Свети Игњатије Брјанчанинов: О чудесима и знамењима (1.део)

 

Беседа у понедељак двадесет девете недеље или знаци са неба и истинско познање Господње

Свето Јеванђеље нам je данас казивало како су фарисеји, не задовољавајући се оним чудесима која je чинио Господ, тражилиод Њега нарочито чудо: знак са неба. [1] Тражење таквог знамења, у складу са некаквим чудним схватањем о знамењима и чудесима, понављало се не једном, што je посведочио и Господ: Род овај знак иште.[2]  У захтеву фарисеја учествовали су и садукеји, који су се својим веровањем толико разликовали од њих. [3]

Жељу за „знаком са неба" понекад je изражавао и народ. Тако су после чудесног умножавања пет хлебова, након што се њима наситило мноштво народа - пет хиљада мужева, не рачунајући жене и децу - очевици тог чуда, судеоници те трпезе, говорили Господу: Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да Tи верујемо? Шта ти чиниш? Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хлеб са неба даде им да једу. [4] Њима није било довољно чудесно умножење хлебова у рукама Спаситељевим: оно je учињено у тишини, са светим смирењем којим су били прожета сва дела Богочовекова, a њима je био потребан величанствен призор, био им je потребан снажан утисак. Било им je потребно да се небо прекрије густим облацима, да загрми гром и сине муња, да хлебови попадају из ваздуха. Такво су чудо од Богочовека тражили јудејски првосвештеници и народне старешине, и када je Богочовек благоизволео да буде подигнут на крст. Првосвештеници са књижевницима, - приповеда Јеванђеље - старешинама и фарисејима, подсмевајући се говораху: Друге спасе, a себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев нека сиђе са крста, па ћемо веровати у Њега. [5] Чуда која je учинио Господ они признају као чуда, али их уједно исмевају; исмевајући их, они их одбацују; одбацујући чуда дарована милосрђем Божијим, они захтевају чудо пo својој мери и схватањима, чудо којим би, ако би се догодило, био уништен циљ доласка Богочовека на земљу, jep не би уследило искупљење људи. Међу онима који су желели да виде чудо од Господа, чудо које би задовољило њихову лакомисленост, љубопитљивост и неразборитост, налази се и Ирод. [6] Њему je знак био потребан да би пријатније провео време; пошто није добио оно што je тражио, обасуо je Господа подсмесима, пруживши себи макар и тиме тренутак забаве. Шта значи свеопште тражење чуда од Богочовека, које су изнели људи тако различитог положаја - тражење сједињено са пренебрегавањем поразних чуда која je Господ већ учинио? Такво тражење, такав захтев, показује како телесно мудровање схвата чудеса.

Шта je то - телесно мудровање? To je начин размишљања о Богу и о свему духовном, који je човек позајмио из свог палог стања, a не из Речи Божије. Својство непријатељства према Богу и противљења Богу, којим je заражено и испуњено телесно мудровање, посебно се јасно показује у тражењу чуда од Богочовека, чуда пo схватањима лажног разума, уз занемаривање оних чуда која je Богочовек no Својој неизрецивој доброти учинио, уз одбацивање и осуђивање тих чуда. A Он их je чинио као Божија сила и Божија премудрост. [7]

Први део

ЧУДА ХРИСТА И ЧУДА АНТИХРИСТА

Тражење чуда од Богочовека, тражење учињено на основу и по начелима телесног мудровања, представљало je тежак грех. Када je чуо овај дрски, богохулни захтев, Богочовек уздахнувши Духом Својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме. И оставивши их отиде. [8]

Радост бива на небу због једног грешника који се каје: исто тако, напротив, житеље неба растужује човеков пад у грех и одбацивање покајања од стране грешника. [9] У благодатном сагледавању бесконачне доброте Божије према људском роду, у сазирању добре воље Божије да се сви људи спасу, Макарије Велики се одлучио да каже како и Самог свесветог, бестрасног Бога обузима Богу својствени плач због погибли људи. [10] Духу Божијем није стран плач који превазилази наша схватања, и Дух Божији, када се усели у човека, моли се за нас уздисајима неизрецивим. [11] Такво уздисање било je подстакнуто у Сину Божијем тражењем чуда, тражењем гордим и безумним. Он уздахнувши Духом Својим рече: Зашто род овај знак иште? To питање представљало je одговор Бога на Њему непријатељско тражење знака. Какав се дубоки плач, плач Божији, чује у овом одговору! У њему као да се чује израз недоумице, изазване бесмисленошћу и дрскошћу тражења! У њему je приметан губитак наде на спасење људи чије je тражење противно Духу Онога Који спасење даје. Људе запечаћене телесним мудровањем, оне који упорно остају у њему, неизлечиво болесне, Господ оставља: предаје их самима себи, предаје их погибли коју су добровољно прихватили и у којој добровољно остају. И оставивши их отиде. Управо тако: Јер je телесно мудровање смрт. [12] Мртвима je својствено да не осећају да су мртви; телесном мудровању je својствено да не схвата и не осећа људску пропаст. Несвесно своје пропасти, оно не схвата потребу за оживљавањем, и, на основу лажног схватања живота, одбацило je и одбацује истински живот - Бога.

Може ли имати нарочиту поузданост знак са неба? Они који су га тражили, наравно, приписивали су му ту поузданост. Може ли се закључити да je знак са неба неизоставно знамење од Бога? Из Божанственог Писма види се супротно. Сам израз знак са неба врло je неодређен; тада су за небо везивали све оно што се догађа у ваздуху и у пространству изнад ваздуха, баш као што то и данас чини већина неуких људи. Тако се за сунце, месец и звезде сматра да се налазе на небу, док они плове у простору; киша, гром и муња [13] називају се небеским појавама, иако се догађају у ваздуху, у земаљској атмосфери и свакако припадају земљи. Свето Писмо каже да, по дејству ђавола, огањ Божији спаде с неба и спали овце и пастире праведног Јова. [14] Очигледно je да се овај огањ образовао у ваздуху, као што се у њему образује муња. Симон Mar je чудима задивљавао заслепљени народ, па je народ силу сатане која je кроз њега деловала сматрао за велику силу Божију. [15] Симон je нарочито задивио идолопоклонике Римљане када je, пред мноштвом сабраних, себе прогласио за бога, објавио своју намеру да се узнесе на небо, и када je изненада почео да се подиже у ваздух; о томе приповеда блажени Симеон Метафраст, позајмљујући причу од најстаријих хришћанских писаца. [16] Страшна je несрећа - одсуство истинског Богопознања у човеку: оно дела ђавола узима као дела Божија. Пред други долазак Христов, када међу људима до крајности понестане хришћанског, духовног знања и расуђивања, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. [17] Нарочито ће сам антихрист обилно изливати чудеса, поражавати и задовољавати њима телесно мудровање и незнање: он ће им дати знак са неба који траже и за којим жуде. Онога је долазак - вели свети апостол Павле - по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним. И са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасили. [18] Незнање и телесно мудровање, видећи ова чудеса, никако се неће зауставити да би поразмислили: одмах ће их прихватити, због сродства свога духа са духом њиховим; због своје заслепљености признаће и исповедити дејство сатане као највећу пројаву силе Божије. Антихрист ће бити прихваћен веома брзо и непромишљено. [19] Људи неће схватити да његова чудеса немају никакав добар, разуман циљ, никакво одређено значење, да су туђа истини, пуна лажи, да представљају чудовишну, свезлобну и бесмислену глуму, која се труди да задиви, доведе до недоумице и самозаборава, да очара, обмане и заведе дражима раскошног, испразног и глупог ефекта.

Није ништа чудно што ће антихристова чудеса бити беспоговорно и радо прихваћена од стране одступника од хришћанства, непријатеља истине, непријатеља Бога: они су себе припремили за отворено, делатно примање изасланика и оруђа сатане, његовог учења и свих дела његових, јер су на време ступили у општење са сатаном у духу. Но, велику пажњу и плач заслужује то што ће чудеса и дела антихристова довести у неприлику и саме изабранике Божије. Узрок силног утицаја антихриста на људе састојаће се у његовој адској подлости и лицемерју, којима ће се вешто прикрити најужасније зло, у његовој необузданој и бестидној дрскости, у томе што ће имати најобилније садејство палих духова, и на крају у способности чињења чудеса, макар и лажних, али поражавајућих. Људска уобразиља немоћна je да себи представи злочинца какав ће бити антихрист. Људском срцу, чак и исквареном, није својствено да поверује да би зло могло да достигне такав степен какав ће оно достићи у антихристу. Он ће разгласити себе, као што су то чиниле претече и праслике његове, назваће се проповедником и обновитељем истинског богопознања; људи који не разумеју хришћанство у њему ће видети представника и поборника истинске религије и придружиће му се. Назваће се обећаним Месијом и разгласиће то на сва звона; ученици телесног мудровања клицаће му дочекујући га - видећи његову славу, моћ, генијалне способности и то како доноси најсвеобухватнији напредак према светским схватањима, прогласиће га за бога и постаће његови помагачи. [20] Антихрист ће се представити као кротак, милостив, испуњен љубављу, испуњен сваком врлином: као таквог ће га признати и покориће му се због његове најузвишеније врлине они који палу људску правду сматрају за правду, и нису je се одрекли ради правде Јеванђеља. [21] Антихрист ће људима понудити успостављање највећег земаљског благостања и среће, понудиће почасти, богатство и раскош, телесну удобност и насладе; они који траже земаљско, прихватиће антихриста и прогласиће га за свог господара. [22] Антихрист ће пред људским родом открити призоре поразних чудеса, налик на лукаво смишљене театарске представе - чудеса која савремена наука не може да објасни; изазваће страх својим моћним и претећим чудесима, којима ће задовољити неразумну љубопитљивост и примитивно незнање, угодиће људској сујети и гордости, удовољиће телесном мудровању, удовољиће сујеверју, довешће у недоумицу људску ученост. Сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, отуђивши се од руковођења светлошћу Божијом, повиноваће се обмањивачу. [23]

Знамења антихриста јављаће се пре свега у ваздушној области: [24] у тој области првенствено и господари сатана. [25] Знамења ће деловати понајвише на чуло вида, заводећи га и обмањујући. [26] Свети Јован Богослов, созерцавајући у откривењу догађаје који треба да претходе крају света, каже да ће антихрист чинити дела велика, па и то да огањ силази с неба на земљу пред људима. [27] Ha ово Свето Писмо указује као на највеће међу знамењима антихристовим, a место тога знамења je - ваздух; оно ће представљати величанствен и страшан призор. Знамења антихриста допуниће дела његовог препреденог понашања, која ће већину људи уловити да га следе. Противници антихриста сматраће се за побуњенике, непријатеље друштвеног добра и поретка, и биће подвргнути како прикривеном тако и отвореном прогону, мучењима и казнама. Лукави духови, разаслани пo васељени, подстицаће у људима опште високо мишљење о антихристу, општи занос, неодољиву привлачност према њему. [28] Свето Писмо je многим цртама представило тежину последњег гоњења хришћана и суровост гонитеља. Kao одлучујућа црта служи назив који Свето Писмо даје том ужасном човеку - назван je звер, [29] док je пали анђео назван змија. [30] Оба назива тачно изражавају карактер двојице непријатеља Божијих. Један делује више тајно, друти више јавно; но, звери, која je слична свим зверима [31] сједињујући у себи њихову разнолику окрутност, даде аждаја (змија) силу своју и престо свој и власт велику. [32] За свете Божије настаће страшно испитивање: лукавство, лицемерје и чудеса гонитеља настојаће да их преваре и заведу; истанчани и промишљени прогони и притисци, прикривени подлом довитљивошћу, као и неограничена власт мучитеља поставиће их у најтежи положај; њихов мали број деловаће ништаван у поређењу са читавим људским родом, и чиниће њихово мишљење још слабијим; општи презир, мржња, клевета, тлачење и насилна смрт постаће њихова судбина. Само уз нарочито садејство благодати Божије, под њеним руководством, изабраници Божији моћи ће да се супротставе непријатељу Божијем, и да пред њим и пред људима исповеде Господа Исуса Христа.

Непосредна последица реченог састоји се у томе да су фарисеји и садукеји, тражећи од Господа знак са неба, тражили заправо чуда својствена антихристу. To што су они тражили баш овакво чудо, објашњава понашање Господа у односу на њихов захтев. Богочовек je једанпут, поводом таквог захтева, изразио дубоко огорчење, и више него одлучно га je одбио, не желећи чак ни да остане са онима који су такав захтев себи допустили, него се удаљио од њих. Други пут дао им je следећи страшни одговор: Род зли и прељуботворни тражи знак и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. [33] „Родом су названи сви који траже знамења, због међусобног сродства по духу; названи су родом „прељуботворним" зато што су духом својим [34] ступили у општење са сатаном, раскинувши општење са Богом; названи су родом „злим" зато што су били свесни чудеса Богочовекових, a претварали су се да им нису позната; унижавајући чудеса Божија и хулећи на њих, они су тражили чудеса која одговарају њиховом несрећном стању и њиховом духу. Тражење знамења са небеса било je не толико тражење чуда, колико исмевање чудеса Богочовекових и израз неуког, колебљивог поимања чудеса. Знаком Јоне пророка, према објашњењу Самог Спаситеља, [35] означавана су знамења која су пратила Његову смрт и васкрсење. Тада je био дат Божији знак са неба! Тада се сунце, видевши Господа распетог, помрачило у сред поднева; посвуда je наступила дубока тама која je потрајала три сата; завеса јерусалимског храма сама од себе поцепала се надвоје, од горњег краја до доњег; настао je земљотрес; камење се распукло, гробови су се отворили; многи свети су васкрсли и показали се многима у светом граду. [36] Приликом самог васкрсења Господњег изнова je уследио земљотрес; светлоносни анђео сишао je са неба на гроб Господа, као сведок васкрсења, и поразио ужасом стражаре које су на гроб поставили тражиоци знака са неба. [37] Стражари су известили јудејски Синедрион о васкрсењу Господа које се догодило. Он je, добивши знак са неба показао пренебрегавање и мржњу према њему, као и према свим претходним чудесима Богочовека, па су поткупили стражу и постарали се да мраком лажи покрију чудо Божије. [38]

Окренимо се сада разматрању чудеса која je учинио Господ наш Исус Христос. Она су - дар Божији људском роду. Дар je био дат не по дужности, него једино no благонаклоности и милосрђу. Људи су били обавезни да се према дару и Дародавцу понашају са највећом побожношћу и разборитошћу, зато што се Дародавац откривао као Бог Који je примио људску природу ради спасења људи, a дар je показивао као Своје сведочанство. Дар je имао неспорну вредност. Но, као што je примање спасења препуштено људској слободној вољи, тако je људима било остављено да разматрају чудеса Христова, да просуђују њихову поузданост и њихова својства, и да по њима доносе закључке о Ономе Ko их je учинио, како би признавање и прихватање Искупитеља представљало последицу слободног, позитивног уверења, a не брзоплетог и лакомисленог прихватања некаквог спољашњег утицаја. Чудеса Христова била су потпуно поуздана. У вези са свима њима може се рећи оно што je Господ рекао апостолу Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. [39] Чудеса Христова била су опипљива; она су била јасна и најпростијим људима; у њима није било ничег загонетног; свак je могао лако да их испита; није било места за сумње и недоумице да ли je то чудо, или тек представа чуда. Мртви су васкрсавали, болести које није било могуће излечити људским средствима су исцељиване, губави су бивали очишћени, слепорођени су добијали вид, неми су почињали да говоре; храна се у тренутку умножавала за оне којима je била потребна; мора и ветрови утихнули би на једну заповедну реч, a они којима je претила бура избављали су се од смрти; мреже рибара који су се узалуд дуго времена трудили ловећи рибу, изненада би се напуниле рибом послушном безмолвном гласу свога Господа. Богочовекова чуда имала су мноштво сведока, од којих je већина била непријатељски расположена према Њему, или су били незаинтересовани, или су од Њега тражили само телесну помоћ. Чудеса се нису могла порећи. И најогорченији непријатељи Господа нису их одбацивали, него су се само трудили да их унизе богохулним тумачењима и свим средствима које су им пружали лукавство и злоба. [40] Код чудеса Господњих није било никакве сујете, никаквог спољашњег ефекта; ниједно чудо није учињено да би људи видели, сва су била прикривена покровом Божанственог смирења. Она представљају низ доброчинстава страдалном људском роду. Уједно она су на сасвим задовољавајући начин изразила власт Творца над материјалном творевином и над створеним духовима, изразили су и доказали достојанство Бога, Који je примио на Себе људску природу, појавивши се међу људима као човек.

Једно од чуда Господњих, које има тајанствено значење, није било праћено никаквим видљивим доброчинством било коме од људи, али je означавало доброчинство спремно да се излије на сав људски род. To чудо било je умртвљивање бесплодне смокве, богате само лишћем. [41] Причајући о паду прародитеља у грех, Свето Писмо спомиње ово дрво међу рајским дрвећем. [42] Оно je својим листовима послужило прародитељима како би прекрили голотињу коју нису примећивали све до пада, и коју им je открио грех. Може бити да je плод рајске смокве био забрањени плод. Господ на смокви није нашао плода: Он га je тражио пре времена, допустио je своме телу да пре времена пожели храну, [43] чиме се представља неправилност жеље праотаца, коју je, као и све слабости људске, Господ понео на Себи и уништио. Пошто није пронашао плод, Господ je одбацио и лишће, уништио je и само постојање дрвета: друго дрво, крсно, већ je припремано као оруђе спасења људи. Дрво као оруђе људске погибли умртвљује се на заповест Спаситеља људи. Тајанствено чудо догодило се у присуству само напрсника тајанственог учења, светих апостола. Догодило се пред само ступање Богочовека на подвиг искупитељских страдања за људски род, пред подизање на крст.

Чудеса Господа имала су свети смисао, свети циљ. Мада су и сама по себи представљала велика доброчинства, посматрано из божанске перспективе служила су само као сведочанство и доказ неупоредиво узвишенијег доброчинства. Господ je, примивши људску природу, донео људима вечни, духовни, непроцењиви дар: спасење, исцељење од греха, васкрсење из вечне смрти. Реч Господа и Његов начин живота сасвим јасно су откривали тај дар: по своме животу Господ je био безгрешан и свесвет [44]; реч Његова била je пуна силе. [45] Но, људи су пали дубоко у мрак и маглу телесног мудровања; њихова срца и умови су ослепели. Испоставило се да je неопходно нарочито снисхођење према болесном људском стању; испоставило се да je потребно дати најјасније сведочанство њиховим телесним чулима; испоставило се да je потребно, посредством телесних чула, пренети животне спознаје људском уму и срцу који су умрли њима својственом смрћу, вечном смрћу. Чудеса Божија дата су као помоћ речи Божијој. Да би људи схватили и прихватили духовни дар, који се може видети само духовним очима, Господ je духовном, вечном дару придодао њему одговарајући пролазни, телесни дар: исцељење људских телесних болести. Грех je узрок свих недуга у човеку, и душевних и телесних; он служи као узрок привремене и вечне смрти. Господ je, показавши Своју власт над последицама греха у људским телима, показао тиме Своју власт над грехом уопште. Телесно мудровање не види ни душевне недуге, ни вечну смрт; али недуге телесне и смрт тела оно види и признаје их: они имају снажан утицај на њега, представљајући предмет његових брига. Исцељујући само речју, само заповешћу све болесне, васкрсавајући мртве, заповедајући нечистим духовима, Господ je показао Своју власт, показао je власт Бога над човеком, над грехом, над палим духовима - показао очигледно за телесна чула, за само телесно мудровање. Оно je, видећи и осећајући ту власт, могло и требало, по логици ствари, да прихвати Његову власт над грехом, не само у погледу греха према телу, него и у погледу греха према души, да призна власт Господа над самом душом, тим пре што се у неким чудима Господњим, као на пример у васкрсавању мртвих, показала Његова неограничена Божанска власт и над телом, и над душом. Тело je оживљавало; душа, која je већ отишла у свет духова, призивана je из тог света у тело и сједињавала се с њим, иако се претходно већ заувек растала од њега. Човеку су била дата знамења у њему самом, не негде далеко од њега. Сведочанство вечног спасења душе и тела давано je кроз привремено спасење тела од телесних болести и телесне смрти. Приликом исправног и благочестивог сагледавања чудеса Господњих, види се да су она испуњена Божанским разумом; a тражење знака са неба показује се онаквим какво je и било - лишено смисла. Ретки су случајеви када се власт Господња пројављивала изван човека, над предметима материјалне природе; но таквих случајева je било. Они представљају сведочанство о томе да je власт Господа над целокупном природом власт неограничена, власт Бога. Ова чудеса служе као допуна оним чудесима која су представљала доброчинство људском роду у самом телу људском, како би одређење значаја, за који je било потребно да га људи припишу своме Искупитељу, било најтачније. Циљ доласка Господа на земљу био je спасење човека: тако je и старање Господа било усредсређено на човека, као на најзначајније створење Господње, на Његов образ, на Његов словесни храм. Место нашег изгнанства и страдалничког странствовања - земљу, која сва представља материјалну творевину, Господ je, без обзира на њену величину, оставио без пажње. Ако су нека чудеса и учињена на материји, учињена су да би се удовољило људским потребама.

Такво je значење и улога чудеса која су учинили Господ и његови Апостоли. To je објавио Господ, то су објавили Апостоли. Једном се у кући у којој je боравио Господ сабрало мноштво народа. Кућа je била пуна, a пред вратима je владала гужва, па се унутра није могло ући. У том тренутку донели су раслабљеног који није био у стању да устане са одра. Видећи мноштво окупљених и гужву, они који су га донели подигли су га на кров; начинивши отвор у таваници, спустили су га пред Господа. Када je видео дело вере, Господ je рекао раслабљеном: Синко, опраштају ти се греси твоји! Ту су седели и неки књижевници. Пошто су формалистички познавали слово закона, и били заражени завишћу и мржњом према Богочовеку, они су одмах помислили да je изговорена хула. Ko може - питали су се у себи - опраштати грехе осим једнога Бога? Срцезналац Господ им je, прозревши њихове помисли, рекао: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше по вашем мишљењу, рећи узетоме: Опраштају ти се греси, или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? И лицемер, и преварант може без доказа да каже „опраштају ти се греси". Но, да бисте знали да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе говорим узетоме: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. Раслабљени je у тренутку оздравио и ојачао: узео je одар свој и изашао пред свима. [46] Ово чудо пуно je Божанствене мудрости и доброте. Kao прво, Господ даје страдалнику суштински духовни дар, који се не види чулним очима: опраштање грехова. Давање овог дара подстакло je јеврејске књижевнике на невољно исповедање да такав дар може дати једино Бог. Господ им, тиме што одговара на помисли њиховог срца, даје нов доказ о Себи, да je - Бог. Ha крају, духовни дар и духовни доказ запечаћени су материјалним даром и доказом: тренутним и потпуним исцељењем болесника. Свети јеванђелиста Марко, завршавајући своје Јеванђеље, каже да апостоли по вазнесењу Господњем отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали. [47] Исту мисао изразили су и сви апостоли у молитви Богу након претњи Синедриона који им je забрањивао да уче и делују у име Исусово: Дај слугама Твојим - говорили су - да са сваком смелошћу говоре реч Твоју, пружајући и Ти руку Своју на исцељивање, да бивају знаци и чудеса именом светога Сина Твојега Исуса. [48] Знамења Божија била су дата као подршка речи Божијој. Она су сведочила о сили и значењу речи. [49] Суштински делатник je - реч. Знамења нису потребна тамо где се реч прихвата јер je схваћена њена вредност. Знамења су - снисхођење људској немоћи.

Другачије делује реч, a другачије знамења. Реч делује непосредно на ум и срце; знамења делују на ум и срце посредством телесних чула. Последице деловања речи су јаче и одређеније од последица деловања знамења. Када делују заједно и реч и знамење, онда дејство знамења остаје некако мање приметно,услед обилног дејства речи. Ово се јасно види из јеванђелских прича. Ha Никодима су деловала знамења, и он je у Господу признао само учитеља, посланог од Бога. [50] Ha апостола Петра je деловала реч, и он je исповедио Господа Христа, Сина Божијег. Ти имаш речи живота вечнога - рекао je он Богочовеку – и ми смо поверовали и познали да си ти Христос, Син Бога живога. [51] Свети Петар je био очевидац многих чуда Господњих: умножавање пет хлебова и храњење њима мноштва сабраних људи тек што се догодило, али апостол приликом свога исповедања прећуткује чудеса и говори једино о сили и дејству речи. Исто je било и са двојицом ученика који су беседили са Господом на путу за Емаус не препознајући Га, да би Га препознали по доласку у то село, већ код куће, приликом ломљења хлеба. И тек што су Га препознали - Господ je постао невидљив. Они нису рекли ништа о поражавајућем чуду, него су сву пажњу обратили на дејство речи. Не гораше ли - питали су један другога - срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? [52]

Богочовек je блаженима назвао оне који нису видели знамења, a поверовали су. [53] Жалио je оне којима реч није била довољна, него им je требало знамење. Ако не видите знаке и чудеса, нећете поверовати [54] - рекао je капернаумском велможи. Тачно! Они остављају реч и од чуда траже да их увери заслужују сажаљење. Ta потреба показује нарочиту превласт телесног мудровања, грубо незнање, живот принет на жртву пропадљивости и греху, одсуство бављења изучавањем закона Божијег и Богољубљеним добрим делима, неспособност душе да осети Духа Светога, да осети Његово присуство и дејство у речи. Знамења су понајвише била намењена убеђивању и привођењу вери чулних људи, обузетих световним бригама. Погружени у животне проблеме, стално приковани душом за земљу и њена дела, они нису у стању да оцене вредност Речи: милосрдна Реч привлачила их je ка спасењу које се дарује речју посредством видљивих знамења која су, представљајући материјално убеђивање, деловала преко чула, и приводила немоћну душу до свемогуће и спасоносне Речи. Они који су поверовали због знамења, чинили су нижи разред верујућих хришћана. Када им je понуђено духовно, најузвишеније, свесвето учење, многи од њих тумачили су га према сопственим схватањима. [55] Не желећи да објашњење речи Божије траже од Бога, они су осудили реч која je била Дух и живот, [56] чиме су разобличили површност своје вере, површност залога свога срца: многи од ученика Његових отидоше натраг, и више не иђаху с Њим. [57]

Ни реч Богочовека, ни знамења Његова нису деловали благотворно на јудејске првосвештенике, књижевнике, фарисеје и садукеје, иако су, изузев ових последњих, прецизно познавали слово закона Божијег. Они не само да су се отуђили од Бога и да су били непријатељски расположени према Њему, због греховне заразе која je заједничка читавом људском роду, него су и постали такви, утврдили су и запечатили себе у таквом расположењу, услед своје самовоље, услед умишљености, услед жеље да живе животом који je Јеванђељем забрањен и да у таквом животу напредују. Они нису могли да слушају Сина Божијег Који им се обраћао; нису Га ни саслушали како треба, нити су марили за Њега; само су ловили оне речи за које им се чинило да би могли другачије да их протумаче, па да им послуже као повод да оптуже Господа. Мржња се обично тако држи према речима омраженог. Зашто не разумете говор Moj? - питао je Спаситељ непријатеље Своје, који су упорно и гневно одбацивали сопствено спасење. Зашто не разумете Moje учење? Зашто не примате Моју исцељујућу реч? Зато што не можете да слушате реч Моју: [58] она je за вас неподношљива. Пошто сте деца лажи, и делујете усмеравани њоме, Мени не верујете, јер ja истину говорим. [59] Онај који је од Бога речи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога. [60] Ако не творим дела Оца својега, не верујте ми. Ако ли творим, иако Мени не верујете, делима верујте, да познате и верујете да је Отац у Мени и Ја у Њему [61] Но, узалуд су биле речи које су, као истина Божија, саме у себи садржале потпуно сведочанство; [62] узалуд су била чудеса, која су такође садржала у себи потпуну потврду, која су била тако опипљива и очигледна, да непријатељи Богочовека, уз сву жељу и труд да их одбаце, нису могли да их не признају. [63] Средство које je деловало на оне што нису познавали закон Божији или су били веома слабо упознати с њим, на оне што су живот проводили бавећи се земаљским пословима и испразним стварима, али нису добровољно одбацивали закон Божији - то средство уопште није деловало на оне који су формално добро познавали закон Божији, а одбацивали су га животом и слободном вољом. [64] Све што je било могуће учинити за спасење људи, по неизрецивом милосрђу Божијем - учињено je. Да нисам дошао и говорио им, - вели Спаситељ - не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: a сада су и видели и омрзнули и Мене и Оца Мојега. [65] Хришћанство je предато са таквом тачношћу, да за оне који га не познају нема оправдања. Узрок незнања je једино - сопствена слободна воља. Kao што сунце светли са неба, тако светли хришћанство. Онај ко добровољно затвара очи нека то што не види, као и своје незнање, приписује сопственој слободној вољи, a не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека од стране људи налази се у људима, као што се у њима налази и узрок доласка антихриста. Ja сам дошао у име Оца Својега - посведочио je Господ пред Јудејима - и не примате Me; ако други дође у име своје, њега ћете примити. [66] Они су, дакле, названи уједно и онима који одбацују Христа, и онима који примају антихриста, мада се о антихристу говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацујући no расположењу свога духа Христа, они су уједно, по истом расположењу духа, примали антихриста: прибројали су се онима који су примили антихриста, чак и ако су поприштем земаљског странствовања прошли много столећа пре његовог доласка. И управо они починили су његово највеће дело: богоубиство. Такав злочин није остављен за време када ће се антихрист појавити, нити за њега самог. Kao што се дух њихов налазио у непријатељском односу према Христу,тако се он налазио у стању општења са антихристом, одвојен од њега огромним пространством времена, које се сада приближава крају другог миленијума. Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету по духу. [67] Они који се руководе духом антихриста, одбацивши Христа, духом својим примили су антихриста, ступили су у општење с њим, потчинили су му се и поклонили у духу, признавши га за свога бога. И зато ће им Бог послати, то јест допустити, силу обмане, да верују лажи. Да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду. [68] Бог je правичан у Своме допуштењу. Допуштење ће бити задовољење, и уједно разобличење и суд за људски дух. Антихрист ће доћи у своје време, које му je одређено. Његовом доласку претходиће опште одступање већине људи од хришћанске вере. Одступништвом од Христа људски род ће се припремити за примање антихриста, кога ће примити у духу своме. У самом расположењу људског духа појавиће се тражење, позив антихристу, наклоност к њему, као што се у стању тешке болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив се изриче! Међу људима се разлеже глас позива, изражавајући истинску потребу за генијем над генијима, који би материјални развитак и напредак подигао на виши степен, па да на земљи завлада такво благостање, уз које би рај и небо постали излишни за човека. Антихрист ће представљати логичну, закониту и природну последицу општег моралног и духовног усмерења људи.

Чудеса очовеченог Бога представљала су највећа материјална доброчинства која човек уопште може да замисли. Koje доброчинство може да буде веће од враћања живота умрломе? Koje доброчинство може да буде драгоценије од исцељења неисцељиве болести, која je одузимала живот за живота, и више личила на дуготрајно умирање него на живот? Ипак, без обзира на благотворност, светост и духовно значење чуда Христових - она су представљала само пролазне дарове. To су заправо била знамења - знамења вечног спасења која дарује реч. Они које je Богочовек васкрсао, опет су у своје време умрли: њима je у ствари био дарован само продужетак земаљског живота, тај живот им није био враћен заувек. Исцељени од стране Богочовека поново су се разболели и такође су умрли: здравље им je било враћено само на одређени рок, не заувек. Пролазна и материјална доброчинства изливена су као знамење вечних и духовних доброчинстава. Видљиви дарови били су подељени људима потчињеним чулности, како би они поверовали у постојање невидљивих дарова и примили их. Знамења су извлачила из провалије незнања и чулности, и приводила к вери: вера je предавала познање о вечним добрима и подстицала жељу за њиховим задобијањем. Уз помоћ дивних знамења апостоли су брзо ширили хришћанство по васељени: знамења су представљала јасан и силан доказ хришћанства и за образоване народе, и за народе погружене у незнање и варварство. A када je вера посвуда била укорењена, посађена je реч; тада су знамења престала, јер су послужила својој сврси. Она су престала да се појављују често и на сваком месту, али су их повремено чинили изабрани свети Божији. Јован Златоуст, отац и писац IV и V века, каже да je у његово време дар знамења већ престао да делује, мада je понегде, нарочито међу монасима, још било мужева који су чинили знамења. [69] Временом, мужева који су чинили знамења било je све мање. За последња времена свети Оци су предсказали да таквих мужева уопште неће бити. [70] „Зашто - питају неки - данас нема знамења? Moj одговор на ово саслушајте са највећом пажњом: јер питање које ми je овде постављено чујем од многих, и то често, увек. Зашто су у оно време сви који приме крштење почињали да говоре на страним језицима, a данас тога нема? Зашто je данас људима одузета благодат чињења чуда? To чини Бог, не излажући нас срамоти, него нам чак оставља већу част. Ha који начин? Објаснићу. Људи оног времена били су мање умни, и тек су се одвојили од идола; њихов ум био je отежао и туп, они су били погружени у материјално и потпуно су му се предавали, нису могли ни да замисле постојање нематеријалних дарова, нити им je било познато значење духовне благодати - да се све прима само вером. Због тога je било знамења. Међу духовним даровима једни су невидљиви, и примају се само вером, a други су сједињени са неким знамењем које je подложно чулним опажајима, ради подстицање вере код неверујућих. Ha пример: опраштање грехова je духовни и невидљиви дар: ми не видимо нашим телесним очима на који се начин очишћују наши греси. Очишћује се душа, али душа je невидљива за очи тела. Дакле, очишћење грехова je духовни дар, који се не може показати телесним очима. A способност да се говори страним језицима, мада припада духовним дејствима Духа, служи уједно и као знак који je подложан чулима, због чега неверујући могу лако да га виде: невидљиво дејство које се збива унутар душе, постаје очигледно и показује се посредством језика који чујемо. To je разлог због кога Павле каже: Но свакоме се даје пројава Духа на корист. [71] Тако мени знамења нису потребна. Зашто? Јер сам научио да верујем благодати Божијој и без знамења. Ономе ко не верује потребан je доказ: али мени, који верујем, уопште није потребан ни доказ, ни знак; мада не говорим на страним језицима, знам да сам очишћен од греха. Раније нису веровали док не добију знак. Знакови су им давани као доказ вере коју су примали. Тако су дакле знамења давана не верујућима, него неверујућима, како би постали верујући; ово каже и Павле: Језици су не знак верујућим, него неверујућим. [72] Да су знамења била неопходно потребна, она би остала и даље. Но, остала je реч, чијем су ширењу знамења помагала. Она се проширила, зацарила, обухватила читаву васељену. Ha потпуно задовољавајући начин објаснили су je Оци Цркве: приступ речи и њено усвајање на тај начин су веома олакшани. Она je суштински нужна, она je неопходна, она извршава спасење људи. Она предаје вечна добра, она доноси Царство Небеско, у њој су скривена најузвишенија духовна знамења Божија. [73] Реч Господња остаје увек. A то je та реч која je вама благовештена. [74] У речи je - живот, и Она je - живот. [75] Она умрле људе рађа за живот вечни, дајући им свој свесвети живот из себе: слушаоци и делатници речи бивају препорођени не од семена трулежног него нетрулежног, речју живога Бога која остаје увек. [76] Да бисмо спознали значење речи, треба да je испуњавамо. Јеванђелске заповести, када се испуњавају, одмах почињу да преображавају, мењају и оживотворавају човека, да мењају његов начин размишљања, осећања његовог срца, па и само тело: Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклог мача, и продире cвe до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. [77] Реч Божија у себи самој садржи сведочанство о себи. Она, попут исцељујућих знамења, делује у самом човеку и тим дејством сведочи себе. Она je највише знамење. Она je духовно знамење, које, будући даровано човеку, задовољава све потребе његовог спасења, a помоћ материјалних знамење чини непотребном. Хришћанин коме није познато такво својство речи, показује свој хладан однос према њој, непознавање речи Божије, или мртво и само формално знање о њој.

 

НАПОМЕНЕ

[1] Мк 8:11

[2] Мк 8:12

[3] Мт 16:1

[4] Јн 6:30-31

[5] Мт 27:41-42

[6] Лк 23:8

[7] 1 Кор 1:24

[8] Мк 8:12-13; Мт 16:4

[9] Лк 15:10; Преп. Макарије Велики: Беседа XXX, гл. 7

[10] Беседа XXX, гл. 7

[11] Рим 8:26

[12] Рим 8:6

[13] Јак 5:18

[14] Јов 1:16; Благовестник, на Мт 16:1

[15] Дап 8:10

[16] Житије светог апостола Петра, Чети Минеји, 29. јун. Пинети, који је живео крајем XVIII и почетком XIX века, чинио је слична чуда. Чинили су их и чине и други.

[17] Мт 24:24

[18] 2 Сол 2:6-10

[19] Преп. Јефрем Сиријски Слово 106, део 2, О антихристу

[20] Преп. Јефрем Сиријски Слово 106, део 2.

[21] Преп. Макарије Велики: Беседа XXXI, гл. 4

[22] Благовестник (рус). Објашњење на Јн 5:43

[23] Отк 13:8

[24] Преп. Јефрем Сиријски Слово 106, део 2.

[25] Еф 2:2; 6:12

[26] Подвижник треба “да гледа на небо врло ретко, из страха од лукавих духова у ваздуху, који се ради тога и називају духовима злобе у поднебесју што производе многе и различите прелести у ваздуху”. Симеон Нови Богослов, Добротољубље, О трећем начину пажње.

[27] Отк 13:13

[28] Преп. Јефрем Сиријски Слово 107.

[29] Отк 13:1

[30] Пост 3:1; Отк 12:3

[31] Отк 13:2. Звер коју видех беше слична рису, и ноге јој као у медведа, и уста њезина као уста лава

[32] Отк 13:2

[33] Мт 16:1-4; 12:38-42

[34] Благовестник (рус). Објашњење наведених места из светог Јеванђеља

[35] Мт 12:40

[36] Лк 23:45; Мт 27:45,51-53

[37] Мт 28:4

[38] Мт 28:2-4,11-15

[39] Јн 20:27

[40] Мт 12:24; Јн 9:24

[41] Мк 11:13-14,20

[42] Пост 3:7

[43] Благовестник (рус). Објашњење Мк 11:13-14

[44] Јн 8:46

[45] Мк 1:42

[46] Мк 2:2-12

[47] Мк 16:20

[48] Дап 4:29-30

[49] Лк 4:36

[50] Јн 3:2

[51] Јн 6:68-69

[52] Лк 24:32

[53] Јн 20:29

[54] Јн 4:48

[55] Јн 6:60

[56] Јн 6:63

[57] Јн 6:66

[58] Јн 8:43

[59] Јн 8:45

[60] Јн 8:47

[61] Јн 10:37-38

[62] Јн 8:14

[63] Јн 9:24

[64] Јн 5:46-47; 7:19

[65] Јн 15:22-25

[66] Јн 5:43

[67] 1 Јн 4:3

[68] 2 Сол 2:11-12

[69] Објашњење 2 Кор 3:18

[70] 4. одговор брату св. Нифонта Цариградског

[71] 1 Кор 12:7

[72] 1 Кор 14:22. Прва беседа св. Јована Златоустог на Педесетницу.

[73] Пс 118:18

[74] 1 Пт 1:25

[75] Јн 1:4

[76] 1 Пт 1:23

[77] Јев 4:12

Наставиће се...

+++

Свети Игњатије Брјанчанинов: О чудесима и знамењима (2. и 3. део)

Свети Игњатије Брјанчанинов: О чудесима и знамењима (2. и 3. део)

 

Беседа у понедељак двадесет девете недеље или знаци са неба и истинско познање Господње

Други део

ДУХОВНИ И ТЕЛЕСНИ РАЗУМ О ЧУДЕСИМА И ЗНАМЕЊИМА

Тежња која се среће у савременом хришћанском друштву, да се виде и чак да се чине чудеса, не треба да буде занемарена. Ову тежњу треба пажљиво размотрити. Свети Оци никако не одобравају тежњу да се чине чуда: таква тежња открива да у души живи и да je њоме овладала самообмана, заснована на умишљености и сујети.

Велики наставник монаха, свети Исак Сиријски, овако расуђује о том предмету: „Господ je у сваком тренутку блиски заштитник светих Својих; но, Он не показује без потребе Своју силу било каквим јавним делом и чулно опазивим знаком, како Његово покровитељство не би постало нешто обично за нас, како не бисмо изгубили потребну побожност према Њему, и како због тога не бисмо претрпели штету. Он овако поступа промишљајући о светима: допушта им да у свакојаким околностима покажу подвиг који одговара њиховим силама, и да се потруде у молитви; уједно, показује им да се Његово тајно старање о њима не прекида ни за тренутак. A ако су околности претешке да би их они разумели, ако изнемогну и, због своје природне несавршености, не буду у стању да делују, онда Сам чини све што je неопходно да би им помогао, no великој моћи Својој, како треба и како само Он зна. Он им, по могућству тајно, даје снагу да би одолели невољама. Он разрешава сложене проблеме знањем које дарује од Себе. Разумевањем Његовог промисла подстиче их на славословље које je корисно у сваком погледу. A када околности захтевају отворену помоћ, онда, по нужди, чини и то. Он има најмудрија средства и начине да помогне. Они помажу у оскудици, у случају потребе, и не делују неразумно. Онај ко се усуди да моли Бога да учини нешто необично, a да га на то није приморала нужда, него жели да његове руке чине чуда и знамења - искушава се у своме уму од стране ђавола који му се подсмевају, показује да je сујетан и да му савест није здрава. У невољи треба тражити помоћ Божију; али без потребе искушавати Бога - јадно je. Уистину je неправедан онај ко то жели. Ми у житијима светих налазимо примере да je Господ, иако Му то није било по вољи, испуњавао и такве њихове жеље. Онај ко самовољно хоће и жели ово, иако није приморан, пада и удаљава се од стања у коме чува себе, скреће са пута познавања истине. Ако онај ко ово тражи буде услишен, лукави ће пронаћи место у њему, као у ономе ко пред Богом ходи дрско и без побожности, и гурнуће га у још већа спотицања. Истински праведници не само да не желе да буду чудотворци, него и када им се дар чудотворства да, они га се одричу. Не само да то не желе пред очима људи, него ни у себи, у тајности својих срца. Неки од светих Отаца je, због своје чистоте, добио од благодати Божије дар да унапред види оне који му долазе; но, затражио je од Бога, замоливши и своје пријатеље да се помоле за исто, да му овај дар буде одузет. Ако су неки од светих примили дарове, примили су их по нужди или услед своје простоте; други су их примили према упутству Божанственог Духа Који je деловао у њима, a никако случајно, без разлога. Истински праведници непрестано мисле да су недостојни Бога. Тиме што за себе сматрају да су грешни и да не заслужују да се Бог стара о њима, сведочи се њихова истинитост". [78] Из овог светог размишљања проистиче закључак да они који желе да чине знамења, то желе услед телесне распаљености, поводећи се за страстима које не препознају, иако им се можда чини да се руководе ревношћу за дело Божије. У таквом стању самообмане и распаљености налазе се они који хоће да виде знамења. Искушавати Бога и нарушавати побожност према Њему забрањено je у сваком случају; тражење помоћи Божије дозвољава се у крајњој нужди, када не постоје сопствена средства да би се из невоље изашло. Али избор средстава помоћи треба препустити Богу, предајући се Његовој вољи и милости. Господ ће нам увек послати средство корисно за душу: оно нам пружа и помоћ која нам je потребна, и кроз саму ту помоћ предаје нам свети осећај смирења. Помоћ није праћена спољашњим сјајем, како би то желело телесно мудровање, да се душа не би повредила од удовољавања сујети. И у делу Божијем, и у самом служењу Цркви, потребно je непрестано призивати благослов Божији и помоћ Божију, потребно je веровати да једино Божанствени духовни начини могу бити корисни за веру и побожност, a никако начини које предлаже телесно мудровање.

Људима je тешко да подносе славу без штете за своју душу. [79] Ово je тешко не само људима који су обузети страстима, или онима који се боре против страсти, него и онима који су страсти победили, и светима. Мада им je дарована победа над грехом, није им одузета променљивост, није им одузета могућност да се врате у грех и под јарам страсти, што се некима и догодило у недостатку будности над собом, када су се поуздали у себе и у своје духовно стање. Склоност према гордости, како примећује преподобни Макарије Велики, остаје и у најочишћенијим душама. [80] Управо та склоност служи као зачетак застрањивања и повођења за злом. Услед ње дар исцељења и други видљиви дарови веома су опасни за оне којима су дати, јер су високо цењени од стране телесних и чулних људи који их прослављају. Свет не схвата и не примећује невидљиве благодатне дарове који су неупоредиво узвишенији од видљивих, као на пример дар руковођења душом ка спасењу и лечења од страсти: он не само да не прославља оне служитеље Божије који те дарове имају, него их и прогони, као оне који делују против начела света, као оне који се супротстављају власти господара овога света. [81] Милосрдни Бог даје људима оно што им je суштински потребно и корисно, мада они то не схватају и не цене - не даје им оно што je у сваком случају мало корисно, a често може да буде и веома штетно, мада телесно мудровање и незнање незасито жуде за тим и траже га. „Многи су - каже свети Исак Сиријски - чинили знамења, васкрсавали мртве, трудили се око обраћања заблуделих, извели велика чуда, привели друге познању Бога, да би после они сами, који су друге оживљавали, пали у прљаве и мрске страсти, умртвивши сами себе". [82] Преподобни Макарије Велики приповеда како je неки подвижник, који je живео заједно с њим, добио тако обилан дар исцељења, да je исцељивао болесне само полагањем руку на њих; но, пошто се прославио међу људима, погордио се и сурвао у дубину греха. [83] У житију преподобног Антонија Великог спомиње се неки млади монах који je заповедао дивљим магарцима у пустињи. Када je Велики сазнао за то чудо, изразио je неповерење у односу на душевно стање чудотворца; убрзо потом стигао je извештај о жалосном паду инока. [84] У IV веку живео je у Египту свети старац који je имао нарочити дар чињења чуда и због тога je био веома славан међу људима. Убрзо je приметио да je почела да га обузима гордост и да није у стању да je победи сопственим снагама. Старац je прибегао Богу с најтоплијим молитвама да му ради смирења буде допуштено да га опседну демони. Бог je испунио смиреномудрену прозбу слуге Свога и допустио je сатани да уђе у њега. Старац je био подвргнут демонским нападима током пет месеци; морали су и ланце да му ставе; народ који се сабирао око њега у великом броју и који ra je прослављао као великог светитеља, напустио га je разгласивши да je лишен разума; a старац je, избавивши се од људске славе, и од гордости зачете у њему као последица те славе, благодарио Богу Који га je избавио од пропасти. Спасење се догодило помоћу незнатне муке и срамоте пред телесним људима, који нису схватали да ђаво због знамења старцу спрема несрећу, a да je дивним милосрђем Божијим, помоћу свима видљиве демонизације, старац враћен на безбедан пут. [85] После тога постаје јасно зашто су се велики оци, Сисоје, Пимен и друти, који су имали најобилнији дар исцељења, трудили да га сакрију: они нису веровали себи, била им je позната особина човека да се лако промени, и смирењем су се ограђивали од душевне невоље. [86] Светим апостолима, којима je био дат дар чудотворства као помоћ у проповеди, уједно су промислом Божијим биле допуштене тешке невоље и гоњења, с циљем да их ограде од гордости. Свети Исак Сиријски каже: „Дар без искушења - то je пропаст за онога ко га прима. Ако je твоје делање угодно Богу и Он ти пода дар, онда Га умоли да ти пода и знање како да се поред дара смириш, или да поред дара буде постављен стражар (стражар дара код светих апостола била су искушења која су на њих допуштена), или да ти дар буде одузет, јер може да представља узрок твоје погибли, пошто не могу сви да сачувају богатство без штете no себе". [87]

Духовни разум гледа на телесне болести и њихова чудесна исцељења сасвим другачије од телесног мудровања. Телесно мудровање болести сматра за несреће, a исцељење од њих, нарочито чудесно, за највећи добитак, слабо марећи за то je ли исцељење повезано са коришћу за душу, или са штетом по њу. Духовни разум и у болестима које шаље промисао Божији и у исцељењима која дарује Божанствена благодат, види милост Божију према човеку. Озарен светлошћу Речи Божије, духовни разум нас учи богоугодном и душекорисном понашању у оба случаја. Он учи да je дозвољено тражити и молити од Бога исцељење болести уз тврду намеру да се повраћено здравље и снага употребе за служење Богу, a никако не за служење сујети и греху. У противном, чудесно исцељење послужиће само као разлог за још већу осуду, и привући ће већу казну у времену и у вечности. Ово je посведочио Господ. Исцеливши раслабљеног рекао му je: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди. [88] Човек je слаб и склон греху. Ако су неки свети, који су имали благодатни дар исцељивања и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу од греха и пали, онда телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима, тим пре могу да злоупотребе дар Божији. И многи су га злоупотребили! Добивши на чудесан начин исцељење од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за доброчинство, него су почели да воде грешан живот, дар Божији су окренули на штету себи, отуђили су се од Бога и изгубили спасење. Из тог разлога чудесна исцељења телесних болести догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и прижељкује. Иштете, и не примате, - вели апостол - јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. [89]

Духовно знање учи да се болести и друге невоље, које Бог шаље људима, шаљу no нарочитом милосрђу Божијем: као што горки исцељујући лекови помажу болесницима, тако оне помажу нашем спасењу и нашој вечној добробити много поузданије од чудесних исцељења. Често, веома често болест постаје веће доброчинство него исцељење, уколико би до њега дошло; болест постаје тако значајно доброчинство да би њено одузимање исцељењем представљало одузимање највећег добра, неупоредивог са оним пролазним добром које пружа исцељење телесне болести. Сиромашни, болесни Лазар, кога спомиње Јеванђеље, није био исцељен од своје тешке болести, нити je избављен од сиромаштва, и скончао je у оном положају у коме се дуго мучио, али, због његовог трпљења, анђели су га однели у наручје Авраамово. [90] Читаво Свето Писмо сведочи нам да Бог шаље различите невоље, међу њима и телесне болести, оним људима које je заволео. [91] Свето Писмо тврди да су сви свети Божији без изузетка странствовали на земљи идући уским и трновитим путем, испуњеним свакојаким невољама и оскудицом. [92] Полазећи од таквог схватања невоља, истински служитељи Божији су се према невољама које их задесе односили са највећим разборитошћу и самоодрицањем. Невољу која би их задесила, ма каква она била, дочекивали су као оно што им припада, [93] верујући из све душе како невоље не би било, да je праведни и свеблаги Бог није допустио, у складу с човековим потребама. Њихово прво дело када се невоље појаве, била je свест о томе да су je заслужили. Они су у себи тражили и увек у себи проналазили узрок невоље. Потом, ако би увидели да им je невоља препрека за угађање Богу, онда би се обраћали Богу са молитвом да их од невоље избави, препуштајући испуњење или неиспуњење траженог вољи Божијој, и никако не сматрајући сопствено схватање о невољи за исправно. Оно и не може да буде сасвим исправно: мишљење ограниченог човека, макар и светог, не обухвата и не сагледава све узроке невоља, као што их обухвата и сагледава свевидеће око Бога, Који допушта невоље слугама и љубљенима Својим. Свети апостол Павле се трипут обраћао Богу молитвом да анђео сатанин, који му je представљао препреку на путу проповеди хришћанства, буде уклоњен од њега. Павле није био услишен: суд Божији о том предмету био je другачији од суда богонадахнутог апостола. [94] Природна последица истинског, духовног расуђивања je предавање себе вољи Божијој и искрена, побожна жеља да се она изврши над нама. Када су свети монаси бивали подвргнути болестима, прихватали су их као највеће доброчинство Божије, трудили су се да пребивају у прослављању Бога и у благодарењу Богу, и нису тражили исцељење, мада су се чудесна исцељења понајвише догађала међу њима. Они су желели да смирено и стрпљиво подносе све што je од Бога допуштено, верујући и исповедајући да je то за њихову душу корисније од било ког добровољног подвига. Преподобни Пимен Велики je говорио: „Три су монашка делања равна по својој вредности: кад неко на исправан начин молитвено тихује, кад je неко болестан и благодари Богу, и кад неко извршава послушање с чистом мишљу". [95] У египатском Скиту, где су се подвизавали највећи свети иноци, живео je и преподобни Венијамин. Због његовог врлинског живота Бог му je даровао обилан дар исцељивања болести. Имајући тај дар, он се и сам разболео од тешке и дуготрајне водене болести. Толико je отекао, да су морали да га преместе из његове келије у другу, пространију. Како би то учинили, на његовој су келији морали да одвале врата и довратке. У новој келији направили су му нарочито седиште, јер није могао да лежи на постељи. И док се налазио у таквом стању, преподобни je наставио да исцељује друге; онима пак који би га сажаљевали видећи га у таквом стању, саветовао je да се моле за његову душу, a за тело да не брину. „Када je моје тело здраво - говорио je - онда немам нарочите користи од њега. Сада пак, када je болесно, оно ми не причињава никакву штету". [96] Авва Петар приповедао je како je једном приликом посетио преподобног Исаију Отшелника, и пошто га je затекао како страда од тешке болести, изразио je жаљење због тога. Преподобни je на то рекао: „Болест ме je толико измучила, a ja једва могу да задржим у сећању оно страшно време (смрти и суда Божијег). Кад би моје тело било здраво, сећање на то време било би ми потпуно страно. Јер када je тело здраво, оно се склоније подстицајима за непријатељска дела против Бога. Патње нам служе као помоћно средство за чување заповести Божијих". [97] Свети Оци су се, када их задесе болести и друге невоље, као прво, сами трудили да покажу трпљење које je зависило од њих: прибегавали су самоукоревању и самоосуђивању, притискајући срце њима и приморавајући га на трпљење; [98] сећали су се смрти, суда Божијег и вечних мука, при чему слаби значај и осећај земаљских патњи; [99] мисао су узносили ка Промислу Божијем, подсећајући се на обећање Сина Божијег да ће неодступно пребивати са својим ученицима и чувати их, a затим су срце позивали на спокојство и храброст; [100] приморавали су себе на прослављање Бога и на благодарење Богу због невоља, приморавали су себе на свест о сопственој греховности, која тражи казну и уразумљење, како због правичности суда Божијег, тако и због саме доброте Божије. Трудећи се колико могу око задобијања трпљења, они су се чешће усрдно молили Богу да им буде дарован духовни дар - благодатно трпљење, нераздвојно од другог духовног дара, благодатног смирења, које заједно с њим служи као поуздан залог спасења и вечног блаженства. Велики Оци познати по знамењима нису давали исцељења својим ученицима када би се ови по допуштењу или Промислу Божијем разболели, иако je то за њих било лако, како их не би лишили духовног напредовања које je болест неизоставно требало да им пружи уколико je трпе према духовном предању Цркве. Игуман општежитељног манастира у Гази, преподобни Серид, ученик Великог Варсануфија који je молитвено тиховао у истом манастиру, дуго je био болестан. Неки од старије браће молили су Великог да исцели игумана. Свети Варсануфије je одговорио: „За здравље мога сина могли би да се помоле Богу неки од светих који се овде налазе, о чему сам га ja и известио, и он више не би био болестан ни један дан; али тада не би добио плодове трпљења. Ова болест му je веома корисна ради трпљења и благодарења". [101] Објашњавајући неопходност невоља за подвижника Христовог, свети Исак Сиријски каже: „Искушење je корисно за сваког човека. Ако je оно корисно и Павлу, онда нека се свака уста затворе, и сав свет да буде крив Богу. [102] Подвижници се искушењу подвргавају с тим да умноже своје богатство; слаби с тим да се сачувају од онога што je за њих штетно; успавани - с тим да се пробуде; они који су далеко - с тим да се приближе Богу; они који су своји Богу - да се још више усинове. Необучени син још не располаже богатством свога оца, јер неће умети корисно да га употреби. Због тога Бог најпре искушава и мучи, a потом даје дар. Слава Владики Који нам горким лековима пружа сладост здравља. Нема човека који не тугује током обучавања. Нема човека коме се није чинило горким оно време када се напајао напитком искушења. Но, без њих немогуће je задобити душевну чврстину. A и то да претрпимо - није наше. Како би посуда од блата могла да понесе толико воде, ако претходно не би била учвршћена Божанственим огњем? Ако у побожности непрестано будемо желели трпљење и са смирењем га тражили од Бога, све ћемо добити у Христу Исусу Господу нашем". [103]

Трећи део

БОГОПОЗНАЊЕ И ДУХОВНО СЛЕПИЛО

Уочи другог доласка Христовог биће знаци на сунцу и месецу и звездама, море ће захучати и подићи ће се валови. [104] Како разликовати ова знамења од знамења антихриста? Како разликовати ова знамења од знамења антихриста, пошто ће и он дати знамења на сунцу, месецу звездама и ваздуху? [105] Прва знамења биће истинска, чиме ће се у потпуности разликовати од знамења антихриста, која се састојати од појава што обмањују чула. Знамења антихриста чиниће антихрист и његови апостоли; a знамења на сунцу, месецу и звездама као весници доласка Христовог појавиће се сама од себе, без икаквог посредовања. Небеска светила врше своју улогу с којом су, по заповести Творца, и засијала на небу. [106] Испунила су je још приликом рођења Христовог помоћу чудесне звезде; [107] испунила су je приликом распећа Богочовека, када je сунце, у само подне, прекрио тамни покров мрака. [108] Свети јеванђелист Матеј каже да ће, након што мине невоља коју ће изазвати владавина антихриста, одмах наступити долазак Христов, који ће почети одатле што ће се сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти. [109] Ова светила остаће на својим местима, примећује блажени Теофилакт Охридски; но, она ће се помрачити па ће људском погледу изгледати као да су ишчезла са небеског свода, због обиља небеске светлости којом ће бити обасјан свет, спреман да дочека Господа у слави Његовој.

Учење о чудима и знацима које смо изложили, усуђујемо се да назовемо учењем свете Православне Цркве, учењем њених светих Отаца. Суштинска потреба за тачним и по могућству детаљним излагањем тога учења je очигледна. Истинска знамења помагала су истинском Богопознању и спасењу које je оно доносило; лажна знамења су помагала заблуду и погибељ која из ње произилази. Дејство знамења која ће учинити антихрист биће веома раширено и моћно, и подстаћи ће несрећни људски род да сатаниног посланика призна као бога. Поучно je, утешно и за душу спасоносно благочестиво сагледање чуда која je учинио Господ наш Исус Христос. Какву свету једноставност она поседују! Како je помоћу њих познање Бога постало лако за све људе! Како су блага и смирена та чуда, и како непобитну снагу убеђивања имају! Сагледање чуда Христових узводи нас ка Речи Koja je - Бог. Бог je, ради обнове општења са људским родом који je отпао од Њега, благоизволео да се Реч Његова обуче у људску природу, да се појави међу људима и да им се обрати, да ступи у најближи однос са њима и, усвојивши их Себи, узнесе их на небо. Обукавши се у људску природу Реч остаје Реч Божија и делује као реч, у складу ca својим Божанственим достојанством. Она седа с десне стране Оца ca људском природом коју je примила, и остаје свуда присутна као Бог. Она je написана на папиру, Она се облачи у звуке, али, пошто je дух и живот, [110] улази у умове и срца, обнавља оне који се сједињују с Њом у духу, привлачећи ка духовном животу и тело. Од разматрања чудеса Христових ми усходимо ка познању тог великог значења скривеног у Речи Божијој, која je једино потребно [111] за наше спасење, у Речи која служи спасењу и која на потпуно задовољавајући начин извршава спасење. Познање Речи Божије из Светог Писма, које je саопштио и објаснио Дух Свети, сједињено с познањем добијеним из деловања усмереног према Речи Божијој, осењено на крају познањем које даје Божанствена благодат - пружа хришћанину чистоту ума и срца. У овој чистоти сија духовни разум, као сунце на ведром небу, слободном од облака. Када после тамне ноћи наступи дан, слика чулних предмета се мења: неки од њих, који се дотле нису видели, постају видљиви; други који су се видели нејасно и помешано с осталим предметима, одвајају се од њих и показују јасно. Ово се догађа не зато што се предмети мењају, него зато што се однос људског вида према њима мења када ноћну таму замени дневна светлост. Управо то се догађа ca односом људског ума према моралним и духовним предметима, када се ум озари духовним знањем које потиче од Духа Светога. Само у светлости духовног разума душа може да види свети пут према Богу! Само у светлости духовног разума може непогрешиво да се иде невидљивим путем ума и срца према Богу! Само у светлости духовног разума ми можемо да избегнемо духовне заблуде, непроходна места и смртоносне провалије. Тамо где ове светлости нема, нема ни сагледавања истине; тамо где ова светлост није присутна, нема ни Богоугодне врлине спасоносне за човека, која га уводи у рајске обитељи. [112] Поглед душевног ока на знамења и чудеса треба да буде озарен светлошћу духовног разума, како би се избегле оне несреће у које може да одвуче поглед телесног мудровања на њих. Ми смо видели карактер чуда Богочовекових: видели смо у чему се састојао њихов циљ. Знамења су испунила своју улогу и напустила поприште служења, препустивши деловање суштинском делатнику - Речи, која ће остати делотворна до краја света, као што je Сама и објавила о Себи: Ево, Ja сам са вама у све дане до свршетка века. [113] Након што je престало широко распрострањено чињење знамења, којима je било праћено укорењивање хришћанства кроз проповед апостола и равноапостолних мужева, знамења су понегде чинили изабрани сасуди Духа Светога. Временом, са постепеним слабљењем хришћанства и опадањем моралности, број мужева који су чинили знамења се смањио. [114] Ha крају, они су потпуно ишчезли. Међутим, људи - изгубивши побожност и уважавање према свему свештеном, изгубивши смирење које себе сматра не само недостојним да чини знамења, него и да их види - жуде за чудима више но икада. Опијени умишљеношћу, самоувереношћу и незнањем, они површно, брзоплето и дрско стреме ка свему чудесном, не одбијајући да и сами буду учесници у чињењу чуда, одлучујући се на то без имало размишљања. Такво усмерење опасније je него икад. Постепено се приближавамо времену када треба да се открије широка позорница многобројних и поражавајућих лажних чудеса, да привуче у пропаст оне несрећне васпитанике телесног мудровања који ће бити заведени и преварени тим чудесима.

Оживљавање душе Речју Божијом производи живу веру у Христа. Жива вера као да види Христа. [115] Из њене перспективе хришћанство се открива, остајући тајна; остајући недокучиво, оно постаје јасно, схватљиво и више није заклоњено густом непрозирном завесом, која га скрива од мртве вере. Жива вера je - духовно познање. [116] Њој више нису потребна знамења, будући да су joj у потпуности довољна знамења Христова, и највеће од Његових знамења, круна знамења - реч Његова. Жеља да се виде знамења служи као показатељ неверовања; знамења су и била дата неверовању, како би га обратила вери. Приљубимо се уз Реч Божију свом душом својом, сјединимо се у један дух са њом, па знамења антихриста неће више привући на себе ни најмању нашу пажњу. Не марећи за њих и гнушајући их се, одвојићемо своје погледе од њих, као од саблажњивог демонског призора, као од дела избезумљених непријатеља Божијих, као од ругања Богу, као од смртоносног отрова и заразе. Запамтимо следећу посебно важну примедбу, добијену из опита подвижничког деловања. Све демонске појаве имају то својство, да je опасно посветити им чак и површну пажњу; јер и од само такве пажње, допуштене без икаквог одобравања појаве, човек може да прими најштетнији утисак и да буде повргнут тешком искушењу.

Смиреномудреност je нераздвојна од духовног разума. Свети Исак Сиријски каже: „Само онај ко има смирење, може да се сматра за разумног; ко нема смирење никада неће задобити разум". [117] Жива вера открива Бога пред погледима душе: реч Божија сједињује душу са Богом. Онај ко на такав начин види Бога, онај ко на такав начин осети Бога, увиђа своју ништавност и испуњава се неизрецивом побожношћу према Богу, према свим делима Његовим, према свим заповестима Његовим, према целокупном учењу Његовом, и задобија смиреномудреност. Смиреномудрен човек се не усуђује чак ни да буде радознао када je у питању оно што се догађа изван воље Божије, и што je на време осуђено од стране Речи Божије; знамења антихриста остаће туђа смиреномудреноме, јер он према њима нема никакав однос.

Сагледавање сопствене безначајности и немоћи, виђење Бога, Његове узвишености, свемоћи и бесконачне доброте, подстиче душу да се молитвом устремљује ка Богу Сва нада такве душе усредсређена je на Бога, стога она нема разлога да се расејава приликом молитве; она се моли сабирајући своје силе у једно и устремљује се ка Богу свим својим бићем; она прибегава молитви што чешће може, моли се непрестано. Приликом наступања великих невоља у времена антихристова, сви који истински верују у Бога усрдно ће Му завапити молитвом. [118] Завапиће тражећи помоћ, заштиту, и слање Божанствене благодати ради утврђивања и руковођења. Сопствене снаге људи, чак и верних Богу, нису довољне за супротстављање уједињеним силама одбачених анђела и људи, које ће деловати у јарости и очајању, предосећајући своју скору пропаст. [119] Када Божанствена благодат осени изабранике Божије, она чини да обмана обмањивача не делује на њих, да им његове претње нису страшне, да презиру његова чудеса; она им дарује да храбро исповедају Спаситеља људи и да разобличе лажног месију, који je дошао да их погуби; она ће да их узведе на губилишта, као на царске престоле, као на свадбену гозбу. Осећај љубави према Богу слађи je од осећаја живота. [120] Kao што муке које претходе смрти и прате смрт представљају почетак вечних мука за грешника, [121] тако муке за Христа и насилна смрт за Њега представљају почетак вечних рајских радости. Ово јасно видимо из дејства Божанствене благодати у односу на мученике првих векова хришћанства: њима je најпре остављано да покажу своју слободну вољу; a након што претрпе прве муке добијали су помоћ свише, која je чинила да из свег срца прижељкују и страдања и смрт за Христа. Господ je, најављујући невоље које треба да претходе Његовом другом доласку, заповедао Својим ученицима будност и молитву: Пазите, бдите и молите се - казао им je - јер не знате кад ће време настати. [122] Молитва je човеку увек потребна и корисна: она га задржава у општењу са Богом и под покровитељством Божијим; она га чува од самоуверености, и од обмане сујетом и гордошћу - и сопственим, које проистичу из пале природе, и онима које у помислима и маштањима долазе из области палих духова. У време невоља и опасности, видљивих и невидљивих, молитва je нарочито потребна: као израз одбацивања самоуверености, као израз наде на Бога, она нам привлачи помоћ Божију. Свемогући Бог постаје сарадник ономе ко се моли у тешким околностима, и дивним промислом Својим изводи слугу Свога из њих.

Богопознање, жива вера, благодатна смиреномудреност, чиста молитва - то су својства духовног разума, то су његови саставни делови. Напротив, непознавање Бога, неверовање, слепило духа, гордост, самоувереност и умишљеност - својства су телесног мудровања. Оно, не познајући Бога, не прихватајући и не разумевајући средства која Бог нуди за добијање Богопознања, само за себе гради погрешни и за душу погубни начин задобијања Богопознања, у складу са својим душевним стањем, тражећи знак са неба. Амин.

 

Преузето из књиге Свети Игњатије Брјанчанинов – Аскетске проповеди, у издању библиотеке Очев дом (2017.)

Превод са руског: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ:

 [78] Слово 36 према преводу старца Пајсија Величковског

[79] Св. Исак Сиријски Слово 1.

[80] Беседа VII, гл. 4

[81] Св. Тихон Вороњешки, том 15, писмо 103, тачка 4

[82] Слово 56

[83] Беседа XXXVII, гл. 16

[84] Алфавитни патерик

[85] Patrologiae L, LXXIII De vitis partum lib.IV, cap.XIII

[86] Алфавитни патерик

[87] Слово 34

[88] Јн 5:14

[89] Јак 4:3

[90] Лк 16:22

[91] Јев 12:6 и друго

[92] Јев 12:3

[93] Преп. Марко Подвижник, 226 глава о онима који мисле да ће се делима оправдати, глава 6

[94] 2 Кор 12:7-10

[95] Алфавитни патерик

[96] Исто

[97] Преп. Исаија Отшелник. Слово 27

[98] Преп. авва Доротеј. Поука 7

[99] Мт 10:28-31

[100] Мт 28:20

[101] Одговор 130

[102] Рим 3:18

[103] Слово 17

[104] Лк 21:25

[105] Благовестник (рус). Објашњење Мк 8:11-12

[106] Пост 1:14

[107] Мт 2:2

[108] Мт 27:45

[109] Мт 24:29

[110] Јн 6:63

[111] Лк 10:42

[112] Св. Исак Сиријски. Слово 25, 26, 27 и 28

[113] Мт 28:20

[114] Лествица. Поука 26, глава 52.

[115] Јев 11:27

[116] Св. Исак Сиријски. Слово 28.

[117] Слово 89

[118] Преп. Јефрем Сиријски. Слово 106.

[119] Отк 12:12

[120] Св. Исак Сиријски. Слово 38.

[121] Ова мисао припада св. муч. Јакову Персијанцу. Чети минеји 26. новембар

[122] Мк 13:33

Стара и нова чуда Светог великомученика Георгија Победоносца

Којим све епитетима Истински Православна Црква не велича Светог великомученика Георгија? „Највећи од великих мученика“, „свуда познат по чудима“, „жури у помоћ“ итд. Ова узвишена имена сведоче о безбројним чудима која су се дешавала и дешавају широм хришћанског света захваљујући заступништву светог Георгија. У наставку нудимо малу колекцију таквих чуда која су се десила у релативно недавној прошлости у различитим деловима света.  

Послушник

Ако се Света Гора сматра вртом Пресвете Богородице, онда се Свети Георгије назива чуваром овог врта. Светом Ђорђу су посвећенe саборне цркве манастира Зограф и Ксенофонт, а по Атосу су расуте бројне капеле и мала монашка здања – катизмате и келије, назване по Светом Победоносцу.

Једна од ових келија, о чијем се богатству причало и у којој су се подвизавала два стара монаха, била је под јурисдикцијом манастира Пантократора.

Једне ноћи, странци су покуцали на келију. Глас изнутра је питао ко је тамо и шта желе ноћу. Посетиоци су одговорили да су ходочасници и да траже преноћиште. Врата је отворио млади искушеник. Пред њим су била три човека који су желели да виде старешине. Искушеник их је одвео до гостопримнице и замолио их да сачекају.

Странци су сели и чекали. У келији је владала мртва тишина. Прошла су цела два сата у тешком чекању. Тада су пожелели да устану са својих места, али безуспешно: неко им је невидљивим оковима везао руке и ноге. У келији су се зачули крици. Монаси су се пробудили и ужаснути потрчали у гостопримницу, где су угледали странце како дивље вриште.

- Ко сте ви? Шта вам је потребно? Како сте ушли унутра? - Питали су монаси у недоумици.

„Ваш млади искушеник нас је пустио унутра!“

-Али, овде немамо искушеника!

Тада су „ходочасници” били принуђени да открију истину: испоставља се да је један од њих био чувени разбојник Стаматис, који је опљачкао цело полуострво Халкидики и Атос. Заједно са двојицом пријатеља, Стаматис је одлучио да им опљачка келију, јер је знао да ту живе два немоћна стара монаха. Претварајући се да су ходочасници, хтели су да уђу у келију, побију старешине и почине пљачку. И све би ишло по плану, да није овог искушеника! Ко је био тај "искушеник"?

Монаси су схватили да се догодило чудо. Отрчали су у храм и донели разбојницима икону Светог Георгија. Разбојници су се ужаснули када су видели „искушеника“ приказаног на икони. Да, он им је отворио врата! Када су покушали да клекну испред иконе, невидљиве везе су се разрешиле.

Од тада се келија назива келија Светог Георгија Пројављеног (Фанеромену), а икона се данас чува у саборном храму манастира Пантократор. Чудо је оставило такав утисак на Стаматиса да је напустио своје погубно занимање и, као први који се настанио у најпустијем делу Атоса – Каруљи, саградио себи колибу са црквицом у име Светог Ђорђа.

Чувар шуме

У Западној Јерменији (сада у Турској), у области Акн, налазило се село Ванк, чији су становници, углавном православни Јермени, од давнина сматрали Светог Георгија као свог заштитника. Стари сеоски храм налазио се у шуми, на обали библијске реке Еуфрат. Као црквена територија, овај шума се сматрала резерватом Светог Георгија.

Једног дана, један Турчин је, занемарујући светињу Светог Георгија, отишао у шуму да се опскрби огревом. Посекавши дрва и натоваривши огрев, он је, задовољан обављеним послом кренуо кући, када је изненада пред собом угледао јахача на сивом коњу и у скерлетном огртачу. Коњаник извуче мач и, држећи га изнад главе богохулника, запрети:

„Следећи пут када одеш у шуму да сечеш дрвеће, ја ћу те посећи! Ако хоћеш, можеш да посечеш осушене, али да се не усуђујеш да дигнеш руке на зелено дрвеће!

После тога, Турчин је ужаснут утрчао у село, говорећи хришћанима о чуду и позивајући све да се држе даље од шуме. Међутим, нису му сви поверовали. Тако је једна Туркиња некако ушла у исту шуму и одсекла полуосушено дрво. Када је дрво пало, жена му је пришла, али је додирнувши дрво, остала непомична. Пред њом је стајао онај који ју је везао невидљивим везама – Светог Георгије на коњу. Туркиња је остала у овом положају цео дан, вриштала и тражила помоћ. Тек предвече њен синчић, уплашен дугим одсуством мајке, кренуо је у шуму у потрагу и нашао је у јадном стању. Мајка је, јецајући, испричала сину шта се догодило и обећала да више никада неће ући у шуму, свету за хришћане. Чим је изговорила обећање наглас, невидљиви ланци су отпали и успела је да се усправи.

Кашњење на Литургију

Око 1903. године, православни Арап Халил Абуфарха, старешина пећинског храма у сиријском селу Бетшахур, отишао је у цркву да запали кандила и припреми храм за јутрење. Приближавајући се цркви, чуо је непознате гласове: на његово изненађење, у цркви је већ била служба. Какво је било његово запрепашћење када је, ушавши унутра, постао очевидац Божанствене Литургије коју су вршиле анђелске Силе и сама Пресвета Богородица! Халил се укочио у непокретности. Изненада се напољу зачу топот коња, а млади ратник уђе у пећину. Ушавши у храм, он журно пође ка Пресветој.

„Где си био, Георгије“, упитала је гласно, „зашто касниш?“

„Богородице, Богородице, чамац је тонуо на пучини, а ја сам потрчао да спасем људе који су ме позвали у помоћ.

Рекавши то, Свети Георгије је скинуо свој мокри огртач, попрскавши Халилово лице и одећу. На крају литургије Халил се удостојио да прими нафору из руку Пречисте Дјеве. После овога, Халил је остао сам у цркви. Нешто касније, када су свештеник и парохијани ушли у храм, затекли су Халила, још мокрог и који је пажљиво држао на длану нафору примљену од Пресвете Богородице.

+++

Молитва прва светом великомученику Георгију Победоносцу

О, свеславни, свети великомучениче и чудотворче Георгије погледај на нас брзом помоћу својом, и умоли човекољупца Бога, да нас грешне не осуди по безакоњима нашим, него да поступи с нама по великој милости својој. Не презри мољење наше, него нам испроси од Христа Бога нашег тих и богоугодан живот, душевно и телесно здравље, плодност земље и изобиље у свему, и да блага дарована нам од свемилосрдног Бога преко Тебе, не окренемо на зло него на славу светог имена Његовог и на прослављање моћног заступништва Твог; да Господ да православним хришћанима победу над непријатељима; да их укрепи непоколебљивим миром и благословом; нарочито пак да нас окружи војском светих Анђела Својих, како би смо се, по изласку нашем из овог живота, избавили од замке лукавога и страшних ваздушних митарстава његових, и неосуђени предстали престолу Господа славе. Услиши нас, страдалче Христов Георгије и непрестано моли за нас Триипостасног Владатеља свих Бога, да Његовом благодаћу и човекољубљем, а Твојом помоћу и посредовањем, обретемо милост; да са Анђелима и Арханђелима и свима Светима станемо с десне стране праведнога Судије, и да Га увек славимо са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Молитва друга светом Георгију великомученику Георгију Победоносцу

Свети, славни и свехвални великомучениче Георгије! Сабрани у храму Твом и приклоњени пред светом иконом Твојом, ми молимо Тебе познатог посредника наших жеља: Моли с нама и за нас милосрдног Господа; да нас по неизмерној доброти Својој милостиво услиши; да не превиди наше молитве односно нашег спасења и живота, и да нам дарује победу над видљивим и невидљивим непријатељима вере наше и спасења нашег. И опет припадајући Теби, свети победоношче ми Те молимо: даном Ти благодаћу укрепи у борбама православне хришћане; разруши силу насрнулих непријатеља; нека се постиде и посраме, и безочност њихова нека се сломи; нека познаду да ми имамо божанску помоћ; свима што су у невољама и опасностима укажи своју многомоћну заштиту; и умоли Господа Бога, свих твари Саздатеља, да нас избави од вечних мука, да бисмо, исповедајући Твоје заступништво, једнако прослављали Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

Акатист Светом великомученику Георгију Победоносцу
Молитве пре читања акатиста

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда
Сказаније о чуду Светог Георгија Победоносца