За потребе независности српске цркве Свети Сава је 1219/20. године саставио законик, који је на српском познат као Законоправило, а на грчком као Номоканон. Неки аутори попут Миодрага М. Петровића тврде како се Законоправило може сматрати првим српским уставом. Законоправило има 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Оно није само пуки превод ромејских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност. Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва. Сава је у Законоправилу нагласио складан однос између духовне и световне власти. Тако је, захваљујући Сави, у Србију пресађена теорија симфоније тј. сагласја у двоструком погледу: равноправност између државе и цркве, а не државна власт над црквом и равноправност између православних цркава, а не хегемонија Цариградске патријаршије, над осталим црквама.
Сачувано је
више преписа Савиног Законоправила. Најстарији је Иловачки препис из 1262.
године, затим следе Рашки, Дечански, Пчињски, Сарајевски, Хиландарски, сви
настали током 14. века, потом Београдски настао у 15. веку, па Пећки и Савински
препис из 16. века, док из 17. века потичу Морачки, Сентандрејски и Законик
Јована Злокруховића. Још у другој половини 13. века Законоправило је пренето у
Бугарску, a недуго затим у Влашку, Молдавију и Русију. У Русији је штампано у
Москви 1650. и 1653. године под називом Крмчија, a затим прештампавано у 18. и
19. веку. Последње издање је из 1914. године. Од Руса примљен је назив Крмчија,
који указује да се Законоправилом крмари брод црквени. Дакле поред Србије,
Законоправило је представљало и једини црквени и световни закон у свим
словенским православним земљама.
У наведеном
поглављу из Законоправила, наводи се велики број разлика између хришћана
(православних) и римокатолика. Овом приликом цитираћемо само оне које сматрамо
за најбитније. Ево тог дела:
„Сви који су
са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од
јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се
држе. Од тих обичаја гори и чешћи су:
1. Када
исповједају Светог Духа у Символу вјере, састављеном од јеванђелских ријечи: и
у Духа Светога, Господа животворнога који од оца исходи, они додаше: и од Сина.
Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њихова језика тако гријеше, па у вези
исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа ка нама због Исуса Христа не
разликују ни по чему исхођење и послање, узимајући као варварске незналице.
2. Умјесто на квасном хљебу, служе на бесквасном, и клеветају Светог апостола
Петра и Свете Оце говорећи да су им они тако предали.
4. Посте суботом, и ако се деси да у суботу падне празник Христовог Рођења, или
Богојављења, не разрешавају суботњи пост ради празника.
7. Не посте читав пост, него и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и
млијеко. Својој дјеци у све недјеље Светог поста дозвољавају млијеко, сир и
јаја да једу.
8. Ликове светитеља у својим црквама не сликају изузев Распећа, и то Распеће не
сликају бојама него праве цијело, извајано од комада дрвета или камена, тј.
исклесано.
10. Матер Господа нашег Исуса Христа не зову Богородицом, него само Света
Марија.
11. У свети олтар улази свако ко хоће, па и за вријеме службе, било којег да су
рода, или узраста, или чина. Чак и жене кад хоће сједе на епископском престолу
у олтару. Толико знају разликовати свете и нечисте.
12. Удављено једу, и од звјери убијено, и цркотину, и крв, и медвјеђе месо, и
видре, и жабе и још нечистије и поганије од тих.
13. Њихови свештеници крштавају само водом, и со стављају у уста ономе који се
крсти. Пљују у лијеву руку а десном измјешају пљувачку и тиме помазују онога
који се крсти. Крштене, када одрасту и падну у гријехе, помазују уљем за
отпуштење гријехова, и сматрају да су двапут крштени.
19. Њихове умрле епископе за читавих осам дана остављају непогребене, и сви из
те области, обукавши се, долазе и поју над њим јер им је такав обичај, и онда
га погребавају. Руке умрлог не положе на прса крстообразно, као што ми чинимо,
него их пруже низ тјело до бедара, а очи, уши, ноздрве и уста залијепе воском.
Исто тако раде и са мирјанима.
22. Ако неко из монашког реда постане епископ, они му одобравају да једе месо
без бојазни. Ако се неко од монаха и мало разболи, једе меса, а свињску маст
једу сви, и они који су здрави.
23. Велики пост у њиховим земљама и код околних народа не пости се једнако. У
леденој земљи пости се десет недјеља. Од осталих једни посте осам недјеља,
други више, неки мање. Итали, тј. Римљани посте само шест недеља.“
(Законоправило, 2019: 276-278)
Како видимо Сава каже да су римокатолици отпали од свете Апостолске цркве, што
јасно и недвосмислено значи да их он тада сматра за једну од јереси. Очигледно
да су и тада, а и сада најзначајније непремостиве разлике биле управо у
разумевању Символа вере, баш као и данас, који Сава наводи под првом тачком,
када набраја разлике између хришћана (православних) и римокатолика. И друге
разлике које смо цитирали из Законоправила познате су верницима до дана
данашњег, па их нетребамо дубље анализирати, јер су сасвим јасне и разумљиве.
Други средњовековни спис који римокатолике децидно описује као јерес јесте
Душанов законик, који је у старим преписима познат као Закон благовернаго цара
Стефана. Он је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне
Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на
Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном
31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава
уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.
Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан
Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196).
Данас је
познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је Струшки препис.
Струшки рукопис је једини сачувани препис из 14. века. Према воденим знаковима
настао је у последњој деценији 14. века. Из 15. века потичу Атонски,
Хиландарски, Призренски, Студенички и Ходошки препис.
Слика 2: Душанов законик – Призренски препис
Првих 38
чланова посвећено је црквеним питањима, између осталог и питањима јереси. Тако
нпр. у члану 7 каже се следеће:
„7. О јереси латинској: И за јерес латинску, што су обратили хришћане у
азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не
повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца“
(Душанов Законик, 1986: 58)
За појам азимство сматра се да на грчком језику означава хлеб који је направљен
без употребе квасца. Отуда за такав обредни хлеб код Јевреја у Старом Завету
назив опреснох (пресан хлеб) и употребљаван је у току празновања Пасхе. У
обредном и литургијском смислу азимство представља једну од битних разлика
између православне и римокатоличке цркве, почев од 1054. године. Наиме,
римокатолици у причешћу употребљавају бесквасни хлеб. Отуда се у српским
средњовековним изворима појам азимство и азимити односи на припаднике
римокатоличке цркве у српским православним земљама. Како видимо из цитата
Душановог законика о азимитима се говори као о јереси латинској. Како тврди
Миодраг М. Петровић, појам „азимство“, настао је од грчке речи άζυμīται
(Азимити), што је једно од имена за Латине, тј. римокатолике као јеретике, а не
како је то тврдио Владимир Соловјев, да потиче од άζυμiα, јер такав облик у
грчком језику не постоји. (Петровић, 2004: 144)
Такође и 8.
и 9. члан законика говоре о јереси латинској. Ево шта се у њима наводи:
8. О јереси латинској: И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и
трговима, да поврете хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру
латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.
9. О латинском попу: И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру
латинску, да се казни по закону светих отаца. (Душанов законик, 1986: 58)
У средњовековној српској држави у градовима и трговима живео је велики број
припадника римокатоличке цркве који су уживали сва права и слободе. Судећи по
прописима Душановог законика постојала је реална опасност од прозелитизма који
су вршили римокатолички свештеници, посебно у градовима. Законик такве
тенденције санкционише одређеним забранама. Према Законику „Велика црква“,
односно Патријаршија, имала је обавезу да у градовима и трговима постави
протопопе да враћају у православље оне који су прешли у римокатолицизам. (ЛССВ,
1999: 14)
Како неки истраживачи сматрају и 10. члан законика такође говори о
римокатолицима. Ево тог дела:
10. О полуверцима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте,
да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти да му се узме жена и деца и да им
се даде део од куће, а он да се изагна. (Душанов законик, 1986: 58)
Полуверци
као обележје оних који не прихватају целину правоверног учења или га изобличују
могу представљати, са гледишта православне цркве, било који облик хришћанске
јереси. По свој прилици, употреба у овом значењу раширена је посредством једне
легенде о постанку народа, настале вероватно у Самуиловом царству почетком 11
века, а сачуване у више варијанти и рукописа све до 18 века. Према овој легенди
народи се деле на правоверне (православце), полуверне (остали хришћани) и
неверне. Полуверне народе, чине хришћанске секте са Истока и, већим делом,
католички народи Европе попут Франака, Угра, Аламана, Саса и других. (Грујић,
1934: 198-200)
Како смо напред водели чланом 9 спречава се мешовити брак између римокатолика и
православке, уколико се муж не покрсти. У овом случају полуверац означава
католика. Томе у прилог говоре чињенице да се овај члан налази у скупини
одредаба које се тичу римокатолика тј. јереси латинске и, још више, да су у
време доношења Законика термином полуверци у тадашњој српској држави могли бити
обележени само католици, јер других јереси није ни било.
Латинска
јерес сузбијана је у Србији и после цара Душана, нарочито у 15 веку. У томе су
се нарочито истицали учени Срби, међу које спадају Владислав Граматик, који их
је помињао када је писао о Сребреници. (Петровић, 2001: 437-441) Такође јерес
латинску помиње и Никодим Химнограф писац Житија и службе светом Ахилију
Ариљском, на прелазу из 14. у 15. век. Никодим Химнограф у поменутом спису наглашено
говори о старим јеретицима из првих векова хришћантва, посебно о онима који су
хулили на Духа Светог, какви су били међу осталима и наватијани или катари,
чији је родоначелник Нават римски из 3. века. (Петровић, 2002: 59-76)
Међу
противнике Латина као јеретика истакнуто место заузима Константин Философ,
рођен у селу Костенец у Бугарској, по коме је назван „Костенечки“. У Србију је
пребегао због опасности од Османлија, око 1410. године. У трећој деценији 15.
века саставио је, у Београду, чувени спис Сказание о писменах (Казивање о
писменима). У глави 29, Латине најпре осуђује, за хулу на Духа Светога, односно
за кварење Символа вере. Ево шта каже:
„И како са
западњацима јереси изговараш?… или не знаш да је у томе прва осуда њих – за
јерес о Светом Духу?“. (Ягич, 1888-89: 454)
Из наведеног одељка види се да Константин Филозоф осуђује домаће вернике који
са „западњацима“ у Символу вере изговарају Филиокве. У време Константина
Философа који је боравио на двору српског деспота Стефана Лазаревића, у самом
граду Београду, по сведочењу самог Константина, било је и католика, који су
вршили прозелитске мисије међу православнима, што је Константин у својим
списима осуђивао.
Литература:
Грујић,
1934: Радослав М. Грујић – Легенда из времена цара Самуила о пореклу народа:
Гласник Скопског научног друштва, Књига XII, Скопље 1934, стр. 198-200
Душанов Законик 1986: Душанов Законик: Стара српска књижевност, Књига 8,
Просвета/Српска књижевна задруга, Београд, 1986.
Законоправило, 2019: Законоправило Светога Саве – превод сарајевског преписа;
Дабар, Добрунска ријека, 2019.
Ягич, 1885: В. Ягич – Книга Константина филозофа и граматика о писменехъ;
Санктпетербургь, 1885, стр. 366-581
ЛССВ 1999: Лексикон српског средњег века; приредили Сима Ћирковић и Раде
Михаљчић, Београд, 1999. Петровић, 2001: Миодраг М. Петровић – Владислав
Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку: Словенско средњовековно наслеђе;
Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу, Београд, 2001, стр. 437-441
Петровић, 2002: Миодраг М. Петровић – Нови подаци Никодима Химнографа о јереси
у Србији и Босни средњега века: Историјски часопис XLVII; Београд, 2002,
стр. 59-76
Петровић, 2004: Миодраг М. Петровић – „Бабунска реч“ у законику цара Стефана
Душана 1349. и 1354. године; Београд 2004, стр. 143-161
Извор: "Паметник"
