хартију на којој је писаћом машином била написана Небеска Литургија. Прочитавши је, изненадио се видевши да се завршава другачије него „званична“ верзија коју сви знамо. А завршетак песме био је злокобан – зла која је Господ по молитвама Светог Саве попустио на Србе, зарад свенародног покајања, не завршавају се покајањем (оним „Тад анђели Божји заплакали, а Срби се Богу обратили, јединоме своме пријатељу, јединоме своме Спаситељу, Вишњем Богу и Светоме Сави…“). Него злом још црњим од зала која су претходила.

Размишљајући о томе, закључио сам да је практично немогуће да је такав крај песме саставио ико осим самог Владике Николаја (Небеска Литургија објављена је, а вероватно и написана прве године рата, 1941.). Али да није хтео да таква верзија остане записана изван његових скривница – вероватно надајући се да се зле слутње ипак неће обистинити. И да је онда неко његов рукопис преписао-прекуцао.

Како год, песма је могла да има два завршетка, као што и у човековом животу све има два потенцијална завршетка: покајање, радост и живот вечни, или непокајање, жалост и вечну смрт. Човек који се не каје, или који се не каје истинским покајањем, не може се надати избављењу од зла. Онај који се у непокајању нада вечном благовању, у прелести је, злу већем од пуког греха.

Сви смо сведоци да у Србима ни до данас нема свенародног покајања. Штавише, бујица греха и безумља све је потопила, и све су бране срушене. Иако су се безмало сви Срби вратили Крсним Славама, иако више није свезан језик у Србина, да не смије пјеват ни кукати, ни Божије Име спомињати, иако цркве више нису празне ка пећине пусте, него су празницима пуне, па више не стоји оно „празне душе па празне и цркве“ (односно не стоји у смислу којим је Владика Николај мислио)…

Последња зла у „званичној верзији“ Небеске Литургије збивају се кад „Сатану Господ одријешио“ – да он чини што је њему драго, са државом и са србским тијелом, само да се не дотиче душе. И сви смо видели шта се десило са србском државом и србским телом (националним корпусом): раскомадани су, од звериња вражјег и људскога, којих би се марва застиђела и вепрови дивљи посрамили.

Али у нама знаној верзији не видимо оно што се Србима дешава данас. Не помиње се Сатанин насртај на душу Србинову – на Цркву. Не помиње се заклање и одсецање дела душе, Цркве Старе Србије, које сви видесмо. А како би тек то могло бити без допуштења Божјег? И зашто, осим зато што покајања нема? То јест, зато што су зла у саборној души Србиновој, Цркви, данас страшнија него што је било зло када је душа била празна, па празне и цркве? На Србима се, очито, испунила реч Христова: душа, светиња празна не бива, у празну светињу улази дух нечисти са седам горих од себе, и потоње бива горе од првог (Лука 11:24-26).

Владика Николај видео је да Србин неће „смети децу своју својом звати“. Али није видео, или зловиђење није записао, да ће деца србска постати ђаволи – дец-убице, горе од Каина. У свету звериња само младунци змије међусобно се истребљују, и то благодарећи томе што отров у глави имају чим се излегу, па с њим и моћ да сеју смрт. Никоме другом, осим змијама, иконама Сатаниним, ту моћ Бог није дао. А понајмање човеку – његови младунци су најнемоћнији у поређењу са свим живим бићима, годину дана им треба да само стану на ноге, оно што јагње може први дан.

Знамо ко и одакле нашој деци сипа отров у главе, од првог дана кад чују овај свет, па затим безмало сваки дан њиховог живота (кодно име пројекта је: „За нашу децу“). Али, како је могуће да толико смртоносног отрова у њих стане, ако њихове главе, а заправо душе, претходно нису савршено испражњене и очишћене од Божјег присуства?

Како су Срби постали попут змија? Како, ако не зато што су им се змије у Душу угнездиле?

Народ србски задесило је страдање страшније од страдања Јова. Господ је допустио да му се Душе дотакне Сатана. А двери да уђе, са седам горих од себе, отворили су му слуге његове, господари Душе.

„Два брата, једна вера“ – Вартоломеј у посети Италији

Вартоломеј се помолио на миси у Салерну и примио од католика део моштију апостола Матеја.

Поглавар Фанара, патријарх Вартоломеј, борави у посети Италији, наводе италијански извори. Он се 4. маја 2023. године, заједно са кардиналом Ђузепеом Беторијем, молио на служби у римокатоличкој базилици Сан Лоренцо у Фиренци. Истог дана, у Надбискупској палати у Салерну, представљен је програм посете поглавара Фанара под називом „Два брата, једна вера“.

Поглавар Фанара је 6. маја заједно са римокатоличким надбискупом Андреом Беландијем учествовао у миси у главној катедрали у Салерну. После богослужења, Вартоломеју уручен је део моштију апостола Матеја.

У свом говору поводом овог догађаја, поглавар Фанара је навео да су се православци и католици окупили „данас у овој древној катедрали, молећи се и чекајући један дан да будемо заједно око једног Хлеба и једне Чаше“.

Раније смо већ известили да папа и поглавар Фанара разговарају о заједничком датуму празновања Васкрса.

Извор: „Борба за веру“

+++

Иларион се поново сусрео са својим вољеним папом

Папа Фрања се 29. априла 2023. године, током посете Мађарској, састао са митрополитом будимпештанским и мађарским Иларионом, преноси vaticannews.va.

Сусрет поглавара РКЦ и митрополита Илариона одржан је у присуству нунција Мајкла Воласа Банаха и трајао је око 20 минута у становима Апостолске нунцијатуре, резиденције папе током његовог путовања. Папа се загрлио са јерархом Руске православне цркве и пољубио му напрсни крст. (Напомена уредника – Иларионово целивање папске руке скромно је изостављено, присећајући се скандала са целивањем руке папи од стране актуелног поглавара РПЦ МП Кирила).

Митрополит Иларион је папи говорио „о животу Будимпештанско-угарске епархије Московске Патријаршије, о њеним друштвеним и образовним активностима, као и о њеној интеракцији са Естергомском и Будимпештанском надбискупијом Римокатоличке цркве и структурама других хришћанских деноминација. У знак сећања на сусрет, митрополит Иларион је папи Фрањи поклонио четири тома његове шестотомне монографије „Исус Христос. Живот и учење“, преведене на италијански језик“, саопштила је прес-служба Мађарске епархије Руске Православне Цркве.

Ово није први сусрет папе Фрање и митрополита Илариона. Претходно се поглавар РКЦ састао са православним јерархом у Апостолској палати Ватикана 22. децембра 2021. године. Први сусрет папе Фрање и митрополита Илариона догодио се 20. марта 2013. године, дан након избора папе Бергоља на трон Рима. Протеклих година митрополит Иларион се више пута сусрео са папом Фрањом у Ватикану, посебно у оквиру међународног самита „Браћа народи, будућност Земље“, који је организовала Заједница Светог Егидија у Риму.

Извор: „Борба за веру“

"ПЦУ" "ветар" дува из Ватикана - прво су увели "Филиокве", а сада прелазе на папски календар

Расколничка (псеудо)православна црква Украјине планира да усвоји календарску реформу, рекао је поглавар ПЦУ Думенко у интервјуу за "Газета.ua". Како преноси "Страна.ua", новине предвиђају преношење прославе Божића са 7. јануара (25. децембар по старом календару, када се и слави Божић! – примедба уредништва блога „наша вера православна“) на 25. децембар (12. децембар по старом календару, када се молитвено прославља Свети Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунски! - примедба уредништва блога „наша вера православна“).

„У ствари, одавно смо почели да размишљамо о реформи календара и да предузимамо одговарајуће кораке у том правцу. Изабрали смо стратегију уравнотежених и постепених корака како бисмо припремили паству и не бисмо добили црквену поделу због овог питања, примери којих, нажалост, има у свету „Сада наше парохије већ могу да бирају који ће календар следити. У мају ћемо на Архијерејском сабору донети општу црквену одлуку о овом питању“, рекао је Епифаније.

Шеф ПЦУ тврди да ће реформа омогућити прелазак на тачнији календар и избегавање постепеног померања фиксних празника. Он је додао да „и даље остају неке тешкоће” на путу промене, али је уверен да се „уз Божију помоћ” могу решити.

Божић је један од главних хришћанских празника, установљен у част рођења у телу (оваплоћења) Божанственог Богомладенца Исуса Христа. У ноћи 25. децембра, римокатолици и протестанти славе Божић: лутерани, англиканци, део методиста, баптиста и пентекосталаца, као и десет од 15 Помесних (Псеудо)православних Цркава у свету по Григоријанском календару.
(Још једном наглашавамо, 25. децембра по Грегоријанском календару, то јест 12. децембра по старом календару, молитвено се прославља Свети Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунски! - примедба уредништва блога „наша вера православна“)

Преосталих пет Помесних (Псеудо)православних Цркава - Руска, Српска, Јерусалимска, Пољска и Грузијска, као и светогорски манастири, римокатолици источног обреда и неки протестанти - живе по Јулијанском календару и славе Божић у ноћи са 6. на 7. јануар (24. на 25. децембар по старом календару! Што се тиче тих преосталих пет Помесних Псеудоправославних Цркава, шта им вреди што црквене празнике молитвено прослављају по старом календару, када молитвено опште са расколницима новокалендарцима и новопасхалцима, већ скоро читав век, а то је само делић њихових безакоња, узимајући у обзир и јерес Сергијанства у којој је „Руска црква“ – РПЦ МП, свејерес екуменизма, унију са јеретицима римокатолицима у којој су СВЕ Помесне Псеудоправославне Цркве од 1965. године, као и многа друга безакоња, о чему је на овом блогу већ много пута писано! – примедба уредништва блога „наша вера православна“).

Извор: „Борба за веру“

+++

Лицемери који стоје иза целог пројекта „ПЦУ“

Ватикан ће бити последњи који ће признати „ПЦУ“ – ванредни професор Папског оријенталног института

Ватикан може признати „Православну цркву Украјине“ не раније него што то учине све Помесне (Псеудо)православне Цркве. Ово је 28. марта 2023. године саопштио ванредни професор Папског оријенталног института Дон Стефано Каприо, преноси rg.ru.

 „Римокатоличка црква може признати аутокефалност Православне цркве тек након што је признају остале (Псеудо)православне Цркве. У случају ПЦУ, само су неки од њих то препознали, али већина се није огласила, а Ватикан ће бити последњи“, рекао је Дон Каприо.

Према његовим речима, сукоб у Украјини „се огледа у односима Римокатоличке цркве са Руском Православном Црквом“, канали комуникације са којом се, међутим, не прекидају.

Што се тиче ПЦУ, Дон Каприо је уверио да Света столица не води званични директан дијалог са њом. „Постоје само контакти преко локалне гркокатоличке цркве“, рекао је портпарол Ватикана.

Извор: „Борба за веру“

+++

Думенко: УПЦ (МП) су паразити у нашим лаврама

Вођа ПЦУ је свештенство и вернике УПЦ (МП) назвао паразитима који не признају украјинску независност и не воле украјински народ.

Руководилац ПЦУ Сергеј (Епифаније) Думенко је у интервјуу за „Газета.уа“ изјавио да су свештенство и верници УПЦ (МП) који се моле у ​​Кијево-печерској и Почајевској лаври паразити чије протеривање зависи само од воље власти.

На питање новинара „шта одређује повратак Украјини“ Почајевске и Кијево-печерске лавре, Думенко је одговорио да „ове светиње већ припадају Украјини и украјинском народу“.

„Међутим, и даље их користе они који те људе заиста не воле. Јер они не воле истински наш језик и културу, не знају и не желе да знају нашу праву историју, и у складу са Кремљом не признају наше право на државну и црквену независност. Када и како ће ти људи престати да паразитирају на нашим светињама зависи од украјинских власти и њихове одлучности у овом заиста важном питању за државу“, рекао је Думенко.

Извор: „Борба за веру“

Стара и нова чуда Светог великомученика Георгија Победоносца

Којим све епитетима Истински Православна Црква не велича Светог великомученика Георгија? „Највећи од великих мученика“, „свуда познат по чудима“, „жури у помоћ“ итд. Ова узвишена имена сведоче о безбројним чудима која су се дешавала и дешавају широм хришћанског света захваљујући заступништву светог Георгија. У наставку нудимо малу колекцију таквих чуда која су се десила у релативно недавној прошлости у различитим деловима света.  

Послушник

Ако се Света Гора сматра вртом Пресвете Богородице, онда се Свети Георгије назива чуваром овог врта. Светом Ђорђу су посвећенe саборне цркве манастира Зограф и Ксенофонт, а по Атосу су расуте бројне капеле и мала монашка здања – катизмате и келије, назване по Светом Победоносцу.

Једна од ових келија, о чијем се богатству причало и у којој су се подвизавала два стара монаха, била је под јурисдикцијом манастира Пантократора.

Једне ноћи, странци су покуцали на келију. Глас изнутра је питао ко је тамо и шта желе ноћу. Посетиоци су одговорили да су ходочасници и да траже преноћиште. Врата је отворио млади искушеник. Пред њим су била три човека који су желели да виде старешине. Искушеник их је одвео до гостопримнице и замолио их да сачекају.

Странци су сели и чекали. У келији је владала мртва тишина. Прошла су цела два сата у тешком чекању. Тада су пожелели да устану са својих места, али безуспешно: неко им је невидљивим оковима везао руке и ноге. У келији су се зачули крици. Монаси су се пробудили и ужаснути потрчали у гостопримницу, где су угледали странце како дивље вриште.

- Ко сте ви? Шта вам је потребно? Како сте ушли унутра? - Питали су монаси у недоумици.

„Ваш млади искушеник нас је пустио унутра!“

-Али, овде немамо искушеника!

Тада су „ходочасници” били принуђени да открију истину: испоставља се да је један од њих био чувени разбојник Стаматис, који је опљачкао цело полуострво Халкидики и Атос. Заједно са двојицом пријатеља, Стаматис је одлучио да им опљачка келију, јер је знао да ту живе два немоћна стара монаха. Претварајући се да су ходочасници, хтели су да уђу у келију, побију старешине и почине пљачку. И све би ишло по плану, да није овог искушеника! Ко је био тај "искушеник"?

Монаси су схватили да се догодило чудо. Отрчали су у храм и донели разбојницима икону Светог Георгија. Разбојници су се ужаснули када су видели „искушеника“ приказаног на икони. Да, он им је отворио врата! Када су покушали да клекну испред иконе, невидљиве везе су се разрешиле.

Од тада се келија назива келија Светог Георгија Пројављеног (Фанеромену), а икона се данас чува у саборном храму манастира Пантократор. Чудо је оставило такав утисак на Стаматиса да је напустио своје погубно занимање и, као први који се настанио у најпустијем делу Атоса – Каруљи, саградио себи колибу са црквицом у име Светог Ђорђа.

Чувар шуме

У Западној Јерменији (сада у Турској), у области Акн, налазило се село Ванк, чији су становници, углавном православни Јермени, од давнина сматрали Светог Георгија као свог заштитника. Стари сеоски храм налазио се у шуми, на обали библијске реке Еуфрат. Као црквена територија, овај шума се сматрала резерватом Светог Георгија.

Једног дана, један Турчин је, занемарујући светињу Светог Георгија, отишао у шуму да се опскрби огревом. Посекавши дрва и натоваривши огрев, он је, задовољан обављеним послом кренуо кући, када је изненада пред собом угледао јахача на сивом коњу и у скерлетном огртачу. Коњаник извуче мач и, држећи га изнад главе богохулника, запрети:

„Следећи пут када одеш у шуму да сечеш дрвеће, ја ћу те посећи! Ако хоћеш, можеш да посечеш осушене, али да се не усуђујеш да дигнеш руке на зелено дрвеће!

После тога, Турчин је ужаснут утрчао у село, говорећи хришћанима о чуду и позивајући све да се држе даље од шуме. Међутим, нису му сви поверовали. Тако је једна Туркиња некако ушла у исту шуму и одсекла полуосушено дрво. Када је дрво пало, жена му је пришла, али је додирнувши дрво, остала непомична. Пред њом је стајао онај који ју је везао невидљивим везама – Светог Георгије на коњу. Туркиња је остала у овом положају цео дан, вриштала и тражила помоћ. Тек предвече њен синчић, уплашен дугим одсуством мајке, кренуо је у шуму у потрагу и нашао је у јадном стању. Мајка је, јецајући, испричала сину шта се догодило и обећала да више никада неће ући у шуму, свету за хришћане. Чим је изговорила обећање наглас, невидљиви ланци су отпали и успела је да се усправи.

Кашњење на Литургију

Око 1903. године, православни Арап Халил Абуфарха, старешина пећинског храма у сиријском селу Бетшахур, отишао је у цркву да запали кандила и припреми храм за јутрење. Приближавајући се цркви, чуо је непознате гласове: на његово изненађење, у цркви је већ била служба. Какво је било његово запрепашћење када је, ушавши унутра, постао очевидац Божанствене Литургије коју су вршиле анђелске Силе и сама Пресвета Богородица! Халил се укочио у непокретности. Изненада се напољу зачу топот коња, а млади ратник уђе у пећину. Ушавши у храм, он журно пође ка Пресветој.

„Где си био, Георгије“, упитала је гласно, „зашто касниш?“

„Богородице, Богородице, чамац је тонуо на пучини, а ја сам потрчао да спасем људе који су ме позвали у помоћ.

Рекавши то, Свети Георгије је скинуо свој мокри огртач, попрскавши Халилово лице и одећу. На крају литургије Халил се удостојио да прими нафору из руку Пречисте Дјеве. После овога, Халил је остао сам у цркви. Нешто касније, када су свештеник и парохијани ушли у храм, затекли су Халила, још мокрог и који је пажљиво држао на длану нафору примљену од Пресвете Богородице.

+++

Молитва прва светом великомученику Георгију Победоносцу

О, свеславни, свети великомучениче и чудотворче Георгије погледај на нас брзом помоћу својом, и умоли човекољупца Бога, да нас грешне не осуди по безакоњима нашим, него да поступи с нама по великој милости својој. Не презри мољење наше, него нам испроси од Христа Бога нашег тих и богоугодан живот, душевно и телесно здравље, плодност земље и изобиље у свему, и да блага дарована нам од свемилосрдног Бога преко Тебе, не окренемо на зло него на славу светог имена Његовог и на прослављање моћног заступништва Твог; да Господ да православним хришћанима победу над непријатељима; да их укрепи непоколебљивим миром и благословом; нарочито пак да нас окружи војском светих Анђела Својих, како би смо се, по изласку нашем из овог живота, избавили од замке лукавога и страшних ваздушних митарстава његових, и неосуђени предстали престолу Господа славе. Услиши нас, страдалче Христов Георгије и непрестано моли за нас Триипостасног Владатеља свих Бога, да Његовом благодаћу и човекољубљем, а Твојом помоћу и посредовањем, обретемо милост; да са Анђелима и Арханђелима и свима Светима станемо с десне стране праведнога Судије, и да Га увек славимо са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Молитва друга светом Георгију великомученику Георгију Победоносцу

Свети, славни и свехвални великомучениче Георгије! Сабрани у храму Твом и приклоњени пред светом иконом Твојом, ми молимо Тебе познатог посредника наших жеља: Моли с нама и за нас милосрдног Господа; да нас по неизмерној доброти Својој милостиво услиши; да не превиди наше молитве односно нашег спасења и живота, и да нам дарује победу над видљивим и невидљивим непријатељима вере наше и спасења нашег. И опет припадајући Теби, свети победоношче ми Те молимо: даном Ти благодаћу укрепи у борбама православне хришћане; разруши силу насрнулих непријатеља; нека се постиде и посраме, и безочност њихова нека се сломи; нека познаду да ми имамо божанску помоћ; свима што су у невољама и опасностима укажи своју многомоћну заштиту; и умоли Господа Бога, свих твари Саздатеља, да нас избави од вечних мука, да бисмо, исповедајући Твоје заступништво, једнако прослављали Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Акатист Светом великомученику Георгију Победоносцу
Молитве пре читања акатиста

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда
Сказаније о чуду Светог Георгија Победоносца

Сказаније о чуду Светог Георгија Победоносца

(Ово сказаније не налази се ни у једном житију светог Ђорђа. Оно се налази у рукопису у манастиру Зографу, који је манастир посвећен овоме свецу. И чита се оно само на дан светог Ђорђа. Рукопис Зографски датира од године 1767.).

Беше у некоме селу један тежак по имену Теопист, човек побожан и богобојазан. Он имаше два пара волова, којима ораше њиве своје, и тако издржаваше себе и дом свој. Једнога дана ораше Теопист са слугама својим. Кад би време, он пусти волове мало на одмор и на пашу. Али се волови загубише, те их не могоше наћи, и увече се вратише људи дома на конак без волова. А кад свану, упути се Теопист на једну страну, а слуге на другу да траже волове, али их не нађоше. Тако чинише и други и трећи дан, и не нађоше волове, и због тога се веома растужише. Рекоше му комшије његове: О, човече, кад ниси могао да нађеш волове, дали си призвао некога свеца, како би ти помогао да нађеш, јер како ћеш се хранити без волова. На то им Теопист одговори: Призвао сам многе свеце, али ме не послушаше.

Онда му они рекоше: Да ли си призвао Георгија Кападока? Можда би ти он помогао и испунио ти жељу да нађеш своје волове; јер он је многе услишао и помиловао, па ће помиловати и тебе." А Теопист рече: ако ми помогне те нађем волове своје, заклаћу једног вола и прислужићу светоме Ђорђу. Како изрече ову реч, он оде поново да тражи, и нађе волове где пасу сва четири заједно. И обрадова се и прослави Бога и заблагодари светом Ђорђу, па узе волове и отиде радостан својој кући. А кад их његова жена виде, зарадова се веома и она и упита: На ком си их месту нашао, господине мој?" Одговори Теопист: Чим дођох на то и то место, обретох где пасу заједно.

А жена му рече: Не говорих ли ти ја, да пођеш на то место и потражиш, па би их нашао, а ти ме не послуша!" А Теопист одговори: Веруј ми, жено, да сам ходио на оно место двапут и трипут, али их не нађох; а сад се помолих светом Ђорђу Кападоку, и поможе ми светац, и нађох. Али се заветовах, ако нађем волове, да ћу једнога заклати и прислужити светом Ђорђу, па сад морам извршити оно што заветовах." А жена му рече: Да закољемо једну кокош, и учинимо службу, и погостимо свештеника." И тако заклаше једну кокош, па призваше јереја, те сврши литургију и угостише га. Али после овога јавља се свети Ђорђе ноћу на сну Теописту и говори му: Таман си лепо учинио што си заклао кокош да мени прислужиш! Зар ниси сам рекао: ако нађем волове моје, заклаћу једнога да учиним службу светоме? Зашто сад не учини оно што заветова? Него без околишања да испуниш оно што си својим устима изрекао." Када се пробуди Теопист од сна, исприча жени све што је видео у сну. А она му рече: Да закољемо једну овцу и опет учинимо службу свецу." И заклаше овцу, и учинише службу свецу. Но опет се јавља светац ноћу и говори Теописту: Дакле, сагласио си се да ми прислужиш једном овцом, Теописте? Не знаш ли ти, да сам ја војвода, и да многи људи следују мени? Него чуј, и учини оно што си заветовао да ћеш учинити. Ако ли не, после ћеш се кајати." Када се човек пробуди, рече жени својој: Боље би било да се нисам ни помолио свецу, него ли извршавати сад оно што он заповеда!" А жена њему: Не веруј сновима, јер могу бити по дејству демона, који нас учи да закољемо вола, те да осиромашимо и да немамо чиме хранити се." И беху у чуду обоје шта да раде? И опет после овога јавља се светац Теописту и говори му јасно: Тако, тако, сад сматраш моје речи демонском фантазијом! Али ево ти кажем: кад сване дан, имаш да покољеш све твоје волове, и све кокоши, свиње, и овце, и да ниједнога брава не оставиш живога у дому своме; него да покољеш све, и приредиш ми службу; а ја ћу доћи за трпезу са мојим људима. Ако ли ме преслушаш и не учиниш како ти велим, пустићу огањ да сагори тебе и сву имовину твоју." Кад се пробиди Теопист, узвикну великим гласом својима: брзо потеците, пријатељи моји, и покољите волове, и кокоши  и сав мал што имам, да не би изгубио живот свој и предао огњу сву имовину моју. А они чувши ово рекоше: Заиста полудео је, те хоће да упропасти све имање своје" А он им викну: Ако ме волите, учините ово што вам рекох, јер сам у великој муци." Тада поклаше волове и све живо што имаше од мала, и почеше готовити трпезу за цело оно село, и позваше свештенике из близине да служе литургију светом Ђорђу. Па кад спремише трпезу, седоше и чекаху свеца да дође те да почну јести. И ускоро се чу тутањ као од многих коња у трку. Погледа Теопист и виде свеца где језди на коњу са многим људима за њим. И изађе из дома у сретање и поклони се свецу. Светац га поздрави: Радуј се, Теописте!" А он му одговори: Добро си ми дошао, господине мој!" И опет проговори светац Теописту: Чуо сам да си позвао светога Ђорђа Кападока, и ево место њега дошао сам ја, мада ако ме питаш, и ја се зовем Ђорђе, и ја сам од Кападокије." А светац имаше два младића, који држаху скуте његове на путу, једног с десна, а другог с лева. А кад седе светац за трпезу, рече Теопист: Господине мој, ако наредиш, нека дођу и сви остали војници у мој дом. Светац пак одговори: Пошто их има много, боље нека пођу у друге домове да одседну, а ја и ови младићи остаћемо у твоме дому." Опет рече Теопист: Ако заповедиш, господине мој, да дам коњу твоме мало сена да једе. А светац одговори: Немој, него нека стоји без хране." И када светац уђе у трпезарију, поклонише му се сви људи. Тада благослови трпезу, и почеше јести. Онда рече светац свима: Пазите добро кад једете месо да не скршите ни једну кост; јер ако неко скрши једну кост, казнићу га љутим мукама." А кад то чу жена Теопистова, рече мужу своме: Тешко нама, како хоће да мучи госте наше!" А Теопист њој на то: Ћути, жено; овај је многе помиловао и облагоденствовао; неће ли како и нама дати неколико златника да се прехранимо." А када започеше јести, заповеди светац двојици младића, да они служе око трпезе. Тада Теопист рече овима: Господо моја, кад вам нестане вина у крчагу, напуните опет из мешине." Они пак служаху из крчага и никако крчаг да се испразни, но стално беше пун. А сви јеђаху са великим сграхом због оне речи свечеве: ако неко скрши једну кост, казнићу га. Када се наједоше, усташе на молитву да заблагодаре Богу. Онда светац рече: Отпевајте тропар и кондак светоме Ђорђу." А када почеше кондак и рекоше: Воздјелан Богом показасја", светац очита ову молитву: „Господе Боже Сведржитељу, који си све створио из небића у биће, Ти си рекао: да што Твоје слуге заишту, биће им како рекну; услиши у овај час и мене слугу Твога, који Те молим, и васкрсни ове кости, нека оживе. И умножи ову стоку у дому слуге Твога Теописта, као што си некада умножио стоку твоме љубљеном патријарху Јакову. Услиши ме, Господе, јер сам из љубави према Теби претрпео многе муке. Тако да се прослави пресвето име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и навек века. Амин". А чим светац заврши молитву, би земљотрес тако силан, да сви од страха попадаше на земљу. И наједном устаде сва стока на ноге и поче ходити. А светац и двојица младића посташе наједном невидљиви посред људи. А људи припадаху и целиваху оно место на коме светац сеђаше. И сви уздигоше благодарење Господу Богу који прославља оне који Њега прослављају и трпе јаде и муке ради Његовог светог имена.

После свега овога толико благослови Бог дом Теопистов, и умножи стоку његову, да јој не беше броја, све помоћу Божјом и за молитве свеславнога великомученика Георгија вернога слуге Свога. Њему нека је слава на век века. Амин.

 „Мисионар“, 11. Новембар 1936.

+++

Молитва прва светом великомученику Георгију Победоносцу

О, свеславни, свети великомучениче и чудотворче Георгије погледај на нас брзом помоћу својом, и умоли човекољупца Бога, да нас грешне не осуди по безакоњима нашим, него да поступи с нама по великој милости својој. Не презри мољење наше, него нам испроси од Христа Бога нашег тих и богоугодан живот, душевно и телесно здравље, плодност земље и изобиље у свему, и да блага дарована нам од свемилосрдног Бога преко Тебе, не окренемо на зло него на славу светог имена Његовог и на прослављање моћног заступништва Твог; да Господ да православним хришћанима победу над непријатељима; да их укрепи непоколебљивим миром и благословом; нарочито пак да нас окружи војском светих Анђела Својих, како би смо се, по изласку нашем из овог живота, избавили од замке лукавога и страшних ваздушних митарстава његових, и неосуђени предстали престолу Господа славе. Услиши нас, страдалче Христов Георгије и непрестано моли за нас Триипостасног Владатеља свих Бога, да Његовом благодаћу и човекољубљем, а Твојом помоћу и посредовањем, обретемо милост; да са Анђелима и Арханђелима и свима Светима станемо с десне стране праведнога Судије, и да Га увек славимо са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Молитва друга светом Георгију великомученику Георгију Победоносцу

Свети, славни и свехвални великомучениче Георгије! Сабрани у храму Твом и приклоњени пред светом иконом Твојом, ми молимо Тебе познатог посредника наших жеља: Моли с нама и за нас милосрдног Господа; да нас по неизмерној доброти Својој милостиво услиши; да не превиди наше молитве односно нашег спасења и живота, и да нам дарује победу над видљивим и невидљивим непријатељима вере наше и спасења нашег. И опет припадајући Теби, свети победоношче ми Те молимо: даном Ти благодаћу укрепи у борбама православне хришћане; разруши силу насрнулих непријатеља; нека се постиде и посраме, и безочност њихова нека се сломи; нека познаду да ми имамо божанску помоћ; свима што су у невољама и опасностима укажи своју многомоћну заштиту; и умоли Господа Бога, свих твари Саздатеља, да нас избави од вечних мука, да бисмо, исповедајући Твоје заступништво, једнако прослављали Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Акатист Светом великомученику Георгију Победоносцу
Молитве пре читања акатиста

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда

Евсевије Петровић: Манастир Србија

Шта је заиста било Савино дело, у најсуштијој својој духовној суштини? И чиме је оно било веће од величанственог дела његових превеликих предака? Пођимо трагом речи највећег после Светог Саве, и видимо…

Евсевије Петровић

Србски домаћин у планини створио је нешто изванредно с Божјом помоћи. Створио је од свога дома богомољу и цркву, и манастир, и Свету Гору и Јерусалим. Увео је типик манастирски у свој дом: типик поста и молитве. Србски дом постао је прави манастир, са једним додатком свештене брачне везе ради множења народа Божјега, и са скраћеним правилом молитвеним по нужности, но које се надокнађивало већим трудом. Вера, поштење, послушаније и трпљење, то је укратко био типик сваког србског дома.“

Владика Николај,Србски народ као Теодул

Многи Срби, а са њима и не-Срби, у својим панегирицима и синопсисима свештеног дела Светог Саве, несмотрено или занесено, констатују како је он био и „просветитељ“ и „крститељ“ и „оснивач и творац Цркве“ народа србског; чак се у неким савременим редакцијама његовог житија каже да је он „народу србском дао хришћанску душу“.

Ово није сасвим тачно. А та нетачност замагљује, искривљује и суштински умањује не само дело Светог Саве, него и целокупни у Христу подвиг народа србског.

Јер Срби, тачније преци Савиног и данашњег народа србског, Благовест Христову примили су још од Апостола Павла, који је рекао: „Ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему“. А темељ и творац Цркве у народу предака Савиних и данашњег народа србског, Онај је Који је рекао: „На камену вере у Сина Божјег сазидаћу Цркву Своју“.

Преци Савиног и данашњег народа србског били су оснивачи првог хришћанског васељенског царства. Прве на свету хришћанске државе, која је тада обухватала сву цивилизовану васељену.

Преци Савиног и данашњег народа србског били су они који су свим Хришћанима васељене први дали слободу (Константин и Ликиније).

Преци Савиног и данашњег народа србског били су оснивачи и творци првог хришћанског Града – Новог Рима, и обе главе великог орла који је својим крилима крстобразно осенио сву васељену: један као Василевс, други као Патријарх (Константин и Митрофан).

Преци Савиног и данашњег народа србског открили су човечанству најсветије место овога света – Животворни Гроб Цара Небеског. Откопали су из праха и пепела разорени Јерусалим, и подигли нови Храм и Жртвеник Божји – Храм Истине распете и васкрсле. А са њим, и највећу светињу народа христијанскога – Крст Часни. Они су обновили Јерусалим и осветили га, и васељенско христијанство је за царицом мајком у Новом Јерусалиму могло да по први пут запоје Царици Мајци Божјој химну васкршње радости: „Свјетисја, свјетисја, Нови Јерусалиме!“.

То јест: они су свему роду христијанскому и целој васељени – свима који су желели да приме – подарили два највећа блага, два царска блага за која Срби и данас живе и умиру: Крст Часни (Јелена) и Слободу Златну (Константин). Слободу, плод Победе с Дрвета Живота, и Крст, непобедиво оружје којим се Слобода брани.

 

Свети цар Константин и царица Јелена

+

После њих, временом, на сцену и на власт у хришћанском царству допузали су амбициозни делатници из других, другачијих племена и народа. Који су полако, временом, раскомадавали Крст Часни, и одсецали честице Слободе, да са њима тргују, а скромном и скрајнутом царском народу предака Савиних и данашњег народа србског, бацали само мрвице од њих, као псима испод царске трпезе. И који су почели да пишу нову, своју повесницу, у којима царске претке Савине и данашњег народа србског представљају као своје (Грке, Латине, па чак и Енглезе). И успели су да том повесницом рођеном из духа лажи, као мађијом, изазову хипнотичку амнезију у народу царском. Амнезију, губитак памјати. А губитак памети је безумље, духовна смрт.

Човек, и народ, живи као дрво: кореном у земљи у прошлости, стаблом на земљи у садашњости, лишћем, цветом и плодом у небу – симболу будуће вечности. Одсече ли се од корена, умире. Ипак, тада из пања могу да никну нове младице, и обнове живот. Али ако црв, трулеж или отров нападну корен и разоре га, све се дрво суши и обнове нема. Неусипајушчи црви из латинских, грчких, франачких и енглеских подземља великим су се и многогенерацијским трудом потрудили, премного изгризли и премного отрова источили под Дрветом Живота царског народа, али није им успело да нагризу главни и најјачи корен – дело Саве Немањића.

А шта је заиста било Савино дело, у најсуштијој својој духовној суштини? И чиме је оно било веће од величанственог дела његових превеликих предака? Пођимо трагом речи највећег после Светог Саве, и видимо.

+

Сава није ни крстио Србе, јер је Србија одавно била крштена (сем оних појединих који су у његово, као и у свако, време били некрштени). Није ни основао србску Цркву, јер је она одавно постојала (као мноштво помесних цркава под јурисдикцијом архиепископа Рима, Цариграда или Охрида). Није ни просветио Србе, јер је Дух Свети био у Србији и међу Србима и одавно пре њега.

Сава је Србе повео на голготски Пут хришћанског савршенства – на пут монашки. Иако притом ниједном није за путешественике на том Путу употребио реч монах. Баш као ни Василије Велики, који је уз Евхаристију саставио и Правила манастирског живота, и тај живот звао просто – подвижништво (аскесис, од аскео, уметнички обликовати, трудити се, вежбати се).

Сава је од највернијег остатка, тврдог духовног језгра царског народа (тј. војничког народа, јер цар је само први војник и војевода), народа који је био исток западу и запад истоку, на гори изнад истока и запада основао манастир – духовну тврђаву војника Христових. Свештену обитељ, да брани и чува нападнуто свештено наслеђе светих Предака својих, остављено свему свету: Крст Часни и Слободу Златну – Слободу духовну, и знамење Победе, симбол Свепобедног Царства.

Зидине Манастиру, држави србској, изградио је Велики Ктитор, Немања Симеон. Саборни Храм посред Манастира, Жичу, изградио је сам монах Сава. Многе капеле у Манастиру, нове епископије, осветио је он, и рукоположио у њима служитеље олтара. Метохе Манастиру придодао је такође неке он, а неке за њим и други телесни и духовни потомци Светонемањићки – Светогорске, Светоземске, Молдовалахијске, Метеорске…

Свети Сава Освећени

А с Неба Благослов на то дело Сава је добио и донео из најстаријег и најславнијег манастира у Светој Земљи, Мајци Цркава. Са њим и игуманску патерицу – не епископски жезал – да се кроз то у Духу види да је његово игуманство веће и битније него ли његово архијерејство: Сава Освештани, најсветији игуман најсветије лавре у Најсветијој Земљи, оставио је својем имењаку, царском сину са запада своје духовно и игуманско прејемство. Уз две иконе Мајке Божје за његов народ: Млекопитатељницу, Земљу Обећану која точи мед и млеко; и Тројеручицу-Игуманију, Мајку деце која желе савршена бити, која показује да сваку рану србску може да исцели и сваки уд одсечени да поново срасте Телу, само ако је у чистом срцу Праве Вере. И манастирски Типик – да од тада у свим србским црквама, и манастирским и парохијским, буде вечно правило богослужја.

Људски благослов земаљске Цркве добио је из Никеје, да се и у томе види богопромишљено савршенство дела: јер Никеја је и име и место Победе Истине, место Првог и Последњег Васељенског Сабора Цркве, место у ком се затворио круг небоземног савршенства православне истине (Никеја, од ники, победа). Да сви синови царски, народ непобедивог цара Константина који је Сабор у Никеји сазвао, са Савом и Победиоцем Христом, буду духовни Никејци, победници.

Беседа о правој Вери на Сабору у Жичи била је Игуманов призив синова царских на монаштво, подвиг савршенства: „да творите свагда безсмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу… пост и бдење, на земљи лежање… чистоту телесну и душевно уздржање… певајући Богу у срцима вашим свагда, дан и ноћ непрестано“. И поновљени призив апостолски: „Оставивши почетничку науку о Христу, похитајмо ка савршенству“ (Јеврејима 6:1). Добро семе пало је у добру земљу: она која је до тада рађала „по тридесет и по шездесет“, затопљена и натопљена новим струјама Духа, заквасала је још богатије и процветала да рађа „по сто“.

Период од васпостављања Манастира (1221.) био је искушеништво синова царских – труд на изградњи манастира и себе, испит воље и љубави према Богу, и постепено одвајање од света изван светих зидина, који је сваким даном као мртвац све више смрдео.

Косовски бој – илустрација из Ликовног летописног свода
 цара Ивана Грозног, средина XVII века

А монашење – монашење је било 1389, у цркви Самодрежи, истоименој Царству, имену и наслеђу царских синова (самодержа-вије).

Завете је у име свих Срба изговорио Лазар са својим витезовима: завет одрицања од света, јуначким одрицањем од царства земаљског; завет савршеног сиромаштва, одрицањем и од тела; и завет послушности, безпоговорне и безропотне и полетне, Вољи Божјој.

Постриг, на Косову одсецање косе, дичног украса глава србских, учинио је Игуман са висине, ножницама од азијатског челика. Да Срби савршено престану да се уздају у плот, у силу мишце своје.

И на синовима и кћерима царским испунила се реч монашких Отаца: дај крв, и прими Духа.

Испуњен је призив на савршенство од Јединог Савршеног: „Ако хоћеш савршен да будеш, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на Небу, па хајде за Мном“. Срби, који су неисцрпним рудницима злата и сребра били једна од најбогатијих држава на свету, продали су све што су имали – разменили трулежно за нетрулежно, све имање за Бисер, земна блага подали гладној и јадној и алавој сиротињи духовној из источних пустиња, и пошли на Голготу за Христом. Да и сва чада Саве Немањића буду блажени немањићи – немајући ничег од овога света.

У црну порфиру покајања и смрти за овај свет обукао се сав народ царски.

У руке су сви добили крстове, царске мачеве окренуте наобрат – и тиме исповедајући немоћ моћи овога света; и да је рат њихов не против брата него против престола зла у подземљу.

Сви су добили бројаницу – са пет стотина зрна.

И воштаницу Вере, да гори и светли и путеводи у тами, док не сване Дан Христов.

И ново име, да, јер се тек од Немањића сви заиста и сви без разлике назваху именом Срб.

И тада је почео Подвиг.

+

Ненасити црни арапи и османлије који су као црни рој скакаваца преплавили Манастир и обрстили све зелено у његовим градинама, са једне стране, и црни латини који су као крволочни пси са друге подмукло растрзавали манастирска стада, бејаху иконе невидљивих црних скакаваца и паса, демона, који неизоставно ступају у брутални и подмукли духовни рат на живот и смрт са сваким монахом.

Монасима, синовима и кћерима царским, остали су само пост и молитва – два крила ангелског подобија, да се њима узнесу где су ангели, небеском стазом коју је пропутио Цар. Зато и слава Манастира бејаше Вазнесење (Жича).

Споља, синови царски наставили су да живе слично као и пре изласка из света, само сиротије: у задругама-обитељима, сложно и сви скупа, целомудрено и чисто као у манастиру. И тако су на делу обновили првобитни идеал Цркве као обитељи Божје – пример из јерусалимске Цркве, када „у народа беше једно срце и једна душа, сви бејаху истрајно и једнодушно на молитви, са женама, и све им беше заједничко“. Идеал који јесте Промисао Божја о овом свету, али који због људских несавршености није могао да буде остварен ни свуда ни заувек.

Наравно, нису сви успевали да се успну до врха Лествице, до наручја Божјег. Они који су напуштали Манастир гинули су, као сваки монах што гине када се врати у свет. Напустивши Манастир, скидали су свештену црнину синова царских, гасили свећу, кидали бројаницу, одрицали се имена свога монашког пред Богом, Срб, облачили се у шарене трање кловнова јеретичких и појали нове песме; јели су нове вечере, крваве и месне, које су добијали „бес-платно“, као плату за остављање Вере; без изузетка сви падали су у блуд, безмало сви губили разум, примали јеретичке и пасје вере, и добијали нова, проклета имена – Хрват, Турчин, Бугарин, Шиптар, Црногорац, Комуниста, Југословен, Муслиман, Бошњак, Македонац, Европљанин…Легион. И рађали децу са тим именима, децу искривљених лица и искривљених срца, која су мрзела Манастир више него оци њихови. И тако су умножавали број демонских скакаваца и паса у Манастиру и око њега.

Манастир стоји и данас. Иако су зидине разваљене, кровови срушени, многи олтари обесвећени, књиге спаљене, ризница опљачкана… Али Манастир не чине зидови, него га чине монаси, добри војници Христови, који чувају Завет. Који верно и ревно испуњавају заповести свога Командира и Игумана Саве, од Главнокомандујућег Христа, линијама везе Духа Светога. И тако чине да на земљи буде као и на Небу – испуњена Воља Оца.

+

И ето, то је истинско дело Светог Саве, у тајни сазрцаној духовним видом. Он је од синова и кћери народа царског учинио оно што је учинио сам са собом, царевићем – монахе, елитне војнике Христове. А од земље своје, земље царских отаца и синова својих – Свету Царску Лавру. И тако савршено испунио сушту заповест Божју: мисли, жели и чини другоме оно што мислиш, желиш и чиниш себи. Да сви његови, као и он, испуне заповест Савршеног: „Будите савршени“.

У својој молитви првосвештеничкој, и он је – као „србског рода други Спаситељу“ – са Христом у Духу Светом, Духу савршене Љубави, Оцу говорио: „Боже, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја. Речи које си ми дао, дао сам њима, и они примише. А свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света. Да буду савршени у једно, и да позна свет да си ме Ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш“. И Бог му је дао.

Савини Срби једини су народ на свету који се саборно одрекао света – царства земаљског. И зато их мрзи свет.

Тако се испунило и нелажно с Неба пророштво Симеона Немање, када се својем сину и игуману јавио после своје смрти, дошавши му у сан: „Ти ћеш на истоку примити Благодат Христом јављену, бићеш сапрестолник Апостола, и уготовићеш Господу савршен народ“.

ПС

А шта се десило са Манастиром и Савиним монасима када су окренули бројаницу од 500 зрна, и где је данас Савин и Христов савршен народ,  прича је за себе, и о томе, можда, неки други пут.

У међувремену, можемо да размишљамо о тајни скривеној у речима пророштва највећег Србина после Саве, владике Николаја: „Доћи ће време када ће сви православни народи назвати Светог Саву спасиоцем Православља“. Амин.