Пријатељ и брат у Христу причао ми је како је у библиотеци једног манастира наишао на хартију на којој је писаћом машином била написана Небеска Литургија. Прочитавши је, изненадио се видевши да се завршава другачије него „званична“ верзија коју сви знамо. А завршетак песме био је злокобан – зла која је Господ по молитвама Светог Саве попустио на Србе, зарад свенародног покајања, не завршавају се покајањем (оним „Тад анђели Божји заплакали, а Срби се Богу обратили, јединоме своме пријатељу, јединоме своме Спаситељу, Вишњем Богу и Светоме Сави…“). Него злом још црњим од зала која су претходила.
Размишљајући
о томе, закључио сам да је практично немогуће да је такав крај песме саставио
ико осим самог Владике Николаја (Небеска Литургија објављена је, а вероватно и
написана прве године рата, 1941.). Али да није хтео да таква верзија остане
записана изван његових скривница – вероватно надајући се да се зле слутње ипак
неће обистинити. И да је онда неко његов рукопис преписао-прекуцао.
Како год,
песма је могла да има два завршетка, као што и у човековом животу све има два
потенцијална завршетка: покајање, радост и живот вечни, или непокајање, жалост
и вечну смрт. Човек који се не каје, или који се не каје истинским покајањем,
не може се надати избављењу од зла. Онај који се у непокајању нада вечном
благовању, у прелести је, злу већем од пуког греха.
Сви смо
сведоци да у Србима ни до данас нема свенародног покајања. Штавише, бујица
греха и безумља све је потопила, и све су бране срушене. Иако су се безмало сви
Срби вратили Крсним Славама, иако више није свезан језик у Србина, да не смије
пјеват ни кукати, ни Божије Име спомињати, иако цркве више нису празне ка
пећине пусте, него су празницима пуне, па више не стоји оно „празне душе па
празне и цркве“ (односно не стоји у смислу којим је Владика Николај мислио)…
Последња зла
у „званичној верзији“ Небеске Литургије збивају се кад „Сатану Господ
одријешио“ – да он чини што је њему драго, са државом и са србским тијелом, само
да се не дотиче душе. И сви смо видели шта се десило са србском државом и
србским телом (националним корпусом): раскомадани су, од звериња вражјег и
људскога, којих би се марва застиђела и вепрови дивљи посрамили.
Али у нама
знаној верзији не видимо оно што се Србима дешава данас. Не помиње се Сатанин
насртај на душу Србинову – на Цркву. Не помиње се заклање и одсецање дела душе,
Цркве Старе Србије, које сви видесмо. А како би тек то могло бити без допуштења
Божјег? И зашто, осим зато што покајања нема? То јест, зато што су зла у
саборној души Србиновој, Цркви, данас страшнија него што је било зло када је
душа била празна, па празне и цркве? На Србима се, очито, испунила реч
Христова: душа, светиња празна не бива, у празну светињу улази дух нечисти са седам
горих од себе, и потоње бива горе од првог (Лука 11:24-26).
Владика
Николај видео је да Србин неће „смети децу своју својом звати“. Али није видео,
или зловиђење није записао, да ће деца србска постати ђаволи – дец-убице, горе
од Каина. У свету звериња само младунци змије међусобно се истребљују, и то
благодарећи томе што отров у глави имају чим се излегу, па с њим и моћ да сеју
смрт. Никоме другом, осим змијама, иконама Сатаниним, ту моћ Бог није дао. А
понајмање човеку – његови младунци су најнемоћнији у поређењу са свим живим
бићима, годину дана им треба да само стану на ноге, оно што јагње може први
дан.
Знамо ко и
одакле нашој деци сипа отров у главе, од првог дана кад чују овај свет, па
затим безмало сваки дан њиховог живота (кодно име пројекта је: „За нашу децу“).
Али, како је могуће да толико смртоносног отрова у њих стане, ако њихове главе,
а заправо душе, претходно нису савршено испражњене и очишћене од Божјег
присуства?
Како су Срби
постали попут змија? Како, ако не зато што су им се змије у Душу угнездиле?
Народ србски задесило је страдање страшније од страдања Јова. Господ је допустио да му се Душе дотакне Сатана. А двери да уђе, са седам горих од себе, отворили су му слуге његове, господари Душе.
